Izazovna misao gospodina Bačanovića: na šta izaziva, pitanje je sad?

POVOD ZA OVAJ TEKST

Odavno nisam polemisao na teološke teme, ali evo prilike.

Uvaženi gospodin Bačanović me je udostojio svoje kritičarske pažnje sa samo jednim ciljem ( iza koga se sluti Nalogodavac sa Osmehom, instagramskim ): da ustvrdi kako sam ja zilot koji je sličan propovednicima islamskog fundametalizma ( na koji se, u ovom tekstu, neću osvrtati, naravno, prepuštajući to gospodinu Bačanoviću i njegovom instagramski osmehnutom istomišljeniku i saborcu za jedno „aveljevsko“ pravoslavlje, sa sve ulicama čistim od žvakaćih guma ).

PROROČANSTVO BLAŽENE STOJNE

Ipak, gospodin Bačanović svoje čitaoce nije udostojio ni linka ka mom tekstu na koji se poziva – nešto čitao, načuo, šapnuo mu Osmehnuti Instagram, pa udri. Evo šta kaže dotični:“Dimitrijević najprije formalno izlazi iz predmeta: „Da ne govorim ja, nego Blažena Stojna Devička.“ Stojna je monahinja Efimija, podvižnica manastira Deviča iz 19. vijeka. Postupak služi pribavljanju metafizičkog punomoćja: tumač prizove svetu osobu, a zatim uz njeno upozorenje zbog psovanja Boga i neodlaska u crkvu dopiše vlastitu dijagnozu: „Kao kazna za tadašnje grehe narodne, došao je Prvi svetski rat, u kome je preko milion Srba izgubilo život.“ Dakle, neki ljudi nisu postili pa je nekoliko stotina hiljada ljudi presuđeno na smrt.“(1)

Evo nekoliko pitanja:

Iz kog predmeta sam formalno izašao?

Za onoga ko se bavi pravoslavnom tematikom, uobičajeno je da se osvrće na mišljenje svetih ljudi. To nije pribavljanje metafizičkog punomoćja za samovoljno lupetanje, nego pokušaj da se ostane u Svetom Predanju. Koliko uspešan, zna Bog i čitalac.

Evo šta u mom tekstu zaista piše:„Da ne govorim ja, nego Blažena Stojna Devička. Blažena Stojna (monahinja Efimija) bila je podvižnica u manastiru Deviču na Kosovu, tamo gde su mošti ugodnika Božjeg Svetog Joanikija. Bila je velika molitvenica, a zbog toga što je narod pozivala na pokajanje i očišćenje od grehova zvali su je "Pokajanije" i mnogo je voleli. Nje su se, kao suda Božijeg, plašili i okolni zulumćari - Arnauti. Iza ove divne sluškinje Božje ostala su neka proročanstva, koja je u svojoj knjižici "Blažena Stojna" (8. tom sabranih dela) pribeležio Vladika Nikolaj Velimirović. Prvo proročanstvo uputila je Mati Efimija ministru prosvete Kraljevine Srbije Ljubi Kovačeviću koji je jednom došao u Devič. Tada mu je Stojna kazala: "Vi u Srbiji psujete Boga, ne držite postove, ne idete u crkvu! Propašćete! Ti kao ministar treba da zabraniš vređanje Boga i gaženje zakona Božjeg".

Kao kazna za tadašnje grehe narodne, došao je Prvi svetski rat, u kome je preko milion Srba izgubilo život.

Jednom je sveštenik po imenu Anđelko pitao Blaženu Stojnu hoće li se Srbi ikad osloboditi i ujediniti. Ona mu odgovori:

"Zbog ovih naših suza Srbija će se osloboditi i raširiti se..."

U vreme Blažene Stojne (1815 - 1895) Kosovo je još bilo pod Turcima, i Srbi su od Arnauta mnogo zuluma trpeli. Ova zavetna zemlja srbska oslobođena je 1912.

"Ali će samo tri godine carevati..."

To je bila sloboda od 1912. do 1915. godine.

"Pa će nastati propast, te ni jedno selo Srbija neće imati, ni jedno selo, sinko..."

Ovde su prorečeni užasi austrougarske okupacije 1915-1918, kao i stradanje Srba u Prvom svetskom ratu.

"Posle nekog vremena, vratiće se ponovo, i biće carstvo srbsko veće od Dušanovog..."

Teritorija koju je Srbija dobila kao jedna od država - pobedica u Prvom ratu zaista je veća od teritorije Dušanovog carstva.

"Ali, sinko moj, ako ne bude pokajanija, i ako se Srbi ne vrate Bogu, i ne prestanu psovati i huliti na svetinje, propašće, i to će tako propasti, da se više zanavek ne dignu."

Reč je o propasti u Drugom svetskom ratu i posle toga, pod Titom i komunistima i njihovim današnjim bezbožnim potomcima. Ova propast je posledica narodnih grehova pre Drugog svetskog rata, za vreme istog, ali i potonjih, sve do sada. Ostajući uporni bogoodstupnici, Srbi sebi zapečaćuju sudbinu i idu u večnu propast.“

Tako piše u mom tekstu „Utehe Božje u vremena smutna“, nastalom pre više od trideset godina, kada smo stradali, i kada smo se pitali – zašto?

To pišem. Ali, to je u skladu sa proročkim rečima Blažene Stojne, nedavno kanonizovane od strane SA Sabora SPC. Te reči je zapisao Sveti vladika Nikolaj u svojoj knjižici „Blažena Stojna“. Ništa nisam izmislio. Komentar je moj, ali onne izlazi iz konteksta reči Blažene Stojne, koje Nikolaj smatra proročkim, i o čemu piše svoju proročku pesmu „Nebeska Liturgija“.

U tom duhu je i proroštvo Marije Bogoverne, koje Ljotić prenosi kako je čuo od Đujića, i koje nema veze sa politikom „Zbora“.

Gospodin Bačanović, ne pozivajući se ni na šta, osim na samoga sebe, optužuje potpisnika ovih redova da je uzeo da govori u ime Boga, i da narodna stradanja Srba meri svojom merom. Jeste, ima u Bibliji takvih mesta gde se govori o tome da Bog kažnjava grešnu zajednicu, ali ko je Dimitrijević da piše o tome?

REČ VLADIKE NIKOLAJA

Dimitrijević je, naravno, niko i ništa.

Ali ono što je pisao zasniva se na stavovima Svetog vladike Nikolaja, koji u knjizi „Reči srpskom narodu kroz tamnički prozor“ i na mnogim drugim mestima veoma jasno, kao prorok Božji, govori zašto su Srbi stradali. Prema učenju Svetog vladike Nikolaja, glavni uzrok stradanja Srba kroz istoriju je odstupanje od Boga, Svetog Save i hrišćanskog morala. Vladika Nikolaj je u svojim brojnim delima naglašavao da nacionalne nesreće nisu slučajnost, već direktna posledica duhovne krize naroda i odstupanja od zaveta sa Bogom. Odbacivanje zaveta Svetog Save i autentičnog srpskog pravoslavnog puta zarad tuđih modela vodi kazni Božjoj – a kazna Božja je kad se Gospod povuče i pušta ljude da žanju što su sa đavolom sejali. Prihvatanje zapadnog materijalizma, bezbožništva i evropske škole koje uništavaju srpsku dušu navelo je bezbožnu Evropu, u licu nacističke Nemačke, na nas. Gubitak sabornosti i jedinstva zbog ličnih i stranačkih interesa doveli su do građanskog rata. Nedostatak iskrene hrabrosti i hlađenje vere među savremenim ljudima doveo je do pobede komunista i uspostavljanja titoističke diktature. Širenje poroka, srebroljublja, samoživosti i zaborava na bližnje takođe su uzrok propasti.

Vladika Nikolaj je objašnjavao stradanje kao Božju opomenu i lek. Prema njegovom mišljenju, Bog dopušta stradanje i ropstvo nad izabranim, hristonosnim narodima ne iz mržnje, već kao gorku medicinu. Stradanje služi da se narod probudi iz duhovnog sna, pokaje za grehe svojih predaka i savremenika, da se vrati svojim hrišćanskim korenima.

Da bi Srbi prestali da stradaju, vladika Nikolaj je nudio duhovni lek: iskreno priznavanje ličnih i kolektivnih grehova pred Bogom, izgradnju vaspitnog sistema u duhu vekovnih narodnih i hrišćanskih shvatanja, stavljanje Crkve i vere iznad svake dnevne politike i ideologije.

O tome Krsto Stanišić kaže:“Vladika Nikolaj piše da je Jugoslavija u poređenju sa hiljadugodišnjim državama na Istoku i Zapadu bila zaista mlada država. Ali je po grijehu, kaže, bila stara i prestarela, i smrt je napala i udavila. Tuđinci su nas poklopili svojim mrakom; ubijani su ljudi, paljene kuće, stvarane partije, zavađana braća, odbacivana vjera, prodavana otadžbina. Narod je gunđao, ali, vremenom, i sam je hodio po primjeru zlatoljubaca. Prema mišljenju vladike Nikolaja, Drugi svjetski rat je nastao zbog moralnih prestupa država koje sebe nazivaju hrišćanskim. Duhovno stanje u Evropi, pa i u Jugoslaviji, prije rata bilo je, prema njegovom mišljenju, slično onom iz vremena kada su zbog ljudskih bezakonja uništeni gradovi Sodom i Gomor. Vladika Nikolaj ističe da su mnogi nehrišćanski narodi zbog rđavih primjera hrišćana zamrzjeli i samoga Hrista. Ti, navodno prosvećeni, evropski narodi uznosili su se nad drugima, naglašavajući svoj progres i kulturu. Tragom takvih poklonika progresa i kulture pošli su i mnogi sinovi srpski, kaže Nikolaj. Pošli su za kulturom koja nije čuvar duše i tijela našeg, već neko novo neznaboštvo i idolopoklonstvo. Protiv takve kulture čita se ista molitva kao i protiv gordosti, mržnje i divljaštva, nasilja i grabeži, i svakog bogohulstva i nečovještva. Nikolaj predlaže da bi trebalo odrediti jedan molitveni dan u godini – kada ćemo se moliti Bogu za spas od nove idolatrije, srebroljublja i slastoljublja.“(2)

Na tom tragu su i moji tekstovi, bez ikakvog „metafizičkog punomoćja“. Nego Bačanović ne sme da udari na Blaženu Stojnu i Vladiku Nikolaja, pa na meni „šilji pero“ i čuka po tastaturi.

JEDAN BIBLIJSKI NIZ

Evo i jednog niza primera biblijskog humanizma i renesanse, u kome Bačanović spaja mene i nekog Ljakića:“Ni same svete tradicije ne podržavaju tako prostu računicu. Knjiga o Jovu razara pretpostavku da stradanje dokazuje krivicu; Jezekilj odbacuje da sin snosi bezakonje oca; Kuran ponavlja da nijedan grješnik neće nositi breme drugoga, a Avram pita hoće li pravednik biti pogubljen zajedno sa zlikovcem, a Gospod odgovara da će Sodomu i Gomoru poštedjeti ako se u njima nađe i jedan jedini pravednik. Naši tumači prelaze preko tih upozorenja i odmah sastavljaju obrazloženje kolektivne presude.“(1)

Evo nekih kontra – teza, kad se već polemiše:

1.Knjiga o Jovu poriče tezu da je greh uvek uzrok stradanja, ali zapušava usta čoveku koji bi hteo da sazna Božji promisao. Jov zaćuti u ushićenju pred delima Božjim, i ispoveda veru u vaskrsenje.

2. Sin ne nosi bezakonje oca, ali trpi posledice očevog greha. Betoven je od roditelja nasledio sifilis, i gluv od sifilisa napisao Devetu simfoniju. Nije on kriv za sifilis koji je imao, ali posledice su ostale.

3. Bog neće dati da stradaju pravednik i grešnik, ali će dati da odu, u ognju i sumporu, cela Sodoma i Gomora, jer nije bilo pravednika. A Lotova žena će se skameniti samo zbog radoznalosti – što je, iz perspektive „humanizma i renesanse“, sitan greh.

ANTINOMIJE ZAVETA

Ja nisam Bačanovićev tumač ( kaže Bačanović, za Ljakića i mene, „naši tumači“), a što se Ljakića tiče – ne znam. Ja sam pravoslavni hrišćanin koji misli i piše o onome u šta veruje, ne pretendujući da je njegova reč crveno slovo, ali se pozivajući, po meri svog razumevanja, na svete tumače narodne istorije Srba. Kad god se u hramu čita molitva Petohlebnice, priziva se Bog da nas „izbavi od bliske i pravedne svoje pretnje“ – da i to nije pisao Dimitrijević?

Sto puta sam ponovio, a evo i sto prvog puta: mi, kao i svaki zavetni narod, stradamo zbog svoga odstupništva i grehova koje smo počinili, ali naši neprijatelji nas ubijaju zbog onoga što je Hristovo u nama. To je antinomijska logika zaveta, o kojoj Bačanović, taj novi srpski Horacio, ni ne sanja. Kao ni Osmeh Sa Instagrama. ( Koji će, svi znamo, pobediti, jer je tako ekumeničan i tolerantan ).

PARANOJA – KRITIČKA METODA, REKAO BI SALVADOR DALI

Evo još Bačanovića:“Propovijed o kolektivnoj kazni proizvodi poslušnost uz minimalne troškove. Dovoljno je zaprijetiti da će zbog izbjegavanja posta, pogrešne odjeće ili komentara na društvenim mrežama koji ne uvažava autoritet određenog emotivnog zlostavljača i manipulatora čitavom narodu biti poslan novi rat. Članovi zajednice potom nadziru jedni druge, porodica postaje ispostava moralne policije, a represivni aparat radi u glavama podanika potpuno besplatno i bez nadzora.“

Govoreći o Božjem povlačenju od naroda utonulog u greh, nikada nisam pozivao na poslušnost bezbožnoj i nemoralnoj vlasti. To zna svako koji, decenijama unazad, čita moje tekstove o režimama Miloševića, Tadića, Vučića i njima sličnima. Moj stav o tome da će se Bog povući ako nastavimo da živimo bezbožnički i da će nas prepustiti delima svojih ruku ( „Ko s đavolom tikve sadi...“) jeste samo poziv na pokajanje i ispovest, uzajamno praštanje i ljubav, da nas, kako kaže Vladika Nikolaj, „ne pokrije jeziva tama tuđinska sa lepim imenom i šarenom odećom“. I taj poziv, po meri svojih sila, upućujem uvek i sebi, jer, kad god se pričešćujem, ispovedam da je Hristos došao da spase grešnike od kojih sam prvi ja.

Ide Bačanović i dalje, sa sve izazovnijim tezama. A na šta one izazivaju, znaju svi kojima je teško u autobusu, na mnogobrojnim našim putevima koji su, kako reče Njegoš, „ka` groznica“.

BAČANOVIĆEVA OPTUŽBA

Na kraju, Bačanović tvrdi i ovo:“Pripadnik paravojnih formacija Milana Lukića tako postaje honorarni saradnik nebeskog školskog odbora, ustaša sanitetski tehničar proviđenja, logor popravni zavod za preodgoj, silovanje specifična vaspitna procedura, a masovna grobnica uredno ovjeren školski dnevnik o održanim časovima etike i morala.“

Ovo je prevršilo svaku meru, osim instagramske, naravno. One osmehnute, zvane „iza keza viri jeza“.

Kakve veze imam ja sa ratnim zločincima i da li sam ikada bio na njihovoj strani u srpskom narodu, ili sam, od Miloševića do danas, tvrdio da su oni plodovi komunističkog zločinaštva i UDBE, a ne deca Svetoga Save?

NIKAD NISAM PRAVDAO NIKAKAV ZLOČIN UČINjEN U IME SRBA, i uvek sam se držao onog patrijarhovog ( mislim, naravno, na patrijarha Pavla ):“Ako treba da opstanem kao potonji Srbin po cenu zločina, šta će mi takav opstanak?“ Ja se samo protivim globalističko – ekumenističkoj zlouopotrebi priče o zločinima, zarad ostvarenja krajnje prizemnih, instagramskih ciljeva, da tako kažemo. Jer ekumenisti i globalisti koriste humanističku priču da bi stvorili Lenonov svet iz pesma „Zamisli“. Nema Boga, nema raja i pakla, i svi živimo samo za ovaj dan...I dajemo šansu miru. Naravno...

Da iza Bačanovića ne stoji Osmeh sa Instragrama svima bi bilo lakše. Ovakom znamo šta je iza Osmeha, koji nam poručuje da „ko je video brata svoga video je Boga svoga“, a u sebi misli:“Videćeš ti svoga boga“. Čim ja, Osmehnut i Tolerantan, prezumem vlast od Vučićevog Mrguda.

A sad da pređemo na prave adrese kojima se treba obratiti ( valjda će g. Bačanović smoći snage ), obračunavajući se sa njihovom „nehumanom“ teologijom, nastalom pre instagramske mudrosti za ocvale dame.

GRIGORIJE BOŽOVIĆ: STOJNA DEVIČKA

(...)

U ovaj manastir dobegla je jednoga dana za mladosti svoje, svakako oko šezdesetih godina prošloga stoleća, devojka Stojna, rodom iz jednoga sela u Deževi ispod samih Đurđevih Stupova. Kao nekad njen knez Rastko Nemanjić. Jer se pravi razlozi gube kroz tamne i nedorečene priče. Najradije se govori kako je ona s bratom čuvala stada po Deževi, pa pogledajući često na drevne razvaline, odlučili oni da uteknu od kuće na službu Bogu i crkvi. Ona izabrala Devič i primili je. Premda je do smrti bila ljuta isposnica i podvižnica, monaštvo joj nisu davali, niti ga je ona tražila. Bilo joj dosta da se posveti grobu svetiteljevu, da bdi tu i danju i noću kad je u manastiru, da pali kandila i mete osvećene ploče po podu. Znala je molitve i crkvene pesme, ali po svoj prilici pismena nije bila. Živo se još iz detinjstva sećam njene prilike. Kleči u priprati po ceo dan, najmanje dok služba traje. Nikoga ne gleda, ni s kim ne govori, no samo ćuti ili šapuće molitve. Ogromna u porastu kao svaka Deževka.

U licu podbula, a od posta i bdenja kao zemlja. Izraza oporog kao kod svih koji misle o duši. Kroz surovi izraz, nežno su zračila samo dva velika plava oka. Inače cela spoljašnost gruba, kao krljušti, kao cerova kora. U suknenom seljačkom zubunu do zemlje, u grubo navrnčanim opancima, ona je davala sliku opore seljanke iz zaglušja, koja nepres- tano misli kako će sirotinju svoju prehraniti neslatkom ovsenicom. Postila je ne za sebe no za svu sirotinju raju da okaje grehe naših starih, silnih i grešnih, koji uoči Kosova „zaboraviše na Boga i njegove svece, i na koplja bojna uzimahu naforu u crkvi“. Surovo se Bogu molila, upravo svađala s njim za svoj narod, a mazila i umilostivljavala sveca Janićija – to je bio najočajniji i najsuroviji obrazac Srpkinje i pravoslavke u našem kraju.

Stojna je bila stub manastirski. Kad bi se drugo uplašilo ili razbežalo, ona je tu ostajala. Nju niko niti je mogao uplašiti niti odagnati. Upravo nje su se bojali. Ciknula bi ona i paši i kajmakamu, i kačaku i barjaktaru. Arnauti su se bojali njene kletve više od svega na svetu. A naš je narod hrabrila da sačuva ime i veru; samo je ona smela javno da kudi muhamedanstvo i da Arnaute pozivlje da ostave „lažnoga“ sveca i pređu u hrišćanstvo. Zna se tačno da nikad u životu nije prošla mimo Arnautina i Turčina a da mu ne rekne:

Bog i Sveti Janićije da te vrati u našu lepu veru!... Bog i Sveti Janićije!...

Dok bi svaki drugi za to odmah platio glavom, nju su sa strahopoštovanjem propuštali da prođe i... da ne prokune... Bajka je još za života učinila svetiteljkom. Kad bi se vraćala iz pisanije za manastir, taj njen put bio je toržanstvo rajetinskoga naroda. Ona na velikom kulašu pod samarom, pokraj nje đak, a za njom čitavi tovari darova, stada goveda i koza, ovaca i jarića. Biju medenice, ujednačili čaktari, kao da čitava nahija izdiže sa stokom na letovnik. Manastirske sluge jure za jarićima po šumarju, a Arnauti pomažu da koje ne zastane u njihovom okolu i ne donese posle selu prokletstvo. Drugi, viđeniji sklanjaju joj se s puta i pozdravljaju je, a ona kao kakva kraljica tajanstveno po svojoj volji preobraćena u ovu surovu i strašnu seljanku, gleda u ivicu obzorja, maše rukom unakrst i još samouvereno izgovara mrskoj joj veri:

Bog i Sveti Janićije!...

Samo jednom – Dreničani sami uveravaju – probali Arnauti da ispitaju njenu moć i njenu snagu kod Boga i Janićija. Oteli joj na putu od pisanije jednoga vola. Skinula ona s glave povezaču, pa počela da proklinje i... da se ljuto svađa i s Bogom i sa ljutim Janićijem. Sve do manastira i celu noć na njegovu grobu. Ali sutradan u porti povezani pomahnitali Arnauti, prilog u volovima i lirama i vapaji rodbine za oproštenje... tako Drenica priča. Njen je grob nedaleko od oltara: setili se ljudi da učine pravdu. Mi se poklonismo svetiteljevu grobu, a na njen zapalismo voštanice. Frtunić beše zadovoljan, jer on njustavlja u red prvih narodnih boraca. Kad se počesmo primati uz Rezalske šume, kuda je nekada gotovo samo ona smela proći, ja priđoh tvrdom pravoslavcu Živku i prošaputah:

Bog i Sveti Janićije i... sveta Stojna!...

VLADIKA NIKOLAJ

Sveti Sava – naš tužilac pred Bogom

Najbolji sinovi jednoga naroda služe za uzore svome narodu. Ali oni nisu samo uzori; oni su i branioci svoga naroda. Ali nisu samo branioci, oni su i tužioci svoga naroda.Ko je bio Sveti Sava? Najlepši uzor života srpskom narodu, vatreni branilac srpskog naroda pred drugim narodima, ali i tužilac srpskog naroda pred Bogom.Ko bi to pomislio? Ko bi to rekao? Ustvari, to je sasvim prirodno, da onaj koji nas je duhovno preporodio, s pravom se može tužiti na nas. Kada su Jevreji već bili dodijali Hristu svojom zlobom, reče im blagi Spasitelj: „Nemojte misliti da ću vas ja tužiti Ocu; ima (drugi) koji vas tuži, Mojsije, u koga se vi uzdate“ (Jov. 5, 45). Tako je svedočio zlobnim ljudima Onaj Koji je video nebesni svet, kao i zemaljski, i koji je znao šta biva na nebu kao i na zemlji. On je video, i znao, i čuo iz onoga sveta kako Mojsej tuži Bogu svoj narod zbog protivljenja Hristu, zbog zlobe prema Mesiji.Najveći Jevrejin postao je, dakle, tužilac Jevreja. Nije teško zamisliti ni najvećeg Srbina kao tužioca Srba. Sveci Božji mogu da trpe duže od svih ostalih ljudi, ali ne mogu koliko Bog. Svevišnji Bog može nesravnjeno duže da trpi nego li svi sveci Njegovi. Zato mi i pevamo uz Veliku nedelju: “ Slava dolgoterpjeniju Tvojemu, Gospodi!“ Pitate li zašto bi nas Sveti Sava morao tužiti Bogu; zaista, za dve ili tri stvari mogao nas je tužiti.

Prvo, mogao nas je tužiti što smo bili meka vrata pa smo se lako poklonili idolima evropskim. Mojsej se žalio Bogu na Jevreje kao na tvrdovrat narod. Sveti Sava se može žaliti na nas kao na narod mekovrat.Drugo, mogao nas je tužiti što su vrhovnici srpski uzdigli i papu i Muhameda iznad njega.Pitate li, zašto nas je još mogao Sv. Sava tužiti Bogu? Zaista, za pet ili za deset stvari mogao nas je tužiti. Prvo, zbog škole bez vere; drugo, zbog politike bez poštenja, treće zbog vojske bez jedinstva duha; četvrto, zbog braka bez vernosti, i tako dalje.Da li još pitate zašto nas je naš Sv. Sava mogao tužiti Gospodu Bogu?

Zaista, zbog deset i dvadeset stvari mogao nas je tužiti:zbog bezbračnih razvratnih matoraca;zbog bračnih, a lakomislenih mladića;zbog bezdušnih intereždžija;zbog gramžljivih samaca bez dece;zbog nečista uma;zbog prljava jezika;zbog bogohulstva;zbog uvrede roditelja;zbog ismevanja učitelja;i zbog takmičenja u nadmudrivanju mesto u bratskom pomaganju;i zbog nečega što smo stavili i nečega što nismo stavili pred palatu Narodne skupštine: spomenike konjima a ne ljudima, kojima treba podražavati;i što nismo stavili krst na onaj faraonski spomenik Neznanom junaku na Avali.

I još za mnoge i mnoge grehove i ludosti naše mogao nas je tužiti Sveti Sava Hristu Bogu svojemu. No, ako nas je i tužio, on se molio za pomilovanje naše, i Gospod nas je udario i pomilovao. Po svojoj nedostižnoj mudrosti, koja, takoreći, bezbrojnim očima gleda svu prošlost od početka i svu budućnost do kraja, Gospod daje onaj lek koji odgovara bolesti i onaj venac koji odgovara poštenju svakog čoveka i svakog naroda. Pa ni Sveti Sava neće nikad moliti Boga da Bog ubije njegov narod, nego da ga u poštenju pomiluje, a u bolesti da mu dade gorčinu, gorak pelen protiv groznice; aj, braćo, pelen protiv groznice srebroljublja i groznice vlastoljublja i groznice samoljublja i groznice slastoljublja, protiv svih groznica svih pogrešnih ljubavi, kojima je ovaj narod zamenio bio ljubav prema Bogu i ljubav prema bližnjem. Amin.

(Iz:“ Reči srpskom narodu kroz tamnički prozor“)

Zakoni mira i zakoni rata

Postoji jedan neumitan zakon greha.Rat čoveka protiv čoveka posledica je rata čoveka protiv Boga.Rat roditelja protiv Boga produžuju deca ratujući jedan protiv drugoga.Milost Tvorčeva ublažava zakon greha i time omogućava produženje roda ljudskog na zemlji.Oni koji ratuju za pljačku, kao Hodologomor i Amalik, mogu, po Božjem dopuštenju, u početku da uspevaju.Pljačkaši i nasilnici u ratu uspevaju ne zbog svoje moći nego zbog grešnosti onoga naroda, na koji udaraju.Pravednici Božji, slično Avraamu i Mojseju, poražavaju neprijatelja kada pod Bogom kao pod jedinom zastavom vojuju za odbranu napadnutih i nemoćnijih.S preljubom telesnom ide uporedo i preljuba duhovna, tj. otpadanje od Boga istinitoga, bogoodricanje i pripadanje ka bogovima lažnim.Preljuba i jedne i druge vrste donosi nesreću u ratu.Gospod nad vojskama mrzi na pljačkaše u ratu.Pljačka u ratu od strane pojedinaca sprečava uspeh cele vojske.Nijedan narod ne može grešiti protiv zakona Božijeg i živeti u miru.Greh je agent rata; i ma koliko se jedan narod pokazivao miroljubiv, rat na njega mora doći.Za kaznu jednog bogoodstupnog i bogobornog naroda Bog upotrebljava ponekad narod iz velike daljine. Tako su za kaznu Hanaanskih neznabožaca dovedeni Izrailci iz Misira, kao što su docnije za kaznu Evropljana dovedni izdaleka Atila i Džingis-Kan, za kaznu Španjolaca Saraceni, a za kaznu Balkanaca Turci.Ceo jedan narod može od Boga otpasti i zakon Božji pogaziti.Gresi jednog naroda uzrokuju robovanje toga naroda.Živa i smislena veza, ili živi i smisleni vezivač, uzroka i posledica i sudbama naroda, jeste sam Stvoritelj i Promislitelj ljudi.Uzroci su u rukama ljudi, a posledice u rukama Boga.Najvažniji činioci u osloboćenju jednog naroda su: 1. pokajanje naroda; 2. milost i moć Božja.Gresi starešina narodnih prouzrokuju rat i gube rat.Zbog greha i bezakonja bogobornih starešina narodnih strada i sam narod i propada država, samostalnost i sloboda narodna.Zbog dobra dobrih starešina Gospod daruje mir i blagostanje jednom narodu.Kad se dobre starešine pogorde svojom silom, ili mudrošću, ili bogatstvom (što im je od Boga darovano) i otpadnu od Boga, tada Bog kažnjava strogo i starešine i narod.Biti dobar starešina narodni znači prionuti uz Boga, Jedinoga i Živoga, i držati se u svemu Njegovih zapovesti.Bezbožan i nevaljao saveznik u ratu navlači nesreću kako na sebe, tako i na svoje dobre saveznike.S narodima u ratu biva isto što i sa pojedincima u miru, to jest ortakluk sa zlim donosi svima ortacima zlo.Pravedni Bog je uvek i vazda najpouzdaniji saveznik onih, koji se Njega drže i Njemu mole.Nikakva materijalna množina, na koju bezbožnici i lakomi računaju, ne pomaže ništa.Ko se u ratu uzda u svoje oružje, po bogozaboravu i gordosti srca svoga, taj sramno gubi i pada.Ko se u ratu ne uzda u svoje oružje, po smernosti srca svoga, nego s pokajanjem priziva Boga u pomoć, taj slavno pobeđuje.Bog pomaže smernoga i vernoga protiv ohologa i nevernoga.Bog upotrebljuje često malena sredstva i neznatne stvari da sruši ohologa i nevernoga.S nepravednom je stranom strah, a sa pravednom hrabrost.Rat ne odlučuje broj nego Bog.Obistinile su se one proročke reči: „Jedan čovjek između vas goniće tisuću, jer Gospod Bog vojuje za vas“.I u moderno vreme, kao i u vremena drevna, Gospod nad vojskama – kao Treći i Nevidljivi Ratnik – odlučuje svaki rat.I u modernim ratovima, kao i u drevnim, grešnost naroda ili vođa narodnih prema zakonu Božjem neminovno donosi poraz.I u modernim ratovima, kao i u drevnim, pravednost narodna ili vođa narodnih prouzrokuje pobedu.Rečju, moderni ratovi, kao i drevni, samo se mogu razumeti i objasniti u biblijskoj svetlosti.Gospod Hristos je otkrio cilj života i put.Hristos je Svojim Jevanđeljem predložio i propisao rat čoveka protiv samog sebe, u cilju odstranjenja drugih ratova.Oni koji ne vode rat protiv samih sebe, protiv svojih greha, poroka i strasti, neminovno ga vode protiv Boga i svojih bližnjih.Rat mora doći na hrišćane koji gaze zakon Hristov, ma oni to i ne hteli, slično zabludeloj deci, koja ne žele šibu ali prouzrokuju šibu.Uzrok je ratu u otpadanju ljudi od Boga i Božjeg zakona.Kad bi se ljudi razoružali od greha, ko bi onda strahovao, ko li kovao oružje, ko li se spremao za rat? Niko.Blago onom narodu, koji se blagovremeno razoruža od greha svojih kao oružja protiv Boga. Nikakvo se zlo neće dogoditi tom narodu – ma bio nenaoružan bojnim oružjem, on će živeti u sigurnosti, jer će ga svemogući štititi desnicom svojom neodoljivom.

(Iz:„Rata i Biblije“)