RIJALITI ŠOU U SVETU MRTVIH: Dostojevskova priča "Bobac"

Piše: Vladimir Dimitrijević

UMESTO UVODA

Fjodor Mihajlovič Dostojevski pripada onoj retkoj vrsti pisaca čije se delo ne iscrpljuje ni posle brojnih čitanja. Čini se da o njemu znamo gotovo sve: poznajemo velike romane, njihove junake, rasprave o veri i sumnji, zločinu i kazni, slobodi, revoluciji, patnji i iskupljenju. Ipak, svaki povratak Dostojevskom otvara novu oblast. Njegova proza je neiscrpna zato što se ne bavi samo određenim istorijskim problemima niti samo psihologijom pojedinaca, već krajnjim pitanjima ljudskog postojanja. U njegovim knjigama čovek je stalno doveden na granicu na kojoj mora da pokaže šta zaista misli o sebi, drugima, smrti i večnosti.

Posebno mesto u tom opusu zauzimaju kratke priče. One nisu samo sporedni eksperimenti između velikih dela. Naprotiv, u najboljim pričama Dostojevski postiže neobičnu koncentraciju: ono što je u romanima razgranato kroz desetine likova i stotine stranica, u kratkoj formi pojavljuje se kao kvintesencijalno jezgro. Takva priča podseća na hologram, jer se u malom delu mogu prepoznati osnovne osobine celine.

U nekoliko scena, nekoliko glasova i jednoj grotesknoj situaciji pojavljuje se čitav Dostojevski: njegov humor, polemika sa savremenim idejama, hrišćanska antropologija, poistovećenje sa „poremećenim pripovedačem“, sposobnost da fantastičnu sliku pretvori u dijagnozu stvarnosti.

GROBLjE KAO POZORNICA

Priča „Bobac“, odnosno „Bobok“ u ruskom izvorniku, jedan je od najjasnijih primera takve koncentracije.(1) Na prvi pogled, njen zaplet deluje kao crnohumorna šala: pripovedač na groblju čuje razgovore mrtvaca koji, iako sahranjeni, još neko vreme nastavljaju da govore. Međutim, iz te jednostavne, apsurdne postavke razvija se mnogo šira slika. Groblje postaje pozornica na kojoj se ljudske uloge više ne mogu održavati, ali na kojoj strasti, sujeta, pohlepa, požuda i klasne navike i dalje traju. Smrt ne preobražava čoveka automatski. Ona samo uklanja spoljašnje okolnosti i otkriva ono što je čovek za života izgradio u sebi.

„Bobac“ nije samo kao satirična fantastična pripovetka, već sažeta antropološka i religiozna drama. U njoj se postavlja pitanje šta ostaje od čoveka kada nestanu društveni položaj, novac, odeća, telo i javna pristojnost. Ako se iza tih oblika ne nalazi ličnost sposobna za pokajanje, ljubav i samograničenje, onda ostaje samo ljuštura strasti. Zato mrtvaci u priči ne govore o večnosti, ne traže smisao smrti i ne okreću se istini. Oni žele da nastave isti život, samo bez poslednjih ograda. Njihova odluka da se „razgolite“ predstavlja vrhunac jednog procesa: umesto da smrt postane poziv na istinu, istina se svodi na besramno iznošenje svega što je u čoveku bilo nisko i skriveno.

KOMIČNO KAO ZASTRAŠUJUĆE

U tom smislu, priča je istovremeno komična i zastrašujuća. Njena komika nastaje iz sudara uzvišenog mesta smrti sa banalnošću razgovora koji se iz grobova čuju. Njena strava nastaje iz uvida da čovek može proći kroz smrt, a da ništa u sebi ne promeni. Tako „Bobac“ postaje priča o kontinuitetu ličnosti, ali ne u uzvišenom, hrišćanskom smislu. Ona pokazuje da večnost nije mehaničko poništavanje našeg zemaljskog života, već njegovo razotkrivanje. Poljski pesnik Adam Mickčjevič:“Gde će ko biti po smrti, za života će mu se kasti:/ kuda se naginjao dok živi, kad umre, tao će pasti“. Kuda se čovek naginjao dok je bio živ, tamo će pasti kada nestanu spoljašnje prepreke.

GOGOLjEVSKA TRADICIJA

Da bi se razumela struktura „Bobca“, neophodno je videti njegovo mesto u tradiciji Nikolaja Gogolja, koji je bio veliki učitelj Dostojevskog, ali ne samo u stilskom smislu. Ono što Dostojevski preuzima jeste dublji način gledanja na stvarnost: realistička podrobnost služi kao ulaz u fantastiku koja nije bekstvo iz života, nego otkrivanje njegove skrivene logike. Kod obojice pisaca svakodnevica je već sama po sebi toliko neobična, izobličena i paradoksalna da joj nije potrebno dodavati spoljašnju čaroliju. Fantastično se rađa iz samog društvenog poretka, iz birokratije, sujete, ludila, želje za priznanjem. Aleksandra Serđukova piše:“Ovaj je svet varljiva opsena, življenje — luda komedija, čovek — strašna ili pak smešna maska iza koje provejava duh savršene ništavnosti, metapsihičke praznine, mističkog nebića. Otud one slike besmislice i mrtvila, one „mrtve duše“ koje kao kakva avet čine marionetske gestove u salonima i kancelarijama, hotelima i poljskim kućama. Uzvišena osećanja lako se svode na površno podražavanje, romantičku modu ili društvenu uslovnost. Iza društvenih zloupotreba i mana daju se zapaziti najniži životinjski nagoni, moralni poroci. Socijalno uvek potiče iz moralnog, moralno iz psihičkog, a ovo se opet iz metapsihičkog. Sve što je faktičko i vidljivo zavisi od duše, a duša, zapravo reći, i ne postoji ako ne sadrži u sebi duhovno jezgro. Oblici uljudnog života, pristojno ponašanje, lepe reči, prosvećeno mišljenje, sve je samo prazna ljuska, čim ne potiče iz duše ozarene hrišćanskom svetlošću.“

Strašna sudbina – prazna ljuska!

DNEVNIK JEDNOG LUDAKA

Gogoljevska pripovetka „Dnevnik jednog ludaka“ važna je kao moguća dubinska matrica „Bobca“. Njen junak postepeno gubi vezu sa zajedničkom stvarnošću i počinje da čuje ono što drugi ne čuju. U njegovom svetu granica između spoljašnjeg događaja i unutrašnje halucinacije postaje neodređena. Slično se dešava kod Dostojevskog: pripovedač na groblju tvrdi da čuje razgovor mrtvih, ali čitalac nikada ne dobija čvrstu potvrdu da je to objektivan događaj. Možda su mrtvaci zaista progovorili, a možda se sve odvija u svesti čoveka sumnjive trezvenosti, ranjene sujete i nestabilne psihe. Upravo ta neodlučnost daje priči snagu. Dostojevskom nije bitno da dokaže natprirodni događaj - dovoljno je da otvori perspektivu u kojoj ono što se čuje iz grobova zvuči istinitije od svakodnevnog licemerja i brbljivosti.

Gogoljevska fantastika često počinje od sasvim običnog predmeta ili društvenog položaja. Činovnik, šinjel, nos, provincijski grad ili sitna administrativna titula postaju središta gotovo metafizičke deformacije. Isto važi za Dostojevskog. Groblje, podeljeno na kategorije prema ceni sahrane, već na početku pokazuje da društvena hijerarhija ne prestaje ni pred smrću. General ostaje general, činovnik se i dalje dodvorava, trgovac govori jezikom kapitala, dama iz visokog društva prezire onoga ko je sahranjen pored nje. Čak i kada se telo raspada, društvena maska se ne gasi odmah. Fantastičnost situacije zato nije u tome što mrtvi govore, već u tome što govore potpuno isto kao dok su bili živi.

ISTINA MORALNOG PORETKA

Izraz „životna fantastika“ precizno opisuje ovaj postupak. Dostojevski je smatrao da nema ničeg fantastičnijeg od same stvarnosti. To ne znači da je stvarnost puna slučajnih čuda, već da je ljudsko ponašanje često radikalnije, neverovatnije i mračnije od bilo koje imaginarne konstrukcije. Čovek može da se navikne na zlo, da racionalizuje sopstvenu podlost, da pretvori laž u društvenu normu i da se ponosi onim čega bi trebalo da se stidi. Kada književnost takvu stvarnost prikaže bez ulepšavanja, ona izgleda fantastično samo zato što smo navikli da ne gledamo njene posledice do kraja.

U „Bobcu“ Dostojevski uzima jednu doslovno nemoguću situaciju da bi pokazao moralno sasvim moguću istinu. Razgovor mrtvih je fantastičan, ali njihova psihologija nije. Njihova želja da nastave navike, da se zabavljaju skandalima, da objave tajne i da odbace stid prepoznatljiva je kao produžetak zemaljskog bivanja u ništavilu. Groblje tako postaje groteskno ogledalo Petrograda, Rusije i modernog sveta. U njemu se više ne može sakriti raspad tela, ali se moralni raspad i dalje proglašava slobodom. Zato fantastična postavka ne udaljava priču od realizma, nego mu daje krajnju oštrinu.

DOSTOJEVSKI JE LUD?

Priča je objavljena 1873. godine u časopisu „Građanin“, u vremenu kada je Dostojevski bio izložen snažnim političkim i književnim kritikama. Posle „Zlih duhova“ mnogi savremenici predstavljali su ga kao reakcionara, kao čoveka koji se odrekao revolucionarne mladosti i izdao nekadašnje ideale. Takva slika bila je posebno oštra zato što je Dostojevski u mladosti pripadao krugu „petraševaca“ i neposredno iskusio sud, smrtnu presudu, pomilovanje i robiju. Njegov kasniji odnos prema revolucionarnim idejama zato nije mogao da bude tumačen kao hladna spoljašnja kritika. On je u njima prepoznavao nešto kroz šta je sam prošao i protiv čega se okrenuo nakon dubokog ličnog preobražaja.

„Bobac“ nastaje na istom polemičkom tlu, samo u kraćem i otrovnijem obliku. Umesto široke političke fabule, Dostojevski smešta predstavnike društva u grobove. Tamo njihove ideje više ne mogu da se odvoje od karaktera. U životu je moguće govoriti o opštem dobru, razumu, slobodi i reorganizaciji društva, a istovremeno biti pokvaren, pohlepan i nasilan. Na groblju se ta protivrečnost zaoštrava. Mrtvaci govore o „razumnim principima“ novog života, ali ono što zapravo žele jeste sistem u kome će moći da budu bestidni bez posledica. Njihova utopija nije zajednica istine, nego anti - zajednica razobručenih strasti.

PROTIV BEZBOŽNOG HUMANIZMA

Dostojevski je radikalni kritičar humanizma koji se odriče Boga: ideja da čovek može biti dovoljan samome sebi i da moralni poredak može nastati isključivo iz njegovih želja je teška zabluda. Takav humanizam počinje uzdizanjem ljudske slobode, ali se završava gubitkom merila po kome bi se razlikovali sloboda i samovolja. Ako nema ničega iznad čovekove želje, čovek može svaku strast proglasiti pravom i svako ograničenje nasiljem. Dostojevski upravo tu vidi početak raspada; uostalom, tako smo, putem humanizma, dočekali kolektivno iskrcavanje na Epstinovom ostrvu globalizma.

Polemika velikog pisca nije samo politička. Ona je antropološka. Dostojevski ne pita samo koja je ideologija tačna, već kakvog čoveka određena ideologija proizvodi. Ako čovek prihvati da je isključivo prirodno biće, skup potreba i nagona, onda postaje teško objasniti zašto bi trebalo da ograničava sebe radi drugoga. Razum može da služi sebičnim interesima, ali ne može da sazda ljubav, žrtvu ili pokajanje. U „Bobcu“ se mrtvaci dogovaraju da svoj preostali život urede racionalno, ali ta racionalnost treba samo da bolje organizuje njihovu bestidnost. Razum bez moralnog preobražaja postaje advokat strasti. To jest, đavolji advokat. Jer, kako je govorio Žarko Vidović, strast je osećanje lišenosti bitija koje se ne može zaistiti, i koje čoveka stalno gura u nasilje i agresivnost.

LIČNO I OPŠTE

Zato priču ne treba čitati kao reakciju uvređenog pisca na kritičare, iako je i lični ton prisutan. Dostojevski od sopstvenog položaja pravi književni materijal. On dopušta da njegov pripovedač bude proglašen ludakom, pijancem i bolesnikom. Umesto da se brani ozbiljnim traktatom, on stvara situaciju u kojoj „ludak“ čuje istinu koju razumni ljudi ne žele da čuju. Polemička snaga priče počiva upravo u toj zameni mesta: društveno priznati glasovi postaju mrtvački žamor, dok se sumnjivi pripovedač pretvara u svedoka moralnog raspada.

Središnja tačka priče jeste pripovedač Ivan Ivanovič, pisac koga okolina ne doživljava kao pouzdanu i uglednu ličnost. Već na početku on dobija pitanje hoće li ikada biti trezan. Proglašen je ludakom, ima lice čoveka koji nije daleko od ludila, a njegova sopstvena priča o odlasku na sahranu od početka je obojena ironijom. Čitalac zato ne može jednostavno da prihvati njegovo svedočenje. Međutim, ne može ga ni odbaciti, makar zbog znatiželje koja nam je svima svojstvena.

ŠTO DA NE?

Uostalom, u Dostojevskijevom svetu upravo diskreditovani, poniženi ili psihički nestabilni čovek često vidi nešto što je pristojnom društvu skriveno. Naravno, to može biti ironični autoportret samog Dostojevskog. Posle „Zlih duhova“ kritičari su pisca proglašavali bolesnikom, reakcionarom i gotovo ludakom. Znali su za njegovu epilepsiju i koristili telesnu bolest kao argument protiv njegovih ideja. Dostojevski tu stigmu ne prikriva, već je preuzima. On pripovedaču daje upravo ono lice koje mu protivnici pripisuju, ali zatim tom licu omogućava da čuje govor mrtvih. Na taj način optužba se pretvara u književno oružje. Možda je pripovedač lud, ali ono što čuje nije besmisleno - naprotiv, mrtvački razgovor razotkriva sistemsku ludost živoga društva.

Pripovedačeva motivacija takođe je dvosmislena. On odlazi na sahranu daljeg rođaka i odmah primećuje finansijske okolnosti: udovicu, pet neudatih kćeri, malu penziju, troškove cipela i cenu grobnih kategorija. Njegov pogled nije pobožan ni uzvišen. On je radoznao, zajedljiv i gotovo reporterski. Izlazi iz crkve na vazduh, šeta između grobova i registruje socijalnu geografiju smrti. Grobovi imaju klase; čak i sahrana zavisi od platežne moći. Taj prizor priprema ono što će uslediti. Pre nego što mrtvi progovore, pripovedač već vidi da društveni poredak prodire u groblje.

ŽAMOR MRTVIH

Kada glasovi počnu, njegov prvi odgovor nije religiozni užas nego radoznalost. On prisluškuje, razlikuje tonove, titule i društveno poreklo. Jedan glas je nadmeno važan i siguran, drugi sladunjav i udvorički, treći narodski, četvrti aristokratski prezriv. Pripovedač je svojevrsni književni forenzičar upravo po sposobnosti da iz glasa rekonstruše karakter. Mrtvaci više nemaju vidljiva tela, ali u jeziku nose čitavu svoju zemaljsku biografiju. Njihova intonacija postaje duhovni portret.

Nepouzdanost pripovedača zato ne slabi priču, već je produbljuje. Da je Dostojevski uveo objektivnog, trezvenog svedoka, fantastični događaj postao bi samo čudo. Sa Ivanom Ivanovičem ostajemo između halucinacije i otkrivenja. Ako je sve izmislio, onda njegova psiha kreće u verbalizaciju i daje preciznu satiru društva. Ako zaista čuje mrtve, onda je upravo sumnjivom čoveku dato da prisustvuje onome što ugledni ljudi ne bi mogli da podnesu. U oba slučaja priča govori istinu.

Ipak, savest nalaže da se vrati uvodi ozbiljniji ton. Pripovedač oseća da je čuo nešto što mora biti saopšteno. Njegova savest nije sasvim čista, ali nije ni mrtva. Za razliku od glasova iz grobova, on još može da reaguje, da se trgne i da pokuša da pretvori iskustvo u upozorenje. To je možda i najvažnija razlika između živih i mrtvih u priči: živ čovek, ma koliko slab, još ima mogućnost promene. Mrtvaci su se zatvorili u ono što su postali.

GROBLjE JE OGLEDALO DRUŠTVA

Groblje bi u tradicionalnoj religioznoznosti trebalo da bude mesto pobožne tišine, molitvenog sećanja i suočenja sa konačnošću. U „Bobcu“ ono se pretvara u izvor sumanute buke. Ispod zemlje traje društveni život, ali u degradiranom obliku. Mrtvaci igraju karte u mislima, raspravljaju o titulama, cenama, novcu i međusobnom položaju. Umesto sabranosti pojavljuje se brbljanje, a umesto pitanja o večnosti, sitna zloba. Ovo izneveravanje čitalačkih očekivanja predstavlja jedan od najjačih grotesknih postupaka u priči.

Dostojevski pokazuje da društvene uloge nisu samo spoljašnja odeća koju čovek lako odbacuje. One prodiru u govor, želje i sliku o sebi. General u grobu i dalje očekuje poštovanje. Činovnik i dalje govori udvorički. Dama iz visokog društva i dalje se užasava blizine trgovca. Trgovac i dalje razmišlja u kategorijama kapitala i cene. Smrt je uklonila realnu osnovu njihovih privilegija, ali nije uklonila strast prema privilegijama. U tome je komika, ali i tragedija: čovek nastavlja da brani položaj koji više ni na koji način ne postoji.

Podela grobova na kategorije posebno je značajna. Društvo uspeva da komercijalizuje čak i mesto raspadanja tela. Cena određuje gde će telo ležati i ko će mu biti sused. Mrtvaci zatim nastavljaju da tu cenu doživljavaju kao meru sopstvene vrednosti. Tako se pokazuje da novac nije samo sredstvo razmene, već način mišljenja. Čovek može ostati bez imovine, ali ako je celog života sebe razumevao novčano, u njemu ostaje trgovačka logika.

MRTVACI – PRESTUPNICI

Razgovor mrtvih postepeno otkriva njihove životne prestupe. Jedan je potkradao državnu kasu i uzimao novac namenjen udovicama i siročadi. Drugi su živeli u razvratu, prevari i laži. Međutim, oni ne pokazuju pokajanje. Naprotiv, sećanje na greh postaje izvor zabave i uživanja u sklandalu. Njihova ispovest nije religiozna ispovest koja vodi oslobođenju, već spektakl bestidnosti. Oni govore istinu, ali ne zato što su zavoleli istinu, nego zato što više ne vide razlog da skrivaju zlo koje su počinili.

Dostojevski zna razliku između priznanja i pokajanja. Čovek može priznati sve što je učinio, a da se ni od čega ne odrekne. Može biti potpuno „iskren“ i istovremeno potpuno zao. U modernoj kulturi iskrenost se često predstavlja kao najviša vrednost: važno je izraziti sebe, reći svoju istinu, ne potiskivati želje. Dostojevski pokazuje da takva iskrenost, ako nije povezana sa merilom dobra i zla, može postati samo ogoljavanje greha, samohvalisanje bitangi i ološa. Mrtvaci ne lažu, ali njihova istina ne leči.

PARODIJA ZAJEDNICE

Ustanove su postale ljušture. Nema više stvarne vojske, administracije, trgovine ni salona, ali postoje general, činovnik, trgovac i dama. Forma društva se raspala, a njegova moralna sadržina traje. Dostojevski time nagoveštava da se društveni poredak ne može promeniti samo promenom spoljašnjih odnosa. Ako isti čovek sa istim strastima uđe u novu instituciju, on će je pretvoriti u staru tamnicu. Revolucija koja menja vlasništvo, titule i zakone, ali ne menja srce, samo je novo groblje sa starim zadahom.

Na groblju tako nastaje parodija zajednice. Mrtvaci žele da organizuju kružok, da dovedu nove članove, prirodnjaka, oficira, novinara i urednika. Oni planiraju kulturni i intelektualni život. Međutim, cilj tog okupljanja nije zajedničko traženje istine, već rušenje svih ograda. Njihova zajednica je moguća samo kao savez u bestidnosti. Svako će izneti svoju tajnu, a svi će se zajedno kikotati: baš smo stoka, i ne sramimo se toga. Taj kikot predstavlja oglašavanje sveta koji je izgubio vertikalu. Nema više suda, nema više čežnje za oproštajem, nema više drugoga kome treba prići sa poštovanjem. Postoji samo horizontalno kruženje masnih viceva, strasti i izrugivanja.

DžELATI STIDA

Mrtvaci odlučuju da preostala dva ili tri meseca svog čudnog međustanja provedu tako što neće ništa skrivati. Njihov poklič glasi: „Razgolitimo se.“ Na prvi pogled to može zvučati kao zahtev za istinom. Laž je bila sastavni deo njihovog zemaljskog života - sada, kada su u grobu, žele da odbace licemerje. Međutim, Dostojevski pokazuje da odbacivanje laži nije dovoljno ako se istovremeno odbaci i stid. Čovek tada ne postaje istinitiji, nego je bestidniji.

Stid je čuvar čovekove granice. On ne postoji zato da bi čovek zauvek sakrio greh ili se pretvarao da je bolji nego što jeste. Stid čuva razliku između unutrašnjeg i spoljašnjeg, između intime i javnosti, između onoga što treba priznati radi izlečenja i onoga što se iznosi radi uzbuđenja, moći ili sablazni. Bez te granice ličnost se raspada u niz impulsa. Sve postaje javno, ali ništa nije smisleno.

Razvrat nije samo seksualna raskalašnost, nego je šire izvrtanje čovekovog poretka. Ono što bi trebalo da bude unutrašnje iznosi se napolje, a ono što bi trebalo da bude okrenuto drugima zatvara se u sebi. Požuda, taština i sumanute fantazije javno se demonstriraju, dok se ljubav, milosrđe, dobrota i pažnja povlače. Čovek postaje otvoren u onome u čemu bi morao da bude uzdržan, a zatvoren u onome u čemu bi morao da se daruje. Razvrat je, na crkvenoslovenskom, „rastljenije“, „tljenje“, truljenje, o čemu Florenski kaže:“Reč 'tlennost' (srp. „truležnost, propadljivost“) potiče od slovenske reči „tlo“, koja označava dno, tlo, osnovu. „Žito je istrulelo do dna“, tj. u potpunosti, koliko god ga je bilo. Očigledno je da se ruski glagoli 'tlet' i 'tlit' odnose na proces truljenja, uništenja koje dopire do samog temelja stvari, do zemlje. U takvom slučaju, 'truležnost, raspadanje', rus. „rastlennie“ označava ili potpuno raspadanje tj. uništavanje duše do kraja, do dna, ili, što je pravilnije, kao i „razvrat“, označava iskvarenost temelja čovekovog bića, poslednji stepen iskvarenosti, rastrojenost, raspad ličnosti, potkopanost, razbijenost, rasejanost duhovnog života, njegovu usitnjenost, stanje mučne nepostojanosti; drugim rečima, to je „raspad ličnosti koji počinje i pre geene, njeno rasecanje grehom (v. Mt. 24; 51 i Lk. 12; 46).“

Samo se opštim razvratom može i zamisliti ovaj rijaliti šou u svetu mrtvih.

STID KAO CELOMUDRENOST

Ruski teolog Genadije Šimanovski piše o stidu kao odbrambenoj vrlini celomudrenosti:“Celomudrenost je ono što čuva čovekov duh od njegovog utapanja u telo. To je samoočuvanje ljudskog duha, bez kojeg čovek postaje telesan i životinjski i gubi sve što je čovečije. Kao suprotnost celomudrenosti, pojavljuje se stanje razvrata i razvraćenosti duše. Celina ličnosti je razotkrivena, izbačene su (ispoljene) sve niske potrebe i pohote tela, dok je duša zatrpana i preplavljena telesnim, strastvenim i grešnim. Razvratan čovek kao da je okrenut naopačke, bestidno iznoseći napolje ono što je najsramnije. Umesto stidljivosti, ovde se pojavljuju bestidnost i cinizam.“

Takvo razumevanje objašnjava zašto je stid povezan sa slobodom. Savremena ideologija „ljudskih prava“ često pretpostavlja da je slobodan onaj ko nema granice. Dostojevski, nasuprot tome, pokazuje da čovek bez granice postaje rob onoga što se u njemu trenutno javlja. Ako svaku želju mora da izrazi, ako svaku strast smatra autentičnim identitetom, onda više ne upravlja sobom. Samoograničenje nije ukidanje slobode, već uslov da sloboda postane lična odluka, a ne automatsko praćenje nagona.

ČOJSTVO, JUNAŠTVO I STID KAO GRANICA

Analoški misleći, dolazimo da razlike između čojstva i junaštva, o kojoj je govorio Marko Miljanov: junaštvom čovek štiti sebe od drugih, a čojstvom druge od sebe. U toj formuli nalazi se suština stida kao moralne vrline. Stid nas podseća da nismo sami i da naše želje mogu povrediti, poniziti ili instrumentalizovati drugoga. On nije samo strah od osude, nego svest o granici drugog bića. Kada ta svest nestane, sloboda se pretvara u pravo jačega, glasnijega, bestidnijega.

Mrtvaci u „Bobcu“ više nemaju tela sposobna za delanje, ali strast prema „razgolićenju“ ostaje. Oni ne mogu da ponove razvratne postupke, pa ih pretvaraju u govor. Jezik postaje poslednji organ požude. Zato je njihova zajednička ispovest praćena kikotom. Oni ne žele da ih neko razume, oprosti im ili pomogne da se promene. Žele da učestvuju u kolektivnom rušenju poslednje granice. Bestidni smeh potvrđuje pripadnost grupi: niko se ničega ne stidi, jer se svi zajedno odriču merila pred kojim bi stid bio moguć.

Dostojevski zato ne brani pristojnost kao društvenu masku. On dobro zna da se iza pristojnosti mogu skrivati zločin, pohlepa i požuda. Njegova kritika je dublja: maska mora biti skinuta radi pokajanja, ali ne radi spektakla. Istina o sebi treba da vodi preobražaju. Ako vodi samo javnom razgolićenju praćenu kikotom, onda čovek od sopstvenog pada pravi identitet i zabavu. „Bobac“ je upozorenje da se oslobađanje od licemerja može pretvoriti u još radikalniji oblik laži: u laž da je sve što postoji u nama pod‌jednako vredno i dostojno potvrde.

MRTVAČKI UTOPIZAM

Jedan od mrtvaca, Klinjevič, predlaže da se njihov preostali život organizuje „na novim osnovama“ i „prema razumnim principima“.

U toj formulaciji Dostojevski prepoznaje jezik utopijskog socijalizma i radikalnih projekata društvene reorganizacije. Ideja zvuči ozbiljno, gotovo naučno: potrebno je okupiti odgovarajuće ljude, uključiti prirodnjaka, oficira, novinara i urednika, uspostaviti kružok i doneti pravila. Međutim, cilj tog projekta nije pravedniji poredak, već potpuno oslobađanje od stida.

Tako je mislio Šarl Furije, utopijski socijalista čije je ideje Dostojevski uočio u krugu revolucionara Petraševskog. Ideja „slobodne ljubavi“ kod Furijea zasniva se na oslobađanju ljudskih strasti, ukidanju tradicionalnog braka koji je smatrao ropstvom za žene, i stvaranju zajednica zvanih falansteri. Sve ljudske strasti, uključujući i seksualne, prirodne su i ne treba ih suzbijati već slobodno usmeriti. Smatrao je da brak guši ličnu slobodu i da pretvara ženu u vlasništvo muškarca. Zagovarao je društvo u kojem svako ima pravo na slobodno ostvarivanje svojih emocionalnih i fizičkih potreba bez državnog ili crkvenog zakona. U svojim utopijskim zajednicama predvideo je sistem gde se odnosi zasnivaju na međusobnoj privlačnosti, a ne na ekonomskoj ili moralnoj prinudi.

MRTVACI REFORMATORI

Satira Dostojevskog se gradi na raskoraku između jezika i sadržaja. Mrtvaci govore kao reformatori, pri čemu im je želja da reformišu grob u prostor razvrata. Pozivaju se na razum, ali razum koriste kao sredstvo kojim će opravdati ono što su već odlučili da, na osnovu svojih požuda, učine. Tu se vidi jedno od Dostojevskijevih osnovnih uverenja: ideja nije odvojena od čoveka koji je nosi. Najuzvišeniji program može postati pokriće za najnižu strast ako njegov zagovornik nije moralno preobražen.

Dostojevski je ismevao ideje socijaliste Lebezjatnikova u „Zločinu i kazni“, jer za njega su brak, stid i tradicionalne obaveze veštačke prepreke prirodnoj slobodi. Kad pitaju Lebezjatnikova šta bi uradio kad bi saznao da ga žena vara sa drugim, on kaže da bi joj rekao:“Do sada sam te voleo, a od sada te i poštujem“. U tom pravcu ide „Bobac“: Dostojevski ne odgovara apstraktnom teorijom, već književnim eksperimentom. On pokazuje šta se događa kada ljudi zaista odbace sve granice, a pritom ostanu isti. Rezultat nije harmonična zajednica oslobođenih bića, nego kolektivni kikot mrtvaca.

SPOLjAŠNjE I UNUTARNjE

Dostojevski nije neprijatelj razuma niti čovečnog društvenog preuređenja. Njegova meta je vera da pravilna spoljašnja struktura može zameniti unutrašnju promenu. Mrtvaci veruju da će „novi principi“ omogućiti iskren život. Ali pošto nisu promenili odnos prema drugome, njihov novi poredak samo institucionalizuje razvrat i licemerje. Umesto laži dolazi bestidno hvalisanje, a umesto tajnog greha javni spektakl. Nema više pravde – neka nepravda vodi mrtvačko kolo!

Klinjevičeva ideja je parodija revolucije. Revolucionarna retorika obećava prekid sa starim svetom, ali mrtvaci bukvalno prenose stari svet u novi prostor. Oni su promenili „agregatno stanje“, ali ne i sebe. Smrt je radikalnija revolucija od bilo koje političke promene, pa ipak nije uspela da ih oslobodi sramnih navika. Ako ni grob ne menja čoveka automatski, onda je iluzorno verovati da će ga sama promena institucija učiniti dobrim.

NAUKA I NOVINARSTVO

Posebno je važna uloga prirodnjaka i novinara u planiranom krugu. Prirodnjak treba da potvrdi da ne postoji viši moralni zakon i da je čovek samo evoluciona životinja. Novinar treba da tu ideju proširi i učini društveno prihvatljivom. Dostojevski tako prikazuje savez redukcionističke nauke, medija i strasti. Nauka se zloupotrebljava da bi opis čovekove biološke uslovljenosti postao opravdanje za ponašanje, dok novinari pretvaraju opravdanje bestiđa u normu.

U tom procesu razum nije ukinut, nego porobljen. On više ne pita šta je dobro, već kako da se želja uspešnije ostvari i legitimše. Mrtvaci ne deluju iracionalno u običnom smislu. Oni planiraju, argumentuju i organizuju se. Njihova propast potiče iz pogrešnog cilja. Razum koji služi truleži vodi u konačnu truležnost.

Čovek posle smrti nastavlja putem kojim je išao za života. Smrt ne menja pravac volje, već ga potvrđuje. U tom smislu, pakao nije proizvoljno mesto spoljašnje kazne, nego stanje koje čovek postepeno stvara u sebi. Ako se čitav život naginjao ka jednoj strasti, posle smrti pada u smeru tog naginjanja.

PAKAO, TO SMO MI!

Hrišćanska ( pravoslavna ) slika pakla daje smisao čudnom međustanju mrtvaca. Oni još govore, ali su već lišeni mogućnosti stvarnog delanja. Pakao je nastavak, do u beskraj, onog apsurda s kojim smo se srodili. Pijanica bi hteo da pije, ali nema pića. Bludnik bi hteo da upražnjava požudu, ali nema tela ni drugoga koga bi mogao da koristi. Lopov bi hteo da krade, ali nema imovine koju bi prisvojio. Ubica bi hteo da ubija, ali se nalazi pred Bogom života. Strast ostaje, a predmet strasti nestaje. Zato sama želja postaje muka. Večna. Jer posle vremena nastupa večnost.

Sveti Teofan Zatvornik nas je, govoreći o paklu, suočavao sa robijašem koji je izgladneo, dobio slanu ribu, ali mu je uskraćena voda: žeđ postaje strašnija od svega, a ne može se utoliti. Takva je logika strasti: ona obećava smirenje čim je zadovoljimo, ali stalno povećava zavisnost. Dok je čovek živ, može se zavaravati kratkim trenucima zadovoljstva. Posle smrti ostaje sama žeđ, ogoljena od svih privremenih uteha.

STRAST KAO STRADANjE

Strast je navika volje, stanje u kome čovek više ne poseduje želju, nego želja poseduje njega. Zato borba protiv strasti nije neprijateljstvo prema životu. Naprotiv, ona je borba da čovek ponovo postane sposoban za slobodu i radost. Mrtvaci su „poluživi“ upravo zato što su sveli život na ono što se ponavlja bez smisla.

U hrišćanskom ključu, besmrtnost duše ne predstavlja automatsku utehu. Ako čovek živi tako da uništi svoju sposobnost za ljubav, večno trajanje može postati užas. Večnost samo potvrđuje, i to u najvećoj meri, ono što je u njemu već prisutno. Zato Dostojevski ne koristi „religioznu utehu“ da bi olako umirio čitaoca. On je koristi da bi pojačao odgovornost. Svaki izbor učestvuje u izgradnji bića koje će ostati kada spoljašnji svet nestane.

Zato je pravoslavno shvatanje pakla, koje iznosi Aleksandar Kalomiros u svom ogledu „Ognjena reka“, drugačije od Danteove slike. Jer, Božija ljubav i blagodat se neminovno izlivaju na sva stvorenja podjednako, bez obzira na to da li su ona dobra ili zla. I raj i pakao su isto: Božanska svetlost i ljubav. Razlika je u tome kako čovek prihvata svetlst i ljubav. Za one koji vole Boga, Njegovo prisustvo je svetlost, radost i večni život. Za one koji su u nepokajanom grehu i koji mrze Boga, ta ista ljubav i svetlost postaju neizdrživi „oganj” koji ih peče. To je unutrašnje stanje duševne zaslepljenosti. Rimokatoličko učenje je Boga prikazivalo kao sudiju koji se sveti, kažnjava i muči grešnike u mestu koje je namenski stvorio, što bi značilo da je Bog izvor zla i Veliki Inkvizitor. A on je Hristos, Koji se za nas raspeo i vaskrsao. Pakao je posledica čovekove slobodne volje koja se zatvorila za Boga: ljudi muče sami sebe u prisustvu Gospodnje ljubavi koju ne podnose.

ZVUKOVI BEZ ZNAČENjA

Otuda i naslovna reč „bobac“ ili „bobok“. Jedan mrtvac već mesecima gubi sposobnost govora i povremeno ponavlja samo besmislenu reč. To je krajnji ishod raspada jezika. Čovek koji nije koristio govor za istinu, ljubav i zajednicu završava u zvuku bez značenja. „Bobac“ je ostatak ličnosti, poslednji mehurić svesti koji se gasi. Reč je istovremeno komična i jeziva, jer pokazuje kako se složen ljudski život može svesti na besmisleno ponavljanje.

U toj reči sažeta je sudbina čitavog grobljanskog društva. Mrtvaci još razgovaraju opširno, ali njihov govor već ide ka „bobcu“. Pošto ne žele istinu koja menja, njihove reči gube težinu. Ispovest bez pokajanja i zajednica bez stida postaju različiti oblici istog praznog zvuka.

Pakao je besmisleni, a večni, bol. Čovek je stvoren za smisao i prevazilaženje sebe u ljubavi prema Bogu i bližnjem, a u paklu se vrti oko iste želje. Takav svet nije dramatičan ili tragičan: upravo je njegova monotonija zastrašujuća.

O tome je Aleksandar Blok pevao:

Noć, ulica, fenjer, apoteka,

Besmislena, mutna svetlost drema.

Živi još i čitav četvrt veka -

Sve je isto, izlaza ti nema.

A kad umreš, ponovo će tada

Biti isto, jer te ovo čeka:

Noć u kojoj ledni vetar vlada,

I ulica, fenjer, apoteka.

DIJAGNOZA

Priča iz devetnaestog veka čita se kao dijagnoza procesa koji su u dvadesetom i dvadeset prvom veku postali vidljiviji: rušenje granice između intimnog i javnog, pretvaranje seksualnosti u ključni identitet, slabljenje odnosa između muškarca i žene, tehnološka zamena bliskosti i uspon transhumanističkih ideja. Poklič „razgolitimo se“ više se ne čuje samo iz Dostojevskijevih grobova.

Kultura javnog razotkrivanja često se predstavlja kao kultura autentičnosti. Čovek je pozvan da sve izbrblja, sve pokaže, dokumentuje svaki trenutak i pretvori intimu u javni sadržaj. Granica se tumači kao strah od autentičnosti, a uzdržanost kao laž ( niko nije uzdržan, a koji jesu, samo su licemeri ). Ali, šta se dobija kada sve postane vidljivo?

Dobijaju se aveti i tralje. Ljudi su aveti, odeveni u tralje. Svuda su kulise...

Ali taj svet postoji. I dejstvuje.

O tome je, u svojoj knjizi o simulakrumima i simulaciji, govorio Žan Bodrijar. Simulakrum je po Bodrijaru kopija koja više nema svoj original, već postaje stvarnost sama za sebe. Francuski filozof ističe četiri glavna stupnja kroz koja znakovi gube vezu sa stvarnošću: od odraza prave stvarnosti, preko njenog iskrivljavanja, zatim prikrivanja njenog odsustva, pa sve do potpune odsutnosti bilo kakvog originala u hiperrealnosti. Znak više ne predstavlja neki pravi predmet ili događaj, već zamenjuje život slikom tog života. Stanje u kome su ekrani i poruke postali stvarniji od samog sveta koji navodno prikazuje je hiperrealnost u kojoj prisustvujemo, to jest odustvujemo. Što smo prisutniji, to smo odsutniji. Dok se komično pretvaranje samo šali sa stvarnošću, prava simulacija stvara lažne simptome i briše granicu između laži i istine.

„Bobac“ najavljuje Bodrijarov svet simulakruma.

SEKS I TRANSHUMANIZAM

Sličan paradoks može se uočiti u savremenoj seksualnosti. Oslobođenje od tradicionalnih granica obećava više bliskosti i zadovoljstva, ali može proizvesti strah od trajne veze, instrumentalizaciju tela i međusobnu zamenljivost. Kada se seksualnost odvoji od odgovornosti, poverenja i spremnosti na žrtvu, drugi postaje sredstvo. Tada nije neobično što se ljudi povlače iz muško – ženskih odnosa, doživljavaju suprotni pol kao pretnju ili traže tehničku zamenu za ljudsku bliskost.

Tehnologija omogućava čoveku da dobije simulaciju odnosa bez rizika koji odnos nosi. Odavno su tu seksualni roboti. Nema slobode drugog bića, nema odbijanja, nema zahteva, nema potrebe za promenom. Partner postaje proizvod programiran da zadovolji želju. To je krajnja logika samodovoljnog subjekta: drugi je potreban samo kao funkcija, a kada tehnologija može da preuzme funkciju, živi drugi postaje suvišan.

Tu se „Bobac“ može povezati sa transhumanizmom. Ako je čovek shvaćen kao skup funkcija, potreba i informacija, onda se i telo i odnos mogu tehnički nadograditi ili zameniti. Smrt je poslednji kvar koji treba popraviti. Međutim, Dostojevski bi pitao šta zapravo produžavamo. Ako se produžava biće zatvoreno u strast, tehnološko produženje života ne rešava problem, nego ga beskonačno uvećava. Besmrtnost bez preobražaja može biti upravo ono zbog čega nas „Bobac“ užasava.

VERA U VASKRSENjE I TRANSHUMANIZAM

Zato je razlika između hrišćanske nade i transhumanističkog trajanja presudna. U hrišćanskom ključu, večni život nije beskonačno ponavljanje postojećeg stanja, već preobraženje ličnosti u odnosu sa Bogom i drugima, po sili vaskrsenja datoj nam u Hristu. U transhumanističkoj viziji naglasak je na očuvanju i povećanju postojećih sposobnosti. Jedna pita kako čovek da postane nov, druga kako da ostane isti što duže. Mrtvaci iz priče žele upravo drugo: još nekoliko meseci istih razgovora, istih strasti i istog kikota.

Aktuelnost priče ipak ne treba svesti na osudu oštih slabosti. Njena dublja poruka odnosi se na svakog čoveka. Svako može svoj život pretvoriti u „bobac“ ako stalno ponavlja iste obrasce, odbija da vidi drugoga i svoje želje proglašava jedinom istinom. Tehnologija i ideologija samo povećavaju ono što već postoji u srcu.

Mrtvaci neprestano govore zato što bi ih tišina primorala da susretnu sebe. Savremeni čovek takođe može stalno proizvoditi sadržaj, slike, komentare i informacije da ne bi čuo pitanje o smislu. Beskrajna komunikacija ne garantuje zajednicu. Ponekad samo prikriva duhovnu prazninu.

GUSTO TKANjE SMISLA

„Bobac“ je jedna od onih kratkih priča u kojima Dostojevski postiže gustinu velikog romana. U nekoliko scena pojavljuju se njegova glavna pitanja: da li je čovek sposoban da upravlja sobom, šta se događa kada slobodu odvoji od dobra, može li istina bez pokajanja imati moralnu vrednost, šta ostaje od društvenih uloga posle smrti i da li je večnost uteha ili razotkrivanje...

Čvor priče nije govor mrtvih, nego njihova odluka da ukinu stid. Poklič „razgolitimo se“ sažima pobunu protiv svake unutrašnje granice. Mrtvaci veruju da će potpunim otkrivanjem postati iskreni, ali zapravo postaju konačni zarobljenici sopstvenih strasti. Njihova ispovest nema pokajanje, njihova sloboda nema ljubav, a njihov razum nema viši cilj.

Simbol moralnog zadaha pokazuje da se raspad duše ne može zauvek prikriti. Spoljašnja pristojnost može sakriti zlo, ali smrt skida svaku dekoraciju. Ipak, ni tada promena nije automatska. Čovek može videti sopstvenu trulež i nastaviti da u njoj uživa. Upravo ta tvrdoglavost čini pakao mogućim. Pakao je produženje nepokajanih strasti, stanje u kome želja ostaje, a mogućnost njenog smislenog ispunjenja nestaje.

UTOPIJI NjET

Dostojevski tako nudi ozbiljnu kritiku utopijskih projekata koji obećavaju novog čoveka bez unutrašnjeg preobražaja. Novi zakoni, nove institucije, naučne teorije i propaganda ne mogu sami stvoriti ličnost sposobnu za ljubav. Ako se čovek ne promeni, on će i grobove organizovati po starim navikama. Njegova utopija postaće efikasnije uređena bestidnost.

Naslovna besmislena reč predstavlja krajnji ishod takvog života. Kada govor više ne služi istini i zajednici, on se raspada i postaje buka bez kraja i konca. Ako sloboda ne služi dobru, ona postaje ubilačka i samoubilačka samovolja.

Nade ipak ima. Sama činjenica da pripovedač sluša, da je potresen i da želi da objavi ono što je čuo znači da glas iz groba može postati upozorenje živima. Mrtvaci više ne mogu da izađu iz svog kruga, ali čitalac može. Dostojevski nas suočava sa grobljem da bismo pre smrti proverili čemu se naginjemo, šta u sebi hranimo i kakav glas gradimo za trenutak kada sve maske padnu.

„Bobac“ poručuje da bez Boga i besmrtnosti nema potpunog pojma čoveka, ali i da sama ideja besmrtnosti nije dovoljna. Potrebno je živeti tako da besmrtnost bude život, a ne beskonačno umiranje u ništavilo. Čovek nije „neutralno besmrtan“, nego je večno živ ako je sposoban za Ljubav koja je Istina u sabornosti sa bližnjima. Grobljanski kikot zato nije samo slika smrti. On je pitanje upućeno svakom živom čoveku: da li naše postojanje ide ka preobražaju ili se sve naše reči i dela pretvaraju u „bobac“?

UPUTNICE ( 2. 8. 2026. )

1. https://www.youtube.com/watch?v=TTijvlHJ-Ks

Izvor: Pravda