Piše: Aleksandar Đurđev, predsednik Srbske lige
Američki obaveštajac sakrio je u svojoj kući 298 zlatnih poluga, više od dva miliona dolara u gotovini i prisvojio gotovo 200 miliona dolara državnog novca. Bivši direktor nemačke obaveštajne službe uhapšen je pod sumnjom da je državne tajne pretvorio u privatni biznis. Nekadašnji nemački kancelar otputovao je u Moskvu i završio na rođendanu Vladimira Putina. Američki državni sekretar sa atinskog brda Pniks, ispod Akropolja, objavljuje povratak nacionalizma i politike sile, dok se američka ambasadorka u Grčkoj suočava sa optužbama za preplitanje diplomatije, privatnog kapitala i energetskih interesa. A onda Donald Tramp, predsednik države koja je godinama od Evrope zahtevala ekonomsko kažnjavanje Rusije, sa Putinom dogovara isporuke miliona tona ruskog dizel goriva. Sve to u prvih deset dana oktobra 2026. godine. Priznaćete, prilično bogat program, čak i za ovako uzbudljivo istorijsko razdoblje. Da je neko ovakav zaplet ponudio holivudskim producentima, verovatno bi mu rekli da je preterao sa maštom. Ovde, međutim, mašta nije potrebna. Imena su poznata, dokumenti postoje, zlato je prebrojano, ljudi su uhapšeni, a politički dogovori objavljeni. Pitanje više nije šta se dogodilo, nego šta nam ti događaji govore o stvarnom rasporedu moći. Jer kada u istoj nedelji počnu da se otvaraju dosijei bivših šefova obaveštajnih službi, zatresu vrhovi Pentagona, ožive stari nemačko-ruski politički kanali, a Vašington počne da kupuje ono što je do juče drugima zabranjivao, onda ozbiljan čovek mora da pogleda iza naslova. Ko su ti ljudi, šta ih povezuje, gde im se ukrštaju interesi i ko će na kraju ispostaviti račun? U velikoj politici slučajnosti postoje, ali je podjednako opasno svaku podudarnost proglasiti slučajnošću kao i u svemu videti zaveru. Stvarni odnosi moći složeniji su, prljaviji i daleko zanimljiviji od obe te predstave. A najveća greška je verovati da se sve odluke donose u kabinetima onih čija imena stoje na vratima. Počnimo od Avgusta Haninga, čoveka koji je od 1998. do 2005. godine rukovodio nemačkom Saveznom obaveštajnom službom BND, u vreme NATO agresije na Jugoslaviju, velikih promena na postsovjetskom prostoru i preoblikovanja evropske bezbednosti. Haning nije neki penzionisani činovnik koji je odlučio da starost provede držeći predavanja bogatim klijentima. Pripadao je samom vrhu nemačkog obaveštajnog aparata, a posle BND-a nastavio je karijeru na visokim položajima u Ministarstvu unutrašnjih poslova. Kada se povukao iz državne službe, nije se povukao iz sveta informacija, uticaja i međunarodnih kontakata. Naprotiv, upravo tada počinje njegova druga, poslovno znatno zanimljivija karijera. Šestog oktobra uhapšen je zajedno sa nekadašnjim šefom kabineta Manfredom D., pod sumnjom da su godinama pribavljali poverljivu dokumentaciju BND-a i da su informacije dospevale do stranih obaveštajnih struktura. Predmet interesovanja istražitelja je približno dve hiljade osetljivih dokumenata, uključujući materijale o ruskim vojnim aktivnostima i iranskom nuklearnom programu. U istrazi se pominju Azerbejdžan i Kina, dok Rusija, uprkos Haningovim brojnim poslovnim kontaktima na istoku, nije u središtu javno poznatih sumnji. Haning negira krivicu, a postupak tek treba da utvrdi šta je zaista radio. Ali već sada nameće se neprijatno pitanje za Berlin kako je moguće da čovek koji je nekada upravljao državnim tajnama bude osumnjičen da ih je pretvorio u privatnu robu? U staroj Evropi to bi se zvalo trgovinom uticajem. Danas postoji otmeniiji rečnik strateško savetovanje, geopolitička analiza, upravljanje rizicima i poslovna inteligencija. Nekada je za uspeh bilo korisno poznavati kraljevog ispovednika. Danas je praktičnije imati bivšeg direktora obaveštajne službe u nadzornom odboru. Priznaćete, civilizacija je napredovala, naročito kada je reč o nazivima za stare poslove. Haningov poslovni svet nije se završavao na nemačkim granicama. U njegovoj biografiji pojavljuju se Hanning Consult, švajcarska Pluteos AG, britanska G3 i nemačka GSC4, ali i aktivnosti usmerene prema Rusiji, Kini, Kazahstanu i drugim tržištima. Još zanimljiviji pravac vodi u Ukrajinu, gde se njegovo ime pojavljuje u poslovnom okruženju američkog Nevada Gaming Holding-a, povezanog sa onlajn kazinom Cosmolot. Njegov poslovni partner, nemačko-britanski investitor Arnulf Damerau, našao se u ozbiljnom sukobu sa ukrajinskim poreskim i istražnim organima. Operater kazina suočavao se sa optužbama za izbegavanje poreskih obaveza od približno 560 miliona evra, dok je Damerau uzvraćao optužbama za korupciju ukrajinskih zvaničnika i pokušaj otimanja poslovanja. Na materijalima holdinga nalazi se i fotografija Haninga i Dameraua sa nekadašnjim ukrajinskim vojnim atašeom u Berlinu. Ne postoji dokaz da je Haning u tim poslovima zloupotrebljavao dokumenta BND-a, ali prisustvo bivšeg šefa nemačke obaveštajne službe u takvom poslovnom okruženju svakako zaslužuje pažnju. Još zanimljiviji trag vodi u Rumuniju. Prvog aprila ove godine Haning je postao suvlasnik kompanije IDA International Defence Advisory sa udelom od 20 odsto. Četrdeset odsto prvobitno je pripadalo Andreju Ignatu, nekadašnjem visokom funkcioneru rumunskog Ministarstva odbrane i čoveku koji je rukovodio sektorom naoružanja. Preostale udele imali su Petru Rus i Manfred Ostervald, dok je Ignat kasnije napustio kompaniju. Dakle, bivši direktor BND-a, nekadašnji rukovodilac rumunskog sektora naoružanja, britanske i švajcarske kompanije, ukrajinski kazino i međunarodno odbrambeno savetovanje. Previše različitih poslova da bi se sveli na jednu običnu profesionalnu biografiju, ali sasvim dovoljno za razumevanje jedne važne pojave. Zajednička vrednost ovakvih mreža nije samo kapital. To je pristup informacijama, institucijama i ljudima koji odlučuju o kapitalu. Jedno je znati šta se dešava na tržištu. Sasvim drugo je poznavati one koji mogu da odluče šta će se na tom tržištu dogoditi. Britanska dimenzija Haningove karijere otvara još zanimljiviji deo priče. Organizacija United Against Nuclear Iran, poznata kao UANI, zajedno sa londonskim Institutom za strateški dijalog, pokrenula je 17. maja 2012. godine transatlantsku inicijativu usmerenu protiv iranskog nuklearnog programa. Haning je prihvatio ulogu visokog savetnika, a među učesnicima nalaze se imena koja predstavljaju pravi imenik zapadne bezbednosne aristokratije ser Ričard Dirlav, direktor britanske MI6 od 1999. do 2004. godine, baronesa Polin Nevil-Džouns, bivša britanska ministarka za bezbednost i predsedavajuća Zajedničkog obaveštajnog komiteta, lord Čarls Gatri, nekadašnji načelnik britanskih oružanih snaga, Džonatan Pauel, bivši šef kabineta Tonija Blera, i Kristen Silverberg, nekadašnja američka ambasadorka pri Evropskoj uniji. U širem savetodavnom krugu UANI pominjalo se i ime Pita Hegseta, današnjeg američkog ministra odbrane, mada njegov aktuelni status u organizaciji nije potvrđen. To nisu slučajni poznanici sa neke bezbednosne konferencije. Reč je o profesionalnim krugovima koji su decenijama učestvovali u oblikovanju zapadne politike prema Iranu, Rusiji i drugim državama. Dirlav je kasnije rukovodio kembridžkim koledžom Pembruk, na kojem je studirala Blejz Metreveli, koja je 2025. godine postala prva žena na čelu MI6. Ta institucionalna veza nije dokaz ličnog mentorstva ili zajedničke operacije, ali dobro pokazuje koliko su britanske akademske, diplomatske i obaveštajne elite međusobno povezane. U britanskoj politici funkcija se može izgubiti, kabinet napustiti, a službena legitimacija vratiti. Ali adresar se ne predaje na razduživanju. Zato su mreže nekadašnjih šefova obaveštajnih službi često dugotrajnije od vlada kojima su služili. A u Londonu su odavno naučili da uticaj nije neophodno javno pokazivati da bi se uspešno koristio. Posebno je zanimljivo što se upravo početkom oktobra, u vreme velikih potresa na Bliskom istoku, u Teheranu otvara pitanje novog ministra odbrane. Predsednik Masud Pezeškijan predložio je Mehrdada Ahlagija Ketabačija, rođenog 10. septembra 1958. godine, bivšeg brigadnog generala i čoveka koji je rukovodio važnim delovima iranske odbrambene, raketne i vazduhoplovne industrije, uključujući Organizaciju iranske odbrambene industrije, Organizaciju vazduhoplovne industrije i industrijsku grupu Šahid Baheri. Reč je o strukturama koje proizvode rakete, bespilotne letelice i drugu vojnu opremu. Ahlagi je još 2007. godine stavljen pod sankcije Ujedinjenih nacija zbog učešća u razvoju iranskih raketnih tehnologija. Sa te liste je uklonjen 2023. godine, nakon isteka određenih mera, ali je ostao pod ograničenjima više zapadnih država. Dok Teheran priprema novo rukovodstvo odbrambene industrije, u Berlinu se istražuje bivši šef BND-a koji je godinama bio povezan sa transatlantskim krugovima usmerenim na politički i ekonomski pritisak prema Iranu. Ne tvrdim da su ti događaji deo iste operacije. Ali oni pokazuju koliko se dugo isti ljudi, institucije i interesi zadržavaju oko istih geopolitičkih pitanja. Vlade se menjaju, stranke gube izbore, ali strukture koje raspolažu informacijama, kapitalom i kontaktima nastavljaju da rade. Ponekad kao državne institucije, ponekad kao savetodavne organizacije, a ponekad kao privatne kompanije. U savremenoj obaveštajnoj politici penzija je, izgleda, pre promena poslodavca nego završetak karijere. Istog 6. oktobra, kada su nemački istražitelji privodili Haninga, američko pravosuđe dobilo je priznanje krivice čoveka čiji slučaj deluje kao karikatura jedne od najmoćnijih obaveštajnih organizacija sveta. Dejvid Dž. Raš, nekadašnji visoki funkcioner Uprave za nauku i tehnologiju CIA, priznao je prevaru koja je američku državu koštala približno 193,6 miliona dolara. Prilikom pretresa njegove kuće u Virdžiniji, 19. maja, agenti FBI pronašli su 298 zlatnih poluga, nabavljenih za približno 46 miliona dolara, više od 2,1 milion dolara u gotovini, preko sto hiljada evra, tridesetak luksuznih satova i drugu skupocenu imovinu. Raš je novac koristio za kupovinu nekretnina, automobila i dragocenosti. Ali način na koji je krađa izvedena važniji je od samog bogatstva. Iskoristio je tajnost najosetljivijih obaveštajnih programa da izmisli poverljive operacije i fiktivna državna ovlašćenja, a zatim na osnovu njih prebacivao ogromne iznose državnog novca. Oko 145 miliona dolara prošlo je kroz transfere povezane sa kompanijom koju je kontrolisao. Čovek je, praktično, izmislio program čije postojanje niko nije smeo da proverava jer je bio suviše tajan. Što je prevara izgledala poverljivije, to je kontrola bila slabija. Ispostavilo se i da je falsifikovao delove svoje obrazovne i profesionalne biografije, kao i da je neovlašćeno otkrivao osetljive informacije stranom zvaničniku. Dakle, čovek koji je u jednom od najzatvorenijih bezbednosnih sistema uspeo da sakrije sopstvenu lažnu biografiju, uspeo je i da ukrade gotovo dve stotine miliona dolara pozivajući se na tajnost tog istog sistema. Priznaćete, za organizaciju koja se bavi otkrivanjem tuđih tajni, prilično neprijatno otkriće. Sve bi to moglo ostati na nivou spektakularnog kriminalnog slučaja da se iza njega ne pojavljuje još jedno ime. Stiven Fajnberg, osnivač investicionog fonda Cerberus Capital Management i današnji zamenik američkog ministra odbrane, profesionalno je sarađivao sa Rašom na strogo poverljivom programu usmerenom prema Kini. Fajnberg je podržavao veću Rašovu ulogu u tom projektu. Nema dokaza da je znao za prevaru ili u njoj učestvovao, ali sama povezanost čoveka koji je priznao ogromnu zloupotrebu sa jednim od najmoćnijih funkcionera Pentagona postavlja ozbiljna pitanja o sistemu kontrole poverljivih programa. Fajnberg nije general, niti karijerni vojni birokrata. On dolazi iz sveta investicionih fondova, korporativnih preuzimanja i velikih finansijskih transakcija. Tokom prvog Trampovog mandata predsedavao je savetodavnim telom za obaveštajna pitanja, a danas učestvuje u upravljanju vojnim aparatom čiji se budžet meri stotinama milijardi dolara. Zato pažnju zaslužuju i sukobi u vrhu Pentagona. Den Driskol, sekretar kopnene vojske i blizak saradnik potpredsednika Džej Di Vensa, podneo je ostavku krajem avgusta posle neslaganja sa ministrom Pitom Hegsetom. U pozadini su bile rasprave o modernizaciji vojske, odbrambenim nabavkama, velikim korporacijama i raspodeli nadležnosti. Pominjala se i Fajnbergova uloga, a potom su se pojavile informacije o mogućoj njegovoj zameni, koje je Pentagon demantovao. Ne treba sve te sukobe predstavljati kao jedinstven obračun, ali treba razumeti šta je zapravo na stolu. Veštačka inteligencija, dronovi, autonomni borbeni sistemi, sajber-operacije, raketna tehnologija i ogromni ugovori sa kompanijama poput Nvidia i Palantir. Ko upravlja tim programima, imaće ogroman uticaj na vojnu i ekonomsku ravnotežu narednih decenija. U starom vojnoindustrijskom kompleksu generali su sarađivali sa industrijalcima. U novom, investicioni fondovi sve neposrednije ulaze u prostor strateškog odlučivanja. General i dalje ima čin, ali čovek koji kontroliše kapital, tehnologiju i ugovore ponekad ima veći uticaj na budućnost njegove vojske. Upravo tu se otvara pitanje nove podele moći unutar samog Zapada. Haningove poslovne veze i Fajnbergov sistem uticaja nisu dokazano suprotstavljene operativne mreže, ali predstavljaju dva različita primera istog procesa: sve složenijeg preplitanja državnih ovlašćenja, obaveštajnih informacija i privatnog kapitala. U tom sistemu Velika Britanija ima posebno mesto. London je vekovima usavršavao sposobnost da formalno povlačenje iz nekog prostora nadoknadi očuvanjem finansijskog, obaveštajnog i diplomatskog uticaja. Od Istočnoindijske kompanije do savremenih investicionih fondova i privatnih obaveštajnih firmi, britanska politika pokazuje izuzetan talenat za preplitanje državnih i poslovnih interesa. Zato odnosi Vašingtona i Londona nisu tako jednostavni kako izgledaju na zajedničkim fotografijama. Dve države mogu biti najbliži vojni saveznici i istovremeno ozbiljni konkurenti u finansijskim, energetskim i regionalnim poslovima. Venecuelansko zlato zadržano u Banci Engleske primer je koliko se pitanja suvereniteta, priznavanja vlasti i finansijske kontrole mogu isprepletati. Dok Vašington preko Marka Rubija nastoji da obnovi američki uticaj u Latinskoj Americi, britanske strukture čuvaju sopstvene istorijske interese. Ne znači da svaki sukob predstavlja obaveštajnu operaciju, ali znači da zapadno savezništvo nikada nije poništilo konkurenciju za resurse i kapital. Britanci su odavno razumeli ono što mnogi evropski političari još nisu, savezništvo ne podrazumeva odricanje od sopstvenog interesa, nego sposobnost da se interesi privremeno usaglase. Uostalom, u britanskoj političkoj tradiciji trajni su interesi, dok se prijateljstva, savezništva i diplomatski rečnik prilagođavaju okolnostima. Nije to uvek simpatično, ali je prilično efikasno. Ako neko želi da vidi kako to izgleda u savremenoj praksi, ne mora da putuje ni u London ni u Vašington. Dovoljno je da pogleda prema Atini. Američki državni sekretar Marko Rubio održao je 7. oktobra na brdu Pniks, sa Akropoljem u pozadini, govor koji je predstavljao gotovo svečani povratak klasičnoj politici nacionalnog interesa. Govorio je o slabljenju Zapada, propadanju industrije, gubitku nacionalnog samopouzdanja, odricanju od suvereniteta i opasnostima nadnacionalne birokratije. Amerika, poručio je, bira beskompromisno ostvarivanje nacionalne moći, kontrolu kritičnih lanaca snabdevanja, reindustrijalizaciju i tehnološku dominaciju. Posebno je naglasio da nacionalizam ne sme biti prljava reč. Moram priznati da je bilo gotovo dirljivo slušati američkog državnog sekretara kako Evropljanima objašnjava vrednost nacionalnog suvereniteta posle decenija u kojima su se upravo iz zapadnih institucija delile lekcije o prevazilaženju nacionalne države. Ispostavlja se da nacionalni interes ipak nije prevaziđena kategorija. Samo je bilo potrebno da Vašington ponovo odluči da ga koristi. Ostaje, naravno, zanimljivo pitanje da li i Srbi imaju pravo na istu političku filozofiju ili je ona rezervisana za velike države. Jer kada Amerikanac brani svoj nacionalni interes, to je obnova državničke odgovornosti. Kada Srbin pokuša isto, u pojedinim evropskim kabinetima odmah se otvara pitanje opasnog nacionalizma. Zanimljiva razlika, naročito za civilizaciju koja se toliko ponosi jednakošću principa. Ali Rubio nije slučajno govorio baš u Grčkoj. Iza istorijske scenografije, Perikla, Sokrata i priče o zapadnoj civilizaciji nalazi se konkretna energetska strategija. Grčka postaje jedno od važnih uporišta američke energetske politike u jugoistočnoj Evropi, a vertikalni gasni koridor treba da poveže grčke terminale za tečni prirodni gas sa Bugarskom, Rumunijom, severom Evrope i Ukrajinom. Cilj je jačanje američkog energetskog prisustva i smanjenje ruskog uticaja. Dok se javnosti govori o civilizacijskim vrednostima, iza scene se dogovaraju terminali, tranzitne tarife, infrastrukturni ugovori i kontrola tržišta. U tome nema ničeg misterioznog. To je ozbiljna politika velike sile. Uostalom, ni antička Atina nije bila poznata isključivo po filozofiji i demokratiji. Imala je razvijen osećaj za kontrolu trgovačkih puteva i naplatu savezničkih obaveza. Rubio je, možda i ne nameravajući, izabrao prilično prikladnu istorijsku pozornicu. U središtu savremene atinske priče nalazi se Kimberli Gilfojl, američka ambasadorka u Grčkoj, nekadašnja verenica Donalda Trampa Mlađeg i bivša supruga kalifornijskog guvernera Gevina Njusoma. Njena lična biografija možda je zanimljivija američkim tabloidima, ali su njeni poslovni i diplomatski kontakti na Balkanu daleko važniji. Gilfojl je aktivno promovisala američke energetske projekte i vertikalni gasni koridor, dok su istovremeno otvorena pitanja njenih odnosa sa grčkom kompanijom Aktor Group i lobistom Hristosom Marafatsosom. Marafatsos je učestvovao na sastancima sa visokim zvaničnicima, uključujući kontakte u Bugarskoj, pri čemu pojedini učesnici nisu bili jasno obavešteni o njegovim privatnim poslovnim vezama. Pominju se privatni avioni, kontakti sa rukovodiocima grčkih kompanija i mogući sukobi interesa. Pojavile su se i ozbiljnije optužbe. Američki donator Erik Deters tvrdi da je Gilfojl od njega tražila 100.000 dolara za plaćanje duga na kreditnoj kartici, uz mogućnost pristupa uticajnim ljudima. Njeni pravni zastupnici osporavaju te tvrdnje, a američki zakonodavci zatražili su njihovo ispitivanje. Posebno su osetljivi navodi da je ambasadorka u razgovorima sa grčkim zvaničnicima pominjala američki uticaj na političke promene u Rumuniji i mogućnost sličnog delovanja u Grčkoj. To su nedokazane optužbe, ali njihova politička težina nije zanemarljiva. Kada se privatni kapital, energetski koridori i diplomatski uticaj pojave u istoj priči, države Balkana moraju znati sa kim zaista pregovaraju. Jer nije dovoljno znati ko potpisuje ugovor. Mnogo je važnije znati ko je dogovorio njegove uslove. Iza kompanije Aktor nalazi se još jedan zanimljiv sloj evropske poslovne istorije. U njenoj vlasničkoj prošlosti pojavljuje se Intracom, grupacija grčkog biznismena Sokratisa Kokalisa, čoveka čija je karijera obuhvatala telekomunikacije, tehnologiju i velike međunarodne poslove. Intracom je svoj preostali udeo u Aktor-u prodao 2025. godine, tako da Kokalis nije sadašnji vlasnik kompanije. Ali njegova biografija, saradnja sa Simensom i istorijske istrage o navodnim kontaktima sa istočnonemačkim Štazijem podsećaju na vreme kada su poslovi evropskih kompanija nesmetano prelazili granice ideološki suprotstavljenih blokova. Te stare sumnje ne dokazuju postojanje savremene obaveštajne mreže, ali pokazuju koliko su ekonomski odnosi bili složeni i tokom Hladnog rata. Dok su političari svojim narodima objašnjavali da između Istoka i Zapada postoji neprelazna civilizacijska granica, poslovni ljudi su uspešno pronalazili načine da preko nje putuju novac, roba i tehnologija. Evropa je oduvek imala dve paralelne istorije jednu koju su pisali ideolozi i drugu koju su finansirali trgovci. Prva je proizvela mnogo velikih govora, a druga znatan broj velikih bogatstava. A kada se pogledaju savremeni poslovi sa energentima, odbrambenom industrijom i tehnologijom, teško je oteti se utisku da se to pravilo nije mnogo promenilo. Upravo zato me nimalo nije iznenadilo što se početkom oktobra u Moskvi pojavio Gerhard Šreder, bivši nemački kancelar i čovek koji nikada nije prekinuo bliske odnose sa Vladimirom Putinom. Zvaničan povod bilo je imenovanje u nadzorni odbor kompanije „Hiperglobus“, povezane sa trgovinskim poslovanjem u Rusiji. Šreder je govorio o očuvanju ekonomske saradnje u vreme političke krize, a Kremlj je 8. oktobra potvrdio da ga je Putin, saznavši za njegov boravak u Moskvi, pozvao na proslavu svog 74. rođendana. Objavljene su i fotografije. Nemačka politička klasa godinama pokušava da Šredera pretvori u simbol nepoželjne prošlosti, ali ga je Putin primio kao starog prijatelja. Bivši kancelar više nema vlast u Berlinu, ali i dalje ima pristup Moskvi. A u diplomatiji je mogućnost razgovora sa čovekom koji donosi odluke ponekad vrednija od ministarske titule. Nema dokaza o tajnoj mirovnoj misiji, ali ima političke simbolike koju Berlin ne može da ignoriše. Da bismo razumeli njeno značenje, moramo se vratiti Egonu Baru, jednom od najvažnijih arhitekata istočne politike Vilija Branta. Bar je pripadao generaciji nemačkih državnika koja je shvatala da se evropska bezbednost ne može trajno graditi isključivanjem Rusije. Još u vreme nemačkog ujedinjenja upozoravao je na opasnosti produžavanja blokovskih podela i nove konfrontacije sa Moskvom. Njegova vizija podrazumevala je sveevropski bezbednosni mehanizam u kojem bi se interesi Moskve, Vašingtona i evropskih prestonica morali uzeti u obzir. Henri Kisindžer je još 1992. godine Bara izdvajao kao jednog od najsposobnijih političkih analitičara koje je poznavao. Putin se na njegova upozorenja pozivao u razgovoru sa Takerom Karlsonom 2024. godine, a zatim ponovo na forumu „Valdaj“ 1. oktobra 2026. godine. Pogledajmo redosled, Putin 1. oktobra govori o političkom nasleđu Egona Bara, a nekoliko dana kasnije prima Gerharda Šredera. Dva nemačka socijaldemokratska imena, jedna istorijska tradicija i pitanje koje savremeni Berlin izbegava, može li Evropa izgraditi dugoročnu bezbednost bez političkog mehanizma koji bi uključio Rusiju? To pitanje ne ukida odgovornost Moskve za rat u Ukrajini, ali ni rat ne može izbrisati geografiju. Rusija neće nestati sa evropske karte zato što je neko u Briselu odlučio da sa njom ne razgovara. Šrederova poseta pokazuje da politički kanali koje sadašnja nemačka vlast ne želi da koristi nisu prestali da postoje. U velikoj diplomatiji ponekad je važnije ko sedi za stolom nego šta piše u zvaničnoj pozivnici. A onda je 9. oktobra Donald Tramp uradio nešto što je čitavu raspravu o principima, sankcijama i savezničkoj disciplini vratilo u oblast stvarnih ekonomskih interesa. Objavio je dogovor sa Vladimirom Putinom o isporukama ruskog dizel goriva američkom i svetskom tržištu. Najavljeno je više od 300.000 tona odmah, dodatnih 500.000 tona tokom novembra, a zatim još četiri miliona tona, što ukupno iznosi približno 4,8 miliona tona ruskog dizela, ukoliko najavljene količine budu realizovane. Američko Ministarstvo finansija izdalo je privremenu dozvolu za određene transakcije, a ruski zamenik premijera Aleksandar Novak potvrdio je spremnost Moskve da poveća izvoz. Trampova računica nije komplikovana, Americi su potrebne niže cene goriva, naročito za poljoprivrednike, prevoznike i potrošače. Rat na Bliskom istoku, poremećaji snabdevanja preko Ormuskog moreuza i pritisak na energetsko tržište predstavljaju ozbiljan politički problem uoči kongresnih izbora. Zato Tramp razgovara sa Putinom i traži način da rusko gorivo pomogne američkim ekonomskim interesima. Najavljene količine nisu isto što i isporučeno gorivo, niti privremeni izuzetak znači ukidanje svih sankcija Rusiji. Uostalom, ekonomski stručnjaci sumnjaju da će dogovor značajnije sniziti cene. Ali politička poruka je nedvosmislena. Vašington je spreman da sarađuje sa Moskvom kada proceni da je to korisno za Ameriku. I u tome ne vidim ništa neobično. To ozbiljne države rade. Neobično je samo što su godinama od drugih zahtevale da se odreknu upravo onoga što su sada sebi dozvolile. Zamislite nekog evropskog ministra koji godinama objašnjava sopstvenim građanima da je kupovina ruskih energenata pitanje političkog morala, civilizacijskih vrednosti i solidarnosti sa Ukrajinom. Njegova zemlja zbog takve politike plaća skuplju energiju, industrija gubi konkurentnost, a građani trpe inflaciju. I onda jednog jutra otvori vesti i sazna da je Vašington napravio dogovor sa Putinom o ruskom dizelu. Šta sada da kaže svojim građanima? Da su američke sankcije principijelne, ali da su američki izuzeci od sankcija još principijelniji? Da ruski dizel predstavlja opasnost za zapadne vrednosti kada ga kupuju Evropljani, ali doprinos stabilnosti svetskog tržišta kada ga odobri Vašington? Verovatno će se u Briselu naći dovoljno stručnjaka da objasne tu suptilnu razliku. Evropska birokratija odavno ima izuzetan talenat da političku protivrečnost pretvori u administrativno obrazloženje. Ali ekonomska stvarnost nema strpljenja za intelektualne akrobacije. Amerika se nije odrekla svojih interesa. Ona ih prilagođava okolnostima. Problem Evrope nije u tome što Amerika postupa u skladu sa sopstvenom ekonomskom računicom, nego u tome što su evropske elite dozvolile da im sopstvena racionalnost postane politički sumnjiva. Vašington od saveznika očekuje disciplinu, ali sebi zadržava pravo na fleksibilnost. To je suština neravnopravnih savezništava. Vladimir Zelenski nije sakrio nezadovoljstvo. Američko-ruski dogovor nazvao je nepravednim i upozorio da prodaja ruskih energenata može povećati prihode kojima Moskva finansira rat. Istovremeno je nastavio da traži veću vojnu i tehnološku pomoć, dok su američki zvaničnici nastojali da ograniče ukrajinske napade na rusku energetsku infrastrukturu zbog njihovog uticaja na cene goriva. U Majamiju su vođeni razgovori u kojima su učestvovali Stiv Vitkof, Džared Kušner, ukrajinski predstavnici i evropski diplomati, u pokušaju da se pronađe novi mirovni okvir. Ali najvažnija promena već je vidljiva. Kijev više ne može da podrazumeva da će američka ekonomska politika uvek biti podređena ukrajinskim ratnim ciljevima. Vašington ima sopstvene interese da stabilizuje cene energenata, zadrži uticaj na mirovne pregovore i obezbedi povoljan položaj u budućem evropskom poretku. Ti interesi mogu se poklapati sa ukrajinskim, ali nisu istovetni. Zelenski se suočava sa jednom od najstarijih istina međunarodne politike saveznik koji vas finansira, naoružava i diplomatski štiti ipak zadržava pravo da pregovara sa vašim protivnikom. Istorija je prepuna takvih razočaranja. Razlika je samo u tome što neki državnici to shvate na vreme, a neki tek kada pročitaju zajedničko saopštenje. Sada uporedimo dve američke odluke. U Atini Vašington razvija infrastrukturu za plasiranje američkog tečnog prirodnog gasa Evropi preko Grčke, Bugarske i Rumunije, dok istovremeno sa Putinom dogovara povećanje ponude ruskog dizela. Jednim potezom potiskuje ruski energetski uticaj u Evropi, a drugim koristi ruske energente da zaštiti sopstveno tržište. Iz perspektive evropskog ideološkog činovnika to može izgledati kao protivrečnost. Iz perspektive američke države nije. Američki interes u evropskoj gasnoj infrastrukturi, svetskim cenama dizela i pregovorima o Ukrajini procenjuje se prema istom kriterijumu koristi za Sjedinjene Države. To je realpolitika bez suvišnog ulepšavanja. Velike sile ne upravljaju svetom tako što svako jutro proveravaju jesu li njihove odluke u skladu sa jučerašnjim političkim sloganima. One menjaju taktiku kada se promene okolnosti, ali ne odustaju od strategije. Zato danas mogu uvoditi sankcije, sutra odobravati izuzetke, a prekosutra sa istim protivnikom razgovarati o novom trgovinskom sporazumu. Samo politički neiskusni veruju da je doslednost u sredstvima važnija od doslednosti u nacionalnom cilju. Za Balkan je ta promena od prvorazrednog značaja. Srbija, Bugarska, Rumunija, Grčka, Mađarska i druge države regiona nalaze se na prostoru u kojem se ukrštaju energetski koridori, vojnoindustrijski interesi, transportni pravci i digitalna infrastruktura. Ne radi se više samo o tome ko će kupovati čiji gas. Radi se o tome ko će kontrolisati terminale, cevovode, elektroenergetske mreže, skladišta, železničke pravce, centre podataka, telekomunikacije i proizvodnju naoružanja. Ko kontroliše te sisteme, raspolaže sredstvima političkog uticaja koja ponekad daleko prevazilaze klasičnu diplomatiju. Zato je za Srbiju važno da razume kako funkcionišu ljudi poput Haninga, Fajnberga, Marafatsosa i drugih posrednika između države, kapitala i bezbednosnih struktura. Ne zato što su svi deo iste zavere, nego zato što predstavljaju različite oblike iste pojave odlučivanje o strateškim resursima sve više izlazi iz okvira institucija koje su građanima neposredno vidljive. Države koje to ne shvate biće samo teritorija preko koje prolaze tuđi koridori i na kojoj se realizuju tuđi poslovi. A države koje to razumeju imaće priliku da svoj geografski položaj pretvore u pregovaračku snagu. Ne treba zanemariti ni informacioni prostor. Devetog oktobra crnogorske vlasti donele su odluku o proterivanju Mihaila Zvinčuka, osnivača ruskog Telegram kanala „Ribar“, i još četvoro ruskih državljana, uz obrazloženje da njihovo prisustvo predstavlja rizik po nacionalnu bezbednost. Zvinčuk je nekadašnji ruski vojni službenik, a njegov kanal prati vojne operacije i geopolitička kretanja. Slučaj pokazuje koliko su informacione platforme postale važan instrument političkog i bezbednosnog uticaja. Ali postoji protivrečnost koju ne treba prećutati. Dok se pojedini medijski i analitički kanali tretiraju kao bezbednosna pretnja, u zapadnim prestonicama funkcioniše razvijeno tržište privatnih obaveštajnih analiza, konsultantskih kompanija i bivših funkcionera službi bezbednosti. To nisu istovetne pravne situacije, ali pokazuju da je informacija postala jedna od najvažnijih strateških sirovina savremenog sveta. Ona se prikuplja, prodaje, štiti i pretvara u političku moć. Ko prvi raspolaže verodostojnom informacijom, ima prednost. Ko kontroliše njeno širenje, ima uticaj. A ko uspe da drugima nametne njeno tumačenje, ponekad dobija političku bitku i pre nego što ona formalno počne. Zbog toga će borba za informacije u narednim godinama biti podjednako važna kao borba za energetske izvore i transportne koridore. I upravo tu treba tražiti jednu od najvažnijih promena savremenog sveta klasična obaveštajna služba više nije jedini akter koji prikuplja strateške informacije, kao što državni kabinet nije jedino mesto na kojem se odlučuje o političkom uticaju. Kada sve ove oktobarske događaje postavimo jedan pored drugog, pred nama se pojavljuje slika mnogo ozbiljnija od nekoliko obaveštajnih skandala i jednog energetskog dogovora. Unutar zapadnog sveta odvija se preraspodela političke, finansijske i bezbednosne moći. Američka administracija preispituje odnose između državnog aparata, investicionog kapitala i tehnoloških korporacija. Obaveštajne službe suočavaju se sa problemom ljudi koji su decenijama upravljali državnim tajnama, a potom svoje iskustvo i kontakte uneli na privatno tržište. Evropske elite pokušavaju da očuvaju staru transatlantsku disciplinu, dok Vašington sve otvorenije demonstrira spremnost da nacionalne ekonomske interese stavi ispred zajedničkih diplomatskih formula. Rusija nastoji da vojnu, energetsku i diplomatsku poziciju pretvori u dugoročan međunarodni uticaj. Kina postaje centralni protivnik Amerike u tehnologiji, industriji i strateškoj konkurenciji. Iran ostaje faktor koji se ne može ukloniti iz bliskoistočnih kalkulacija. Britanija brani svoje finansijske pozicije, a Balkan ponovo dobija značaj kao energetsko, saobraćajno i bezbednosno raskršće. U takvom svetu ne postoji jedan čovek koji povlači sve konce. Postoji više centara moći, više konkurentskih interesa i mnogo ljudi koji su naučili da se između tih centara kreću brže nego što se menjaju vlade. Ko to ne razume, osuđen je da međunarodnu politiku tumači kao navijačko takmičenje dobrih i loših, dok ozbiljni igrači pregovaraju o cenama, ugovorima, teritorijama i tehnologijama. Za Srbiju bi bilo pogubno da ovakve promene dočeka politički nepripremljena. Nemamo luksuz velikih sila da pogrešne strateške procene nadoknađujemo ogromnim tržištem, globalnim kapitalom ili vojnom nadmoći. Zato moramo biti pametniji, obavešteniji i oprezniji. Srbija mora znati šta se zaista odlučuje u Moskvi, Vašingtonu, Berlinu, Londonu, Atini, Bukureštu i Pekingu, a ne samo šta njihovi zvaničnici govore pred kamerama. Moramo razlikovati diplomatsku podršku od ekonomske zavisnosti, političko prijateljstvo od državne obaveze, a javne principe velikih sila od njihovih stvarnih interesa. Nije nam potrebna politička romantika o večnim savezništvima, ali ni infantilni cinizam da su sva partnerstva bezvredna. Ozbiljna država ima prijatelje i saveznike, ali ima i sopstvenu strategiju koja ne prestaje da važi kada se nekom drugom promene interesi. To podrazumeva snažne institucije, obaveštajnu i analitičku samostalnost, tehnološke kapacitete i sposobnost da razgovaramo sa svima bez potčinjavanja bilo kome. U novom svetskom poretku neće biti dovoljno imati prijatelje ako nemate informacije, niti će biti dovoljno imati informacije ako nemate institucije sposobne da ih pretvore u državnu strategiju. Neće biti dovoljno ni imati institucije ako njima upravljaju ljudi koji tuđe interese pogrešno smatraju sopstvenom političkom obavezom. Možda je najveća ironija čitavog oktobarskog zapleta to što su se stara upozorenja Egona Bara, novi govor Marka Rubija i Trampov dogovor sa Putinom susreli oko iste istine da nacionalni interes nije istorijska zabluda, već trajna kategorija državne politike. Bar je to razumeo kada je upozoravao na opasnosti beskonačne blokovske konfrontacije. Šreder je sačuvao politički kanal sa Moskvom koji današnja nemačka vlast ne želi da koristi. Rubio je sa atinskog Pniksa praktično rehabilitovao nacionalni interes, a Tramp je pokazao kako takva politika izgleda u praksi i razgovarao je sa Putinom i otvorio prostor za rusko dizel gorivo, bez obzira na neprijatnost koju time nanosi dosadašnjoj sankcionoj politici. Istovremeno su afere Haning i Raš otkrile svet u kojem se državna moć, privatni kapital, obaveštajno znanje i lične ambicije prepliću na načine koje nije moguće razumeti čitanjem zvaničnih saopštenja. Različiti događaji, različiti ljudi, različiti interesi, ali zajednička pouka da stari poredak se menja brže nego što evropska politička elita uspeva da promeni sopstveni rečnik. I najveću cenu tih promena obično ne plaćaju oni koji pravila pišu, nego oni koji su im previše verovali. Zato bih prvih deset dana oktobra 2026. posmatrao kao ozbiljnu istorijsku opomenu. Dok je bivši direktor BND-a završavao pred nemačkim pravosuđem, nekadašnji funkcioner CIA priznavao prevaru sa zlatnim polugama, Fajnbergova pozicija u Pentagonu otvarala pitanja odnosa kapitala i državne moći, Rubio govorio o veličini zapadne civilizacije, Šreder sedeo sa Putinom, a Tramp otvarao tržište za rusko dizel gorivo, pred nama se otkrivala stvarna struktura međunarodne politike. U njoj se savezništva ne ukidaju, ali se neprestano preispituju. Principi se javno brane, a interesi pregovaraju. Sankcije važe sve dok neko dovoljno moćan ne proceni da mu je potreban izuzetak. I dok veliki igrači u hodu prilagođavaju pravila, manjim državama se savetuje da ostanu dosledne starim obavezama. Srbija iz svega toga mora izvući zaključak bez političkih iluzija. Ne smemo tuđe javne principe mešati sa njihovim stvarnim interesima, a naročito ne smemo sopstvene nacionalne interese žrtvovati za principe kojih se njihovi tvorci odriču čim se promeni cena nafte, gasa ili političkog opstanka. Nisam protiv savezništava. Naprotiv, ozbiljna savezništva su neophodna. Ali savezništvo u kojem jedna strana ima pravo na nacionalni interes, a druga isključivo obavezu poslušnosti, nije savezništvo nego politička hijerarhija. Zato Srbija mora da razume ne samo šta velike sile govore, već šta rade kada im se interesi promene. Jer u velikoj politici najopasniji nije onaj koji menja saveznike, već onaj koji ne primeti da su se njegovi saveznici već dogovorili bez njega. A najžalosnija sudbina jedne države jeste da ostane poslednji vernik politike koju su njeni tvorci odavno napustili.
Izvor: Pravda
