UVOD PRIREĐIVAČA

Meni je jasno da ima onih koji misle poput Raskoljnikova – postoje obični i „neobični“ ljudi, oni koji moraju da slušaju i trpe i oni kojima je sve dozvoljeno. Takav, „neobičan“, bio je, za Raskoljnikova, Napoleon – on je gazio milione, i ostao upamćen kao veliki. I Raskoljnikov je hteo da bude veliki, pa je ubio babu zelenašicu i njenu, blago mentalno zaostalu, sestru Lizavetu. Učinio je to da bi dokazao da je „neobičan“. Kada se Raskoljnikovljev način mišljenja prenosi u istoriju 20. veka, kaže se da su komunistički velikani, poput Lenjina, Staljina ili Tita, bili veliki jer su se usudili da hitaju ka pobedi revolucije – imali su velike ideale. Napravili su velike zemlje. To što su se te zemlje raspale u prah i pepeo, mnogima nije nikakav dokaz da oni nisu veliki. Veliki su jer su se „usudili“.

Za hrišćanina, ta logika je sramna. I u istoriji Srpstva, koje je Tito sabio u crnu zemlju, i u istoriji Rusije ( jer, kako kaže profesor Milo Lompar, ako je Sovjetski Savez bio tako dobar, zašto Odesa nije više u Rusiji? ) Niko ne spori da je Staljin bio vrhovni komandat sovjetske vojske u Drugom svetskom ratu, i da je SSSR pobedio Hitlera, kao i da je Sovjetski Savez u Staljinovo doba dobio atomsku bombu da se štiti od NATO pakta, kao što je neosporno da je Tito komandovao partizanskim odredima, uglavnom srpskim, koji su ratovali protiv Hitlera. Ali, smemo li zaboraviti i ono drugo, ono strašno i mračno, zbog čega se ni Rusi, ni Srbi još nisu oporavili?

A to je komunistički teror u ime „svetlije budućnosti“.

Teror čije žrtve do dana današnjeg nisu ni identifikovane, ni dostojno sahranjene.

Zato čitaocu nudimo tri teksta o poligonu NKVD- a Butovo, na kome je, pre i posle Drugog svetskog rata, streljano oko šezdeset hiljada ljudi, od sitnih kriminalaca do svetaca. To je mesto gde je pobijeno najviše Rusa, ali i ljudi drugih naroda. To je mesto na kome su ubijane čitave porodice.

Najviše sam zapanjen kad vidim bližnje koji su pravoslavni hrišćani, koji veličaju Staljina ( neki ga smatarju čak i „kripto-svecem“ ), u čije vreme i sa čijim znanjem se sve ovo desilo. To je kao kada bi neko veličao cara Dioklecijana, najvećeg gonitelja hrišćana u istoriji rane Crkve, zato što je učvrstio Rimsku imperiju i napravio dobre puteve, pa se hrišćanstvo brže širilo.

Ponavljam: svakome pripada njegovo mesto u istoriji, ali zločini, a naročito ubijanje hrišćana za to što su Hristovi, ne sme se i ne može zaboraviti.

Tri teksta o Butovskom poligonu jasno kažu zašto se zaboraviti ne sme.

BUTOVO NjIM SAMIM: PRAVOSLAVNA ENCIKLOPEDIJA

Strelište Butovo nalazi se na nekadašnjem imanju Drožino, poznatom od 16. veka. Poslednji vlasnik imanja bio je I. I. Zimin, stariji brat S. I. Zimina, vlasnika Moskovske privatne opere. Nakon Oktobarske revolucije, imanje i njegova ergela su konfiskovane od strane države; farma je snabdevala konjima milicijske trupe. Do sredine 1930-ih, u Butovu se nalazila poljoprivredna kolonija OGPU-a. Godine 1934, skoro svi su iseljeni iz tog područja. Krajem 1935. i početkom 1936. godine, na zemljištu nekadašnjeg Ziminovog imanja, osnovano je strelište Butovo, gde su odmah počela pogubljenja i sahranjivanja represiranih lica. Od avgusta 1937. do oktobra 1938. godine, ovde je streljano i sahranjeno 20.765 ljudi.

Masovna pogubljenja 1937-1938. bili su rezultat odluka Politbiroa Svesavezne komunističke partije (boljševika) od 2. jula 1937. godine i naredbi Narodnog komesara unutrašnjih poslova N. I. Ježova br. 00439, 00447, 00485 i 00593 od 25. i 30. jula, 11. i 20. septembra o borbi protiv „neprijatelja naroda“, uključujući i „crkvenjake“. Pogubljenja na Boljšoj tački vršena su po naređenjima vansudskih organa: „trojke“ Moskovske direkcije NKVD-a, i, što je bilo ređe, komisije koju su činili Narodni komesar unutrašnjih poslova i Generalni tužilac SSSR-a – „dvojka“. Naredbe za pogubljenja potpisivao je načelnik Direkcije NKVD-a Moskovske oblasti. (Komesar državne bezbednosti 1. ranga S. F. Redens (15. jul 1934 – 20. januar 1938), komesar državne bezbednosti 1. ranga L. M. Zakovski (20. januar – 28. mart 1938), viši major državne bezbednosti V. E. Cesarski (28. maj – 15. septembar 1938)). Izvršenje kazni nadgledali su komandant i načelnik administrativno-ekonomskog odeljenja Direkcije NKVD za Moskovsku oblast I. D. Berg i njegov zamenik i istovremeno načelnik Direkcije radničko-seljačke milicije M. I. Semjonov.

Osuđenici su dovođeni na stratište iz moskovskih zatvora: Taganskog, Sretenjskog, Butirskog, kao i iz okružnih zatvora Moskovske oblasti, kao i iz Dmitlaga, ogromnog logorskog kompleksa projektovanog za izgradnju kanala Moskva-Volga (zatvorenici Dmitlaga su takođe izgradili stadion Dinamo, Južnu i Severnu (Himkijsku) luku Moskve, stambene komplekse i još mnogo toga). Po dolasku u Butovo, osuđeni su odvođeni u kasarnu, navodno radi dekontaminacije. Neposredno pre izvršenja, izricana im je presuda, proveravani su detalji i dostupnost fotografije. Dešavalo se da je izvršenje odloženo zbog nekih neslaganja u dokumentima, a ponekad (u izolovanim slučajevima) čak i otkazano. Izvršenje je vršio jedan od „streljačkih vodova“ – grupa od 3-4 oficira specijalnih odreda, „ljudi sa iskustvom“, koji su služili u organima OGPU-NKVD još od građanskog rata i dobili državne nagrade; u danima posebno masovnih streljanja, broj dželata se očigledno povećavao. Dželati su izvodili svoje žrtve iz kasarne jednu po jednu, svaki je vodio svoju žrtvu do ivice jarka, pucajući im u potiljak sa udaljenosti ne veće od jednog metra i bacajući telo u rov. Lekar i tužilac nisu uvek bili prisutni. U početku su pogubljeni sahranjivani u malim grobnim jamama iskopanim ručno; od avgusta 1937. godine, kada su pogubljenja u Butovu dostigla razmere bez presedana u svetskoj istoriji, bageri su kopali rovove širine i dubine tri metra i dužine 150 metara. Retko je u Butovu bilo pogubljeno manje od sto ljudi u jednom danu; bilo je dana, kao što je 28. februar 1938. godine, kada je pogubljeno 562 ljudi. Ponekad su osuđenici pogubljeni u moskovskim zatvorima i doveveni u Butovo samo radi sahrane. Većina pogubljenih na boljševičkim gubilištima bili su seljaci i radnici iz Moskve i Moskovske oblasti, uključujući mlađe maloletnike i starce. Ogromna većina žrtava bili su nepartijci, što znači da su bili daleko od politike i imali malo ili nimalo školskog obrazovanja. Približno četvrtina pogubljenih na boljševičkim gubilištima bili su kriminalci, od kojih je velika većina pogubljena zbog ranijih osuda za koje su već odslužili kaznu. Kategorije „društveno opasnih“ i „društveno štetnih elemenata“ osuđenih i pogubljenih na boljševičkim gubilištima obuhvatale su širok spektar ljudi: rođake prethodno osuđenih pojedinaca, bivše carske ministre, prosjake, ulične prodavce, vračare i kockare. U januaru 1938. godine, uz odobrenje vlasti, počeo je tajni pokolj invalida: u februaru i martu te godine streljano je 1.160 invalida. Većina pogubljenih u boljševičkom logoru bili su Rusi (više od 60%), zatim Letonci, Poljaci, Jevreji, Ukrajinci, Nemci i Belorusi – ukupno više od 60 nacionalnosti, uključujući građane drugih zemalja: Nemačke, Poljske, Francuske, SAD, Austrije, Mađarske, Rumunije, Italije, Grčke, Čehoslovačke, Turske, Japana, Indije, Kine i drugih.

Među sahranjenima u boljševičkom logoru su ljudi koji su ostavili traga. U ruskoj istoriji: predsednik druge Državne dume F. A. Golovin, bivši general-gubernator Moskve V. F. Džunkovski, jedan od prvih ruskih pilota N. N. Danilevski, član ekspedicije O. J. Šmita, mehaničar letenja J. V. Brezin, praunuk M. I. Kutuzova, profesor crkvenog pevanja i kompozitor M. N. Hitrovo-Kramskoj, umetnik A. D. Drevin, kao i sportisti koji su postavili temelje sovjetskog planinarenja. Na terenu Butova počivaju predstavnici ruskih plemićkih porodica: Rostopčin, Tučkov, Gagarin, Šahovski, Obolenski, Olsufjev, Bibikov, velika grupa bivših carskih generala (general-potpukovnik E. I. Martinov, general-major M. F. Kriger, general B. I. Stolbin, nosilac sedam visokih ratnih odlikovanja, i drugi).

Ukupno 739 sveštenika Ruske pravoslavne crkve umučeno je baš ovde: 1 mitropolit, 2 arhiepiskopa, 4 episkopa, 15 arhimandrita, 118 protojereja, 14 igumana, 52 jeromonaha, 363 sveštenika, 60 đakona (uključujući 4 protođakona i 1 arhiđakona), 10 monaha, 58 monahinja (uključujući 3 velikoshimnice), 14 iskušenika i 8 sveštenika (neodređenog čina). Zbog svoje vere, na strelištu Butovo pogubljeno je 219 laika (psalmopojci, čteci, dirigenti horova, horisti, crkveni staratelji, ikonopisci, članovi parohijskih saveta, čistači crkava i crkveni čuvari). Među pogubljenima u Butovu bilo je 59 staroveraca, 9 obnovljenca, više od 60 baptista, hlistovaca, antiratnih aktivista, evangelista, sektaša (bez navođenja kojoj sekti su pripadali; ponekad su istražitelji koristili ovaj termin za predstavnike „katakombne“ crkve ili istinskih pravoslavnih hrišćana), kao i 4 mule i 1 rabin.

Prvi pravoslavni hrišćani pogubljeni na strelištu Butovo bili su bili su sveti mučenici protojereji Aleksej Vorobjov i Aleksej Kasimov, i sveštenomučenik đakon Jelisej Štolder († 20. avgust 1937). Najveći broj sveštenstva stradao je u septembru i decembru 1937. i februaru i martu 1938. (502 osobe su streljane 17. februara 1938, od kojih 75 sveštenika i monaha).

Skoro svima se sudilo po 58. članu Krivičnog zakonika RSFSR-a, a optužbe su mogle biti zasnovane na različitim osnovama: „očuvanje crkve i uspostavljanje tajnog monaštva“, „kućno bogosluženje“, „neprijavljivanje“, „pomaganje prognanom sveštenstvu“, smeštaj beskućnika ili, na primer, tako apsurdna optužba kao što je „kleveta da se crkve zatvaraju i sveštenici hapse“. Većina onih koji su bili pod istragom, mučenih ili prevarenih od strane istražitelja, priznali su da su krivi za „antisovjetsku agitaciju“ i „kontrarevolucionarnu delatnost“, ali u pitanjima vere, crkveni ljudi su se pokazali neustrašivim. Ni mučenje ni pretnje smrću nisu mogle naterati vernike da se odreknu Boga ili da hule na Crkvu. Trudili su se nikoga da ne izdaju. Od sredine Velikog otadžbinskog rata, u Butovu se nalazio logor za ratne zarobljenike koji su radili na izgradnji Simferopolskog autoputa i u fabrici cigle. Od 1949. do početka 1950. godine, u blizini strelišta izgrađeno je naselje od tri kuće, od kojih su dve zauzimali oficiri NKVD-a, a u trećoj se nalazila specijalna škola za oficire službi bezbednosti istočnoevropskih zemalja. Sredinom 1950-ih, „specijalna zona“ je likvidirana. Samo strelište, gde se nalazio najveći deo pobijenih, bilo je okruženo čvrstom drvenom ogradom sa bodljikavom žicom na vrhu. Duž ivica „zone“ nastalo je naselje sa vikendicama članova NKVD-a, u kojem su bile dozvoljene samo lake, jednospratne dače bez temelja i podruma. Početkom 1970-ih, u istočnom delu naselja Butovo zasađen je jabučnjak, a trošna ograda je obnovljena. Do 1995. godine, područje je bilo pod nadzorom Federalne službe bezbednosti (FSB) i pažljivo je čuvano.

Počev od 1992. godine, Moskovska grupa za očuvanje sećanja na žrtve političke represije (grupa M. B. Mindlina), uz pomoć oficira FSB-a, počela je da radi na istražnim dosijeima onih koji su streljani na Butovu, sastavljajući kratke biografske podatke za buduću „Knjigu sećanja“. U proleće 1993. godine, rođaci žrtava su prvi put posetili strelište, a u jesen te godine, u njegovom južnom delu je postavljena granitna spomen-ploča. Od 1997. Godine se izvode sveobuhvatni radovi na određivanju lokacije grobnih rovova, a sprovode se istorijska, arheološka, geobotanička i geomorfološka istraživanja. Godine 1997, otvoren je jedan od grobnih rovova: na površini od 12 kvadratnih metara otkriveni su tragovi sahranjivanja u pet slojeva, sa ostacima 149 ljudi. U periodu 2001-2002, stručnjaci su identifikovali i mapirali 13 grobnih rovova.

U proleće 1994. godine, u naselju Butovo podignut je Veliki poklonički krst (osveštan 8. maja 1994. godine), koji je projektovao vajar D. M. Šahovski, čiji je otac, sveštenik Mihail Šik, pogubljen na Butovu. 25. juna 1995. godine, na Butovu je odslužena prva liturgija u pokretnoj crkvi-šatoru Svih Svetih koji su prosijali u Ruskoj zemlji, koja pripada Pravoslavnom Sveto-Tihonovom bogoslovskom institutu. Rektor instituta, protojerej Vladimir Vorobjov, rukovodio je crkvom. Počev od 1994. godine, igumanija Serafima (Černaja), unuka sveštenomučenika Serafima (Čičagova), koji je tamo pogubljen, igrala je aktivnu ulogu u očuvanju sećanja na one koji su stradali u Butovu. Godin 1995. podignut je hram. Drvena crkva posvećena novomučenicima i ispovednicima ruskim podignuta je prema projektu Šahovskog (osveštana 1996. godine). Njen starešina bio je jerej Kiril Kaleda, unuk sveštenomučenika protojereja Vladimira Ambarcumova, koji je tamo pogubljen.

maja 2000. godine, služena je velika služba na otvorenom, koju je predvodio Njegova Svetost patrijarh moskovski i sve Rusije Aleksej II. Služena je Božanska liturgija i parastos za ubijene — poslednji pre njihovog proslavljanja na Jubilarnom arhijerejskom saboru Ruske pravoslavne crkve 2000. godine. Na Jubilarnom saboru je kanonizovano 120 novomučenika pogubljenih u Butovskom logoru; u narednim godinama, broj kanonizovanih butovskih novomučenika se udvostručio. Saborom butovskih novomučenika načalstvuje šest episkopa: mitropolit lenjingradski i gdovski sveštenomučenik Serafim (Čičagov), možajski sveštenomučenik Dimitrij (Dobroserdov) i suzdaljski sveštenomučenik Vladimir. Nikolaj (Dobronravov), episkop bežecki, sveštenomučenik Arkadije (Ostalski), episkop nižnjetagilski, sveštenomučenik Nikita (Delektorski), episkop veližski, sveštenomučenik Jona (Lazarev). Mnogi sveštenomučenici pogubljeni su na Butovu: braća Agatonikov – Aleksandar, Vasilije i Nikolaj, Vladimir Ambarcumov, Vladimir Medvedjuk, Zosima Trubačov, Jovan Artobolevski, Sergej Lebedev, Sergej Mahajev, Petar Petrikov i mnogi drugi. Svake godine se na grobnim mestima u Butovu služi se Sveta arhijerejska liturgija, kojom načalstvuje patrijarh. Učestvuju desetine episkopa i stotine sveštenika iz Moskve i Moskovske oblasti, a hiljade prisustvuje na hiljade poklonika.

Dokumenti iz arhive Državne bezbednosti ukazuju na postojanje nekoliko velikih grobnica za žrtve represija u Moskvi i Moskovskoj oblasti. Od 1921. do kasnih 1920-ih, pogubljeni su sahranjivani u centru Moskve – na zemljištu Jauzske bolnice, pod jurisdikcijom OGPU; od 1926. do 1936. godine, na Vaganjkovskom groblju; od 1936. godine, na Donskom groblju, ili su kremirani u Donskom krematorijumu. Postoje dokazi o pojedinačnim sahranama na grobljima Kalitnikovsko, Goljanovsko i Rogožsko; masovna grobnica je otkrivena u blizini zidina Novospaskog manastira. Veoma veliko grobno mesto, drugo po veličini posle Butovo., nalazi se na teritoriji bivše dače šefa NKVD-a, Henriha Jagode, u blizini državne farme Komunarka u Moskovskoj oblasti (tamo je streljano više od 6.500 ljudi). Trenutno se na ovoj teritoriji nalazi skit manastira Svete Katarine u Vidnom (od 1939. do 1953. godine, u manastirskim zgradama se nalazio tajni politički zatvor centralne subordinacije „Suhanovka“), i osveštana je crkva u čast Novomučenika i Ispovednika ruskih.

https://www.pravenc.ru/text/153701.html

OPET O BUTOVU

Prvi put u životu sam posetio strelište Butovo. Iskreno, nisam razumeo šta može biti toliko zanimljivo u šetnji među grobovima. Sada, nakon šetnje po poligonu, razmišljam drugačije. Mislim da bi svako od nas trebalo da poseti Butovo, kako bismo izbegli, kako je starešina butovske crkve prikladno rekao, „da ponovo stanemo na iste grabulje“.

Najmlađi, Miša, imao je 13 godina. Dete sa ulice koje je ukralo dve vekne hleba. Starosna granica za pogubljenje bila je 15 godina, pa su mu promenili datum rođenja. I pogubljen je. Ljudi su strljani za beznačajne prestupe, poput tetovaže Staljina na nozi. Ponekad su ubijane cele porodice od 5-9 ljudi.

Kombiji za transport zatvorenika, svaki sa oko 30 ljudi, stizali bi na poligon sa Varšavskog šosea oko 1:00 ujutru. Prostor je bio ograđen bodljikavom žicom, a stražarska kula je podignuta na drvetu blizu mesta za istovar. Zatvorenici su odvedeni u kasarnu, navodno radi „sanitarnog tretmana“.

Neposredno pre pogubljenja, njihova lica su upoređivana sa fotografijama u dosijeu predmeta, a zatim je izricana kazna. Postupak je nastavljen do zore. U međuvremenu, dželati su pili votku u obližnjoj kući od kamena. Osuđenici su im izvođeni jedan po jedan. Svaki dželat je uzimao svoju žrtvu i vodio je dublje u poligon, prema tranšeji. Tranšeje duboke tri metra i dugačke po stotinak metara ili više posebno su kopane buldožerima tokom intenziviranja represija, kako se ne bi gubilo vreme kopajući pojedinačne grobove. Zatvorenici su ređani na ivici tranšeje i streljani, prvenstveno službenim oružjem, metkom u potiljak. Mrtvi su padali u tranšeju, oblažući dno rova. Uveče je buldožer pokrivao tela tankim slojem zemlje, a počinioci, obično već potpuno pijani, odvoženi su u Moskvu. Sledećeg dana se ponavljala ista stvar. Nažalost, imena svih pogubljenih i sahranjenih na strelištu do danas su često nepoznata. Tačni podaci postoje samo za kratak period od avgusta 1937. do oktobra 1938. Tokom ovog perioda, pogubljeno je 20.761 ljudi.

U iskopanoj površini od samo 12 kvadratnih metara, stručnjaci su otkrili ostatke 149 ljudi.

Većina poginulih živela je u Moskvi ili Moskovskoj oblasti, ali ima i ljudi iz drugih regiona, zemalja, pa čak i kontinenata koji su, svojom slobodnom voljom i naivnošću, došli u Sovjetski Savez da grade komunizam. Na primer, izvesni Džon iz Južne Afrike. Ovde su sahranjeni predstavnici apsolutno svake društvene klase i grupe, od seljaka i radnika do istaknutih ličnosti prošlosti. Bivši general-gubernator Moskve, Džunkovski, predsedavajući Druge Dume, Golovin, nekoliko carskih generala; i značajan broj sveštenstva, prvenstveno pravoslavnih hrišćana – prema trenutnim informacijama, više od hiljadu ljudi, uključujući aktivne laike koji su stradali zbog svoje ispovedane pravoslavne vere. Od njih je 330 proslavljeno kao svetitelji. „Naravno, Božja blagodat se ne može meriti brojevima, ali ipak, unutar kanonske teritorije Ruske Pravoslavne Crkve, nisu poznata mesta gde počivaju mošti većeg broja Božjih ugodnika“, objašnjava protojerej Kiril Kaleda, starešina crkve Novomučenika i ispovednika ruskih.

Mnoštvo butovskih novomučenika predvodi mitropolit Serafim (Čičagov) iz Sankt Peterburga, čovek iz drevne aristokratske porodice koja je zemlji dala nekoliko polarnih istraživača i admirala. Ratni oficir, odlikovan zlatnim oružjem sa ktitorskim natpisom od strane cara za hrabrost tokom Rusko-turskog rata prilikom juriša na Plevnu u Bugarskoj 1877. Kasnije je postao duhovno čedo Svetog Jovana Kronštatskog, dobivši njegov blagoslov i postavši običan parohijski sveštenik. Budući mitropolit Serafim poznat je i po pisanju Serafimo-Divejevske hronike, koja je dovela do proslavljanja Svetog Serafima Sarovskog. U znak zahvalnosti za pisanje hronike, mitropolitu Serafimu je darovano viđenje Svetog Serafima. Godine 1937, kada je pogubljen, mitropolit Serafim je imao 82 godine. Da bi ga prevezli u zatvor, morala je biti pozvana hitna pomoć i korišćena sz nosila – više nije mogao sam da hoda. Bio je najstariji po činu i godinama od onih koji su pogubljeni na Butovu. Prema svedočenjima, sahrane pogubljenih i onih koji su umrli u moskovskim zatvorima obavljane su na poligonu do početka 1950-ih.

Krajem 1980-ih doneto je nekoliko dekreta o obnavljanju sećanja na one koji su poginuli tokom represija, uključujući i rezoluciju Vrhovnog sovjeta. Njome je predviđeno da lokalna veća narodnih poslanika i dobrovoljne organizacije treba da pomažu rođacima žrtava u obnovi, zaštiti i održavanju grobnih mesta. Na osnovu ovih dekreta i zakona o rehabilitaciji, početkom 1990-ih u različitim regionima sprovedene su akcije za obnavljanje sećanja na represirane. Ove akcije su uključivale arhivska istraživanja, pronalaženje grobnica i njihovu restauraciju. Zakon nije predviđao mehanizam finansiranja, pa je različito primenjen (ili nije primenjen) u različitim regionima.

Godine 1992, u Moskvi je osnovana javna grupa za ovekovečenje sećanja na žrtve političke represije pod vođstvom Mihaila Mindlina. Proveo je ukupno preko 15 godina u zatvorima i logorima i samo zahvaljujući svom izuzetnom zdravlju i snažnom karakteru preživeo je. Na kraju života (već je imao preko 80 godina), odlučio je da ovekoveči sećanje na žrtve terora.

Zahvaljujući Mindlinovim apelima, u arhivi KGB-a otkriveno je 11 fascikli sa potvrdama o pogubljenju. Informacije su bile prilično kratke: prezime, ime, patronim, godina i mesto rođenja i datum pogubljenja. Mesto pogubljenja nije bilo naznačeno u potvrdama, ali su listovi nosili potpise odgovornih izvršilaca. Po nalogu Jevgenija Savostjanova, šefa Uprave KGB-a za Moskvu i Moskovsku oblast, sprovedena je istraga radi pronalaženja mesta sahranjivanja. Nekoliko penzionera NKVD-a koji su radili krajem 1930-ih još su bili živi u to vreme, uključujući i komandanta Ekonomske direkcije NKVD-a za Moskvu i Moskovsku oblast. Komandant je potvrdio da je strelište Butovo bilo glavno mesto pogubljenja i da su se tamo obavljala i sahranjivanja. Na osnovu potpisa počinilaca, utvrdio je da su radili u Butovu. Tako je bilo moguće povezati spiskove sa strelištem. Područje groblja (približno 5,6 hektara u centralnom delu strelišta) u to vreme pripadalo je FSB-u i bilo je pod 24-časovnim obezbeđenjem. Područje je bilo ograđeno bodljikavom žicom i čuvano, a unutar njega je bilo zasađeno nekoliko leja jagoda i jabučnjak. Tu si bile vikendice pripadika NKVD-a. Na inicijativu Mihaila Mindlina, uz podršku moskovske vlade, na teritoriji poligona je podignut kameni spomenik.

U proleće 1994. godine, grupa je Crkvi prosledila informacije o postojanju poligona. Ova informacija je preneta preko Varvare Vasiljevne, unuke mitropolita Serafima. Tokom sovjetske ere, Varvara Černaja (Čičagova), doktor tehničkih nauka i profesorka, radila je na skafanderima. Ona je stvorila materijal za skafander koji je nosio Jurij Gagarin tokom svog svemirskog leta. Varvara Vasiljevna se kasnije zamonašila pod imenom Serafima i postala prva igumanija ponovo otvorenog Novodevičjeg manastira.

Nakon što je pročitao izveštaj o Butovu, patrijarh Aleksej II ga je potpisao sa svojom odlukom da se tamo izgradi kapela. 8. maja 1994. godine, na strelištu je osveštan spomen-krst, a održan je i prvi saborni parastos za žrtve. Ubrzo su se rođaci žrtava iz Butova obratili patrijarhu Aleksiju II za blagoslov da osnuju zajednicu i počnu izgradnju crkve. Godine 1995, mesto groblja je preneto u crkvu.

Sada se tamo nalaze dve crkve – jedna drvena i jedna kamena. „Godine 1989, kada smo saznali da je moj deda pogubljen (ranije se verovalo da je umro u logoru tokom rata), nikada nam nije palo na pamet da ćemo moći da sagradimo crkvu na njegovom grobu i da se molimo u njoj“, kaže otac Kiril Kaleda. „Činjenica da je ovo mesto preneto Crkvi je nesumnjivo znak Božje milosti, date nam za herojska dela koja su počinili novomučenici.“ Od 2000. godine, službe se služe na otvorenom strelištu, privlačeći nekoliko hiljada vernika. To se dešava četvrte subote posle Uskrsa, dana kada se obeležavaju novomučenici koji su stradali u Butovu.

Kamena crkva je takođe deo memorijalnog kompleksa. U njenoj unutrašnjosti se nalazi relikvijar koji sadrži lične stvari poginulih: odeću, molitvenike i pisma. U podrumu crkve otvoren je muzej: fotografije snimljene pre njihove smrti, zajedno sa predmetima pronađenim u grobnom jarku. Cipele, pojedinačni delovi odeće, gumene rukavice, čaure i meci – sve, naravno, u trošnom stanju. Ali fotografije govore mnogo. Teško je razaznati stvarne životeu dokumentima tajne službe. Ali kada pogledate u oči ovih, na čudesan način još uvek živih ljudi, tada istorija prelazi iz apstraktne u ličnu. Sajt sadrži više od 20.000 takvih ličnih priča.

Oko 10.000 ljudi godišnje poseti Butovo kao deo pokloničkih grupa. Bude i pojedinaca. Ukupno gledano, ukupan broj je prilično skroman. „Ako ovo uporedimo sa milion ljudi koji godišnje posete jedno francusko selo koje su Nemci spalili, možemo izvući razočaravajući zaključak“, kaže protojerej Kiril Kaleda. „Nismo se pokajali i nismo razumeli lekciju istorije koju nas je, Božjom milošću, naučila u dvadesetom veku. I ta lekcija je bila veoma jasna.“

Do strelišta se može doći sa metro stanice Bulevar Dmitrija Donskog. Autobus broj 18 ide direktno do strelišta. Ovaj autobus saobraća od 6:20 ujutru, svakog sata.

MIHAIL VASILjEVIČ FROLOV: ARHEOLOGIJA POGUBLjENjA

oktobra 2007. godine, naš predsednik Putin je posetio strelište Butovo. Svi su ga videli, na svakom kanalu. Svima je ispričana priča: šta, kako, zašto… Ali nijedan komentar nije pomenuo da masovna pogubljenja u Butovu nisu počela 1937. godine, već 1935. godine, i da se nisu završila krajem 1930-ih. Niti je iko pomenuo da su se tamo sahranjivanja obavljala početkom 1950-ih, niti da je streljalište pažljivo čuvano do 1993. godine.

godine sam prvi put video ovo mesto, stigavši tamo sasvim slučajno, ne znajući ništa o njemu i ne sluteći da ću se nekoliko godina kasnije profesionalno baviti arheologijom 20. veka. Tada je to bila užasna deponija, nemoguće joj je bilo čak ni prići bez rizika da se zauvek zaglavim u blatu. Ali deponija, za razliku od mnogih drugih, bila je sa svih strana okružena dvometarskom betonskom ogradom sa bodljikavom žicom na vrhu. Nisam se tada udubljivao u situaciju, brzo sam otišao, samo da bih se vratio, po istoj svemoćnoj sudbini, osam godina kasnije.

Za to vreme, mnogo toga se dogodilo, mnogo toga se promenilo. Na tom mestu su podignuti spomen-ploča i krst, pojavila se crkvena opština, a podignuta je i drvena crkva posvećena Svetim novomučenicima i ispovednicima ruskim. Konačno, izdat je zvanični zaključak kojim se streljački poligon Butovo priznaje kao mesto masovnih pogubljenja i sahrana, pa čak je objavljena i mapa mesta sahrana, koju je predstavio sam FSB. Odmah su se pojavila pitanja o njenoj autentičnosti (mape, naravno, ne službe). Smatralo se da je neophodno locirati ova mesta sahrana, prikazana na mapi kao prilično široki i dugi jarci, i obeležiti ih na terenu. Godine 1996, geomorfolozi, geobotaničari i geofizičari su vredno radili na lociranju ovih tranšeja i razlikovanju od zatrpanih jaruga i jama za smeće. Naravno, nije sve bilo uspešno. Mnogo nade je polagano u geofiziku, ali iako ona može da otkrije fizičke anomalije, ne može uvek da objasni njihovu prirodu. Arheološke metode su bile jedina opcija: lopata je, na kraju krajeva, najpouzdaniji alat.

Godine 1997, arheološkim istraživačkim rovovima otkrivene su tri tranšeje. Njihove lokacije delimično su se poklapale i sa mapom FSB-a i sa mapom geofizičkih anomalija. U jednom od rovova, na dubini od 2-2,2 metra, došli su do grobova, ali dalje kopanje je bilo nemoguće – podzemne vode su bile previsoko. U drugom rovu, uspeli su da ispumpaju vodu i istraže grobove sa površinom iskopa od 12 kvadratnih metara.

Ovde rizikujem da odstupim od principa navedenog u ovom odeljku: bez parafraziranja. Nisam bio tamo lično. Ali pokušaću da hodam po tankoj liniji, oslanjajući se na svedočenja učesnika iskopavanja, mojih kolega i prijatelja – moskovskih arheologa Sergeja Aleksejeva (Istraživački institut i Muzej antropologije Moskovskog državnog univerziteta), Jurija Smirnova (Institut za arheologiju Ruske akademije nauka) i Ivana Eršova (KROM DOO). Takođe treba napomenuti da su iskopavanjima prisustvovali i arheolog iz Sankt Peterburga A. J. Razumov, moskovski antropolog G. P. Romanova, specijalista za tekstil i obuću T. S. Alešina, naučni saradnik u Državnom istorijskom muzeju, forenzički veštak V. I. Gužeedov iz Ruske medicinske akademije, specijalista za vatreno oružje V. O. Prokopov iz Muzeja oružanih snaga, kao i istraživači sa Geološkog fakulteta Moskovskog državnog univerziteta i Centra za elektromagnetna istraživanja M. J. Kac, T. B. Sokolova, M. L. Vladov, V. V. Agejev i I. N. Modin. Bez njihovog predanog truda, ovde ništa ne bi bilo moguće.

Rezultat je sledeći. Zamislite tipičnu dnevnu sobu u malom stanu: površine 3 x 4 metra, visine 2,2 metra. Nije teško, zar ne? Sada zamislite da je sve to bilo nagomilano visoko, od poda do plafona, leševima. 150 ljudi, svi nagurani zajedno, u nekoliko nivoa. To je ono što je otkriveno iskopavanjem. Možete li TO da zamislite? Video sam nešto slično samo jednom ranije: tokom iskopavanja masovne grobnice napravljene nakon što je Batu-kan osvojio Rjazanj. Gomila skeleta, i nijedan nije bio anatomski netaknut – svi isečeni na komade. To je bilo pre sedamsto godina, i ovde, u Butovu, ova grobnica je sačuvala meko tkivo (najstrašniji deo), ostatke odeće, obuće i okrenute gumene rukavice, očigledno odbačene od strane dželata. Tu je bila i glava odsečena od torza, umotana u jutu, i polomljeno drveno bure bačeno na vrh, zajedno sa ogromnim hrastovim panjem koji je zgnječio ostatke sahranjenih… Prema rečima G.P. Romanove, svi pronađeni ostaci pripadali su muškarcima starosti između 25 i 55 godina. Prema rečima sudskog veštaka V.I. Gužedova, upucani su automatskim oružjem kalibra 7,62 i bačeni u jarak svi odjednom, odmah nakon smrti ili u roku od 8-10 sati nakon smrti. Moguće je da su pored onih upucanih direktno na ivici jarka, ovde bačena i tela ljudi ubijenih u Moskvi, donetih na Butovo. To se dogodilo u kasnu jesen ili zimu 1937. ili 1938. godine. Na zidovima jarka ostali su tragovi kašike bagera (pretpostavlja se da je to bio bager za kamenolome marke Komsomolec, proizveden od strane trusta Mosvokstroj 1936. godine). Koristeći isto gvozdeno čudovište, sa kašikom širine 4 metra, čudovišta u ljudskom obliku odmah su zatrpala jarke.

Rezultati rada su objavljeni: Kiril Kaleda, sveštenik, S.N. Aleksejev, A.Ja. Razumova, L.A. Golovkova. „Istraživanje poslednjih godina na strelištu Butovo.“ // BUTOVSKA POLjA. 1937-1938. Knjiga sećanja na žrtve političke represije. Broj 3. Moskva, „Alzo“, 1999. str. 6-16.

Tokom tih godina, istraživanjem su rukovodili Kiril Kaleda, doktor geoloških i mineraloških nauka, viši istraživač u Geološkom institutu Ruske akademije nauka, i Sergej Aleksejev, arheolog i istraživač u Istraživačkom institutu i ​​Muzeju antropologije Moskovskog državnog univerziteta. Kiril Georgijevič Kaleda, čiji je deda, sveštenik Vladimir Ambarcumov, pogubljen na strelištu 1937. godine, postao je starešina crkve Svetih novomučenika i ispovednika ruskih. Do danas, on ostaje inspirator i vođa svih radova na proučavanju i unapređenju strelišta Butovo, koje je od tada steklo nadimak „Ruska Golgota“.

Godine 2000, Arhijerejski sabor Ruske pravoslavne crkve proslavio je „svete novomučenike koji su postradali u Butovu“ – 130 sveštenika čija su imena identifikovana. Ukupno je tamo umrlo oko devet stotina – samo ruskih sveštenika. A takođe i više hiljada običnih Moskovljana i građana iz cele Rusije, stotine predstavnika moskovskih nacionalnih dijaspora: Letonaca, Poljaka, Nemaca, Korejaca.

Ne znam tačno ko je došao na ideju o stvaranju ruskog memorijalnog kompleksa u Butovu niti kada je to bilo. Znam da su je podržale moskovska gradska vlast i moskovska regionalna vlast. Godine 2001. postavljen je zadatak: poboljšati teritoriju lokaliteta i, pre svega, locirati sve grobne tranšeje. To je bila moja odgovornost. Sergej Aleksejev nije mogao da učestvuje zbog svog zgusnutog rasporeda. Jura Smirnov i Vanja Eršov, koji su bili zaista potreseni iskopavanjima 1997. godine, bili su, uz velike poteškoće, ubeđeni da nastave. Čak i za nas, trojicu profesionalnih arheologa, ovaj zadatak se pokazao kao izuzetno težak. Zajedno sa Institutom Lesproekt, proveli smo četiri godine na tome, od 2001. do 2005. godine. Istovremeno, uspeli smo da razjasnimo neke detalje o rasporedu nekadašnjeg imanja Drožino.

Priznajem, bio sam pomalo zbunjen kada sam počeo ovaj posao. To jest, nisam imao iskustva sa ovom vrstom posla. Moja oblast su bila groblja iz raznih epoha, i zemljana i humkasta, iskopavanja, crkve i manastiri od 13. do 18. veka. Kopao sam, i kopao sam imanja i iz 18. i 19. veka. Ali šta je sa grobnim rovovima iz 20. veka? Nije sasvim jasno kada geofizika zakaže, a grobovi se, u međuvremenu, više ne mogu dirati. Nakon proslavljanja novomučenika, otvaranje samih grobova je moguće samo uz blagoslov Arhijerejskog sabora ili Patrijarha.

Postojala je samo jedna mogućnost: osloniti se na iskustvo naših kolega, na sopstvenu intuiciju, na naše profesionalno oko koje primećuje i najmanje udubljenja na terenu, na čuda arheološke metodologije i na trud mladih kopača. Koliko sam im zahvalan, ovim momcima! Prve sam pronašao, 2001. godine, na mreži FidoNet. Rado ću ih navesti, školarce i studente tog vremena: Aleksandar Fiščenko, Ivan Ivanov, Aleksandar Tumarkin, Matvej Horošenkov, Sergej Aristov, Aleksej Surajev. Ljoša Surajev me je jednostavno zadivio svojim radom i upornošću: momak invalid od rođenja, a ipak je kopao zajedno sa svima ostalima.

godine, ljudi iz trusta Moszelenhoz su radili. Tada su se istakle „tadžikistanske specijalne snage“ – tim Tadžika koji su radili kao ludi. 2005. godine, kopali su mladi momci iz Moldavije. Dakle, mnogi, mnogi naši bivši sunarodnici doprineli su stvaranju ovog ruskog spomenika…

Zajedno smo pronašli sve tranšeje – one prikazane na mapi FSB-a i one koje nisu pravilno prikazane, uključujući i one koji se protežu izvan ograde deponije. I ne samo da smo ih pronašli, već smo i odredili širinu i dužinu svakog od njih. To je zahtevalo kopanje oko 250 probnih jama. Na jednom mestu (posebno za one koji su sumnjali u to), iskopali su probnu jamu i jasno su pokazali kosti desne ruke koje leže blizu zida jarka, na dubini od 1,9 metara, i rasute istrošene čaure. Ovaj jarak je bio zaista poseban: otkriven je ispod temelja od cigle, za koji se ranije smatralo da je ili ostatak štale na imanju Drožino, ili kasarna u čijem su podrumu bili smešteni osuđeni na smrt. Ispostavilo se da ovde nije bilo štale, a nije bilo ni podruma. Jarak za egzekucije je jednostavno kamufliran izgradnjom kasarne tačno na njegovom vrhu. Možda su tamo držali zatvorenike, možda su ih tamo pogubili, ili su možda tamo bili zatvoreni neki oficiri tajne službe – nepoznato je. Ali sudeći po temelju od cigle, izgrađen je 1940-ih, ne ranije, i ograđen je armiranobetonskim stubovima 1950-ih.

Još jedan jarak, iskopan u prirodnoj udubini ili jaruzi, takođe je pažljivo i mukotrpno kamufliran: prekriven je slojem smeća debelim jedan metar, uključujući raznovrsni industrijski i kućni otpad iz 1940-ih do 1960-ih: staklene flaše i bočice, porcelanske tegle i boce, gvozdene činije i šerpe, gumene cipele, filmske kasete, plastični otpad, itd. Nekoliko tranšeja u jugozapadnom delu poligona nije bilo baš skriveno, već polupokriveno, čak donekle ulepšano: stabla jabuka su bila zasađena duž ivica. Sudeći po starosti drveća, datirala su iz kasnih 1930-ih ili ranih 1940-ih.

Ono što me je najviše pogodilo: sredinom 1950-ih, kada je poligon prestao da se koristi po svojoj nameni, deo je dat NKVD-ovcima za vikendice. Nije ih bilo mnogo, možda 12-15. Nisu bile izgrađene direktno na tranšejama, već u nizu, na dva ili tri metra razmaka. Ove letnje kućice nisu uklonjene sve do 2003-2004. Jedan posebno tvrdoglavi vlasnik garaže izdržao je do kraja 2005.

Ono što nas je sve pogodilo tokom tih godina rada bila je jeziva, zagušljiva atmosfera. Često sam se osećao fizički loše – bilo od močvarnih isparenja u ovoj niziji, bilo od „daha“ deprezije (strašne pošasti koja je prožimala celo mesto), bilo od smrtonosnog zapaha koji je izvirao iz desetina hiljada zakopanih tela… Svakog dana sam morao da se nateram da se vratim na mesto i nastavim da radim.

Šta je krajnji rezultat? Pronađeno je četrnaest tranšeja. Jedna od njih nije prikazan na mapi FSB-a (ostale nisu prikazani baš precizno), a šest nisu očitali geofizičari. Prosečna širina jarka je 5,5 metara (u rasponu od 4,7 do 6,5 metara na različitim mestima), ukupna dužina svih jaraka je 900 metara, a ukupna površina sahranjivanja je približno 5.000 kvadratnih metara. Lako je izračunati: konstantnim tempom (150 tela na 12 kvadratnih metara), ovde je sahranjeno najmanje 60.000 ljudi.

Šta je sledeće? Strelište Butovo je dugo bilo mesto bogosluženja, ali kako možemo učiniti ovo mesto dostojnim, pretvoriti ga u pravi spomenik? Uklanjanje smeća, čišćenje korova, obnavljanje hrastovih aleja imanja (hrastovi stari 150 godina su ostali) – to se podrazumeva. Ali šta je sa tranšejama? Za početak, odmah nakon završetka iskopavanja, obeležili smo ih klinovima i konopcima. Na nekim mestima, otac Kiril je uspeo da podigne čvrstu ogradu – stubove sa gvozdenim lancima. Ali posle razmišljanja, otac Kiril, glavni arhitekta Lesprojekta Ljudmila Kalinina, i ja smo jednoglasno odlučili: podići jarke iznad zemlje i izgraditi vidljive nasipe preko njih, poput „dugih humki“, sa pogodnim prilazima. Kada je ovaj projekat konačno odobren, i kada smo pronašli poslednji „rep“ jednog jarka iza ograde deponije (to je već bilo u jesen 2005. godine), svi iskopi i uređenje pejzaža su završeni za samo mesec i po dana. Nisam mogao da verujem svojim očima. Svih ovih godina nisam se ni usuđivao da se nadam takvoj transformaciji. Ne znam šta se desilo sa odvodnjavanjem podzemnih voda (projekat odvodnjavanja i njegova postavka su takođe završeni), ali izgled deponije se promenio do neprepoznatljivosti. Ah, nemam više fotografija iz 2001-2002; sve osim jedne su ušle u izveštaj o iskopavanjima. Mogu vam pokazati šta je urađeno u septembru-oktobru 2005; procenite sami, ili još bolje, idite i vidite. Po mom mišljenju, sve je ispalo prilično dobro.

Ali… pitanja i dalje ostaju. Šta se nalazilo u šumi, severno i zapadno od deponije? Niko ne zna. I da li se neko od bivših na vlasti pokajao za ono što je uradio? Nisam čuo ništa slično…

https://zhurnal.lib.ru/f/frolow_m_w/butovo.shtml

Izvor: Iskra/ PRIREDIO VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ

PravdaMagazinČetnička crkva na Bobiji i tragična priča koju krije nedovršena ikona Presvete Bogorodice (VIDEO)