Piše: Aleksandar Đurđev, predsednik Srpske lige
Ako Alternativa za Nemačku postaje najjača stranka u nemačkim anketama, ako nacionalna desnica u Francuskoj ulazi u predsedničku trku sa pozicije favorita, ako američki saveznici na Bliskom istoku posle rata sa Iranom počinju da traže sopstvene bezbednosne kombinacije, ako je Crno more ponovo postalo pitanje cene hleba na drugom kraju sveta, a Ukrajina istovremeno gubi industrijske kapacitete na kojima je decenijama počivala njena ekonomska moć, onda govorimo o raspadanju jednog političkog poretka. Svet koji je nastao posle pada Berlinskog zida i u kome je Zapad mogao gotovo sam da određuje ko je demokrata, ko diktator, ko sme da trguje, ko mora da bude sankcionisan, gde će NATO da se širi i čiji nacionalni interesi smeju, a čiji ne smeju da postoje, ulazi u period u kojem više nema dovoljno političke, ekonomske i vojne snage da svoju volju pretvara u univerzalno pravilo. Za Srbiju je to možda najvažnija geopolitička promena od okončanja Hladnog rata, jer je upravo Srbija devedesetih godina među prvima osetila šta znači svet u kome postoji samo jedan centar moći. Najvidljivija promena danas se dešava u samoj Evropi. Politička karta kontinenta pomera se udesno i to više nije marginalni protest nezadovoljnih birača. U Nemačkoj je AfD dostigao poziciju najjače stranke u pojedinim nacionalnim istraživanjima, dok tradicionalni demohrišćanski, socijaldemokratski i zeleni politički centar plaća cenu ekonomske stagnacije, migracione politike, deindustrijalizacije i posledica konfrontacije sa Rusijom. U Francuskoj nacionalna desnica ulazi u predsednički ciklus kao najsnažniji pojedinačni politički blok. Zato pitanje više nije da li će evropska desnica uticati na politiku Evropske unije, nego koliko će taj uticaj biti veliki i šta će se dogoditi kada stranke koje su godinama kritikovale politiku beskonačnog finansiranja Ukrajine počnu da kontrolišu vlade najvećih evropskih država. Ukoliko se taj proces nastavi, Ukrajina mora da računa sa mogućnošću da evropska pomoć više neće funkcionisati po modelu po kojem je funkcionisala prethodnih godina. Nova evropska desnica ne mora da bude proruska da bi zaključila da nemački ili francuski poreski obveznik više ne može neograničeno da finansira rat. Dovoljno je da počne da postavlja pitanje sopstvenog nacionalnog interesa. Tada je sasvim moguć prelazak na model u kome će Zapad Ukrajini davati obaveštajne podatke i prodavati oružje, ali će biti sve manje besplatnih isporuka, kredita bez jasne perspektive otplate i političkih obećanja bez roka trajanja. Istovremeno će se otvoriti pitanje postepenog obnavljanja trgovine sa Rusijom, uključujući energente, bilo neposredno ili preko posrednika poput Turske i drugih država, kao i selektivnog ukidanja sankcija ruskim kompanijama neophodnim za ponovno uspostavljanje evropskih trgovinskih tokova. Upravo zato treba pažljivo posmatrati ono što se dešava u Nemačkoj. Posle pronalaska drona sa eksplozivnom napravom kod aerodroma Lajpcig/Hale, u blizini ukrajinskog transportnog aviona, a zatim i drugog drona sa eksplozivom, nemačke vlasti govore o ozbiljnom hibridnom bezbednosnom incidentu i pripremaju odgovor, dok deo medija i političke scene već usmerava sumnju prema Rusiji. Ali ovde postoji paradoks koji će biti sve teže sakriti od nemačke javnosti. Nemačko pravosuđe istovremeno vodi postupke u vezi sa sabotažom Severnog toka u kojima se pojavljuju ukrajinski osumnjičeni, dok nemačka država nastavlja da Ukrajini šalje novac i oružje. Upravo takve protivrečnosti hrane politički rast AfD-a mnogo više nego bilo kakva ruska propaganda. Prosečan Nemac možda ne poznaje sve geopolitičke detalje, ali vrlo dobro razume kada mu je struja skuplja, kada fabrika zatvara pogon, kada industrija gubi konkurentnost i kada mu politička elita objašnjava da je sve to cena neke više moralne obaveze. Istovremeno se pokazuje da rat više nije samo pitanje fronta. Cena pšenice skočila je usled poremećaja crnomorske logistike, a upravo su Rusija i Ukrajina među najznačajnijim svetskim izvoznicima žitarica. Kada su ugroženi Odesa, Novorosijsk, terminali, luke i brodovi, posledicu ne osećaju samo Rus i Ukrajinac, već Egipćanin, Libanac, Alžirac i milioni ljudi u Africi i na Bliskom istoku. Fizičke rezerve pšenice postoje i svet nije neposredno pred reprizom prehrambenog šoka iz 2022. godine. Prema avgustovskim procenama američkog Ministarstva poljoprivrede, globalne rezerve na kraju sezone 2026/27. ostaju na nivou od oko 273 miliona tona. Kanada, Kazahstan i drugi proizvođači mogu da nadoknade deo nestašice. Ali žitarica u silosu i žitarica na brodu koji stiže do kupca nisu isto. Dunav i kopneni koridori kroz Evropu ne mogu potpuno zameniti ogromne kapacitete crnomorskih luka. Zato se geopolitički rizik najpre ugrađuje u cenu fjučersa, zatim brašna i hleba, potom stočne hrane, mesa i konačno u političku stabilnost zemalja koje zavise od uvoza hrane. Još dramatičnija je situacija sa ukrajinskom industrijom. Zaporožstalj je posle avgustovskih udara zaustavio proizvodnju, a novi udar sa pet balističkih raketa pogodio je opremu visoke peći, energetsku i transportnu infrastrukturu fabrike. ArcelorMittal Krivi Rog takođe je pretrpeo težak raketni udar, sa ljudskim žrtvama, oštećenjem energetskih i proizvodnih kapaciteta i delimičnim obustavljanjem proizvodnje. Kada se ima u vidu koliki deo ukrajinske proizvodnje čelika nose upravo ova postrojenja, postaje jasno da se više ne radi samo o uništavanju vojne infrastrukture, već o dugoročnom slabljenju industrijske osnove zemlje. Predsednik nadležnog odbora Vrhovne rade Musa Magomedov upozorio je čak na mogućnost da Ukrajina do proleća ostane bez funkcionalne sopstvene čelične industrije. To je možda važnije od mnogih pomeranja linije fronta, jer se izgubljena teritorija u nekom budućem sporazumu teoretski može vratiti ili razmeniti, ali jednom uništena industrijska baza, izgubljeno tržište i kupac koji je pronašao drugog dobavljača vraćaju se mnogo teže. Zato je poseta direktora CIA Džona Retklifa Moskvi događaj koji ne treba posmatrati kao diplomatsku zanimljivost. CIA nikada nije bila samo obaveštajna služba. U najosetljivijim fazama američko-ruskih odnosa njeni direktori postajali su i emisari tajne diplomatije.
Kada direktor CIA sedne u avion za Moskvu, on ne ide tamo turistički, niti da bi ruskoj strani prepričavao ono što može da pročita u novinama. Zapadni mediji predstavili su Retklifovu misiju kao pokušaj da Moskvi prenese sumornu američku procenu stanja ruske vojske i ekonomije i ubedi Kremlj da prihvati pregovore pre nego što se njegov položaj pogorša. U tom narativu pojavile su se tvrdnje o malom teritorijalnom napretku Rusije, ogromnim gubicima i ukrajinskoj prednosti u upotrebi dronova. Možemo prihvatiti ili odbaciti takvu procenu, ali je suština na drugom mestu ako je položaj Rusije toliko beznadežan kako se godinama predstavlja zapadnoj javnosti, zašto direktor najmoćnije američke obaveštajne službe mora lično da ide u Moskvu? Upravo tu počinje prava politika. Ne znamo sve što je Retklif rekao Rusima, sa kim se sve sastao niti šta je Moskva odgovorila. Tvrdnje da je nosio svojevrsnu „ukrajinsku aktovku“, da je postavljao rokove ili pretio eskalacijom udara duboko u rusku teritoriju i isporukom oružja većeg dometa ne mogu se tretirati kao utvrđene činjenice bez dokaza. Ali sama činjenica da postoji kanal ovog nivoa pokazuje da se iza javne retorike vodi drugačiji razgovor. Velike sile uvek razgovaraju, naročito kada javno tvrde da nemaju o čemu da razgovaraju. Istorija je prepuna takvih primera. Vilijam Berns je kao direktor CIA dolazio u Moskvu neposredno pred otvorenu fazu ukrajinskog rata. Decenijama ranije direktor CIA Vilijam Kejsi vodio je razgovore sa Saudijskom Arabijom u periodu nakon kojeg je došlo do ogromnog povećanja proizvodnje nafte i pada njene cene, što je dodatno pritislo već oslabljenu sovjetsku ekonomiju. Istorijske okolnosti nisu iste i bilo bi neodgovorno svoditi raspad SSSR-a na jednu operaciju ili jednu cenu barela, ali velike sile upravo tako razmišljaju energija, finansije, logistika, tehnologija i informacije predstavljaju oružje isto koliko tenk i raketa. Još je zanimljivije što je neposredno oko istog perioda u Moskvi boravio i nadbiskup Pol Ričard Galager, sekretar Svete stolice za odnose sa državama i međunarodnim organizacijama, praktično šef vatikanske diplomatije. Ne treba odmah konstruisati zaveru tamo gde je ne možemo dokazati, ali bi bilo podjednako naivno verovati da je Vatikan obična verska administracija bez vekovnog diplomatskog iskustva. Sveta stolica je preživela carstva, revolucije, dva svetska rata, fašizam, komunizam i Hladni rat upravo zato što ume da razgovara sa svima i da misli u vremenskim horizontima mnogo dužim od jednog izbornog mandata. Zato vredi obratiti pažnju i na italijanske političke, finansijske i medijske krugove koji pažljivo prate Ukrajinu i njenu buduću obnovu. Kiril Budanov je u oktobru 2025. razgovarao sa novinarima lista Il Foglio. Taj list pripada Sorgente grupi Valtera Mainetija, poslovnog čoveka povezanog sa svetom nekretnina i finansija i intelektualnom tradicijom Alda Mora. Mainetijev Tiberiade Holding preuzeo je deo istorijske kompanije Condotte i oživeo ime Società Italiana per Condotte d’Acqua. A kada se počne kopati po istoriji te kompanije, pojavljuje se gotovo čitav jedan vek italijanske političke i finansijske istorije vatikanski kapital, državni industrijski sistem, infrastrukturni poslovi, Bliski istok i ljudi poput Mikelea Sindone. Sindonina biografija sama po sebi predstavlja opomenu koliko su u Hladnom ratu bili isprepleteni finansijski, politički, vatikanski i kriminalni krugovi. Njegovi poslovi, odnosi sa Bankom Ambroziano i vatikanskim strukturama i veze sa organizovanim kriminalom predmet su ogromne istorijske literature. U istom istorijskom mozaiku pojavljuje se Pol Marcinkus, dugogodišnji čelnik Vatikanske banke, kao i Đovani Batista Montini, kasniji papa Pavle VI. Aldo Moro bio je politički i lično blizak Montiniju, a tokom Morove epohe Italija je razvijala velike industrijske poslove sa Sovjetskim Savezom, uključujući istorijski dogovor sa Fijatom i industrijski projekat iz kojeg je nastao sovjetski automobilski gigant u Toljatiju. Moro je 1978. otet i ubijen u jednom od najmračnijih perioda italijanske „strategije napetosti“, u zemlji u kojoj je kasnije otkrivena i struktura Gladio. Početkom osamdesetih u Italiju stiže i sovjetski diplomata Nikolaj Lunkov, sa zadatkom da razvija odnose Moskve sa Vatikanom i papom Jovanom Pavlom II. Istovremeno potresi oko Banke Ambroziano, lože P2 i IOR-a pokazuju koliko su finansije, politika i geopolitika bile isprepletene. U tim krugovima pojavljuje se i nemački bankar Herman Jozef Abs, jedna od najznačajnijih figura posleratnog nemačkog bankarstva, čije ime je vezano i za KfW. Decenijama kasnije italijanski CDP i nemački KfW nalazimo među institucijama evropskog dugoročnog investicionog kapitala, dok se Italija 2019. okreće velikim infrastrukturnim aranžmanima sa Kinom i luci Trst. To ne dokazuje postojanje jednog tajnog centra koji upravlja svetom. Ali dokazuje nešto mnogo realnije i važnije da veliki kapital, infrastruktura, diplomatija, mediji i državna politika nikada ne postoje u potpuno odvojenim svetovima. Zato je važno ko danas razgovara sa ljudima koji će sutra odlučivati o obnovi Ukrajine. Rat će jednog dana prestati, a onda počinje možda najveći evropski infrastrukturni posao XXI veka putevi, mostovi, železnice, elektrane, telekomunikacije, vodovodi, stanovi, fabrike i luke. Oni koji danas grade političke i medijske odnose sa Kijevom sutra mogu da konkurišu za milijarde namenjene obnovi. I zato treba pratiti i The Economist Group, gde porodica Anjeli ima najveći pojedinačni akcionarski paket, kao i promene u vlasničkoj strukturi nakon ulaska kanadskog kapitala. Kada se u takvim medijima pojavljuju ljudi poput Andreja Meljničenka i kada se raspravlja o budućnosti Rusije, sankcija, kapitala i posleratne Evrope, ne treba čitati samo tekst nego treba gledati i širi ekonomski kontekst. Isto važi za istoriju Republic National Bank of New York Edmonda Safre, njene ruske poslove devedesetih, kontroverze oko transfera kapitala posle ruske krize 1998, kasniju prodaju HSBC-u i Safrinu smrt u Monaku 1999. godine. Činjenice treba strogo razdvojiti od spekulacija, ali istorija tranzicije posle SSSR-a pokazuje koliko je finansijska infrastruktura bila važna u raspodeli moći. U tom širem mozaiku pominju se i Ričard Spajkerman i njegove kasnije veze sa MDM bankom.
Nije slučajno što se u velikim geopolitičkim lomovima stalno vraćamo na iste četiri stvari banke, energente, infrastrukturu i obaveštajne službe. Slično treba posmatrati i današnju Italiju, njenog ministra odbrane Gvida Krozeta, odnose sa ukrajinskim strukturama i sve aktivniju evropsku raspravu o tehnologiji, dronovima i obnovi Ukrajine. Čak je i simbolika italijanske države zanimljiva karabinjeri su istovremeno oružana sila i nacionalna žandarmerija, a njihove institucionalne i istorijske veze sa rimskim prostorom, uključujući objekte koji pripadaju Svetoj stolici, još jednom pokazuju koliko su u Italiji država, Crkva i istorija fizički bliske jedna drugoj. To nije dokaz zavere. To je dokaz kontinuiteta institucija. Na drugom kraju Atlantika istovremeno puca jedinstvo MAGA pokreta. Slučaj Mila Janopulosa, nekadašnjeg provokativnog desničarskog aktiviste i ranog Trampovog pristalice, koji je posle godina političkih i ličnih kontroverzi ponovo ušao u javni prostor, sada pokazuje koliko su duboke podele u američkoj desnici. Njegov sukob sa Laurom Lumer, razlike oko Ukrajine, Izraela i američke spoljne politike i njegovo približavanje krugovima koji dele deo stavova Takera Karlsona, Mardžori Tejlor Grin i Tomasa Masija pokazuju da trampizam više nije jedinstven politički blok. Posebna ironija jeste kada politika strogih deportacija počne da pogađa i ljude koji su je sami zagovarali. Ali iza te političke ironije nalazi se ozbiljnije pitanje da li će američka desnica ostati intervencionistička sila starog tipa ili će njen izolacionistički deo tražiti da Amerika prestane da finansira ratove širom sveta? I upravo je tu najveća lekcija za Srbiju. Mi nemamo luksuz da svet posmatramo kroz tuđe ideološke naočare. Srbija ne treba da bude ni ruski, ni američki, ni nemački, ni kineski privezak. Srbija mora biti srpska. Srbija zato mora istovremeno da jača Vojsku Srbije i domaću odbrambenu industriju, da čuva vojnu neutralnost, da diversifikuje energetske pravce bez odricanja od najpovoljnijih izvora, da povećava sopstvene rezerve nafte, gasa, žitarica i osnovnih prehrambenih proizvoda, da štiti železnice, elektroenergetski sistem, telekomunikacije, vodovode i drugu kritičnu infrastrukturu i da izgradi ozbiljnu državnu strategiju za Dunav i vezu sa Crnim morem. Zemlja koja proizvodi hranu u vremenu kada geopolitika podiže cenu hleba poseduje strateški resurs. Zemlja koja ima sopstvenu vojnu industriju u vremenu globalnog naoružavanja poseduje strateški resurs. Zemlja koja se nalazi na raskrsnici Dunava, Centralne Evrope, Balkana, Crnog i Jadranskog mora poseduje geografski kapital. Samo je pitanje da li ima političku elitu sposobnu da taj kapital pretvori u moć.
Moramo, konačno, da izgradimo i mnogo ozbiljniju informacionu i analitičku infrastrukturu. Velike sile ne vode samo ratove tenkovima i raketama nego i informacijama. Slučaj Retklifove posete Moskvi pokazuje koliko je važno ko prvi definiše značenje jednog događaja. Kada država ćuti, tu prazninu popunjava neko drugi. Kada nema sopstvene analize, preuzima tuđu. Kada nema sopstvene medije sposobne da razumeju svet, njeni građani svet gledaju očima CNN-a, BBC-a, Deutsche Welle-a, Moskve ili bilo kog drugog spoljnog centra. Srbiji zato nije potrebna propaganda. Potrebna joj je sopstvena sposobnost da prikuplja informacije, analizira ih i na osnovu njih donosi odluke. Najveća greška Srbije bila bi da i ovaj istorijski preokret dočeka čekajući da joj neko drugi objasni šta se dogodilo. Ne smemo ponovo biti narod koji poslednji saznaje da je jedna epoha završena. Moramo razgovarati sa Moskvom, Vašingtonom, Pekingom, Parizom, Berlinom, Rimom, Ankarom, Budimpeštom, arapskim svetom i svima sa kojima imamo zajednički interes, ali nijednom od tih centara ne smemo predati pravo da određuje šta je srpski interes. Treba da čuvamo Republiku Srpsku, Kosovo i Metohiju kao centralna državna i nacionalna pitanja, vojnu neutralnost kao instrument slobode odlučivanja, sopstvenu hranu i energiju kao garanciju suvereniteta i ekonomske odnose i sa Istokom i sa Zapadom kao sredstvo razvoja. Svet koji nastaje biće suroviji, nestabilniji i opasniji od sveta koji nestaje, ali za pametne i suverene države biće i svet većeg prostora za delovanje. Srbija taj prostor mora da iskoristi. Ne protiv Istoka ili Zapada, nego za sebe, za Republiku Srpsku, za srpstvo u celini i za generacije koje dolaze posle nas.
Velika Britanija na raskrsnici: Kriza, migracije i sve veći separatistički zahtevi Izvor: Pravda
