VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ: Tajna ljudske slobode i apokalipsa

Piše; Vladimir Dimitrijević

Pokojni pesnik Tomislav Brajović u svom tekstu „Apokalipsa“ ukazuje da reč o potonjem vremenu nije reč samo o jednom čoveku, nego o čitavom ljudskom rodu. Svako ko se rodi na svet postaje učesnik drevnog duhovnog rata koji je započeo satana, pali prvoanđeo, u pobuni protiv Boga. Taj rat je zatim prenet i na čoveka, jer su Adam i Eva podlegli đavolovoj laži. Otud je suština ljudskog života da se odluči kome će se carstvu privoleti: Bogu ili ocu laži. Ali čovek se ne odlučuje u mirnim uslovima, nego u burnom duhovnom boju koji se sada, ponalazi u svojoj završnici – u apokalipsi. Satanizacija sveta je već daleko odmakla, a pojava svetskog vladara, antihrista, predstavlja stvarnu mogućnost. On će duhovno raslabljeni svet navesti da mu se pokloni i primi njegov žig, čime će mnogi izgubiti večni život. Bog nije stvorio pakao za čoveka, ali će svi koji sarađuju sa đavolom u kvarenju duša, ako se ne pokaju, pasti pod istu osudu. 

Na tom mestu postavlja se pitanje „Zašto?!”, u kojoj čovek, suočen sa bolestima, glađu, ratovima i smrću, podiže glavu ka nebu i pita Boga zašto su pušteni „jahači apokalipse”. Tu se prelazi sa dijagnoze tehnološkog i duhovnog pada na neposredno Božije obraćanje čoveku i objašnjenje uzroka stradanja. 

PITANjE UZROKA

Čovek najpre živi u svetu koji mu se otkriva kao oličenje sklada ispunjenog tihom radošću postojanja. Sunce sija, cveće miriše, priroda diše mirom, ptice poju, a čovekovoj duši sve to uliva osećanje da život počinje u nekoj vrsti rajske punote. U tom početnom iskustvu postojanja svet ne deluje kao mesto kazne, nego kao prostor prepun darova i nagoveštaja smisla. Ali taj utisak ne traje. Vrlo brzo na scenu stupaju „jahači apokalipse”, a sa njima dolaze bolesti, glad, ratovi, smrt, brige i bede svih vrsta. Upravo iz tog naglog prelaza iz lepote u stradanje rađa se ljudski krik: „Zašto?!”

Dok je čoveku dobro, on živi u samozadovoljstvu, ne misleći o uzroku dobra koje prima niti o Onome od Koga dobro dolazi. Ali kada stradanje počne da mu pomračuje dušu i smućuje um, on odjednom traži odgovor od Boga. Ovaj prelomni momenat je veoma važan: nevolja postaje čas duhovnog buđenja. Čovek ne pita više samo za uzrok pojedinih nesreća, nego za sam smisao poretka u kome su te nesreće dopuštene.

ODGOVOR NA PITANjE

Bog najpre podseća čoveka na prvobitni dar sveta. Čoveku je dat svet ispunjen svim onim što raduje oči i srce: pticama, cvećem, jaganjcima, leptirima, biljkama koje donose hranu, pitkim izvorima, zvezdanim nebom, lepim licima i „mudrim glavama” sa kojima može da se zbori i slavi život u radosti. Svet je najpre mesto Božije dobrote, a ne tamnica. Čoveku je bilo lepo, i tek kada su pušteni jahači apokalipse on se prisetio da bi morao postojati neki razlog zašto su nevolje dopuštene: on se Boga setio tek onda kad je ostao bez sigurnosti, mira i uživanja. 

Zato Božiji odgovor ne ide u pravcu objašnjenja prirodnih zakona ili istorijskih okolnosti, nego razobličava ljudski nehaj. Dok mu je bilo dobro, čovek je, kaže Brajović, zaboravljao „dug zahvalnosti” prema Bogu. Božija blaga otimao je krajnje gramzivo, ne deleći ih sa bližnjima kako je zapoveđeno: jer zlo nije samo u otvorenom bezbožništvu ili vidljivom satanizmu, već i u samoživom korišćenju dobara koja su nam darovana. Čovek može živeti usred Božijeg sveta, a ipak biti u stanju poricanja svetlosti ako primljene darove zadržava za sebe i ako iz života izbacuje zapovest ljubavi.

ODLAGANjE POKAJANjA

Posle nezahvalnosti sledi još teža optužba: čovek je postao gord, osion i nemilostiv prema bližnjima. Mnoge duše su zavapile Bogu, i Bog se „razgnevio”, ali je ipak čekao pokajanje – iako čovek živi protivno volji Božijoj, Bog ne kažnjava odmah, već iščekuje da se čovek pokaje. To znači da je kriza sveta ne samo posledica greha nego i posledica odloženog pokajanja koje nikako ne dolazi. Čovek je dobijao opomene, ali ih nije primao. Bog je slao proroke da po zemlji viču „Pokajte se!”, a čovek je, umesto toga, slušao „glas neprijatelja”, koji su u isto vreme i Božiji i čovekovi neprijatelji. Prema tome, čovek nije stradao zato što mu istina nije bila objavljena, nego zato što se svesno ili polusvesno priklonio drugom glasu. 

Posebnu težinu ima način na koji se opisuje dejstvo tog pogrešnog izbora. Neprijatelji Božiji žele da čoveka „obeščaste, isprljaju, okaljaju njegovo ime”, jer ga je Bog stvorio, dao mu razum, lepotu i kormilarenje kosmosom. Čovek, međutim, razum izopačuje, a darove koje je dobio ne deli sa bližnjima, nego ih otima za sebe, a bližnje pretvara u roblje. Koren krize nije toliko u spoljašnjem političkom ili ekonomskom poretku, nego u unutrašnjoj izopačenosti ljudske volje. Razum, lepota, imetak – sve su to blagoslovi bitija. Ali kad se odvoje od Božije volje i zapovesti, postaju sredstva kvarenja. Tako čovek ne gubi darove, nego gubi pravilan odnos prema njima. On ne prestaje da ima razum, nego ga koristi naopako i ne prestaje da ima dobra, nego ih pretvara u sredstvo gospodarenja nad drugima.

VELIKA BORBA

Ta borba je Crkvu pratila od početka: đavo i da oskrnavi, a hrišćani se ne daju, silom Hristovom. Tako u delu „O palima“, sveti Kiprijan Kartaginski, koji je živeo u trećem veku, pripoveda sledeće: „Poslušajte sada šta mi se dogodilo i čemu sam bio svedok. Neki roditelji su, pobegavši u pometnji i uznemirenosti, ostavili svoju malu kćer na brigu dojilji. Ova ju je odnela upraviteljima a oni su devojčici, s obzirom da zbog nedoraslosti nije mogla da jede meso, dali da pored idola, gde se okupljao narod, jede hleb pomešan sa vinom, koji je preostao od prinošenja idolskih žrtava. Kasnije je kćer bila predata majci. Devojčica, međutim, nije bila u stanju niti da pokaže niti da ispriča o zlodelu koje joj je učinjeno, isto kao što ni pre toga nije mogla niti da ga razume niti da mu se usprotivi. Dogodilo se zatim da ju je majka dovela sa sobom kad smo služili božanstvenu službu. Našavši se među svetima i ne mogavši da izdrži naše molitve i prozbe, devojčica je počela da jeca i da se, kao umobolna, baca na sve strane. Mlada duša je, u tako nežnom uzrastu, kao da je muči dželat, svim mogućim znakovima izražavala da je svesna svog prestupa. Kada je po okončanju božanstvene službe đakon počeo da prinosi čašu prisutnima i kad su je svi ostali primili, došao je red i na nju. Devojčica je po višnjem nadahnuću odvratila svoje lice, stisnula usne, zatvorila usta i odbila da prihvati čašu. Međutim, đakon je bio uporan i, bez obzira na njeno protivljenje, ulio joj je u usta malo od sv. Tajne. Zatim je usledilo štucanje i povraćanje: Evharistija nije mogla da ostane u ustima i telu koji su iznutra povređeni! Takva je moć, i takva je veličina Gospodnja! Pred svetlošću Njegovom otkrivaju se i najmračnije tajne, i skrivanje prestupa nije obmanulo sveštenika Božijeg. Ispripovedani događaj odnosi se na dete, koje usled svoje nedoraslosti nije moglo da ispriča o čudnom zlodelu što joj je učinjeno.“

Bog je spasao dete od iskušenja, i pokazao Svoju silu.

DUŠEVNA RUGOBA I PROPAST DRŽAVE

Iz tog unutrašnjeg preokreta sledi i opis same duše. Duša je poružnela jer je čovek iz nje isterao Božije svetinje – bogoljublje, čednost, bratoljublje, milosrđe. Na njihovo mesto dolaze strahovi, nemir, lukave pomisli i podlost. Svet oko čoveka postaje nepodnošljiv zato što je čovekov unutrašnji svet postao mračno stecište poremećenih sila. Dakle, apokaliptička beda nije nešto što dolazi spolja na inače zdravog čoveka, nego se nadovezuje na unutrašnju kvarež. To znači da je pokajanje jedini pravi odgovor na krizu, jer je izvor krize u duši koja se odvojila od Boga. 

Dalje se naglašava da čovek i dalje ne ume da se pokaje „kako valja”, jer uzroke svojih nevolja traži isključivo u drugima, pa i u sopstvenoj državi. Da, država „ne valja”, ali ne zato što je ona neka samostalna i spoljašnja sila, nego zato što je „sav narod iskvaren i samoživ”. Dakle, politička zajednica nije izdvojena od duhovnog stanja naroda, nego ga odražava. Ako je narod iskvaren, i država će biti iskvarena. Ako je čovek samoživ, ni institucije koje gradi ne mogu biti ispravne. Propada svaki pokušaj da se rešenje traži samo u promeni vlasti, sistema ili istorijskih okolnosti. Koren stvari ostaje moralan i duhovni. O tome je Tomo Brajović neprestano svedočio svojim bližnjima – jer je bio istinski hrišćanin.

BORBA ZA BLIŽNjE

Mitroplit limasolski Atanasije kaže: „Nemoguće je biti hrišćanin i nemati svedočanstvo o Hristu. Ne možeš imati hrišćansko iskustvo samo kao svoje lično, privatno iskustvo. To ne ide. Zašto? Ako zaista voliš drugog čoveka, ako ljubiš svoga brata, onda je najveće dobro koje možeš da mu učiniš upravo da mu doneseš veliki dar, veliki blagoslov, da mu pomogneš da pozna Hrista. Nemoguće je biti crkveni čovek, a da nijednom ne otvoriš usta da kažeš reč o Bogu drugom čoveku. Sveti Jovan Zlatousti veli: „Nema ničeg ledenijeg od hrišćanina koji se ne stara o spasenju drugih.“ To je tužno, jer ponekad to vidimo u svom životu. Na primer, čovek radi na svom poslu. Oko njega ima ljudi koji takođe žive savesno, hrišćanski, crkvenim životom. Oni se nalaze na jednom mestu, ali ne govore o veri jedni drugima, kao da su tajni hrišćani. Ne pokrenu nijedan razgovor: plaše se da kažu da veruju u Hrista, da vole Hrista, plaše se da pokažu da poste, stide se da ispolje svoju vezu s Hristom. Samo da se ne otkriju i ne čuju na svoj račun ironičnu ili ponižavajuću frazu, neprijatan komentar koji potiče od nepobožnih ljudi s kojima rade ili se usput viđaju. Vide da čovek pored njih ima potrebu za podrškom, stalno ga gledaju, ali mu ništa ne kažu. Takve stvari su svojstvene duhovno bolesnom čoveku. Da si duhovno zdrav, ljubav prema bratu ne bi ti dozvolila da ćutiš, gledajući njegova stradanja, njegovu potrebu, njegovu žudnju za Rečju Božijom. Onaj ko ne poznaje Reč Božiju, večno strada. Kako možeš da gledaš svog brata, osuđenog na večno stradanje, i ništa mu ne kažeš?“

USLOVI OBNOVE

Kad bi čovek pazio na Božiju zapovest kao na svoju, kad bi čuvao i brinuo o bližnjem, Bog bi ga štitio i niko njegovom domu i državi ne bi mogao da mu naudi. Zaštita ne dolazi od oružja, bogatstva ili institucionalne moći, već od vernosti zapovestima Božjim. Poredak koji se gradi na ljubavi prema Bogu i bližnjem jeste istinski bezbedan poredak. Nasuprot tome, kada čovek pokušava da gradi sigurnost na samoživosti, na oružju i trezorima, on u stvari huli na Božiju volju. Tada Bog pušta „moćne protivnike” koji će ga razrušiti. Drugim rečima, spoljašnja propast naroda i države nije slučajna: ona je sud nad unutrašnjom izopačenošću. 

Posebno je upečatljiv kontrast između lažne i prave sigurnosti. Lažna sigurnost počiva na samodovoljnosti. Čovek gradi „tvrđave i trezore samoživosti”, verujući da će time odbraniti mir. Ali time samo produbljuje svoju otpalost, jer život ne temelji na odnosu sa Bogom i ljubavi prema bližnjem, nego na strahu i prisvajanju. Prava sigurnost nije u oklopljenom životu, nego u „građenju Ljubavi” sa Bogom. Ljubav je temelj opstanka, mira i istinskog zajedništva. Ko ispunjava Božije zapovesti i ide u Crkvu, taj može „dugo i srećno poživeti na zemlji” i steći „Raj Večni”. Dakle, zemaljski mir i večni život nisu razdvojeni, nego su povezani kroz poslušnost Bogu. 

MEHANIKA ISTORIJE I NjEN SMISAO

Bolesti, gladi, ratovi i smrt nisu puka mehanika istorije, niti nešto što se može objasniti samo politikom, ekonomijom ili prirodom. Oni su znaci narušenog odnosa između Boga i čoveka. Kad čovek odbaci blagodarnost, pokajanje, milosrđe i ljubav prema Bogu i bližnjem, on sam priprema tlo za vlast zla. A kad mu zlo zagorča život, tek tada počinje da pita za smisao sopstvene nesreće.

U apokaliptičnom kontekstu se pojavljuje i veštačka inteligencija, koju Brajović izričito naziva „đavoljom inteligencijom”. Što sistem postaje pametniji, brži, sveobuhvatniji i sposobniji da obrađuje život u celini, to lakše biva instrumentom antihristovske vlasti. Zato ni najsavremenije tehnologije nisu znaci razvoja, nego znaci približavanja kraja. Na taj način se sva dostignuća modernog sveta – od elektrotehnike do digitalnog umrežavanja – povezuju u jedinstvenu duhovnu dijagnozu. Ništa od toga nije zasebno. Sve pripada jednom istom kretanju ka apokaliptičkom poretku. 

Mitropolit Atanasije Limasolski o tome kaže: „Starca Pajsija su pitali: „Ako se već zna za taj broj iz Apokalipse, napisane pre dve hiljade godina, zašto će baš njega stavljati, a ne zameniti nekim drugim brojem?“ On je rekao da će antihristovi služitelji postupiti upravo tako, uprkos tome što znaju da ljudi razumeju o čemu je reč. Ali ljudi ne smeju sebi da dozvole da ih prevare i nateraju da prihvate taj žig ako već shvataju njegovo značenje. Žig se i zove tako zato što njime žigošu, urezuju u kožu.

Starac je govorio da će doći trenutak kada će iz „najboljih pobuda“, iz „pravednog razloga“, zbog mnogih „važnih potreba“ i hitnosti, početi da govore: „Zašto da nosiš sa sobom pasoš, ličnu kartu, bankarsku karticu, zdravstvenu karticu, podatke o alergijama, hiljadu različitih stvari? Možeš sve to da izgubiš ili da ti ukradu. Ili doživiš brodolom, avionsku nesreću, nestaneš. Tvoji bližnji će brinuti, pa će te tražiti. A ako imaš žig na ruci ili na čelu, mogu da ih obaveste o tebi. Da se sve to ne bi dešavalo, da bi nam pomogli da putujemo svuda i imamo sve informacije pri sebi, potrebno je postaviti taj žig.“

Dobra stvar, ništa ne izgubiš. Dođeš na aerodrom, pružiš ruku, a tu su svi podaci o tebi. Provere te i prolaziš dalje. Dođeš u banku, pružiš ruku, daju ti koliko god tražiš. Dođeš u bolnicu, možda si u lošem stanju, ne sećaš se ničega, udario te auto, stavljaju ti ruku na aparat, vide krvnu grupu, hronične bolesti, alergije, sve što treba. Izgleda praktično i korisno. Kako je govorio starac Pajsije, sve će to biti „servirano“ kao velika neophodnost.

A ako se pogleda drugačije, iz prave pesrpektive? Sve to će omogućiti uspostavljanje svetske kontrole. Moći će da proveravaju ceo svet. Već ima mnogo predznaka toga. Iskreno vam kažem, kada sam prvi put čitao Otkrovenje sa šesnaest godina, upao sam u paniku: „Satana će hodati sa pečatom i žigosati ljude? Kako će se to dešavati?“ To je delovalo kao fantastika, bajka. Kako je to moguće? A danas, uz postojeće mogućnosti, uz računare i internet, to se lako sprovodi.“

Zbog toga je Brajović kritikovao i Teslu. Da nije bilo električne struje, ne bi bilo ni konačnog nadzora nad čovečanstvom, smatrao je on.

NAUKA, KAPITAL I NAPREDAK KA PONORU

Brajović ne misli da tehnički svet nastaje sam od sebe, niti da se razvija samo zbog ljudske radoznalosti. On ga vezuje za kapitaliste, milijardere, Rokfelere, Rotšilde, masoneriju i „velike arhitekte” novog poretka: tehnika ne stoji u praznini, nego ulazi u mrežu moći. Ona nije samo skup izuma, već osnova upravljanja, profita i globalne organizacije. Zato rad naučnika, iako možda rođen iz njihove filantropske želje, ulazi u ruke onih koji ga koriste za širenje vlasti. Nauka je od samog početka ugrađena u politički i duhovno pokvareni poredak. Ne postoji „čista” tehnika koja bi kasnije tek bila zloupotrebljena – njena istorijska funkcija već odgovara projektu Novog Vavilona.

Ono što svet naziva napretkom – brzina, efikasnost, povezanost, dalekometnost, udobnost, mašinska inteligencija – ovde se vidi kao napredovanje apostasije. Čovek postaje spolja moćniji, a iznutra sve bespomoćniji. Dobija sve više sredstava, a gubi cilj. Ovladava svetom, a gubi dušu. Čini čuda, a ne ume da se pokaje. Upravo zato je savremena civilizacija u suštini antireligiozna čak i onda kada govori o duhovnosti. Ona možda koristi velike reči, ali njen stvarni bog jeste moć. Njen stvarni hram je totalitarni sistem, a njen prvosveštenik je tehnički genije.

Bog je čoveku dao svet kao dar, ali je čovek, umesto blagodarnosti, izabrao otimanje. Nauka i tehnika su u toj situaciji najsavršenije oruđe palog čoveka, jer mu dozvoljavaju da svoju unutrašnju izopačenost pretvori u spoljašnju moć. To je „poročna mudrost”: ona ne stvara zlo ni iz čega, nego postojeći greh čini snažnijim, delotvornijim i globalnijim. Zato je tehnika duhovno ogledalo čoveka koji se odvojio od Boga i sada svoju otpalost tehnički uobličava.

PROTIV MODERNOG SVETA

Problem modernog sveta nije nastao samo zbog pojedinih pogrešnih ideja, političkih sistema ili tehničkih pronalazaka, već zbog duboke pokvarenosti samog čoveka. Zato ne treba počinjati istorijom država, civilizacija i ideologija, nego pričom o drevnom duhovnom ratu koji je započeo satana. Od trenutka kada je prvostvoreni anđeo u sebi začeo pomisao da može postati Bog, u vasioni je započela pobuna, a čovek je kasnije uvučen u nju. Tako se ljudska istorija u celini tumači kao istorija izbora između dva carstva: Božijeg i satanskog. 

Čovek naprosto nije neutralno biće koje povremeno donosi loše odluke, nego stvorenje koje živi usred neprestanog duhovnog pritiska i iskušenja. Čovekov život nije mirno trajanje u svetu nego učešće u ratu. Izbor između Boga i „oca laži” ne odvija se u uslovima apstraktne slobode, nego u dramatičnom, burnom i sve intenzivnijem istorijskom sukobu. Otuda i tvrdnja da se čovečanstvo sada nalazi u „završnici” tog rata – u apokalipsi. Taj termin se ne koristi samo da označi kraj vremena, nego i poslednju fazu dugog procesa u kome se svet sve više predaje duhu otpadije. Zato su i tehnologija, i moralni raspad, i politička kriza samo različiti oblici metafizičke stvarnosti: napredovanja apostasije.

TAJNA OTPADIJE

Istorija moderne Evrope počela je u času u kome je umorna antička civilizacija, sa svih strana okružena varvarima, prepoznala u svojim nedrima jednu novu, preobražavajuću silu, silu koja se širila munjevito od Severne Afrike i Palestine do Britanskih ostrva, nošena od srca do srca i propovedana uprkos progonima zasnovanih na nerazumevanju i mržnji pagana. Ta sila je bila sila Krvi... Negde u Judeji, jednoj od zabačenijih provincija Rimskog carstva, živeo je i propovedao izvesni Isus, siromašni drvodelja iz Nazareta; Njegovi sledbenici kažu da je On bio prorok i učitelj, lekar i utešitelj; svedoče da je činio čuda i dodirom isceljivao bolesne. Pa ipak, to nije sve (mnogobrojni proroci i čudotvorci raznih religija i sekti u to vreme lutali su Imperijom u potrazi za slavom i sledbenicima )...

Suština koju su Isusovi sledbenici propovedali bila je tvrdnja da je On, siroti čovek iz Judeje, očekivani Mesija kako starozavetne izrailjske crkve, tako i svih neznabožaca...

Isus Nazarećanin nije bio samo Sin Čovečiji, nego i Sin Božiji, Onaj Koji je sa Ocem i Svetim Duhom – Bog Tvorac i Vladatelj sveta. Da bi spasao ljudski rod usmrćen i zarobljen grehom, došao je na zemlju, očovečio se od Duha Svetoga i Devojke Marije, a za vreme rimskog namesnika Pontija Pilata bio raspet u Jerusalimu, na brdu zvanom Golgota. Njegovom skupocenom Krvlju iskupljeni su svi gresi čovečanstva (greh – bogozaborav, lutanje, promašaj Očevog zagrljaja): Isus Hristos bio je žrtveno Jagnje koje je zaklano radi spasenja sviju. Pogubljen u petak, ustao je iz mrtvih u nedelju: na taj način smrt, najstrašniji neprijatelj čovekov, konačno je pobeđena. Nakon što je četrdeset dana propovodao učenicima, Hristos se uzneo na nebo i seo s desne strane Oca. Kad ponovo bude došao na zemlju, doći će u svoj Božanskoj slavi da bi ognjem Ljubavi sudio rodu ljudskom vaskrslom iz mrtvih...

Bogočovek je prolio Svoju Krv za nas, govorili su hrišćani: tom Krvlju smo spaseni; tom silom nepobedivi. Gonjeni i mučeni zbog vere, oni su s radošću lili svoju krv, svedočeći da smrti više nema... Tri stoleća prošla su od prvih apostolskih svedočenja Raspetog i Vaskrslog Mesije do časa u kome je moćni kesar Konstantin Veliki hrišćanstvu dao punu slobodu, da bi i sam primio krštenje. Od tada sva Evropa (u koju malo po malo ulaze i pripitomljeni varvari) u tajni iskupiteljske Krvi vidi osnovni izvor svoga jedinstva.

Osnovno hrišćansko bogosluženje, Sveta Liuturgija, sastoji se od molitvenog, blagodarstvenog prinošenja Hristu – hleba i vina koje On Svojom silom pretvara u sopstvenu Krv i Telo: jedući i pijući Hrista, vernici se sjedinjuju s Bogom i jedni s drugima... To izvorno jedinstvo Evrope, jedinstvo u Pričešću, trajalo je sve dok rimski episkop, papa, nije poželeo da sobom zameni Hrista: tada je Zapadna crkva umesto Nebeskog Jerusalima za centar svog postojanja odabrala Rim.

Hrišćanstvo zapadnih izgubilo je ontološku dubinu i pretvorilo se u čitav niz sholastičko-racionalističkih, moralizatorskih regulativa. Istina je počela da se gubi u maglama teoloških rasprava (setimo se samo spora nominalista i realista); vertikalu je zamenila horizantala. Nije nimalo slučajno da su upravo tada pokrenuti krstaški ratovi za oslobođenje Hristovog groba (kao da je suština hrišćanstva u grobu, a ne u Vaskrsenju).

Evropljani su veoma brzo počeli da osećaju svoju veru kao teret koga se treba lišiti. U renasansi se protiv regulativa podiglo pagansko osećanje sveta: nago telo u svoj svojoj težini i sa svim svojim napetostima osvojilo je slikarska platna; kult čulne ljubavi zamenio je tamne treptaje mistike; trubeći u trube platonizma i kabale renesansni umnici srušili su sholastički Jerihon „Sume teologije“ Akvinskog. Čovek je stavljen u središte sveta... Međutim, to nije moglo dugo da traje. Već u baroku osetio se ledeni dah smrti, nakon klasicističkog monumentalizma evropski duh se ozbiljno razboleo, ne mogući da pomiri razum i osećanja. Krvave revolucije i ratovi u ime „slobode, jednakosti i bratstva“ istrgnutih iz njihovog hrišćanskog konteksta, utopije „zemaljskog raja“ kojima su žrtvovane stotine hiljada ljudi pretvorile su Evropu u klanicu. Renesansa je završila u ludilu Prvog svetskog rata: iz ranjenog i umornog tela tekla je krv koja je natopila tlo „sumraka Zapada“.

Znao je to Brajović, i nastojao da svoje saplemenike spase od sudbine otpadnika.

NADA POSTOJI

Čovek je iz svoje duše isterao svetinje, pa spoljašnji haos sveta nije slučajan, jer odgovara unutrašnjem haosu svakog od nas. Apokalipsa se zato ne sme razumeti samo kao niz budućih istorijskih događaja – ona je već prisutna u duši koja je postala stecište mraka: tehnika može porobiti svet samo zato što je čovek iznutra već postao podložan porobljavanju, zato što je izgubio smirenje, čednost, mir i ljubav.

Čak i kada je čovekov svet ispunjen strahom, ratom, glađu, tehničkom sablazni i unutrašnjim raspadom, rešenje se i dalje vidi u istom onom odnosu koji je na početku odbačen: u blagodarnosti, smirenju, ljubavi, crkvenom životu i vernosti zapovestima. Stradanje nije poslednja reč. Poslednja reč je mogućnost povratka Hristu. Ali ta mogućnost se ne otvara kroz novi izum, društvenu reformu ili ideologiju, nego isključivo kroz preobražaj ličnosti.

Sve se rešava odnosom čovekove duše prema Bogu. Ako je taj odnos zdrav, i dom i država mogu biti zaštićeni. Ako je taj odnos iskvaren, ni najveća snaga ovoga sveta neće pomoći. Zato apokalipsa nije puka buduća katastrofa, već otkrivanje onoga što je u čoveku već sazrelo: samoživosti, gramzivosti, nemilosrđa i duhovne slepote. Tek na tom tlu mogu da niknu i lažna čuda tehnike i vlast antihrista. Drugim rečima, poslednja vremena počinju unutar čoveka mnogo pre nego što se pokažu u spoljašnjim događajima.

SVE JE U NAMA

Kod Brajovića nema razdvajanja između unutrašnje kvareži duše i raspada civilizacije. Naprotiv, istorija je samo razotkrivanje onoga što čovek već nosi u sebi. Zato se stvarnost ne tumači najpre politički, tehnički ili kulturološki, nego sotiriološki i eshatološki: sve se meri odnosom prema Bogu i ishodom u večnosti.

Hristos ne porobljava čoveka čudom, već ga oslobađa istinom. Antihrist, nasuprot tome, nudi obilje tehnološko-magijskih čuda koja zaslepljuju, vezuju za svet i odvikavaju čoveka od pokajanja.

Elektrotehnika, komunikacija na daljinu, daljinsko delovanje, digitalizacija, umrežavanje i konačno veštačka inteligencija – sve su stepenice ka konačnom slomu čoveka kao bogolikosti. Na početku su izumi koji deluju čudesno i korisno, a na kraju je svet u kome je sve elektronski obuhvaćeno i sve može biti isključeno jednim potezom. Ono što u početku izgleda kao napredak i udobnost, u krajnjoj posledici postaje sredstvo totalitarne kontrole.

IZLAZ JE MOGUĆ

Satana je prvi bolesnik u vasioni, prvi gordi pobunjenik, a čovek je, sledujući njegovoj laži, ušao u njegovu ledenu senku. Od tada je čitav ljudski rod stavljen pred izbor: privoleti se Bogu ili ocu laži. Ovo je svet u kome su sluge nečastivog postale revnosnije od slugu Božijih i u kome je skrivena satanizacija uznapredovala do te mere da je pojava svetskog vladara antihrista logičan ishod, a ne slučajnost. 

Brajović je smatrao da nam je potrebna velika opomena protiv obogotvorenja sveta. On je odbacio misao da tehnika može doneti raj, poverenje u neutralnost moderne nauke, veru u državu kao spasioca i samodovoljnost čoveka koji zaboravlja Boga dok mu je dobro. Čitav moderni svet, sa svim svojim čudima, brzinama i mrežama, suštinski je lažan ako nije ukorenjen u Hristu. A pošto, po Brajoviću, taj svet jeste odvojen od Hrista, on neminovno ide ka apokaliptičkom ishodu.

Pokajanje je jedini način da izađemo iz lavirinta potonjih vremena. Tomislav Brajović je u to čvrsto verovao.

PravdaPrenosimoH. Dejvid Sols: Kosovo i Ukrajina: Samučenici za kanonsko pravoslavlje

Izvor: Pravda