Đurđev: Kada Nemci u Beogradu pitaju kako ubiti više Rusa

Piše: Aleksandar Đurđev, predsednik Srpske lige

„Recite nama Evropljanima šta konkretno možemo da uradimo da vam pomognemo da ubijete više Rusa?“

Ovo pitanje Vladimiru Zelenskom nije postavljeno u Kijevu, Varšavi, Berlinu ili u sedištu NATO-a u Briselu. Postavljeno je u Beogradu, tokom prve zvanične posete ukrajinskog predsednika Srbiji. Postavio ga je Mihael Martens, novinar Frankfurter Allgemeine Zeitunga, a sam Martens je posle reakcija javno branio pitanje, potvrđujući da je upravo to želeo da pita. Važno je zadržati se na toj rečenici, jer ona mnogo više govori o vremenu u kojem živimo nego o jednom novinaru. Postoji jedna stara ruska misao koja kao da je napisana upravo za vreme u kojem živimo: „Ne radujte se prerano, gavrani. Orao još leti!“ - „Ne voron zadыhaetsя! Orёl eщё letit!“ Naizgled, to je samo slika dve ptice, ali u stvarnosti to je priča o državama, narodima, civilizacijama i sposobnosti da se opstane onda kada te drugi već proglase poraženim. Nije slučajno što je dvoglavi orao vekovima simbol i Rusije i Srbije i on predstavlja državnost, suverenitet, snagu, istorijsko pamćenje i slobodarsku volju. Gavran, nasuprot tome, u narodnom predanju kruži nad bojištem i čeka trenutak kada će poverovati da je bitka završena i da su pred njim ostaci poraženih. Upravo ta slika danas opisuje veliki deo političkog i medijskog odnosa prema Rusiji, ali i prema Srbiji, mnogi već godinama čekaju trenutak u kojem će moći da proglase konačni poraz, raspad ili kapitulaciju. Zato pitanje postavljeno u Beogradu o tome kako pomoći da bude ubijeno „više Rusa“ nije samo jedna neprimerena novinarska formulacija, već izraz mnogo dubljeg uverenja da je dozvoljeno radovati se slabljenju čitavog jednog naroda i njegove države.

Problem za sve koji tako razmišljaju jeste što su i Srbi i Rusi u svojoj istoriji više puta bili proglašavani poraženima upravo neposredno pre nego što su ponovo raširili krila. Nije pitano šta Evropa može da učini da se rat završi. Nije pitano kako da se zaustavi pogibija Rusa i Ukrajinaca. Nije pitano kako dve strane dovesti za pregovarački sto. Pitanje je postavljeno gotovo tehnički: “Šta još treba uraditi da bi bilo ubijeno više Rusa.” Upravo u tome i jeste suština moralne promene koju godinama posmatramo. Rat je za veliki deo zapadne političke i medijske elite postepeno prestao da bude tragedija koju treba završiti i sve više postaje proces čiju efikasnost treba povećavati. Koliko raketa? Koliko granata? Koliko dronova? Koliko ciljeva? Koliko uništenih objekata? I na kraju koliko mrtvih? A onda je, gotovo istovremeno, iz jednog drugog Beograda stigao odgovor. Navijači Crvene zvezde razvili su transparent: „Dok Beograd ugošćuje nacistu, srpski narod krvari na raspetom Kosovu.“ Može neko da se saglasi ili ne saglasi sa svakom rečju tog transparenta. Može da smatra formulaciju preoštrom. Ali ozbiljna politika nema pravo da ignoriše ono što takva poruka govori o raspoloženju značajnog dela naroda. Naročito kada govorimo o navijačima Crvene zvezde. To nije mala navijačka grupa niti marginalni društveni krug. Prema istraživanju Ipsosa koje je 2025. predstavljeno na RTS-u, 43 odsto ispitanih u Srbiji opredelilo se za Crvenu zvezdu, prema 28 odsto za Partizan. Starije istraživanje „Faktor plusa“ davalo je Zvezdi čak 48,2 odsto i procenjivalo njenu bazu na oko 2,7 miliona navijača starosti od 15 do 70 godina samo u Srbiji. Kada se tome dodaju Republika Srpska, Crna Gora i srpska dijaspora, može se sasvim oprezno govoriti o najmanje oko tri miliona ljudi, a verovatno i znatno više, kojima je Crvena zvezda klub za koji navijaju ili prema kome osećaju snažnu pripadnost.

Za Republiku Srpsku i Crnu Goru, međutim, ne postoji uporedivo reprezentativno istraživanje koje bi nam dozvolilo da iznesemo precizan ukupan broj i zato bi bilo neodgovorno izmišljati statistiku. Upravo zbog toga taj transparent ima političku težinu koja prevazilazi jednu utakmicu. U istom danu videli smo dve Srbije koje zapravo nisu dve Srbije, već dva nivoa na kojima jedna ista država mora da živi. Postoji diplomatska Srbija. Ona prima predsednike drugih država, poštuje protokol, razgovara i sa onima sa kojima nema istovetne poglede, pokušava da izbegne sukobe i vodi računa o položaju zemlje. A postoji i duboko istorijsko osećanje srpskog naroda. To osećanje se ne menja jednim diplomatskim susretom.

Aleksandar Đurđev

Za ogroman broj Srba Rus nije postao neprijatelj 24. februara 2022. godine. Ruski vojnik nije apstraktna figura na ekranu. U srpskom istorijskom pamćenju postoje 1914. godina i car Nikolaj Drugi, ruski dobrovoljci, zajednička pravoslavna tradicija, ali i ruski i sovjetski vojnici koji su ostavljali kosti na ovim prostorima u borbi protiv nacizma. Zato rečenica o „ubijanju više Rusa“ u Beogradu ne može imati istu težinu kao kada bi bila izgovorena bilo gde. I zato je pogrešno diplomatski prijem Zelenskog tumačiti kao dokaz da se promenilo raspoloženje srpskog naroda prema Rusiji. Nije. Predsednik Aleksandar Vučić već godinama je izložen pritiscima da Srbija uvede sankcije Ruskoj Federaciji i svoju spoljnu politiku u potpunosti uskladi sa politikom Evropske unije. Srbija te sankcije do danas nije uvela. To treba poštovati, posebno ako se ima u vidu položaj zemlje koja je geografski okružena državama NATO-a i Evropske unije i ekonomski duboko povezana sa evropskim tržištem. Ali upravo zato Srbija mora još pažljivije da razlikuje diplomatiju od postepenog prihvatanja tuđeg pogleda na svet. Jer dok se Srbiji objašnjava da Rusiju treba posmatrati kao pretnju, na samom Balkanu dešavaju se procesi koji su za Beograd mnogo neposredniji. Vojna saradnja Zagreba, Tirane i Prištine više nije teorija. Taj format postoji, a u Srbiji se s razlogom postavlja pitanje njegovog krajnjeg dometa i veze sa težnjom Prištine ka NATO-u. Ruski diplomata Jurij Pilipson upozorio je na opasnost uvlačenja nepriznatog Kosova u evroatlantske strukture i na bezbednosne posledice vojnog povezivanja Zagreba, Tirane i Prištine. I ovde Srbija mora da bude hladna, racionalna i lišena svake naivnosti. Rusija je hiljadama kilometara udaljena od naših granica i ne priznaje nezavisnost Kosova. Priština je na Kosovu i Metohiji. Albanija je naš neposredni regionalni sused. Hrvatska je članica NATO-a i država sa kojom srpski narod nosi izuzetno teško istorijsko iskustvo dvadesetog veka. Ali dobri odnosi ne grade se tako što se zatvaraju oči.

Istorija je Srbe previše skupo koštala da bismo sebi ponovo dozvolili luksuz političke naivnosti. U tom kontekstu treba posmatrati i novu fazu rata u Ukrajini. Ukrajinski udari sve dublje u rusku teritoriju nesumnjivo nanose materijalnu štetu. Gađana je energetska i logistička infrastruktura, rafinerije i drugi objekti. Ali postoji ozbiljno pitanje da li politički efekat tih udara odgovara onome što Kijev želi da postigne. The Sunday Times je upravo ovih dana ukazao na paradoks da udari koji treba da povećaju pritisak na Kremlj istovremeno mogu da ojačaju raspoloženje onog dela ruskog društva koji traži dalju eskalaciju. Civilne žrtve i prenošenje rata duboko na rusku teritoriju mogu da omoguće Kremlju da sukob sve uverljivije predstavlja kao pitanje odbrane same Rusije. To je lekcija ruske istorije koju Zapad iznova zaboravlja. Kada Rus oseti da je država napadnuta, rat prestaje da bude pitanje vlade i postaje pitanje otadžbine. A kada se to dogodi, dobija se upravo suprotan efekat od željenog, tada jača nacionalna mobilizacija, raste prostor za ratnu ekonomiju, jačaju bezbednosne strukture i smanjuje se politički prostor za kompromis. Strategija „prisilimo Rusiju na mir“ zato može završiti tako što će Rusiju prisiliti na još veći ratni napor. Ne zato što je Rusija neranjiva. Nije. Niti zato što rusko društvo nema probleme, ekonomske pritiske i unutrašnje protivrečnosti. Ima ih. Problem je u nečem drugom, pretpostavka da će Rusija pod vojnim pritiskom prihvatiti ponižavajući politički ishod pokazuje veoma slabo razumevanje ruske istorije!!! Upravo zato je važna i nedavna rečenica Donalda Trampa o ukrajinskom zahtevu za dodatnim raketama „Patriot“. „I nama su potrebne rakete“, poručio je američki predsednik. To nije bila beznačajna opaska. Potražnja za raketama „Patriot“ ogromna je, a američke i savezničke zalihe su pod ozbiljnim pritiskom posle ratova u Ukrajini i na Bliskom istoku. Pentagon istovremeno traži od vojne industrije ubrzano povećanje proizvodnje. Na kraju se pokazuje nešto što ratna propaganda uvek pokušava da sakrije, ni najbogatije države nemaju neograničen broj raketa, granata, aviona, novca i ljudi. Rat troši sve. Zato je diplomatija uvek jeftinija od rata, čak i onda kada je politički teža.

Poseban paradoks predstavlja spremnost Ukrajine da svojim protivminskim brodovima učestvuje u potencijalnoj međunarodnoj operaciji u Ormuskom moreuzu. Ukrajinska mornarica zaista je stavila na raspolaganje kapacitete za moguću misiju razminiranja jednog od najvažnijih pomorskih pravaca na svetu. Naravno da je slobodna plovidba Ormuzom globalni interes. Ali upravo zato imamo pravo da postavimo pitanje, da li se princip „međunarodne pomorske bezbednosti“ primenjuje svuda ili samo tamo gde to odgovara određenoj geopolitičkoj strani? Ako je sloboda plovidbe princip, onda mora biti princip i u Ormuzu, i u Crnom moru, i u Azovskom moru, i u Crvenom moru. U suprotnom više ne govorimo o principu, već o instrumentu politike. Dodatnu sliku složenosti današnjeg evropskog bezbednosnog prostora daje i slučaj iz Nemačke. Nemačke vlasti uhapsile su 33 godišnjeg državljanina Ukrajine pod sumnjom da je za stranu obaveštajnu službu izviđao objekat odbrambene industrije u Bavarskoj u okviru priprema za moguću sabotažu. Nemački istražitelji opisali su ga kao agenta nižeg nivoa, ali nisu objavili za koju je državu navodno radio. I tu se najbolje vidi druga opasnost našeg vremena. Pre nego što istraga utvrdi činjenice, društvene mreže će već doneti presudu.

Jedni će reći da je radio za Rusiju. Drugi će izmisliti drugu priču. Treći će sve proglasiti operacijom pod lažnom zastavom. Istina će, kao i sve češće u našem vremenu, stići poslednja. Sličan proces vidimo u Gruziji. Gruzijska Služba državne bezbednosti pokrenula je istragu zbog naloga na društvenim mrežama koji su objavljivali priče o navodnom maltretiranju ruskih turista od tvrdnji da su ostavljani u šumama do priča da im je namerno zagađivana hrana. Gruzijske vlasti tvrde da su korišćeni lažni nalozi kojima se upravljalo iz inostranstva kako bi se stvorio utisak da Rusi u Gruziji nisu bezbedni. Bez obzira na to šta će istraga na kraju dokazati, mehanizam je izuzetno važan. Nekada ste, ako ste želeli da nanesete ekonomsku štetu protivničkoj državi, morali da uništite fabriku, železnicu, most ili luku. Danas ponekad nije potrebno uništiti ništa.

Dovoljno je uništiti poverenje. Ne morate da zatvorite hotel ako možete da ubedite turiste da u tu zemlju ne idu. Ne morate da zabranite proizvod ako možete da uverite milione ljudi da je opasan. Ne morate da cenzurišete političara ako algoritmom možete da ga učinite nevidljivim. Ne morate čak ni da ubedite ljude u jednu konkretnu laž. Dovoljno je proizvesti toliko međusobno protivrečnih „istina“ da više niko ne zna čemu da veruje. To je novi informacioni rat. Njegov cilj nije uvek da ljudi poveruju u laž. Ponekad je dovoljno da prestanu da veruju da istina uopšte postoji. Ali najdublja promena tek dolazi. Japan razmatra korišćenje američkih sistema veštačke inteligencije u sopstvenom vojnom sistemu komandovanja i kontrole. Među platformama koje se pominju nalaze se Palantirov Maven Smart System i Andurilov Lattice, sa ciljem ubrzavanja obrade podataka, komandovanja, raketne odbrane i upotrebe bespilotnih sistema. To na prvi pogled deluje kao tehnička modernizacija. U stvarnosti je reč o jednom od najvažnijih političkih pitanja dvadeset prvog veka. Šta je danas suverenitet? Nekada je odgovor bio jednostavan teritorija, granica, vojska, valuta i sposobnost države da sama donosi zakone. Danas to više nije dovoljno. Ako najosetljivije vojne podatke obrađuje tuđi sistem, ako algoritam strane korporacije učestvuje u prepoznavanju ciljeva, ako bezbednost vojske zavisi od softverskih ažuriranja koja stižu iz druge zemlje koliki je stvarni prostor nacionalnog odlučivanja? Država može imati zastavu, himnu, parlament i armiju, a da ipak postane tehnološki zavisna u pitanjima bez kojih moderna vojska ne može da funkcioniše. Zato će suverenitet dvadeset prvog veka pripadati onome ko kontroliše svoje podatke, servere, algoritme, energetiku, telekomunikacije, bespilotne sisteme i kritični softver. Ostali će biti korisnici tuđe moći! Još ozbiljnije upozorenje stiglo je iz britanskog Instituta za bezbednost veštačke inteligencije.

Tokom sajber-bezbednosnih testiranja agenti zasnovani na najnaprednijim modelima preduzeli su 19 neovlašćenih akcija na otvorenom internetu, usmerenih prema stvarnim ljudima i organizacijama. Institut navodi da pokušaji nisu izazvali stvarnu štetu, ali su obuhvatali kreiranje lažnih identiteta i pokušaje manipulisanja stvarnim programerima i projektima otvorenog koda. Ovo menja suštinu rasprave o veštačkoj inteligenciji. Do juče smo pitali, šta čovek može da uradi pomoću veštačke inteligencije? Danas moramo da postavimo i drugo pitanje, šta će agent veštačke inteligencije pokušati da uradi kada mu damo dovoljno slobode da sam planira korake, komunicira sa ljudima i deluje na internetu? Granica između alata i samostalnog aktera postaje sve manje jasna. I tu dolazimo do još osetljivije oblasti, života samog.

Istraživači su pomoću modela Evo1 i Evo2 generisali nove genome bakteriofaga, virusa koji napadaju bakterije. Oko 300 predloženih varijanti sintetizovano je u laboratoriji, a 16 se pokazalo sposobnim za funkcionisanje. Istraživači su namerno isključili genetičke podatke virusa koji inficiraju ljude, životinje i biljke kako bi smanjili rizik. Potencijalna korist je ogromna. Takva tehnologija jednog dana može pomoći u borbi protiv bakterija otpornih na antibiotike i spasiti milione života. Ali upravo zato je i potencijalni rizik ogroman. Jer tehnologija sama nema moral. Ona ne zna šta je dobro. Ne zna šta je zlo. Ne zna šta je čovek. Zna samo zadatak koji je dobila i prostor koji smo joj dali da ga izvrši. Ako veštačka inteligencija može da piše kompjuterski kod, pronalazi vojne ciljeve, kreira lažne identitete i predlaže genetske sekvence, onda najvažnije pitanje budućnosti nije šta mašina može. Pitanje je ko kontroliše mašinu. I ko kontroliše onoga ko kontroliše mašinu.

Istu protivrečnost između reči i stvarnosti vidimo u Gazi. Trampov „Board of Peace“, telo zaduženo za posleratne aranžmane i obnovu Gaze, svoj prvi građevinski projekat usmerio je na vojni objekat za oko 150 marokanskih vojnika. Ranije verzije planova predviđale su da taj objekat bude početna faza daleko većeg kompleksa za nekoliko hiljada pripadnika međunarodnih snaga.

Naravno da posle rata mora postojati bezbednost. Naravno da neko mora da garantuje prekid sukoba. Ali simbolika je nemoguće ignorisati. Na teritoriji čija je infrastruktura strahovito razorena, gde ljudima trebaju kuće, škole, bolnice, voda, struja i kanalizacija, prvi vidljivi korak „mira“ postaje vojni položaj. To nam govori mnogo o savremenom shvatanju mira. Mir se sve češće ne shvata kao obnovljeno društvo, već kao dobro kontrolisana teritorija. A to nije isto. Sve ove vesti deluju nepovezano samo ako ih čitamo jednu po jednu. Nemački novinar koji u Beogradu pita kako ubiti više Rusa. Navijači Crvene zvezde koji sa tribina odgovaraju pričom o Kosovu.

Vojno povezivanje Zagreba, Tirane i Prištine. Ruski gradovi koje pogađaju ukrajinski dronovi. Američka skladišta raketa koja više nisu neiscrpna. Ukrajinski minolovci koji se nude za Ormuz. Navodne strane informacione operacije u Gruziji. Američka veštačka inteligencija u japanskoj komandi. Algoritmi koji prepoznaju mete. Agenti veštačke inteligencije koji pokušavaju da obmanu stvarne ljude. Mašine koje predlažu nove virusne genome. „Mirovni savet“ koji u Gazi počinje vojnim objektom.

Sve su to delovi jednog istog procesa. Reč je o borbi za odgovor na pitanje ko će imati moć da odlučuje u svetu koji dolazi. I zato se na kraju moramo vratiti na početak, na pitanje izgovoreno usred Beograda, šta Evropa još može da učini da pomogne Ukrajini da „ubije više Rusa“? To pitanje nije samo pitanje jednog nemačkog novinara. Ono je slika vremena u kojem je za deo evropske političke i medijske elite postalo gotovo normalno da se o Rusima govori kao o brojevima koje treba smanjiti, o Rusiji kao o državi koju treba iscrpeti, oslabiti i poraziti, a o ratu kao o procesu koji treba učiniti još efikasnijim. Upravo tu prestaje politika, a počinje nešto mnogo opasnije, uverenje da je jedan veliki evropski narod moguće gurnuti na kolena i da će posle dovoljno sankcija, raketa, dronova, ekonomskih pritisaka i ljudskih žrtava prihvatiti ono što mu drugi odrede kao sudbinu. Rusiju su u njenoj istoriji mnogo puta proglašavali poraženom pre nego što je bitka bila završena. Otpisivali su je posle mongolsko-tatarske najezde, Smutnog vremena i poljske okupacije Moskve, Napoleonovog pohoda, revolucije i građanskog rata, strahovitih gubitaka Velikog otadžbinskog rata, raspada Sovjetskog Saveza i ponižavajućih devedesetih godina. Svaki put su se pojavljivali oni koji su mislili da je Rusija iscrpljena, podeljena i konačno oborena. I svaki put su pravili istu grešku, trenutnu slabost velike države proglašavali su njenim istorijskim krajem. Srbi to iskustvo razumeju možda bolje od većine evropskih naroda. I Srbiju su sahranjivali mnogo puta. Posle Kosovskog boja, pada srpske srednjovekovne države, Velike seobe, albanske golgote, Jasenovca i genocida nad Srbima u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, raspada Jugoslavije, sankcija, međunarodne izolacije i NATO agresije 1999. godine. Posle svakog velikog srpskog stradanja pojavljivao se neko ko je mislio da je došao trenutak da se srpsko pitanje jednom zauvek zatvori. Nije zatvoreno. Nije zato što narodi ne žive jedan izborni ciklus, jednu krizu ili jedan rat. Narodi žive vekovima. Države mogu da izgube teritoriju, vojske mogu da izgube bitke, ekonomije mogu da budu uništene, političke elite mogu da pogreše, ali narod koji sačuva veru, jezik, kulturu, istorijsko pamćenje i volju da ponovo bude slobodan nije konačno poražen. Zato dvoglavi orao nije slučajno vekovima na grbovima Srbije i Rusije. On nije ukras. On je državotvorni simbol. Simbol suvereniteta, istorijskog pamćenja, slobodarske volje i sposobnosti da se posle najtežeg pada ponovo podigneš. Orao nije postao simbol snage zato što nikada nije bio ranjen. Naprotiv. Njegova veličina je upravo u tome što ranjen ponovo raširi krila i poleti. A gavran čeka nešto drugo. On kruži nad bojištem i čeka tuđi pad. Ne osvaja visine, nego se spušta tamo gde misli da je sve već završeno. Zato su gavrani dobra slika svih onih koji već godinama sa nestrpljenjem čekaju ekonomski slom Rusije, njen vojni poraz, političku destabilizaciju ili raspad, kao i onih koji su verovali da će Srbija posle 1999. godine zaboraviti Kosovo i Metohiju, prihvatiti da su joj drugi odredili granice i jednog dana početi da se stidi sopstvenih prijatelja, žrtava i istorije. Neće. Srbija mora da sarađuje sa Evropom. Mora da razgovara sa Amerikom. Mora da gradi najbolje moguće odnose sa Kinom. Mora da čuva vekovno prijateljstvo sa Rusijom. Mora da razgovara i sa onima sa kojima se ne slaže, jer ozbiljna država ne vodi spoljnu politiku emocijama. Ali postoji jedna stvar o kojoj ne može biti kompromisa. Srbija mora da ostane srpska. To znači da sama određuje svoje nacionalne interese. Da ne uvodi sankcije prijateljima zato što to od nje traži neko drugi. Da ne prihvata nezavisnost Kosova i Metohije zato što joj govore da je to „realnost“. Da čuva Republiku Srpsku i Dejtonski sporazum. Da čuva vojnu neutralnost. Da razvija sopstvenu vojsku, odbrambenu industriju, bespilotne sisteme, veštačku inteligenciju, energetiku i kritičnu infrastrukturu. Da sarađuje sa svima, ali da nikome ne preda pravo da odlučuje umesto nje. To je suverenitet u dvadeset prvom veku. Jer Srbiji danas najveća opasnost ne preti samo od tenka koji može da pređe granicu. Država može izgubiti slobodu i bez jednog ispaljenog metka ako joj drugi određuju šta sme da misli, čiju energiju sme da kupuje, kome mora da uvede sankcije, koji deo sopstvene teritorije mora da preda, koji softver mora da koristi, ko su joj prijatelji, a ko neprijatelji. I zato je pitanje izgovoreno u Beogradu toliko važno. Srpski narod suviše dobro zna šta znači kada neko daleko od fronta odlučuje koliko još tuđe dece treba da pogine da bi njegov geopolitički plan bio ostvaren. Zato Beograd treba da bude mesto sa kojeg se pita kako zaustaviti rat, a ne kako povećati broj mrtvih. I upravo tu se ponovo vraćamo staroj ruskoj misli „Ne radujte se prerano, gavrani. Orao još leti!“ Neka je dobro zapamte i oni koji danas čekaju pad Rusije i oni koji misle da će Srbi vremenom zaboraviti Kosovo i Metohiju, svoje žrtve, svoje prijatelje i sopstvenu istoriju. Gavrani su kroz istoriju uvek imali jednu slabost, prerano su dolazili na bojište. Prerano su proglašavali kraj. Prerano su se radovali. I prerano su mislili da je ranjeni orao mrtav. Ali orao ne odgovara gavranu graktanjem. Orao odgovara letom. Dok god u Srbima i Rusima postoje vera, istorijsko pamćenje, dostojanstvo, slobodarski duh i volja da sami odlučuju o svojoj sudbini, nijedan poraz nije konačan i nijedna tuđa presuda nije poslednja reč istorije. Zato neka gavrani kruže. Neka grakću. Neka se raduju svakoj krizi, svakom problemu, svakoj rani. Neka misle da je sve gotovo. Ne radujte se prerano, gavrani. Orao još leti! I leteće! Postoji stara misao da Ruse spasava molitva, a Srbe strpljenje. U njoj ima više istorijske istine nego što izgleda. Rusi su kroz vekove preživljavali zahvaljujući veri, ogromnom prostoru svoje zemlje i sposobnosti da podnesu cenu koju njihovi protivnici često nisu mogli ni da zamisle. Srbi su preživljavali zahvaljujući nečemu drugom, neverovatnoj sposobnosti da trpe, čekaju, obnavljaju se i ostanu ono što jesu i onda kada su mnogo moćniji bili uvereni da je srpsko pitanje konačno rešeno. Ali postoji istorijska greška koju su i ruski i srpski protivnici više puta pravili. Molitvu Rusa tumačili su kao pasivnost. Strpljenje Srba kao slabost. A onda su otkrivali da molitva ima trenutak kada čovek ustane, a strpljenje granicu posle koje narod više nema gde da se povuče. Zato ne treba iskušavati ni jedno ni drugo. Naročito danas. U vremenu kada algoritam sve brže bira metu, dron prelazi hiljade kilometara, informaciona operacija za nekoliko časova menja raspoloženje miliona ljudi, privatna kompanija ulazi u komandni sistem nacionalne armije, a veštačka inteligencija počinje da piše i kompjuterski i genetski kod, Srbija nema pravo na luksuz da bude naivna. Zato Rusi neka čuvaju svoju molitvu, Srbi svoje strpljenje, a oni koji misle da su i jedno i drugo znak slabosti neka pre toga još jednom pažljivo pročitaju istoriju.

PravdaSvetMedvedev: Ursula fon der Lajen je poludeli ginekolog, a Rusija će sigurno pobediti!

Izvor: Pravda