Пише: Александар Ђурђев, председник Српске лиге
Док ватра гута Србију, а српски ватрогасци, припадници МУП-а, Војске, шумари, ловци и добровољци данима воде исцрпљујућу борбу са пожарима, из Русије је у Србију стигао један од најмоћнијих противпожарних авиона на свету Ил-76 Министарства за ванредне ситуације Руске Федерације. Авион је у Србију упућен по налогу председника Владимира Путина, након што је српска страна затражила помоћ. Слетео је 19. августа на нишки аеродром „Константин Велики“, а већ наредног јутра кренуо је према Делиблатској пешчари. У првом налету избацио је 42 тоне воде на пожар који је захватио више од 3.500 хектара.
То нису речи, декларације, саопштења и дипломатске фразе. То су 42 тоне воде тамо где Србији гори земља. Руски стручњаци већ недељама заједно са српским колегама учествују у борби против пожара. Били су ангажовани између Краљева и Ушћа, на обали Ибра, на Столовима, код манастира Светог Романа и у Делиблатској пешчари. Када је било потребно, Србија је затражила помоћ. Русија је помогла. Посада није дошла да нам држи предавање о геополитици, да поставља политичке услове или да нам објашњава како треба да водимо државу. Дошла је да гаси пожар. Управо зато остаје питање које није само протоколарно, већ политичко и морално како је могуће да руски државни авион, послат да помогне Србији у тренутку елементарне непогоде, у Нишу није дочекао председник Владе или неко од министара? Говоримо о летелици руске државе, посади и специјалистима који су дошли на позив Србије да заједно са нашим људима спасавају шуме, дивљач, куће, имовину и, ако буде потребно, људске животе. Када вам неко у тренутку елементарне непогоде стави на располагање озбиљан државни ресурс, природно је да покажете да ту помоћ видите, уважавате и памтите. Зато се не може избећи ни питање где је била министарка енергетике. Када руски авион долази због пожара, недостатка воде, природних ресурса и непосредне опасности по нашу земљу, нема је на аеродрому. Али када у Београд стигне Владимир Зеленски, за политички протокол, сусрете, камере, руковања и осмехе много лакше се пронађу и време и место. Тада гледамо срдачне фотографије и дипломатску предусретљивост. Када Путин пошаље државни авион да помогне Србији да угаси пожар, нема никога из Владе Републике Србије. За западне политичаре који долазе да нам говоре шта Србија треба да ради протокол се организује до последњег детаља, док људе који доносе стварну помоћ дочекују професионалци чији је то посао. Такве сцене нису безначајне. У њима се понекад јасније него у званичним стратегијама види правац једне политике. Србија не сме да дође у ситуацију да се дистанцира од пријатеља зато што они нису по вољи Брисела, док истовремено показује посебну предусретљивост према сваком госту који има подршку Запада. Сартрова реченица „Мрзим жртве које поштују своје џелате“ зато добија непријатно савремен призвук. Не као позив Србији да било кога мрзи, већ као упозорење шта се догађа када народ престане да памти ко му је шта радио, а ко му је помагао онда када је помоћ била потребна. Готово истовремено, хиљадама километара од Србије, стигла је друга вест која показује један важан принцип руске државне политике. После више од две године ослобођена су двојица руских бораца заробљених након битке код Тинзауатена на северу Малија у јулу 2024. године. Према информацијама Афричког корпуса, до њиховог ослобађања дошло је захваљујући активностима Афричког корпуса и Генералштаба руских оружаних снага, уз помоћ либијске стране. У доступним извештајима помиње се и улога Садама Хафтара, заменика команданта Либијске националне армије и сина Халифе Хафтара, једног од најзначајнијих актера војно-политичке структуре источне Либије. Прошло је више од две године, променила се ситуација у Сахелу, променила се и руска војна структура у Африци, а Вагнер је у великој мери уступио место Афричком корпусу. Могла се променити команда, структура, политички односи и околности на терену, али заробљени људи нису заборављени.
У томе постоји лекција коју свака озбиљна држава мора да разуме. Можете изгубити битку. Можете се повући. Може се променити команда или геополитичка ситуација. Али свог човека не заборављате. Од Делиблатске пешчаре до Сахела тако се провлачи исти принцип држава мора да буде способна да реагује када су угрожени њени људи и њени интереси. Државна снага не исказује се искључиво бројем тенкова, авиона и милијардама у војном буџету. Она се види и у способности земље да заштити сопственог човека, производњу, храну, енергетику, природне ресурсе и инфраструктуру без које друштво не може да функционише. Управо на том месту данас се отвара велики европски, а нарочито немачки парадокс. Председник Немачког удружења пољопривредника Јоаким Руквид упозорава на тежак положај немачких пољопривредника, на сушу, скупо гориво, ђубриво и средства за заштиту усева, и од владе тражи смањење пореског оптерећења на дизел и већу помоћ за набавку ђубрива. Истовремено оптужује Русију да добру жетву и јефтину пшеницу користи као економско оружје против Немачке, Европе и Сједињених Држава. Тешко је пронаћи бољи пример противречности у коју је европска политика сама себе довела. Годинама се уводе санкције, напуштају јефтини руски енергенти, прекидају економски токови и прихвата раст трошкова сопствене производње, а онда се Европа чуди што њена пољопривреда и индустрија плаћају све већу цену. Када се испостави да руски пољопривредник може да произведе пшеницу јефтиније од немачког, проблем одједном постаје руска добра жетва. Када је жетва лоша, то се тумачи као слабост Русије а када су жетве добре и руска пшеница постане конкурентна, онда и жито добија статус „Путиновог оружја“. Не може обоје. Немачком пољопривреднику не можете истовремено поскупети гориво, енергију, ђубриво и целокупну производњу, а затим очекивати да на тржишту победи конкурента коме су доступни јефтинији енергенти. Пољопривредник не живи од геополитичких парола. Његова рачуница почива на земљи, води, дизелу, ђубриву, механизацији, средствима за заштиту и могућности да свој производ прода. А док немачки сељак рачуна колико ће га коштати следећа сетва, Бундесвер тражи нове војнике и покушава да до потенцијалних регрута стигне чак и преко брендираних донер-кеса у Берлину. Камуфлажне кесе са QR кодовима који воде ка страницама са понудама за службу у Бундесверу деле се локалима како би војска привукла младе људе, квалификоване стручњаке и оне који размишљају о промени професије. Има у том призору нечег готово савршено симболичног за данашњу Европу држава чији пољопривредници траже јефтинији дизел истовремено тражи нове војнике преко кесе у којој се носи донер. Европа се припрема за дуготрајну безбедносну конфронтацију са Русијом, а истовремено се бори са конкурентношћу сопствене индустрије и пољопривреде. То није проблем који се решава маркетингом. Иза сваке озбиљне војске морају да стоје фабрике, енергетика, железница, пољопривреда, храна, технологија и финансије. Ако ослабите економску основу државе, број регрутних кампања вас сам по себи неће учинити снажнијим.
А онда долазимо до ресурса без којег не постоје ни пољопривреда, ни индустрија, ни живот воде. На другом крају света природа показује колико брзо читав економски систем може да постане талац недостатка једног основног ресурса. Панамски канал, једна од најважнијих артерија светске трговине, суочава се са ограничењима саобраћаја услед суше и недостатка воде. Када ниво воде падне, смањује се број бродова који могу да прођу. Када бродови чекају, транспорт поскупљује. Када транспорт поскупи, расте цена робе. А рачун на крају не остаје ни у Панами ни код власника великих бродских компанија стиже до обичног човека на каси у продавници. И Србија сада из непосредне близине види шта значе суша и недостатак воде. Низак водостај Дунава и сушни услови додатно су компликовали борбу са пожаром у Делиблатској пешчари. Због тога вода више не може да се посматра искључиво као еколошка тема. Она постаје питање националне безбедности, исто као енергетика, производња хране и контрола транспортних праваца. Иста логика важи за Дунав, Црно море, Суец, Ормуски мореуз и све велике енергетске и транспортне коридоре. Свет у који улазимо све мање ће личити на удобан простор идеолошких расправа, а све више на сурово надметање за воду, храну, енергију, руде, технологију и коридоре. Географија није нестала. Ко располаже ресурсима и контролише путеве којима они стижу до тржишта, поседује моћ. Ко све препусти туђој доброј вољи, прихвата зависност. Зато је Србији данас потребна стратешка трезвеност. Србија је мала држава и управо због тога нема право на стратешку наивност. Вода, пољопривредно земљиште, шуме, рудна богатства, енергетска инфраструктура, Дунав и сопствена производња хране морају се посматрати као национални ресурси, а не као роба о којој ће се одлучивати искључиво према тренутним политичким модама. Када гори шума, не пита се да ли вода долази са Истока или Запада. Гаси се пожар. Када треба обезбедити храну, обезбеђује се храна. Када је потребна енергија, држава мора да је обезбеди под најповољнијим, најстабилнијим и најсигурнијим условима. Када вам неко помогне у невољи, то се памти. И када неко ради против ваших интереса, и то се памти. Сарадња нам је потребна и са Истоком и са Западом, као и са Севером и Југом, али само тамо где постоји српски интерес. Србији није потребна русофобија која би због аплауза запада одбила корисну помоћ. Потребна нам је србофилија способност да свако међународно питање најпре проценимо према томе шта оно значи за Србију и њене грађане. Државна политика није такмичење у томе ко ће добити више аплауза у Бриселу, Москви, Вашингтону или Пекингу. Она мора да има један основни критеријум интерес Србије. Због тога руски Ил-76 који изнад Делиблатске пешчаре испушта 42 тоне воде није само технички детаљ једне противпожарне операције. Он је слика времена у којем способност да брзо обезбедите помоћ, воду, храну, енергију или транспортни правац може да вреди више од стотина декларација. Када је Србија затражила помоћ, Русија је послала авион. После више од две године из афричког заробљеништва враћена су двојица руских бораца. Немачки пољопривредници истовремено осећају последице растућих трошкова енергије и производње, док њихова држава преко донер-кеса рекламира војну службу. Панамски канал показује да недостатак воде може да поремети светску трговину, а Делиблатска пешчара нас подсећа колико брзо велике глобалне теме постају наше локалне теме када се ватра приближи нашим кућама. Све су то, наизглед, различите вести из различитих делова света. У стварности, све говоре о истој ствари: о способности државе да препозна шта јој је важно и да то заштити.
Србија зато мора да памти и дела и последице. Пријатељство се не доказује речима него поступцима. Озбиљност државе види се по томе колико је способна да заштити своје људе, храну, воду, енергију, територију и ресурсе. Национални интерес нема никаквог смисла ако га жртвујемо само да бисмо заслужили туђе одобравање. Ако вам неко пошаље авион који у једном налету испусти 42 тоне воде док вам гори земља, та помоћ заслужује захвалност и памћење. Ако држава после више од две године успе да врати своје заробљене људе, њени војници знају да нису отписани. Ако од вас неко очекује да због његових геополитичких интереса угрозите сопствену храну, енергију и производњу, ваша је дужност да најпре израчунате шта ће то коштати ваш народ. То није питање избора између Истока и Запада. То је питање озбиљности једне државе и њене способности да разуме сопствени интерес. Од Делиблатске пешчаре до Сахела остаје зато једна једноставна лекција коју разумеју и војници и народи да своје не остављаш, пријатеље не заборављаш, а Србију и њене интересе не стављаш иза туђих.
УкрајинаМедведев: Украјина је "фантомска држава" у којој су деценијама васпитавали људе да мрзе све рускоИзвор: Правда
