SRPSKA DECA U PRVOM SVETSKOM RATU: Heroji i mučenici

UVODNA REČ

Srpski narod je veliki narod. To je narod krsta časnog i slobode zlatne, narod zavetni i krsno – vaskrsni. O tome svedoči i sudbina njegove dece, koja su delila sudbinu svojih roditelja i bližnjih: kao junaci i vitezovi s puškom u ruci, kao mučenici u logorima i učesnici Albanske Golgote. Ovo je svedočenje o njima, da ih nikada ne zaboravimo.

ĐACI KAPLARI

U knjizi „Deca u Velikom ratu“ Vidoja Golubovića i Dimitrija Vujadinovića o fomiranju Skopskog đačkog bataljona, čuvenih „1300 kaplara“, piše:“Već na početku rata, 1914. godine, od mladića starosti od 22 do 24 go dine formiran je Skopski đački odred. Od septembra do novembra 1915. godine mobilisana su mladi od 15 do 18 godina koja nisu ni prošla vojnu obuku već su pridruženi trećepozivcima koji su ih kroz borbe obučavali. „Na sednici Ministarskog saveta od 5. septembra ove (1915) godine doneta je odluka na predlog ministra vojnog, da se pozovu regruti rođeni 1896. I muslimani rođeni 1885, kao i đaci rođeni 1896, i da se svi upute 15. septembra u kadar.”

Šest đačkih četa imale su svoje nazive. Prvu četu činili su Užičani, koje su zvali Plemići, i koje su pozdravljali sa „Živeo voz“, jer su tako Užičani dočekali prvi voz koji im je stigao u varoš. Druga četa su bili „Bukvarci“ ( imali su najmanje škole ), treća su bili „Rmpalije“. Đaci iz Beograda u četvrtoj četi su imali nadimak „Rzumarini“ ( kao, razneženi su ), peta četa behu „Ćevabdžije“ ( Leskovčani ), a šesta – „Kalašture“.Kada su, okićeni cvećem,pošli iz Skoplja, ljudi su plakali:„Odoše đaci na front... Odoše đaci u smrt...”

Akademik Miladin Pećinar, jedan od preživelih, svedočio je:“ „Naše uniforme su bile stare turske bluze i čakšire, isprobijane kuršumima sa tragovima opore krvi, koje smo sami krpili. Cokule nismo imali, već smo bili u sopstvenim cipelama, kakve je ko imao, jedino smo imali nove vojničke šinjele i šajkače”.

U Kolubarskoj bici poginulo je preko četiri stotine ovih mladih ljudi, a iz rata ih se vratila samo trećina.

STANISLAV VINAVER, SRPSKI KNjIŽEVNIK

Stanislav Vinaver, veliki srpski pisac, pariski đak, jedan od 1300 kaplara, opisao je oduševljenje svojih vršnjaka, koji su znali zašto se bore:“Pravi razlog ratu? Ima ih dubokih i komplikovanih. To za nas, Srbiju, ne važi. Bar ne moramo misliti. Mi se borimo zbilja za slobodu i da ostanemo verni sebi. To je, izgleda mi, sasvim lako. Mnogo bi mi bilo teže da sam ma koje druge nacije, koja se, možda, bori zbog pijace i akcija. Zato ću sasvim lako poginuti, ako to zatreba, ne smatrajući da mi je ma ko podvalio, ne bojeći se budućeg istoričara i njegova suda.“

O svojim drugovima napisao je pesmu koja mu je i epitaf na grobu:

Izgurasmo, izdurasmo,

Izgrcasmo, isplivasmo,

Ispetljasmo, iskičmasmo

Gde god cara stara znasmo

Svakom obraz osvetlasmo –

Sve od sebe, sobom, dasmo,

Ograšjima oblistasmo:

Odagnasmo, ogrejasmo,

Kao sunce prosijasmo,

Odolesmo, otrajasmo.

TADIJA PEJOVIĆ, SRPSKI MATEMATIČAR, ĐAK MIHAILA PETROVIĆA ALASA

Ležimo umorni, posle marša i juriša, kraj neke krnje i oskudne kruške, koja se tu ispela, i pruža dve-tri grane, u ime neke opomene, da ne treba ići tako visoko. Dole ih je bezbroj. Dole su voćnjaci. Tako ima i mirnih, staloženih naroda. Major, kraj mene, priča mi o Turgenjevu. Meni je tako drago što smo u savezu sa Turgenjevom. Tako mi je teško što nije ovde, da nas shvati, zavoli i opiše. Da smo svi mladi. Mi smo svi uobraženi. Mi smo svi zaljubljeni u sebe. U rat. U sebe kao u deo rata, u rat kao budući deo sebe – kao što su njegovi junaci bili zaljubljeni u proleće, u nejasne pokrete na planeti, u zagonetnu dušu životinje i zvezde, u velike reči, u privlačne dogme koje im je neko poklonio, kao igračku života. (...) Komandir prve čete dečak, valjda mu šesnaest godina, sveže pečeni akademac. Aktivni potporučnik. Vrlo je namršten. O čemu s njim da govorim? Po vojnički. I on po vojnički. Uveče sedimo, večeramo, pijemo. Pokazuje mi sanduk knjiga. Kad se svrši rat hoće da uči. Ali, ja ću ga – kaže – tada prezirati. Uveravam da neću. Ne poznaje nikoga. Da ga uputim šta da čita. Ja kažem da sad tome nije vreme. Ali on voli da čita, makar i celu noć. I u akademiji je čitao. (...) Komandir mi je poginuo, kraj mene. Nije se ni sagnuo. Vojnici su plakali. Oni plaču i od napora, blata, odstupanja. Palimo velike vatre, grejemo ruke. Moje podnadule ruke nikad više neće ispisati integral. Mali potporučnik, da li čita tamo na nebu?

STRAHINjA BAN NUŠIĆ

Sin jedinac Branislava Nušića, Strahinja, poginuo je 1915. U džepu njegovog šinjela nađeno je pisamce, na kome je stajalo:„Molim onoga koji me nađe mrtvog da ovo pismo obavezno preda adresantu Branislavu Nušiću”. U pismu je pisalo: „Dragi Ago, ne tuguj za mnom… Ja sam pao na braniku otadžbine za ostvarenje onih velikih ideala, koje smo tako složno propovedali 1908. godine. Ne kažem da mi nije žao što sam poginuo, osećao sam da bih mogao budućoj Srbiji korisno poslužiti, ali… takva je sudbina.”

SRPSKA DECA U ODBRANI BEOGRADA

TRI MALA HEROJA

Matej Arsenijević, u svom tekstu „Ima heroja“, piše:“Među 4.000 branilaca koji su se borili u samom gradu najviše je bilo dobrovoljaca i trećepozivaca, a bilo je i nemalo žena i golobradih đaka. U odbrani Beograda posebno se istakao svojim vidovdanskim junaštvom i zajedničkom pogibijom na Dunavskom Keju legendarni Sremski dobrovoljački odred kojim je komandovao veliki srbski junak i patriota, bivši četnik, poručnik Ignjatije Kirhner. (Od 340 svetih ratnika tog odreda 250 dobrovoljaca su bili šumadinski dečaci, svi mlađi od 18 godina! U tri ujutru 7. oktobra Sremski odred ulazi u borbu na Dunavskom Keju - svetom mestu beogradskom. Svi oficiri Odreda ginu ili bivaju ranjeni u prvih deset minuta borbe. Poginuli i sveti Sremski dobrovoljački odred, besmrtni stub odbrane Beograda, ostaje da zanavek leži na večnoj mrtvoj straži na obali Dunava. Četrdesetak preživelih junaka, odstupaju pod borbom, tuku se herojski na barikadi kod Narodnog pozorišta. Na dunavskom keju gine junački i skoro ceo Odred beogradskih žandarma).

Mrtvi i raskomadani vojnici, žene i deca leže po celom herojskom Dorćolu, na Terazijama, duž ulice Kralja Milana (…), po vračarskim i čuburskim uličicama, svugde... Beograđanke, naše svete Beograđanke, naše svete beogradske Žene u Belom kroz kišu kuršuma, između eksplozija granata nemačkih „Merzera" od 420 mm, puze i donose hleb i vodu, i poje srbske ratnike u prvim rovovima koji nisu spavali već četiri dana i noći. Beogradski beli orlići Dušan Vujić (14 godina), Svetislav Đorđević (14 godina), Jovan Stanić (12 godina), učenici I muške beogradske gimnazije, na prvoj liniji vatre puzeći vuku ogromni sanduk pešadijske municije da bi ga doturili srbskim dobrovoljcima u rovu kod Nebojšine kule. (Sva trojica, posle ulaska Nemaca u grad, streljani su zbog tog svog herojskog podviga, što je i zabeleženo na fotografijama jednog nemačkog oficira!).“

O tome je pisao slikar Bogosav Vojnović Pelikan, koji je trojicu dečaka dovukao u zaklon. Jedan od dečaka imao je starijeg brata, đaka – narednika u Desetom puku, koji je ceo dan bio u okršaju. Jedan je bio ranjen. Evo Pelikanovih sećanja: „Pa otkad ste vi ovde među vojnicima? Od pre tri dana; poneli smo našim batama preobuku i nešto za hranu, pa smo tako i ostali. Jova i Sveta odmah su našli svoju braću, a ja još ne; ali smo se dogovorili da se ne rastajemo dok i ja ne nađem Sinišu. A Jovu je juče ranio jedan Švaba; lepo smo ga videli kad je nanišanio iz onog vrbaka s obale... Pa što se niste odmah vratili u varoš? Zar vas nije strah? Nije! Nije! Graknuše sva trojica i ućutaše. Ućutah i ja, jer u tome trenutku samo na pet metara od nas suknu iz zemlje jedan gejzir crnoga dima, sitne zemlje, kamenja, polomljenih pušaka, a zatim detonacija i smrad šedita i sumpora... dečija usta behu zgrčena, ali su oči govorile: nije! nije! nije! odseče još jednom jedan od ova tri junaka; ja i Jova smo Sokolci, a Laza je Dušan Silni! Vi ćete ostati ovde u zaklonu i nećete se maći sve dok ne vidite da se naši vojnici povlače s pruge, i vi onda s njima pođite u varoš. Ah, koliko li sam se prevario! Nikada naši vojnici nisu pošli s pruge; kako su polegali u početku borbe, nisu više ni ustali. Uzalud su mališani očekivali! Oni na pruzi, s obrazom na pušci, uvek okrenuti neprijatelju, boravili su svoj poslednji san. Lagano krv iz slepoočnica, iz čela, klizila je u nagareni magacin puške, klizila kroz cev i izlazila napolje. Nikoga više nije bilo da se odupre neprijatelju koji se lagano i oprezno pomaljao s one strane pruge, iz vode..., a tri mala beogradska gimnazijalca, tri sokolca još su bila na svojim mestima kraj sanduka punog pešačke municije. Ceo taj događaj pređe mi ispred očiju dok sam posmatrao fotografiju. A onda se okretoh feldvebelu: A šta ste uradili s decom kad ste ih uhvatili? pitao sam feldvebela. Kriegsgericht! Znate, utvrdilo se da su dodavali metke vojnicima. A Kriegsgericht u takvim prilikama značilo je: jedna uzana avlija, zid, gola sablja spuštena brzo, i plotun! Eto, ukratko, istorije ovih malih beogradskih sokola! Njihova imena: Dušan Vujić, 14 godina, sin opštinskog delovođe iz Beograda; Svetislav Đorđević, 14 godina, sin učitelja Đorđevića iz Beograda; Jovan Stanić, 12 godina, sin kapetana Stanića iz Beograda. Svi učenici Prve beogradske gimnazije.“

SEBI SU PEVALI OPELO

Evo jednog svedočenja o herojima u Dobrovoljačkom odredu čuvenog Ignjata Kirhnera, koji je u poslednjoj odbrani Beograda pokazao čuda od junaštva:„Sklonjeni u rov prema Nebojšinoj kuli, gde ih je od granata štitio gradski bedem, a od šrapnela nadstrešnica od debelih dasaka, dobrovoljci su se u prvi mrak, kada je topovska paljba nešto popustila, vratili u svoje robijaške ćelije. Ali, kanonada je ubrzo zabubnjala. Oko 21 čas, u njenom najvećem jeku, odjednom su ti dečaci i momčići, spontano, prkosno, iz sveg glasa zapevali: „Dušmanska ruka pali i ruši/ U ognju plamte sela i grad“... Oficiri su ih ućutkivali, ali bez uspeha. Sasvim neočekivano, ni sami nisu znali kako je do toga došlo, počeli su da pevaju posmrtnu pesmu: Svjati bože, svjati krepki... Pevali su, po sećanju učesnika, ne kao crkvenu... već nekako divljački, ludački, kao da smo pamet izgubili... Rade Milošević to nije zaboravio: Mladost! Pevali smo tu zaupokojnu pesmu veselo, kao da smo polazili u svatove!... U stvari, smejali smo se smrti. Tek u 1 čas po ponoći 7. oktobra Kirhner je uspeo da otera svoje ljude na spavanje. Ali, pod punom ratnom spremom. Nalazili su se u strogoj pripravnosti. Mnogo je majki beogradskih dečaka koje su išle od kasarne do kasarne, od odreda do odreda i tražile svoje maloletne sinove dobrovoljce. Usred borbene huke, granata, mitraljeskih rafala, pucanja zidova, rušenja kuća, bučnog pretrčavanja preko beogradskih ulica, već uveliko raskopanih granatama, sve češće se čuo šapat: „Stanite, ljudi, braćo, vojnici! Videste li moga sina, moga Krstu... Zaboga, on je još dete. Otac mu je na položaju, u ratu, a on otišao od kuće, ne kazujući ništa svojoj majci.” Zaustavljala je Jelena Aleksijević oficire, komite, svakog ko je nosio pušku: „Stanite, braćo, videste li moga Krstu? Tek mu je 15 godina. Rekoše mi da je i on uzeo pušku i da brani Beograd! Poginuće, ne zna da se čuva.”

U knjizi Antonija Đurića „Za čast otadžbine: kako se Beograd borio u Prvom svetskom ratu”, nalazimo i ovaj opis: „Desanka Milošević išla je od kasarne do kasarne, ali su one bile prazne. Čekala je šćućurena iza zaklona, očekujući da se pojavi neki oficir i primeti je: Samo preobuku da mu dam! – molila je majka: Njemu, mome sinu, braniocu Beograda, mome Radivoju, samo to, preobuku... A greh je što i on napusti maju: to mi je treći sin na frontu, ko zna gde su... I muž je na frontu, još od prvog dana rata... Rekoše mi da je moj sin slagao oficira: rekao je da mu je osamnaest, a još nema ni šesnaest godina”.

PETNAESTOGODIŠNjI DOBROVOLjAC

U svojoj knjizi o junacima odbrane Beograda 1915, Žika Živulović piše:“Velimir Životić sa nadimkom Seljak, iz Saranova u Šumadiji, šegrt na bravarskom zanatu u Beogradu, imao je petnaest godina 1914. kada se rešio da stupi u dobrovoljce. Upis se vršio u kafani „Zlatni top“ na početku ulice Kralja Aleksandra (danas Bulevar kralja Aleksandra). Pitali su ga prvo koliko je star. Rekao je da ima petnaest godina. Oficir, komita,izdrao se na njega: – Marš napolje! Hoćeš da jedeš državni tain besplatno? Šumadinče nije odustajalo od svoje namere. Pričekao je neki dan, pa se opet pojavio kada nije bilo onog bradonje. Kazao je sada da je navršio šesnaest godina i bio primljen.

Otac Milisav se strahovito naljutio na njega. Stariji sin mu je u vojsci, očekivao je svakog dana da i njega pozovu. Ali, zašto je srljnuo taj mališan? Zar da se Životići do poslednjeg zatru! Nije hteo nijednom da ga obiđe na Adi. A majka Draga je stalno navaljivala da ga vidi, pa da ga vidi.

Popustio je Milisav i u zimu, kad se Velimir zbog neke groznice našao u bolnici, pošao u Beograd. Sin ga je ugledao na pragu velike, dugačke sobe i u strahu se sakrio ispod ćebeta. Znao je koliko je besan, može i kući da ga odvede. Otac je prošao sva odeljenja, nije ga našao i vratio se u selo. Peške do Saranova, kao i onda do Beograda, kada je Velimira vodio na zanat. Sin mu je išao bos.”

STROGI PIKOLO

U knjizi „Deca u Velikom ratu“ Vidoja Golubovića i Dimitrija Vujadinovića piše o još jednom malom junaku:“Šesnaestogodišnji Svetislav Sveta Milutinović, koga su zvali Pikolo, učenik petog razreda gimnazije, došao je u odred u proleće 1915. Njegova majka Marija (oca je izgubio u drugoj godini), beogradska pralja, dolazila je u početku na Adu i preklinjala komandanta da joj pusti jedinca. Šta će dete u ratnicima! Svetu su drugovi zbog toga začikivali da je mamin sinčić. Jednog dana, pod oružjem, otišao je kod majke u varoš (stanovali su u Balkanskoj ulici) i uperio pušku u nju: „Ako još jednom dođeš na Adu,

ubiću te!” Jadna Marija je prestala da ide na Čukaricu. Sveta je sam dolazio po preobuku. Pokušavala je tada majka, kako je mnogo kasnije pričala svojoj unuci Mariji, da ga makar poljubi kad ga vidi. Ali, taj ratoborni momčić nije joj ni to dopuštao.“

SRPSKA DECA U LOGORIMA

ČITAVE PORODICE U LOGORU

Austro – ugarski okupator, civilizovani Bečlija, sa svojim slugama, čitave srpske porodice slao je u logore. Među njima su bila i deca, koja su masovno umirala. Veselin Vukosavljević navodi podatke o najbrojnijoj interniranoj porodici u logoru Nežider: „Iz porodice Sime Bogdanovića, uglednog trgovca iz Prijepolja internirano je ukupno 13 članova: Sima (sin Koste i Joke) 1871–1923, Persida (rođena Minić) 1874–1940, Labuda (1898–1939), Jakša (1899–1966), Bogdan (1901–1974), Božidar (1903–1967), Budimir (1905–1983), Vlastimir (1907–1978), Ljubica (1909–1985), Nadežda (1911–2003), Branko (1913–1992), Brankica Branka (1914– 1916, umrla u logoru), udata Simina sestra Dada zatečena od policije u Siminoj kući i oterana u internaciju. U logor iz porodice nisu oterani: Simina stara majka, teško bolesna sestra, Kostadin (Kojo) nalazio se u srpskoj vojsci i brat mu Andrija koji se nalazio na školovanju u Carigradu (Parizu).“

UZALUDNE MOLBE

Nesrećni roditelji i rodbina su pokušavali da ih izvuku. Okrutnog guverneru okupirane Srbije, grofu Salis – Sevisu, jedna porodica je pisala: „Moj sin, a odnosno naš brat, Aleksandar Dimić, svršeni maturant, rođen u Beogradu 27. septembra 1895. godine, srpski podanik, vere pravoslavne, odveden je kao civilno lice od svoje kuće iz Beograda od strane austro-ugarskih vojnih vlasti na dan 30. novembra 1914. godine po starom kalendaru i kao takav prethodno interniran u Boldogasonj, a zatim preveden u civilni Internirungs lager u Nežideru, Austro-Ugarska gde se i danas nalazi u prvoj grupi, No 3281, soba 28. Aleksandar nikad nije bio vojni obaveznik što se tvrdi njegovim godinama starosti u dobu njegovog interniranja i njegovom bolešću u to vreme, koja je za celu njegovu okolinu tada bila notorna stvar. Isto tako, notorna je stvar za ceo Beograd: da Aleksandar, nasledivši neobično skroman temperament, nikad nije ulazio u kakvu politiku, ni spoljnju, niti unutarnju, niti je za takav posao imao odgovarajuću i potrebnu sposobnost. Sve ove navode gotovi smo dokumentovati odgovarajućim javnim ispravama na način koji bude odredila njegova Ekselencija, uzvišeni gospodin Guverner. Pa kako smo svi dolepotpisani nesposobni za privredu i rukovanje sa imanjem, od čije rente isključivo živimo, to u najvećoj poniznosti pokorno molimo Njegovu Ekselenciju gospodina Guvernera, da poznatim putem izvoli izdejstvovati kod nadležnih vlasti, da se Aleksandar, kao oslobođen svakog internata otpusti i sprovede ko slobodan svojoj kući u Beograd.

U nadi da će Visoka Ekselencija pokloniti Svoju Visoku pažnju ovoj našoj očajničkoj molbi ostajemo ponizni: mati Biljana Dimić, udova, sestra Ljubica Dimić, brat Velimir Dimić, stan Beogradska ulica br 13.

10. maj 1916, Beograd“

Nije vredelo.

MILORAD K. NIKOLIĆ RASINSKI: O SMRTI TOME MILENKOVIĆA ( MAKSIMOVIĆA )

U knjizi smederevskog pesnika i novinara Milorada K. Nikolića Rasinskog „Nežiderska epopeja ili krvavi listovi života Srba u Lageru“, čije je svedočenje objavljeno u knjizi „Nežider, austrougarski logor za Srbe 1914-1918.“ Isidora Đukovića i Nenada Lukića, postoji i ovakvo svedočenje: „Dečak, logoraš Toma Milenković, rođen u selu Veliki Popovac u Okrugy požarevačkom. Krajem 1915. godine krenuo je sa ocem i majkom u povlačenje sa srpskom vojskom. Otac se povlačio sa svojom jedinicom, a majku je izgybio u povlačenju. U albansko pristanište San Đovani di Medua (Medova) stigao je sam. Nije uspeo da se ukrca u savezničke brodove i evakuiše. Austrougarska vojska ga je uhvatila i internirala u logor Nežider. U logoru su Tomu ypisali y drugi razred osnovne škole. U školi se pisalo latinicom i učilo iz udžbenika napisanih latinicom po programu za Hrvatsku. Učitelj, nemački podoficir, izveo je Tomu na tablu i naredio mu: napiši „Živela naša otadžbina Austrija“. Učitelj je propitivao druge đake dok je Toma pisao na tabli. Odjednom učionicom se prolomio aplauz đaka. Iznenađen učitelj je pogledao na tablu i pročitao: Toma je ćirilicom napisao: ’Živela naša otadžbina Srbija’. Zaprepašćen učitelj je Tomu opsovao, udario i oterao na mesto, čas prekinuo i izašao iz učionice. Toma je sutradan kažnjen da bez hrane, po hladnom vremenu, u dotrajaloj odeći i obući, seče trsku u močvarnom priobalju Nežiderskog jezera. Neko vreme je sekao trsku i neprimetno se izgybio. Pri povratku u logor na kapiji je utvrđeno da Tome nema u stroju. Nekoliko stražara i logoraša vraćeno je da ga traže. Našli su ga obešenog o drvo nedaleko od mesta gde je sekao trsku. Na ramenu mu je visila torbica iz rodnog sela iz koje je virilo parče hartije na kome je Tominim đačkim rukopisom ćirilicom pisalo: ’ŽIVELA OTADžBINA SRBIJA’.”

ĐACI NA ALBANSKOJ GOLGOTI

SVEDOČI BRANISLAV NUŠIĆ

U svojoj knjizi „1915“, Branislav Nušić je svedočio o albanskoj Golgoti naše dece:„Ali slika gladi i nije bila toliko strašna dok se ona samo na pojedincima sagledala, ona je izazvala u nama pravu groznicu uzbuđenja tek kada su počele prolaziti kraj nas hiljade i desetine hiljada onih kojima je avet gladi svojom surovom kičicom po voštanom, bledom licu izvajala grube crte lica klonulosti i odricanja.

To su bili dugi, beskrajni, u vrste postrojeni redovi gladne dece. Išlo ih je četvoro po četvoro u vojničkom redu, a nevojnička držanja. Prolazili su, prolazili sat, dva i tri. Ceo je pokret na drumu zastao da propusti mnogobrojne redove ili se jedva micao jednom polovinom druma, koliko je ostala slobodna. Bila su to sve deca, mlada kao rosa, još neogarenih usta, tek odvojena od majki i kuća i odmah povedena putem stradanja i patnji. Bilo ih je valjda oko 40.000 dece, koja su po naredbi povedena u zbeg, kako ih neprijatelj ne bi zarobio, jer su to ona deca koja će marta meseca iduće godine biti regruti...

Njihova mršava tela, njihove nerazvijene grudi i nepouzdan korak jedini su još tragovi njihova detinjstva, jer ugašen pogled oborene glave i težak bol ispisan na licu daje im izgled staraca od osamdeeset godina.

Nisam ni slutio da su ta deca na smrt osuđena... Nisam ni slutio da će od četrdeset hiljada srpske dece, za mesec dana, trideset i šest hiljada naći grobove svoje u snežnim ambisima i smrdljivim barama...”

KNjIGA RISTE ODAVIĆA

Pre Drugog svetskog rata, izašla je knjiga Riste J. Odavića, „Nada srpske golgote“, u kojoj je on objavio delove pismenih zadatak mladih Srba i Srpkinja koji su prešli Albansku Golgotu i našli se na školovanju u Francuskoj. Potresne slike,misli i svedočenja najbolji su dokaz da Srbija počiva na krvi i kostima svojih sinova i kćeri, i da njena sudbina umnogome zavisi od odnosa prema precima. ( Napomena: po starom sistemu školovanja, gimnazijalci od prvog do četvrtog razreda odgovaraju današnjim osnovcima od petog do osmog razreda; gimnazijalci od petog do osmog razreda su, po godinama, kao sadašnji srednjoškolci ).

KAKO SU NAS NAPALI

Tako sedmak Radomir Jakševac, smešten u grad Uzes, piše o 1914. i napadu bečke soldateske na malu zemlju slobode:“Već se odavno nebeski azur Srbije beše uzmutio. Na plavom horizontu naše Otadžbine behu crni oblaci. Sunčevi zlatni zraci teško probijahu ove crne oblake. Sunce beše pomrčalo. Crni se orao beše nadneo nad Srbijom i polako se spuštao. Varvarske horde behu navalile na naš plemeniti narod sa namerom da ga unište“. A V. Milović, petnaestogodišnjak smešten u Nicu, beleži:”Uzbuđen sjajnim pobedama i uspesima naše vojske, iz malena zapojen tradicijom slavne prošlosti našega naroda, nisam mogao odoleti srcu i čežnji, koji su me vukli sredini naših vojnika, koji su svojim junaštvom zadivili ceo svet, i zato odoh svojem ocu u četu, koja je bila prema Austrijancima kod Tekije, gde sam se osećao srećan i zadovoljan što mogu i ja sledovati primeru naših predaka. Živeći među vojnicima, provodio sam najsrećnije dane“.

Kako nam je bilo? Đak petog razreda gimnazije, Čedomir V. Marković:“Srpski narod beži na sve strane gonjen sa svih strana. Odakle se jedni spasavahu, drugi tamo priticahu da potraže sklonište i zaklon, kao čovek kad se nađe u kući koja gori, koju plamen liže sa svih strana, a on ipak juri na sve strane po njoj, pokušavajući da se spase...“

Siniša Zdravković, prvačić – dete od jedanaest godina! – u Kanu beleži:“Pisak nejakih i prignječenih, kletve matera i vapaj nesrećnih, zaglušivala je tutnjava topova. A kroz sav taj lom, iz toga pakla dopirao je jedan mac, jedan jek iz dubine duša onih što umiru: "Ura, Sloboda! U smrt, za život! Živela Srbija!"“

Gonjeni i ubijani, Srbi su sačuvali hrišćanski duh. Velimir Vrbavac u Barsenoletu, drugak, veli:“Baš je naš narod plemenit. On ume da se nađe u nesreći. U ovoj zajedničkoj nesreći, naši vojnici, svi skupa, misle i nadaju se dobroj budućnosti. Oni su obdareni najboljim osobinama, oni su puni vrlina i imaju punu i čvrstu veru u pobedu. Oni su velikodušni i prema neprijateljima. Sretao sam zarobljenike koji bi pomrli od gladi, da im nisu naši vojnici davali hleba“.

RASTANAK SA SRBIJOM

Rastanak sa Srbijom pred polazak na Albansku Golgotu bio je težak.Trećak Dušan M. Jovanović smešten u Liburnu seća se svog rastanka:“Bože moj! I sad je sve isto kao što je i pre bilo. Zelena polja. Kukuruzi dišu žudno vlažan jutarnji zrak. Beli putovi vijugaju se niz brdo. Rosa se prosula po raznom cveću. Nebo visoko, plavo, nedostižno... A sunce sija li sija, topi se, rastapa i rasipa svoje blistave zrake“.

Đak - petak u Nici, Milovan K. Živanović, doziva u sećanje svoj rastanak s domom:“Polazeći iz svoje kuće, sretoh našeg sedog popu koji je sagnute glave išao ulicom. Pritrčah mu, poljubih ga u ruku i zatražih blagoslov. Njegov srebrni glas, koji nikada nije drhtao, tada zadrhta. Sa rasplakanim očima, prihvati moju glavu, poljubi je i isprekidano mi reče nekoliko reči.Poljubih ga u ruku i osetih neku prijatnu svežinu. Prekrstim se, pogledam još jednom svoju kuću i prošaptah: "Sa nadom u Boga – napred!“

Dušica Stojadinović, drugakinja iz Ajačija, pamti obasjanje svog doma:“Na dan našeg polaska, 15. septembra 1915.godine, sa tugom u srcu obišla sam voćnjak, bašticu, živinarnik, lomilovala i nahranila moje malo kučence koje veselo skakaše oko mene. Golubovi i druga živina gurahu se koje će preuzeti hranu iz moje ruke, neznajući da se ja s njima toga trenutka rastavljam. Još jednom preleteh pogledom preko njih i sa suznim očima ih poslednji put prebrojah“.

Dragutin Aranđelović, maturant u Nici, sećao se majke:“Kada sam pri rastanku prišao materinoj ruci, nisam hteo suzu pustiti da joj ne bih povećavao bol. Čak sam se silom i smeškao, govoreći joj, da se ne brine za mene, jer će rastanak biti kratak. A šta sam tada osećao i mislio, moglo se čitati sa mog bledog lica.Poljubila me je tri puta u čelo. Ti poljupci isto tako nisu odavali njene osećaje (jer se i ona bojala za mene). Ali sve pokazaše njene drhtave reči: "Neka te, čedo milo, milostivi Bog čuva!"Još jednom joj poljubih ruku, čija sam dobra od tada prestao da uživam.Zagrlivši čežnjivo, ali brzo, svoje sestre i malog brata, skočih u kola u kojima već behu moji rođaci...“

Tako je đak-četvrtak Milan Bojić u Ponsu zabeležio:“Okrenuo sam se i video majku svu uplakanu i naslonjenu na vratima. Njen pogled bio je uprt za sinom koji je pošao ni u život ni u smrt“. Velimir Katić u Nici, šestak:“Najzad priđem majci da zatražim blagoslov. U tom času nisam pomišljao da možda poslednji put uzimam zbogom od one, koja me je gajila dok sam mali bio i pevala pesme uspavanke. Kad sam joj poljubio ruku, ona me poljubi u obraz i reče: "Sine, zbogom i srećan ti put. Neka ti Gospod bude u pomoći, kako bi te cpacao svih beda i nevolja. Pazi se, budi pametan i slušaj starešine koji će ti biti vođi u tvome putu, a iznad svega ne zaboravi da si Srbin!"“

Maturant Staniša Pavlović u Nici piše pismeni zadatak:“Uvek se rado sećam poslednjeg stiska očeve ruke i zaveta koji mi dade: "Rodili smo te da nas zameniš, stvarali smo da sačuvaš i umnožiš, sada sa blagoslovom i toplom molitvom Svevišnjemu šaljemo te da do kraja izvršiš svoj dug prema Otadžbini".Isto se tako sećam i toplih materinih poljubaca i njenih vrelih suza prosutih na moje grudi, koje se silno stezahu, da mi ne odadu slabost“.

NA SVETOM KOSOVU

U Turnonu, trećak Miladin Solunović se sećao susreta sa starim kraljem Petrom prilikom povlačenja preko Kosova ka Albaniji:“Jednoga dana u Prištini, baš na Svetog Aranđela, odem u crkvu sa stricem i još nekoliko vojnika. Na toj službi bio je i Kralj Petar. Posle službe govorio je Kralj o stradanju naše Otadžbine i naše braće koja su ostala pod neprijateljem. Bio je to veoma dirljiv govor. Nije bilo čoveka koji se nije rasplakao“.

A trećak Aleksandar Jovanović zapisao je susret sa Prizrenom:“U tom zazvoniše zvona sa Prizrenske crkve, pozivajući Srbe na molitvu. Moj profesor ućuta i skide kapu. Mi učinismo to isto. Svačije je lice bilo ozbiljno, svačije su oči bile okrenute k nebu: "Bože, daj zdravlja svima nama: kako onima u rovu, tako i onima u kući. Nagradi njihove patnje, jer se oni muče za pravednu stvar. Tvoja je ruka uvek štitila ovaj plemeniti narod, pa neka mu se i sad na nevolji nađe. Mi pijemo ovu čašu gorčine, kad je to već volja Tvoja, ali daj da se vratimo u Srbiju veću i ujedinjenu." Tu se profesor prekrsti još jednom i reče: "Amin." Mi svi prihvatismo: "Amin!" Svaki se od nas osećao miran i ohrabren posle ove molitve.“

Maturant Josif Pavlović zabeležio je takođe susret s kraljem, koji je delio sudbinu svog napaćenog naroda:“Na putu iz Prizrena trgoše me uzvici: "Kralj! Kralj!" Osvrnuh se i pogledah. Doista, naš sedi Kralj beše pošao pešice sa štapom u ruci. Oko njega ne beše više njegove kićene pratnje. Bilo je samo nekoliko oficira i desetak građana.Meni se i nehotice skotrljaše dve-tri suze niz obraze. Naš Kralj - pa ovako! Ali On, veran svome rodu i Otadžbini, uvek je podnosio sve muke i patnje zajedno sa svojim hrabrim ratnicima. To što sam video, mene je još više ohrabrilo“.

NA GRANICI

Vojislav Jović, četvrtak, nije mogao da zaboravi prelazak granice Srbije i Crne Gore:“"Pevam. Šta bih mogao drugo!" - reče nam Marjanović. Verujte, to je uprkos volje, ali to mi je odluka da nikad, dok mogu, ne klonem. Mada znam da će se na prvom koraku od ovog mosta (granica između Srbije i Crne Gore) svakome nostalgija povećati, bolovi udvojiti, a očajanje preovladati nadu, i ako u torbi nemam ništa, ipak mislim da uvek pevam i da hrabro podnosim volju svoje sudbine“.

Mihailo Protić, đak prvog razreda bogoslovije:“Na granici svoje mile Otadžbine dođe mi da se vratim. Ali, nisam hteo, jer sam se setio one Hristove reči: "Blago prognanima pravde radi, jer je njihovo Carstvo Nebesko."“

Radmilo V. Vasić, treći razred gimnazije, smešten u Poatjeu:“Poslednji put se okrenusmo i poljubismo jednim pogledom polja naše mile Otadžbine. O taj poslednji pogled bačen na Srbiju, kako je bio žalostan. Ja ne poznajem ni jednoga od mojih drugova koji se u tom trenutku nije zaplakao“.

A u Nici, Ljubiša Milošević, đak petog razreda gimnazije, zapisuje:“Približismo se granici. Ljudi iz kolone istrčavaju na njivu pored puta, čeprkaju nogom sneg i uzimaju po komadić stvrdnute zemlje, svoje srpske zemlje.Kada to videh, obuze me još veća tuga.Siroti ljudi, misle valjda da nikad više neće videti svoju Otadžbinu ni svoju kuću.Nesvesno se i sam sagoh, te uzedoh jedan komadić zemlje, kao kamen tvrde“.

Devojčica Darinka Đorđević, šestakinja:“Iz Prizrena kretosmo za Đakovicu.Hladan vetar duvao je, sve se ledilo. Peli smo se preko Čakora. Bilo nas je puno, čitav karavan. Stari Crnogorci teraju natovarene magariće, iz čijih prtljaga viri po koja glavica, pocrvenela od zime i plača. Vetar sve više i više besni, noseći čitave smetove snega kojima zatrpava put.Sav svet ide veoma polako. Niko nikog ne gleda i ni za šta ne pita. Svi zamotani nekim surim ćebetima, te se samo po kretanju poznaje da su to živi stvorovi.Išla sam mučno izvlačeći noge iz snega. Ispod marame virili su mi pramenovi kose koji su bili sleđeni i koji su zveckali udarajući jedan o drugi... Ja zimu ipak nisam osećala.Išlo se napred, polako i bez reči...“

Milorad Milovanović, četvrtak u Poatjeu:“Neprijateljski aeroplani leteli su nad nama i bacali bombe, ali niko nije obraćao pažnju na njih jer se u to vreme život nije nimalo cenio. Mislili smo, što da živimo kad je naša Otadžbina propala... Ali docnije, pomišljajući da, kad Srbija bude vaskrsnula, ide i vreme kada ćemo moći položiti ponešto na oltar svoje drage otadžbine, čuvali smo svoj život.“

POČETAK GOLGOTSKOG PUTA

Đorđe Spasić u Sent Etjenu beleži:“Izbeglice su umirale na sve strane od zime i od gladi. Vidimo jednu seljanku kako nosi na rukama svoje mrtvo malo muškarče. Ovo nevinašce ispustilo je svoju dušu odmah pri ulasku u Pećku Klisuru. Nemoćna da se rastavi od svoga deteta, nosila ga je i plakala. Prešli smo je, da ne bismo gledali užas koji steže srce svakome... Jedna bleda žena, u pocepanoj suknji i skoro bosih nogu, vodi po zaleđenoj stazi jedno sasvim iznemoglo konjče, natovareno sa nešto malo prtljaga. Sa strane se vide dve promrzle dečje glavice. Njen je muž u vojsci, a ona se rešila da pobegne sa svoja dva deteta, čim je neprijatelj zapretio da će zauzeti i njeno selo.

Izdržala je ceo put i evo je sada gde prelazi preko Žljeba. Podupirući se svojim jakim drenovim štapom, vodi ono svoje konjče i pokatkad se okrene da vidi svoja dva crva - jedino blago koje je do sada mogla da sačuva od neprijatelja.

-Najo, kad ćemo kući? - pita jedno od dece.

-Još malo, rode, još malo! - odgovarala je ona, uzdržavajući se da joj suze ne grunu na oči.

Bože moj, šta ti je je zgrešio ovaj nesrećni narod da toliko pati?...“

Vojislav Bogićević u Nici:“Mene je u Nikšiću najviše iznenadila hrabrost naših vojnika, koji su dopuštali da im se vrše razne operacije bez opijanja. Posmatrao sam jedan takav primer: naš jedan ranjenik dopustio je doktorima da mu vade komadić olova iz glave, ali da ga nipošto ne opijaju. Bilo nam je teško ovo posmatrati, a kako li je njemu tek bilo trpeti?“

Milan Živanović, još jedna izbeglica u cvetnoj Nici:“Vetar me je šibao pravo u lice. Noć polako pada. Preko vedrog neba od jednom se navukoše oblaci. Sitan sneg, gonjen onim strašnim vetrom, po če me takođe šibati. Hladnoća mi dopire do srži kostiju. Ruke mi se ukočile držeći dizgine a konj je drhtao poda mnom.

Da se ne bih ukočio, morao sam - kao i svi ostali - sjašiti s konja i, gazeći do više članaka blato i sneg, produžiti put.

Pored nas idu naši heroji - bez hleba, bez odela, bez obuće, sa puškom i promrzlim rukama, ukočenih pogleda... Idu - kuda? Starešine su im kazale, da je potrebno podneti i tu žrtvu, jer je Otadžbina od njih traži, a oni su, iako videći pred sobom samo smrt, ipak išli, uvereni da će vršeći dužnost naći i tu smrt, koja će im muke skratiti.

Kao da još gledam starce iz trećeg poziva kako spavaju večitim snom u snegu pored puta. Sedali su da se odmore i više se nisu podizali“.

U ALBANIJI

Aleksandar Petrović, šesti razred, Nica:“U Albaniji, zima 1915.Stigoh u Ljum-Kulu. Ovde mi izgledaše sve strašno, jer svugde unaokolo gledah velike vatre od polomljenih kola; gledah iznemoglog seljaka kako cepa svoja kola i meće ih na vatru, a vatra ih obuzme i za čas plane; gledah iznemogle volove kako žalosno riču kao da žale svoja kola. Suznim očima sam gledao iskopane rupe i topove pored njih, koji su bili spremljeni za zatrpavanje. Dugo sam gledao naše divne topove, zamišljajući ih kao neke divove i junake, koji su iznemogli, pa mi dođe misao: "Zar divovi koji su na Kumanovu, Skoplju, Bitolju, Beogradu i Ceru prosipali strašnu vatru na neprijatelja, da sad očekuju čas, ovako iznemogli, ali jošte živi, da se spuste u grob da ih pretrpa crna zemlja, samo da ne bi pali neprijatelju u ruke?.."Pođoše mi suze na oči i upitah se: kuda ću sad?”

Sedmak Petronije Vasilijević:“Morali smo prenoćiti na snegu ispod nekih stena.Svu noć čuje se jauk vojnika, koji su svoj šinjel ili šator dali možda samo za koru hleba, a sada se mrznu“. Dragoljub Krstić:“Smrti se više nisam bojao. Gledao sam joj hladno u oči. Jednoga dana ubi se jedan vojnik zrnom iz svoje brzometke. Jedan stariji i valjan vojnik reče nad njim: "Kukavica! On sebi život nije dao i nema prava da ga oduzme! Zar sinovi Srbije nemaju hrabrosti da trpe muke za nju, da žive za nju kako bi i ona imala koristi od njih?"Ovo je ohrabrilo i moju dušu i moje telo“. Trećak Branko Milošević u Liburnu:“Na samom ulasku u šumu ležalo je nekoliko mrtvih vojnika. Jedan od njih beše još u životu, ali to nije bio život nego poslednji trzaj čoveka koji u strašnim mukama umire. Ležao je pored vatre nesvesno brljajući rukom po žaru. Ruka se prži i cvrči, a on je sve više i snažnije nabija u žar...“

Sedmak Božidar Petrović u Uzeu:“Vrlo često nailazimo na leševe kojima ruka ili noga viri iz snega.Naiđosmo na jedno mesto gde jedan zarobljenik umire od gladi. Jedan naš vojnik izvadi poslednju koru proje iz svoje torbe - za koju je verovatno dao svoju poslednju košulju - nakvasi je snegom i pruži mu“. Katarina Kostić, peti razred Gimnazije:“Često na ovom putu, gde ništa drugo ne viđasmo osim planina, stena i neba, nemađasmo ni vode da je pijemo, te se često zadovoljavasmo kada je nađemo u šupljini koju je konj načinio kopitom, a u koju je kiša napadala“.

Jovan Ristić, takođe petak:“Pokraj puta nađosmo jednu ženu koju je sneg već nešto malo zavejao. Na njenim grudima sedeo je dečko od osam godina i gorko plakao. Priđosmo da pomognemo toj jadnici, ali za nju već nije bilo pomoći. Ona je bila mrtva. Pre jednog ili dva časa umrla je od gladi ili, što je još verovatnije, od zime. Njene nepomične plave oči bile su otvorene. U njima se ogledalo mutno nebo i njena zla sudbina. Jadna mati! Sigurno je svoje plave oči otvorila da i poslednji put vidi svoga mališana, ali da on ne primeti da ona umire... Sa njenom kosom igrali su i dečko i vetar...Jedan vojnik reče: "Dajte ga meni, ja ću ga uzeti." Priđe detetu uze ga i prinese njegovo lice majčinom licu. Dete, i ne znajući možda šta radi, poljubi svoju mrtvu mater. Vojnik ga metnu sebi na rame, uze torbu koja je bila pored majke i ode...“

Dragiša Arsić, peti razred gimnazije, u Liburnu:“...Pogled mi se zaustavi na jednom našem mrtvom vojniku koji ležaše u snegu sa osmejkom na bledom, ispivenom licu. Mene prođe neka jeza i rekoh u sebi: "Bože moj, šta li je jadnik pri poslednjem trenutku mislio, kada je izdahnuo sa ovakvim osmejkom na licu? Možda na oca, na majku, a možda, ako je oženjen, na svoju ženu i svoju dečicu koja se Bogu mole za njihovog dobrog oca, da im se živ i zdrav kući vrati!.."

UMOR , HLADNOĆA I GLAD

Vojislav Stojanović u Nici:“Umor, hladnoća i glad satirahu nas nemilosrdno.

"Gore sivo nebo, dole pusti klanci,

Ni gavrana nema, ni gorskoga vuka;

Prazna su nam srca, prazni i stomaci,

Idemo vrhuncu stradanja i muka“.

Dragiša Stanišić sreo je kralja Petra sa svojim narodom:“Na putu iz sela Spasa sustigoh našega Kralja. On je na nogama imao čizme, preko kojih behu navučene srpske seljačke vunene čarape, koje behu išarane granama. Čarape bejahu preko čizama stoga da se ne bi klizao, jer naročito toga jutra bila je neobično velika poledica, u ruci je imao štap kojim se podupirao“.

I Dušan S. je video kralja:“Nekoliko oficira i vojnika protrča pored nas. Žure uz brdo i razgrću nogama sneg za stazu koja je široka jedva dva do tri pedlja. Za njima polako penje se Kralj, poštapljući se nekim grubim i prostim štapom. I dok mu je oštri zimski vetar nagonio suze na oči i mrsio bele, kao sneg bele brkove. On je koračao tiho u Izgnanstvo, kao prost vojnik, po strmoglavim i zaleđenim albanskim Alpima, po ostacima nekadašnje Via Egnacie.Ide stari, legendarni Kralj, bez velike pratnje, povučen u sebe, sjajan u patnji, ide mirno, velik i pobožan“.

Višeslav Drinčić, sedmak iz Uzea:“Pored puta leži vojnik ukočen kao mumija. Na njemu je pocepano odelo, kroz koje viri blatnjavi kostur. Kroz progorelu šajkaču vide se čuperci kose, a po njima hiljade gnjida poganih insekata. Lice mu bledo, zubi iscereni... Oko pojasa mu izdrte fišeklije, niz kukove obešena kanija bez tesaka. Na levoj nozi, koja nema nogavice, zjape velike rane, po kojima gmižu crvi. Na grudima mu je medalja za hrabrost još iz 1912. godine.Dok on tako leži, više njega lete gavrani, čekajući sumrak, pa da slete na svoj plen...“

Slobodan Gojković, peti razred Gimnazije:“Hajgope sam se namučio u Kastratima. Nigde ni staze ni puta. Svaki ide kud hoće, jer je svugde jednako. Preko mrtvih konja gazilo se kao i preko kamenja. Bilo je i ljudskih leševa, žrtava gladi i umora. Svi ti nesrećnici bili su sasvim opljačkani. Ničega na njima nema, osim košulje, a bilo ih je i bez košulja, sasvim golih. Ležali su ovde-onde, naši divni i hrabri vojnici. A kiša pada kao iz kabla. Blato je do kolena, a mi, spotičući se i glibajući, jedva odmičemo. Tako smo išli šest dana“.

Mirko Mirković, Nica:“Drumom idu neke crne prilike. Ko je to? To su izbeglice Srbi, pošli od kuća goli i bosi; neki mesto opanka ili cipela obavili noge krpama od džakova, neki se ogrnuli ćebetima, sagnuli glave, čini vam se kao da nešto traže po zemlji...

I oni mali planinski konji umorni zastajkuju svaki čas na putu - i oni su gladni. Često su puta ostajali po dva i tri dana bez ikakve hrane, a onda konji jedu i drvo.

Noć je bila hladna. Kraj šatora je gorela vatra. U šatoru smo ležali ja i otac. Dršćemo od zime, jer smo ostali bez ćebeta.Na vatri puckaraju poslednja tri kestena koje smo imali za večeru“.

BOL KOJI NADILAZI RAZUM

Svedočenje R. Bogdanovića:“Jednoga dana, idući iz logora u Lješ, put me nanese pored mesta gde su sahranjivali mrtvace. Jedna kola puna leševa, nagomilanih jedan povrh drugoga, stajala su čekajući istovar. Iz te gomile virila je jedna ruka, grčevito se uhvativši za prečagu od kola. Nesrećnik je bio samo obamro, a bolničari, nemajući vremena da gledaju da li je zaista mrtav, bacili ga na kola sa ostalim mrtvacima. Nikada mi se život nije učinio bedniji ni žalosniji nego gledajući to“.

Rista Petrović, đak - petak:“Nedaleko od reke Mat video sam jednog zarobljenog austrijskog vojnika: leži na zemlji i umire od gladi. Ja mu dadoh komadić hpeba, poslednji koji imadoh, ali ga on nije mogao pojesti, jer je toliko bio iznemogao, da je i umro držeći moj komadić hleba iznemoglom rukom“.

Maturant Božidar Živadinović:“Sviće...Sitna kiša neprestano pada, praćena jakim vetrom koji ne da oka otvoriti. Pogdegde samo još se svetluca po malo žara oko kojega se kupe bedni dečaci, regruti, koji ga neprestano raspiruju, ne bi li se koliko toliko ugrejali.

Već smo toliko dana pod kišom, bez šatorskih krila, bez jednog jedinog pokrivača, većina sa pocepanim i progorelim odelom, a svi sa skroz poderanom obućom. S vremena na vreme dolazilo se do takvog očajanja, da smo proklinjali čas kada smo na svet došli i majku koja nas je donela.

Išao sam kroz naš bedni "logor", dobro motreći da ne zgazim koga, jer se većina, umorna od puta, spustila i polegala po zemlji, bez obzira što je po njoj toliko blata. Malo dalje od sebe čujem jecanje. Čujem i reči: "Marko... tebi je zima! Evo ti moj šinjel da se ugreješ!" I sagledah mladića, kako se sa teškom mukom malo pridiže, skide šinjel i prostire ga po onom do sebe. Kada im sasvim priđoh, čuh isti glas: "Druže, odi, ja ne mogu... Okreni mi brata da mu ruke ugrejem!..." I ako ni meni nije bilo mnogo bolje, priđoh i dohvatih mu brata da ra okrenem. I okrenuo sam ga. "Je li živ?" - upita me i, ne čekajući moj odgovor, poče mu brisati blatom uprljano lice i zadahnjivati ga vazduhom iz svojih grudi...

Kada se razdanilo videli smo kraj ove priče. Ne mogavši ih rastaviti iz bratskog zagrljaja, obadvojicu smo sahranili u istom položaju u kom su i umrli...“

Đak Učiteljske škole Petar Milosavljević:“U putu za Valonu naiđosmo na dva dečaka koji su na konju pridržavali i čuvali jednu ženu. Jedan od naših žandarma upita jednog od njih:Je li vam to mati? Mora da je mnogo umorna?

Dečko mu plačući odgovori:

-Mati nam je mrtva. Umrla je na putu.

Nosili su je do prvoga mesta da je sahrane“.

ŠESNAESTOGODIŠNjI PESNIK

Profesor dr Srebrica Knežević, u svojoj knjizi „Požarevljani studenti i naša omladina u ratnim zbivanjima tokom 1912–1919. godine“: „Na ovom mestu, i za ovu priliku smatram prikladnim jer osećam moralnu odgovornost da iznesem do sada neobjavljene podatke poetskog stvaralaštva takođe šesnaestogodišnjaka, dečaka, đaka dobrovoljca Novice S. Popovića koji je svojim poetskim nadahnućem ostavio dragocen dokument poput modela vojničke i nacionalne privrženosti, discipline, borbe za samoodržanje i preživljavanje i koji se može smatrati tipičnim obrascem čitave te generacije koja je u ratu učestvovala. Novica je iz Prokuplja, ostavivši za sobom bezbrižne đačke dane, krenuo u susret neizvesnim vojničkim obavezama. U godinama njegovog vojevanja mnogo se toga zbilo. Prešao je Albanske vrleti, taman pomislio da se ukrcavajući se na brod, spasao, da bi doživeo torpiljiranje i brodolom. Operacija, preležani tifus i malarija, boravak u mnogim savezničkim i u našim bolnicama ostali su ovekovečeni njegovim stihovima. Mastiljavom ili običnom olovkom, bojicom, ređe mastilom (kad je šta imao i mogao da upotrebi) svojim stihovima, samo za sebe memoriše sve te, upečatljive doživljaje svoje mladosti. Njemu je taj njegov notes bio veran sadrug kome je sve poveravao. Notes je brižljivo čuvao i sačuvao, i sa njime se vratio u svoju zemlju gde je u Beogradu 1919. bio demobilisan u Vojnoj bolnici kao bolničar II rezervne bolničke čete Moravske divizije. U drugoj svojoj stihovanoj ispovesti sopstvenih doživljavanja, dobrovoljac Novica S. Popović, koji je u rat krenuo u svojoj 16. godini kazuje:

Idemo kroz snežne ambise, vrleti,

Gde nema puteva, gde pustoš caruje

Kud pogledaš ambis i snežni nameti

A uz to strahote vetra i oluje.

Ovde smo svi pali u čeljusti smrti

Sa strahom gazimo namete i krše

Ovde, onde pucanj! To su Arnauti

Presreću divljački i pljačkaju naše...

Zastadosmo malo. Ču se neka vika.

Nekoliko konja skliznulo u ambis.

Ne gledajuć na to, jer stara je slika

Mi prođosmo hladno, penjući se na vis

Evo nas na vrhu ovog gorostasa

Oluja nam ne da oka otvoriti

A ipak videsmo čuda i užasa

nekoliko naših na visu smrznuti

Dali dragi život sred ovih visina

Na Čakoru koga nisu poznavali

Šta će na to reći draga Otadžbina

kad su za nju ovde i život svoj dali

Na Zemljinoj kugli dok stoji Čakora

I dok traje sveta pričati se hoće

Tuda prođe narod ne znajuć zamora

Dab’ mog’o do svoga jedinstva da dođe

NADA I OPOMENA

Ti dečaci, te devojčice prešli su golgotski put, pršli kroz smrt u novi život, gledajući toliko smrti i patnje oko seb, samo zato što su imali veru u Boga i ljubav prema Srbiji. Oni su, kao Aleksandar Kostić, gimnazijalac šestog razreda, govorili:“Ja volim svoj narod, jer je patio više nego ikoji drugi, a nikad nije izgubio prisustvo duha“.

Ili kao njegova vršnjakinja, Milica Saković:“Trebalo je izgubiti Otadžbinu da bismo naučili da je volimo. Ja sam uverena da ništa od nas nije moglo stvoriti bolje Srbe nego ove sadašnje prilike“.

Pred sobom su imali svog kralja, kao jedan mladi Todorović, koji zapisa:“Kadgod se čovek nađe u nesreći, on uvek misli da mu je drugi kriv. Tako isto i narodi. Kadgod narod traži uzrok svojoj nevolji, on obično optužuje svoga upravljača. Ali srpski narod pravilno je cenio svoga Kralja Petra I. Nikada se u njemu nije varao niti ga je i za šta optuživao. Gde god bi ga video, vikao mu je: "Živeo naš Kralj!"“

Mala Radmila Nikolić, dvanaestogodišnja devojčica, imala je svest velike Srpkinje:“Ostrvo Korzika je lepo, ali je naša Srbija mnogo lepša. Kod nas je sve mnogo lepše. Tamo mi je sahranjena naja, tamo je u grobu i stari moj deda. Sve nam je tamo. I radost i žalost. Zato i danju i noću Boga molim da oslobodi Otadžbinu našu iz ropstva i da nas žive i zdrave u nju vrati. Lepo nam je i ovde, ali je još lepša zemlja naša, lepa i mila Srbija“. I svi su, zavetno, ponavljali:“Turci su nabijali na kolje naše pretke; usijanim kleštima kidali su grudi naših matera; klali su decu srpsku, da bi Srbina zatrli, ali nikada nisu mogli ubiti Duh Srpski. Srbija je ipak uskrsnula. Na zgarištima, a iz pepela naših dedova - junaka i mučenika, i naših matera- izniknula je moja Srbija - moja Otadžbina. Tako će isto biti i sada!Može Viljem biti koliko hoće silan sa svojim topovima, i imati koliko hoće prijatelja, kao što su izdajnici Bugari i nekulturni Turci. Iako svi oni udruženi ubijaju sada telo srpsko, duh naš, Duh Srpski neće i ne mogu nikad ubiti!“

NA RASTANKU

DETE I RANjENIK

Pod staničnom strehom, na kamenu hladnu,

Gde ratnici kisnu i turobno ćute,

Sedela je ona, i dečicu gladnu

Skupila pod svoje materinske skute;

Tek stigli iz Mačve; polu–smrzli skoro; Išibani kišom novembarskog neba;

Bilo ih je sedam; sad ih je petoro,

I dva Božja dana nisu vid’li hleba.

I, dok kiša sipi i voz snažno svira,

Dotle jedno mâlo cvili neprestano

Glasom tako tužnim, da u srce dira:

„Nano, ja sam gladan! Daj mi hleba, nano!”

A svetina vrvi, stiže sa svih strana;

Gazeći nemarno po staničnom blatu,

Očekuje svoje. Za plač mališana

Niko i ne haje. Tako je u ratu.

„Hleba! Hleba!” ječi… Tu, uz samu ženu,

Bled ranjenik jedan na kamenoj ploči

Ležaše, i, plačem probuđen, on prenu

I uzdahnu teško i otvori oči.

I, s nadčovečanskim naporom i s mukom,

Odiže se malko na ležištu svojem,

I zastade časkom, poduprv se rukom,

Dišući duboko, sav obliven znojem,

Pa čisto ozaren, pun milošte blage,

Upraviv na dete krotke oči plave,

On poslednjim svojim zaostatkom snage

Izvuče lagano torbu ispod glave.

I, gle: vitez slavni iz poslednje borbe,

S pet dubokih rana od puščanih zrna,

Izvadi, drhteći, iz vojničke torbe

Svoj poslednji obrok: komad hleba crna,

I pruži… i glasom punim blage sete,

I očinske duše i milošte neba,

Pozva k sebi gladno, rasplakano dete:

„Mali, hodi čiki! Uzmi, evo hleba!”…

Vojislav J. Ilić Mlađi (1877–1944) 

Izvor: Objavljeno kao feljton u „Večernjim novostima“