Piše: Aleksandar Đurđev, predsednik Srpske lige
Najvažniji govor svetske geopolitike u ovom času nije govor o Ukrajini. Vladimir Putin je na Valdaju govorio o nečemu mnogo većem i opasnijem o kraju sveta kakav poznajemo. Ne o kraju sveta u apokaliptičnom smislu, već o kraju poretka u kojem je jedan centar moći mogao da određuje šta je demokratija, šta je međunarodno pravo, ko sme da ratuje, ko sme da ima sferu interesa, kome pripada suverenitet, a kome sankcije. Putin nije najavio da će taj poredak jednog dana nestati. On je saopštio da je već nestao. Problem je samo što Zapad to još nije priznao, Istok još nije napravio zamenu, Srbiji filtriraju stvarnost, a čovečanstvo se u međuvremenu našlo u najopasnijem mogućem prostoru između starih pravila koja više niko ne poštuje i novih pravila koja još niko nije napisao. Zato je greška čitati Valdaj kao još jedan Putinov govor protiv NATO-a. NATO je ovde samo jedan deo mnogo veće slike. Putin govori o veštačkoj inteligenciji, genetici, digitalnom suverenitetu, autonomnom oružju, demografiji, energetici i promeni same prirode čoveka. Velike sile više se ne bore samo za teritorije, luke, naftu i moreuze. Borba XXI veka vodiće se za algoritme, podatke, tehnologiju i pravo da čovek ostane poslednja instanca koja odlučuje o sopstvenoj sudbini. Zato je Putin podsetio na Stanislava Petrova, sovjetskog oficira koji 1983. nije poverovao sistemu kada mu je sistem javio da su Amerikanci lansirali nuklearne rakete. Mašina je rekla u napad. Čovek je rekao sačekaj. Čovek je bio u pravu! U vremenu kada nam objašnjavaju da će algoritam uskoro znati bolje od nas šta želimo da kupimo, čitamo, mislimo, pa možda i koga treba ubiti, to nije anegdota. To je pitanje opstanka civilizacije. Još važnije, Putin je Zapadu poručio da Rusija Ukrajinu ne posmatra kao početak krize, već kao njenu posledicu. Sa tim se neko može slagati ili ne, ali ne može se pretvarati da Moskva svoju politiku posmatra od 24. februara 2022. godine. Ruski sat počinje mnogo ranije, raspadom Sovjetskog Saveza, obećanjima i očekivanjima s početka devedesetih, širenjem NATO-a, rušenjem stare evropske bezbednosne arhitekture, Majdanom, Donbasom i tek onda dolazi 2022. godina. Zato Putin pominje Egona Bara. Ne Žirinovskog, ne nekog ruskog generala, već nemačkog socijaldemokratu i jednog od arhitekata evropske politike detanta, koji je još 1990. upozoravao šta će se dogoditi ako Evropa posle Hladnog rata ne izgradi zajednički sistem bezbednosti sa Rusijom. Brisel danas može da proglasi i Egona Bara za ruskog agenta ako mu je tako lakše, ali to neće promeniti neprijatnu činjenicu da je čovek pre tri i po decenije postavio pitanje koje Evropa ni danas nije rešila.
Najopasnija Putinova reč, međutim, nije ni Rusija, ni NATO, ni Ukrajina. To je eskalacija. Jer ratovi velikih sila retko počinju tako što se jednog jutra nekoliko državnika probudi i odluči da uništi svet. Do katastrofe se stiže korak po korak. Jedni pošalju jedno oružje, drugi odgovore drugim. Jedni pomere crvenu liniju, drugi pomere svoju. Ono što je u ponedeljak bilo nezamislivo u petak postane „nova realnost“. Onda političari postanu zarobljenici sopstvene retorike, jer posle godina priče o „strateškom porazu“ protivnika više niko ne zna kako da objasni sopstvenoj javnosti da sa tim istim protivnikom ipak mora da sedne za sto. To je možda lepo za izborne kampanje i televizijske studije. Kod nuklearnih sila ta vrsta političkog pozorišta ima nešto skuplje ulaznice. I tu dolazimo do Srbije. Mi nemamo luksuz da svet posmatramo kao navijači. Srbija nije dovoljno velika da bi mogla da ispravlja svet, ali je suviše važna na Balkanu da bi dozvolila da drugi preko nje ispravljaju svoje geopolitičke račune. Ako se svet zaista kreće od jednopolarnog ka višepolarnom sistemu, onda Srbija ne sme da zameni jednu zavisnost drugom. Potrebna nam je srpska politika. Sa Rusijom uvek saveznici, sa Kinom tamo gde možemo da razvijamo ekonomiju, sa Evropom jer je ona naše neposredno okruženje i najvažniji ekonomski prostor, sa Amerikom jer se velike sile ne ignorišu čak ni onda kada sa njima imate najtežu istoriju. Suverenitet nije kada nemate partnere. Suverenitet je kada imate dovoljno partnera da nijedan ne može da postane vaš gospodar. Zato je Valdaj važan za Srbiju. Zato što Srbija treba da aplaudira svakoj Putinovoj rečenici, zato što mora da razume vreme u koje ulazi. Poredak posle 1945. je istrošen, poredak posle 1991. se raspada, a poredak posle ukrajinskog rata još nema ni ime. U takvim vremenima male države najskuplje plaćaju ideološku zaslepljenost, a najviše dobijaju one koje znaju svoju geografiju, svoje interese i svoje crvene linije. Srbija se nalazi na Dunavu, između Srednje Evrope, Crnog mora, Jadrana i istočnog Mediterana, na prostoru na kojem su se vekovima ukrštale imperije. To je prokletstvo samo za državu koja nema strategiju. Za onu koja je ima, to je kapital. Putin je na Valdaju, dakle, rekao nešto mnogo ozbiljnije od toga da Zapad slabi, a Rusija jača. Rekao je da se završava vreme u kojem je jedan deo sveta imao pravo da sebe proglasi celim svetom. Ono što dolazi neće nužno biti pravednije, mirnije ni bezbednije. Biće složenije. I zato Srbiji danas ne trebaju ni istočni ni zapadni fanatici, već državna pamet. Jer kada veliki ponovo počnu da dele karte, mali narodi imaju samo dva izbora da budu karta na stolu ili igrač koji zna koliko vredi ono što drži u ruci. Srbija više nikada ne sme da bude karta.
UkrajinaIščenko: Problem nije samo front, Kijev je napravio mnogo dublju stratešku greškuIzvor: Pravda
