Zvukovi rata. Sestra milosrđa sa fronta predlaže da poslušate

Piše: Petar Davidov

Više puta smo već govorili o aktivnostima koje sprovodi Pravoslavna humanitarna misija u Donbasu, Hersonskoj, Zaporoškoj, Kurskoj i Belgorodskoj oblasti Rusije. Članovi ove misije rade u gradovima i selima oslobođenim od ukrajinskih nacista: obnavljaju kuće, brinu o bolesnim, nemoćnim, beskućnim i siromašnim ljudima, donose vodu (jedan od glavnih problema u Donbasu zbog uništavanja infrastrukture od strane nacističkog režima), generatore, gorivo i hranu, i sve to besplatno.

Veoma često ljudi dolaze sa namerom da odrade samo jednu smenu, odnosno deset dana, a onda ostanu mesecima ili godinama. „Razumeš, ovde sam se pronašao, shvatio sam da ne treba biti sebičan“, kaže mi Sergej, koji gradi kuće u Avdejevki. „Ne želim da pijem pivo, gledam televiziju i iz fotelje dajem Putinu savete kako treba voditi rat, želim da radim ono što volim i umem. Osim toga, ovde naučiš i mnogo novih stvari. Nikada ne bih pomislio da mogu, na primer, da radim kao zdravstveno osoblje.“

I takvih ljudi ima mnogo. Dolaze iz različitih krajeva Rusije, od Baltičkog do Tihog i Arktičkog okeana. Muškarci i žene, iz različitih društvenih slojeva. Među njima su i ugledni advokati, frizeri, kuvari, studenti i buduće diplomate.

Većina iz njih je pravoslavne vere. Prema mojim zapažanjima i rečima lokalnih sveštenika, kada ljudi saznaju da imaju posla sa pravoslavnim ljudima, s olakšanjem uzdahnu: „Konačno je prava Rusija stigla!“ Bez Crkve, čini mi se, čak i najbolje inicijative nailaze na veliku dozu skepticizma. Ali čim ljudi ugledaju krst, reakcija je sasvim drugačija.

Kako žive i šta sve vide dobrovoljci Pravoslavne humanitarne misije?

Ovo je kratak citat Irine Hudjakove, sestre milosrđa. Intervju sa njom već smo ranije objavili. Irina sada služi u Gorlovki, kod Donjecka. Nedavno sam razgovarao s njom preko telefona.

Kaže mi:

„Predugo nisi bio ovde čim pitaš da li lete dronovi! Pre sat vremena pogodili su našu bolnicu, pre sat i po autobus. Ovde ima više dronova nego kod vas komaraca. A inače, život je dobar. Sve je uobičajeno: izmet i krv. Zato i radimo na tome da toga ne bude.“

Evo šta ona piše:

Ovde se situacija stalno menja.

Ponekad čujem pevanje ptica, ponekad avione. Na primer, danas su leteli, a čitavo nebo bilo je prekriveno prelepim belim oblacima.

Ponekad čujem dečiji smeh na igralištu.

Čujem kako radi protivvazdušna odbrana PVO. Čujem kako obaraju dronove. Čujem kako nešto leti. Čujem ispaljivanje. Čujem udar. Čujem motocikle i muziku iz kafića. Od svih tih zvukova, muzika iz kafića deluje najčudnije.

U tom moru zvukova mnogi u Donbasu sada leže u krevetu, čitaju izveštaje u grupi o preživelima i osluškuju. Nije uzalud za Gorlovku rečeno:

„Gledaj pod noge, slušaj nebo. Nalaziš se u Gorlovki.“

Svi mi osluškujemo nebo. Gorlovka osluškuje nebo.

Trinaesta godina.

I s kim god da razgovaram, svi se slažu: tišina najviše plaši.

Tišina je neizvesnost. Tišina je kao uznemirujuća muzika u filmu. Neki zvuci napolju daju ti predstavu o tome šta se dešava. A u tišini ostaje samo veliki znak pitanja, šta će se sledeće desiti?

Moji prijatelji, koji su u Donbasu sada, pre spavanja, čitaju izveštaje u grupi o preživelima. A onda zaspu. S telefonom u ruci.

U početku sam pored sebe držala stvari i dokumenta, za svaki slučaj. Kasnije sam prestala.

Ali najvažnije od svega, prijatelji, jeste to što molitva donosi mir i u zastrašujućoj tišini, i u zvuku artiljerije, i u zvuku udara.

Molitva Bogu je lek za sve što ranije nismo mogli ni da zamislimo i videli smo samo u filmovima. U ratnim filmovima.

Dakle, molitva pomaže da budemo sa Bogom i da se ničega ne bojimo.

Sećate li se koliko se puta u Bibliji ponavljaju reči: „Ne boj se“? Onoliko koliko i imamo dana u godini, 365 puta. I sada čujem zujanje komarca...

Takvi su zvukovi rata.

Pravda