„PREBILOVAČKE GOLUBICE“ ALEKSANDRA ŽIVKOVIĆA: Još jedna knjiga o nadumnom srpskom stradanju

Piše: Vladimir Dimitrijević

ZEMLjA HERCEGOVA

Govoreći o Jovanu Dučiću, Vladika Nikolaj je rekao i nekoliko slavnih reči o srpskoj matičnoj zemlji, Hercegovini:“O kako je prečudna ta zemlja Hercegovina! U njoj se sjedinjuju prirodna surovost i blagost. Njenu glavu pokriva večiti sneg, na njenim prsima sazrevaju smokve, a njene vrele noge hlade se u moru. Ta malena i kršna zemlja dala je Srpstvu mnogo velikih ljudi: svetaca, junaka, mudraca, pesnika, prosvetitelja, umetnika u zanatstvu, veštaka u poslodavstvu, naučnika i državnika, sve u višem stilu. Šta ja govorim, zar samo Srbiji i Srpstvu? Zaista ne, nego mnogim bliskim i daljnim zemljama, kao Austriji, Rusiji i Turskoj, Albaniji i Grčkoj. Otuda nije bez osnova ona poznata reč: „Hercegovina sav svet naseli a sebe ne raseli“. Jedino što je kršna Hercegovina mogla izvoziti kroz mnoge vekove, to su veliki i znameniti ljudi. (…) Veliki ljudi javljaju se u bezimenoj ali velikoj sredini. Nikada jedan bor ne dostiže ovu ponosnu visinu rasteći osamljen u trnjaku ili kamenjaku kao rasteći usred gustog borja. I u biljnom carstvu dakle postoji neko nadmetanje među sličnim kao i u ljudskim sredinama. Istorija Hercegovine to je nadmetanje velikih među velikim, iz stoleća u stoleće, iz pokoljenja u pokoljenje, kažu još od cara Konstantina pa eto do naših dana.“

Tako nas je učio Vladika Nikolaj.

Zato je Hercegovina uvek i bila na udaru neprijatelja pravoslavnog Srpstva. Zato su i hteli da je istrebe.

O tom pokušaju Srbocida u dedovini Svetog Save pišu se bitne knjige. Jedno od njih je roman „Prebilovačke golubice“ Aleksandra Živkovića ( Zadužbina Knez Miroslav Humski, Trebinje, 2026. godine ), koji govori o stradanju hercegovačkog sela Prebilovci krajem jula i početkom avgusta 1941.

ZAPISI IZ PROŠLOSTI

Roman ne počinje neposredno u Prebilovcima 1941. godine, već mnogo ranije, u vekovima koji prethode velikoj nesreći. On najpre gradi istorijsku pozadinu budućeg pokolja i pokazuje da stradanje Prebilovaca ima dubok koren.

Tako biskup ( i sam pokatoličeni Srbin ) fra Dominiko Andrijašević ( sa kraja 16. i početka 17. veka ) piše Rimskoj kongregaciji za propagandu vere, govoreći da je hercegovačko rimokatoličko stanovništvo malobrojno, dok je većina naroda „kršćenog po grkoistočnom obredu”. U pismu se govori da „s desne strane rijeke Bregave katoličkog puka nema”, a da se pravoslavni narod „jako suprotstavljaju svakoj našoj akciji”.

Zatim sledi prepiska iz 1684. godine između serdara Nikole Nonkovića i mletačkog providura Pjetra Valerija. Nonković moli za pomoć protiv turskog zuluma. Narod, po njegovom pismu, želi oslobođenje, a serdar smatra da bi bilo najbolje da svoju sudbinu veže za Veneciju. Mletački odgovor, međutim, otkriva drugu stranu budućeg savezništva. Pomoć nije bezuslovna. Od serdara se traži da svoje snage stavi pod mletačku komandu, da narod prihvati njihovu vlast i da se posle vojnih operacija zemlje Turaka i pravoslavnih podele katoličkom stanovništvu Zažablja.

Da i ne govorimo koliko su Mleci usrdno radili na pretvaranju Srba u „papežnike“.

UDAR NA ŠĆEPANA I DOBA TURAKA

Posle ovih pisama, radnja Živkovićevog romana se premešta u zapadnu Hercegovinu, u gladne godine oko 1710. Pred čitaocem je Šćepan, siromašan čovek koji stoji pred praznim torom. Suša, dugovi i nemilost gazde, rimokatolika Vinka Marčete, doveli su ga do krajnje bede. Za dve vreće lošeg žita izgubio je poslednje koze i jare. Šćepan, skrhan, izgovara: „Neka bude volja tvoja, Gospode…”

Ubrzo se otkriva da Vinko nije samo surovi poverilac, već i posrednik u katoličenju. On sustiže Šćepana i počinje da mu govori o župniku Savi Vukiću, takođe preverici. Ako Šćepan pređe u latinsku veru, dobiće pomoć. Vinko mu govori da mu niko neće skidati ikonu Svetog Nikole sa zida, niti mu braniti da kaže da je Srbin i da slavi slavu, ali da treba da kaže da više nije „vjere grkoistočne”, nego katoličke. Šćepan odmah razume suštinu ponude i pita: „Veliš li ti to meni da pređem u vjeru latinsku?” To je izbor: gladna deca su sa jedne strane, obraz pred precima i komšijama sa druge. I vera pravoslavna, stara i neporažena. Župnik računa na Šćepanovu slabost. On očekuje da će siromašnog čoveka, kad jednom pređe na uniju, početi da izjeda stid, pa će i druge privlačiti za sobom kako ne bi ostao sam. Tako to rvanje traje od kad je sveta i veka.

Naredna istorijska slika romana smeštena je u 1821. godinu, u kulu Hadži Mehmed-bega Rizvanbegovića, kapetana Hutovske kapetanije. Oko njega su panduri, seratlije i mladići latinske vere koji mu pomažu u pohodima, jer ih privlači pljačka i jer se nadaju da će njihova sela biti pošteđena.

Mahniti pokolj pravoslavnih i dalje traje.

STRAHOTNA TAJNA PAPSKE UNIJE

Pre ustaškog pokolja bilo je obimno unijaćenje ( očuvanje vizantijskog obreda uz priznanje pape kao „namenika Hristovo na zemlji“), pa rimokatoličenje Srba iz Hercegove zemlje. I župnici nisu imali čemu da uče preverice osim mržnji prema onima koji nisu „maknuli verom“.

Reč „unija” nas podseća na Matavuljevog Pilipendu, koji neće da pređe u „carsku viru” makar umro od gladi; takođe, ne možemo ni izgovoriti ovu reč a da se ne setimo svih lukavstava i podlosti kojima su se služili latinski misionari da bi Srbe preverili. Između ostalog, u sanktpeterburškom časopisu „Duh hrišćanina“ (april 1863. godine) Živojin Žujović, kao student ruske Duhovne akademije, objavio je članak „Unijatstvo u Hercegovini“, u kome takve metode opisuje. Pre svega, Žujović uočava da Vatikan i Beč daju ogromne pare za preveravanje pravoslavnih. Siromašne mladiće iz Hercegovine preuzimaju jezuiti i ulažu u njih: „Domaći život budućih fratara je takav da se bolji poželeti ne može: žive u pristojnim i urednim stanovima, imaju obilnu i ukusnu trpezu, nose prikladnu odeću, jednom rečju – sve što im je potrebno i više od toga, nalazi im se pri ruci…”

Učeći svoje vaspitanike „svakidašnjoj životnoj mudrosti, da im, na primer, lice bude prijatnim osmehom ukrašeno kad razgovaraju sa drugim ljudima, a naročito sa silnima ovoga sveta”, jezuiti, po Žujoviću, postižu svoj cilj: „Mladi Hercegovac, posle nekoliko godina provedenih u Rimu, već više nije Hrecegovac; sada je to ovejani katolik, papist i Italijanac! Za njega biste rekli da se rodio u kući prvog papinog miljenika: blag, uslužan, do krajnosti obziran. Sve što je u domaćem duhu, njemu je potpuno strano; sve što je drago njegovim zemljacima, ocu mu i majci, što je pre bilo drago i njemu samom, sada je za njega neobrazovanost i glupost… Još malo pa će mu sve što je njegovo rođeno postati do krajnosti odvratno”.

Čim mladi fratar dođe u rodni kraj, počinje da deluje među pounijaćenim Srbima, učeći ih da odbace svoj dotadašnji identitet, verski i nacionalni: „Čuje li samo fratar da unijat, pri susretu sa pravoslavnim, pozdravi ovoga po narodnom običaju: ‘Pomozi Bog, brate!’ i dobije od njega odgovor: ‘Bog ti pomogo, brate!’ odmah naređuje unijatu da to ubuduće ne čini. ‘Kad hoćeš da pozdraviš Vlaha, reci samo: Hvaljen Isus!’ (mada ovakav pozdrav nema gotovo nikakvog smisla na srpskom). ‘A i kako će tebi Vlah biti brat?’ ‘Kako da zovemo pravoslavne?’, pitaju ponizni unijati. ‘Zovite ih kudrovi (kudravi psi, na srpskom), repovi (reponje), rkaći (bikovi koji ruše ograde i nište useve)’“, svedoči Žujović o metodama antipravoslavne propagande.

SVEDOČENjE ARHIMANDRITA PAMUČINE

Čuveni hercegovački arhimandrit Joanikije (Pamučina), koga Žujović citira, ovako opisuje svoj razgovor sa jednim Srbinom unijatom: „U jednom selu gde sam se i ja dogodio u kući siromašnog pravoslavnog hrišćanina, dođe mi u kuću domaćinov sused unijat. Posle kraćeg razgovora, zapitam ga ja: – Zašto vi toliko mrzite i svakojakim besčastnim imenom grdite svoju sabraću, pravoslavne Srbe? – Ne pitajte me, oče, za to sam se sad s svojim patrom svadija, pa me već i zbog ovoga sigurno neće mimoići neka beda! – Kakva to beda? – zapitam ga ja. – Takva da mi i za ono triba sutra (kada se budemo skupili u crkvu na bogosluženje) izit izvan puka. Pitali ste zašto mi ružećim imenima zove pravoslavne? A zar ne znate da nas patri maltene silom na to nateravaju? A evo kako je još pridikao pater.

Ja ga malopre upitam: – Hoće li se kudrovi spas, i hoće li i oni u raj? – Šuti! – jetko me je prekinuo fratar. – Kudrovska vira je nikakva (najgora) vira; oni nisu dostojni ni nositi ime ljudi! Kudrovi u Boga ne viruju, od njih nema gorij niko na ovom svitu; oni su iljadu puti grđi nego Turci, i bolje se iljadu puti poturčiti, nego njihovu viru primiti. Kogod ne viruje u svetog oca papu, on u raj ne more, okrom dite od sedam godišta. – Na to mu ja odgovorim: – Hoće li to biti tako, patre? I kako to tako da more bit, kad se oni mole Bogu kao i mi, i ispovidaju, i pričešćuju se, i poste i bolje nego mi?

Kako se samo razgnjevio na mene pater, kako me je pogledao. Prosto sam se prestrašio. Pa onda odjednom zagalami: – Ni jedne više, prokletniče… Dabogda zanimio! (nikakvij zakon i vira!) (…) Tako fratri postupaju sa nama”.

„Sutradan“ – nastavlja otac Pamučina – „pun žalosti i jeda pođem kod fratra, i pošto se obično pozdravimo, reknem mu: – Šta ste vi to, more, sinoć govorili pred prostim ljudima, zašto širite tako niske misli kao ono sinoć kad ste bili u tom i tom selu? Ili možda mislite da je ovo papina a ne turska zemlja, da su sve ovo puste njive, pa ste izneli svakog semena da sejete kuda vama drago? Varate se, ljubezni! Takvim propovedima vi samo unižavate sebe. Zar je jevanđelje to što ste vi sinoć govorili?Tako li vaša bogoslovija uči? – Donekle zbunjen mojim rečima, fratar mi dosta zaobilazno odgovori: – Zašto bih ja o vam ružno govorio, ta mi smo skoro jednoverci, i naša vira je od grčko-istočne samo u dva-tri riči razlučila? Ako sam sinoć što i besedija, besedija sam za Lutore i Kalvine.”

Lagao je, naravno.

PROPOVED JEDNOG FRATRA

Arhimandrit Pamučina navodi još jednu vrlo interesantnu fratarsku propoved. Evo odlomka iz te propovedi, od reči do reči: „Nemojte se Bogom kleti, najbolje virujte u svetog oca papu, pa poštujte svoga redovnika isto kako Boga; jer vi Boga ne vidite i ne znate, no misto Boga gledajte svoga redovnika; pa kako god vam on kaže, onako je istina, isto kao da vam samij Bog kaže. Ja Boga vidim svaki čas, i da ja oću sad bi siša ovdi Isukrst, no ja neću, budući da ste vi grešni. Kudrovima (pravoslavnima) ništa ne virujte, i držite ih za nikakvu (ovde je reč nikakav upotrebljena opet u smislu uvredljivog nipodaštavanja) viru – i, ako morete, tajno da niko ne vidi, uradite im svako zlo, ubite ga, ukradite mu, slažite mu, odajte ga silnome, pa ne bi li se ova nikakva vira, što u svetog oca papu ne viruje, iskorenila; i ovo sve kad bi izvršili, bilo bi dovoljno za spasenje duša.”

Zar je onda čudno što su se pounijaćeni pa pokatoličeni Srbi odnarodili? I zar je čudno što su se od njih 1941. godine regrutovale najgore ustaše? Zar je čudno što su im samostani poput Širokog Brijega u Hercegovini bili sedišta?

PREBILOVCI UOČI RATA

Posle prikaza vekovnih pritisaka, zuluma i verskih podela, Živković slika Prebilovce kao živo, radno i rodno selo. Jesen 1938. idilična je: ljudi skidaju letinu, dopremaju seno, rade oko vinograda i pripremaju se za zimu. Onaj ko bi sa visine pogledao Prebilovce „mogao bi pomisliti da u košnicu gleda”. Ono što će ustaško zlo uništiti je uređen, živ, porodičan svet, slika sušte krasote u koju je Bog naselio ljude, krunu Svoje tvorevine…

U središtu miomirisnog prizora nalazi se domaćin Tripko Ćirić, čovek sa devet kćeri i jednim sinom. Pošto mu je vinograd dobro poneo, on poziva rodbinu i prijatelje na mobu, da mu pomognu oko berbe i ceđenja vina. U njegovom dvorištu skupljaju se mladi i stari – momci nose grožđe, devojke ga gaze bosim nogama, a stariji nadgledaju da šala ne pređe meru. Pesma, smeh i rad spojeni su u ozareni prizor seoskog života. Devojke i momci se nadmeću pesmom. Baš te devojke su golubice iz Prebilovaca, sestre, drugarice, kćeri, neveste, čije su duše ispunjene svetlošću radinosti i mirne savesti.

Posebno se izdvajaju Stana, Tripkova starija kćer, i njena prijateljica Mileva Bodiroga. Njihov razgovor o Bogdanu, Staninom deveru, otkriva mladalačku stidljivost i čistotu življenja. Među njima se nađu i komšije druge vere, Tomislav i njegov sin Jure, koji dolaze po žito. Jure prilazi devojkama, pije slatki sok od grožđa i izgovara Milevi laskavu rečenicu. Stana ga odmah vraća na mesto, podsećajući Milevu da je on „od njini”, to jest inoverac. Jedna, pomalo nejasna, granica, koja će kasnije postati krvava, izaziva nelagodnost, čiji uzrok nije odmah shvatljiv: čovek je čovek, ma koje vere bio. Tako bar izgleda.

U ČAPLjINI UOČI RATA

Radnja Živkovićevog romana se seli u Čapljinu, avgusta 1940. godine. U kafani „Tri platana” okupljeni muškarci prate partiju šaha između Mirka Brajkovića i Gavrila Petrovića, zvanog Šumadinac. Gavrilo je srbijanski oficir, čovek koji je u Velikom ratu stekao čin kapetana i medalje za hrabrost, ali je kasnije izbačen iz vojske posle sukoba sa bivšim slugom Beča i Habzburga, Hrvatom Davorinom Stipančićem. Stipančić je posle rata primljen da služi kao oficir u vojsci Kraljevine Jugoslavije, iako se hvalisao zlodelima u Mačvi, kada je bio čudovište prema srpskim seljacima, ženama i devojčicama. Gavrilo je njegovo ruganje prekinuo udarcem pesnicom. Zbog toga gubi činove i Karađorđevu medalju, ali zadržava ono što mu se ne može oduzeti: dva ožiljka od švapskih kuršuma. Kasnije, uz pomoć ratnih drugova, postaje komandir žandarmerijske stanice u Čapljini.

Kasnije, pred Petrovićem se nađu trojica ljudi koje žandarmi privode, zatekavši ih iznad Šurmanaca u navodnom naučnom istraživanju kraških jama. Oni se predstavljaju kao članovi „speleološke udruge” i tvrde da istražuju jame i pećine po nalogu Hrvatskog geološkog instituta. Sa sobom nose konopac, teg, busolu, karte, boju, eksere i oznake. Gavrilo sumnja u smisao njihovog posla i pita kome treba da po vrelini ide „od zmijarnika do zmijarnika” i meri rupe. Nevini su, naravno: žele da naprave registar jama, da bi iste prestale da budu opasnost za stoku i čobane.

U te jame, dobro premerene, 1941. biće bačeni pravoslavni Srbi. Stipančićevi sunarodnici i istomišljenici ne odustaju.

DOLAZI STRAŠNA GODINA

Anšlus Austrije, govor Hitlera o Nemcima u Čehoslovačkoj, aneksija Sudeta, napad na Poljsku, pristupanje Jugoslavije Trojnom paktu, 27. mart i bombardovanje 6. aprila 1941. godine prethode stradanju Hercegovine. Naročito je važan 6. april, kada bombarderi Trećeg Rajha napadaju Beograd i druge srbijanske gradove, posle čega se radnja romana premešta u Čapljinu 8. aprila 1941.

U Čapljini su vozovi zaustavljeni, grad je u pometnji, a na ulici se pojavljuju znaci raspada jugoslovenske države. Pripadnici „Mačekove straže” na prevaru razoružavaju žandarme i preuzimaju nadzor nad oblašću. U opštinskoj sali Pero Jukić okupljene poziva da slušaju don Iliju Tomasa. Župnik vatreno govori o hrvatskom narodu kao narodu koji je „prikovan za križ”, a zatim poziva da se pozdravi Pavao Canki, ustaški stožernik za Hercegovinu.

Don Ilija, očiti ustaški vođa, imenuje Peru Jukića za ustaškog poverenika za Čapljinu i naređuje da mu se preda sva opštinska vlast. Posebno je simboličan trenutak kada odbacuje stari pečat i podiže novi, govoreći: „Ovim pečatom od danas će se hrvatska sudbina pečatiti!”

DELO DON ILIJE TOMASA

Pavao Canki govori o proglašenju Nezavisne Hrvatske Države i o „svetoj zadaći” njenog stvaranja. Muslimani se nazivaju „hrvatsko cvijeće”, ali don Ilija kasnije Franji Vegi objašnjava da je to privremena upotreba muslimana u ratu protiv Srba, kao što se žar u vatru ne vraća rukom nego mašicama. Istovremeno, on daje uputstva da se vojnici srpske, „grkoistočne” vere izdvoje i odvedu u šurmanačku jamu. Na pitanje „Znači u jamu s njima?”, odgovor je kratak: „U jamu!”

Ilija Tomas Vegi objašnjava da vojnici „ne bi smjeli stići doli” i odbacuje ideju da budu bačeni u Neretvu, jer bi tela mogla izazvati uznemirenje Srba nizvodno, zbog čega ga i upućuje na „špilju bezdanušu” iznad Šurmanaca.

Don Ilija pominje mapu koju ima Pero Jukić i kaže da su takve mape pravljene „još prije no što je zapucalo”. To povezuje ranije „naučno“ istraživanje jama sa sadašnjom namerom da se jame upotrebe kao mesta likvidacije. Posebno je važno što don Ilija savetuje Vegi da se drži po strani, da organizuje i izdaje naredbe, a da izvršenje prepusti lokalnom dželatu Niki.

VOJSKA U GABELI

Živkovićev roman ulazi u Gabelu, 13. aprila 1941. godine: pitomci podoficirske škole iz Bileće i njihov komandant, major Popović, pokušavaju da uspostavi vezu sa komandom, ali u haosu raspada države to je nemoguće. Pitomci majora Popovića zatim ulaze u sukob sa pripadnicima „Mačekove straže” i ustašama. Pobunjenici, često u civilu, pucaju na njih, a zatim, kada se nađu u teškoj situaciji, odbacuju oružje i ponovo postaju „civili”. Toga dana Čapljina je nakratko oslobođena od ustaša i njihovog terora, a srpski zatočenici su pušteni iz zatvora. Ali taj mir je kratak. Zbog brzog napredovanja okupacionih snaga i izdaje koja je sveprisutna, vojska se u noći između 16. i 17. aprila povlači iz Čapljine, pa ustaše ponovo ulaze u grad i zavode strahovladu.

ČOPORI DVONOGIH ULAZE U ISTORIJU

U Klepcima, sredinom maja 1941, formiraju se ustaški rojevi, pod izgovorom zaštite države i naroda. Srpsko stanovništvo postaje glavni predmet progona: pretresi kuća, traženje oružja, optužbe za komunističku ili četničku literaturu, javna premlaćivanja viđenijih ljudi. Posebno su značajne uredbe kojima se zabranjuje ćirilica, sprečava okupljanje, pa se čak i „grupisanje više od dvojice Srba” može smatrati neprijateljskim udruživanjem. Srbima je naređeno da nose belu traku sa slovom „P” ( „pravoslavac“ ). Istovremeno se šire glasine da će oni koji pređu u rimokatoličku veru biti pošteđeni progona i pljačke. Nekakav čopor bivših ljudi, koji sebe zovu „ustašama“ ( ustanicima ), ulazi u istoriju. Vukovi iz dečjih strahova su zveri, ali su daleko, u brdima; ustaše se, naprotiv, sve češće viđaju među ljudima. Liče na ljude, ali su, crnom dušom, već odavno rešili da to ne budu.

Potom sledi čapljinska noć između 17. i 18. maja 1941. godine. Profesor istorije u penziji Mihajlo Petranović stoji kraj prozora i sluša zvuke koji najavljuju novo zlo. On pamti da je već bio privođen, ispitivan i ponižavan, a njegova prošlost srpskog dobrovoljca, profesora i sokolskog delatnika postaje opasna u novom ustaškom poretku. U podrumu stare kasarne ljudi su mučeni i izvođeni na ispitivanja. Posebno je potresna sudbina Budimira Gajića, koji veruje da je greškom zatvoren i poziva se na fra Tugomira Solda. Stražari ga lažno uveravaju da će greška biti ispravljena, a zatim ga vraćaju pretučenog na smrt.

A onda se srećemo sa Spasovdanom, 29. maja 1941. godine, u porti čapljinske pravoslavne crkve. Vernika je malo, ali se služba ipak drži. Prota Ljubomir Hajdinović poziva narod da sačuva dušu, da ne čini zlo i da ostane u miru. Kad Srbi zapevaju pesmu, i to je povod za ustaški progon. Mladić koji peva o devojci – hajdučici biće odveden da se nikada ne vrati. Strah od srpske pesme strah je od nepobedivog srpskog života.

SLUČAJ ŠIJAK

Ristana Šijak, majka uhapšenog mladića Spasoja, koji je prkosno pevao, dolazi don Iliji Tomasu u nadi da će joj on pomoći. Don Ilija pita Ristanu da li bi mogla prepoznati sina ako ga vidi, a ona odgovara da bi svoje dete prepoznala i bez očiju. Potom je vodi pored zatočenika, ali je Spasoje toliko izobličen mučenjem da ga ni majka ne prepoznaje. Kada joj don Ilija kasnije kaže da je prošla pored njega, njen bol prerasta u kletvu: „U ime čije vjere može se čovjek ’nako tući?”

Posle dvadeset tri dana mučenja, baš na Vidovdan, Spasoje je odveden na stari most preko Neretve i ubijen, a telo mu je bačeno u reku. Njegovi ostaci nisu pronađeni, niti sahranjeni.

To i jeste cilj: Srbi ne samo da se moraju lišiti života, nego ne smeju imati ni groba, ni mramora.

DESIMIR

A 24. juna 1941. godine, Desimir Mihić stiže u Čapljinu iz Stoca, nameravajući da nastavi put ka Zagrebu zbog očeve sahrane. On svraća u hotel Ivana Vege, svog poznanika, ali se taj susret brzo pretvara u hapšenje. Desimir ima propusnicu, objašnjava kuda ide i zašto žuri, ali to više nema vrednost. Kada ga privode, on moli Vegu da potraži don Iliju Tomasa, verujući da bi se ovaj mogao zauzeti za njega. Vego ostaje nepomičan: ustaše prestaju da budu ljudi.

U tamnici Desimir zatiče brojne uhapšenike. Većina zatočenika još veruje da su uhapšeni samo privremeno, radi sprečavanja navodnog srpskog ustanka o Vidovdanu. Desimir, međutim, shvata dubinu opasnosti i šapatom govori jednom Srbinu – sudiji: „Sve će nas pobiti, sve do jednog…” Sudija Srbin mu u prvi mah ne veruje i pita gde se može „tek tako pobiti narod ni kriv ni dužan”. To i jeste bila glavna ustaška zamka: Srbi su verovali da je obnovljena Austro – Ugarska, koja je potiskivala pravoslavne, ali ih nije klala i ubijala. Nisu pojmili da su ustaše borbeni malj papizma, koji se sveti svima što ne vole „svetog oca u Rimu“, i da su rešili da zatru Srbe kao živa bića.

Noću zatočenike izvode pod izgovorom da će biti pušteni ako potpišu izjavu. Umesto toga, vezuju ih lancima i spremaju za put u smrt. Desimir, svestan da ih ne vode na slobodu, sa sudijom Andrićem počinje da olabavljuje lance. Andrić gine, ali Desimir uspeva da se domogne Neretve i preživi. On još jednom traži pomoć od don Ilije Tomasa. Gladan, iznuren i progonjen, kuca na župnikova vrata i moli bar za hleb, odeću, čašu vode. Don Ilija mu odgovara: „Ne smijem!” Kada shvati da je i Tomas ustaša, Desimir uspeva da se prebaci u Srbiju i svedoči o ustaškim zlodelima i Tomasovoj aktivnosti.

MIR NESTAJE

Stižemo i u Prebilovce 29. jula 1941. godine. U dvorištu Lazara Ekmečića u zaseoku Grlić nižu se listovi duvana, ali nekadašnja pesma i moba više ne postoje. Strah se uvukao u selo. Već se zna da su ljudi hapšeni, mučeni i ubijani, a zna se i da su obećanja o bezbednosti lažna. Lazaru dolazi šurak Petar Marić iz Klepaca, po nagovoru don Ilije Tomasa, da ga ubedi da sa porodicom pređe u katoličku veru. Petar to predstavlja kao jedini način spasenja. Lazar, međutim, odbija: ako veruje u Svetu Trojicu, kaže on, bilo bi ga sramota „u vedro puno vode pogledati”, a pita se i kako bi ga dočekali otac i dedovi da izda veru predaka.

Prvog avgusta u Prebilovce dolaze patrole sa novom objavom: navodno je zabranjeno da se iko tuče ili ubije bez suda i dokazane krivice. Ustaše idu po selu i pozivaju ljude da se vrate kućama, jer im se, navodno, ništa neće desiti. Niko im ne veruje: sve je postalo jasno. Jer je sve sistem: prvo se ljudi hapse i muče, zatim se lažnim obećanjima vraćaju iz zbegova, a onda se na sastancima određuje kako će se celo selo „ugasiti”.

PLAN ZA PREBILOVCE

Don Ilija Tomas i Pero Jukić rešavaju da unište Prebilovce. Plan je precizan: obuhvat sela u zoru, dovođenje ljudi kamionima u Čapljinu, blokada železničke stanice i transport stočnim vagonima do Šurmanaca. U razgovoru se otvoreno govori i o deci – na pitanje šta sa njima, odgovor je: „I đeca, nema mjesta sažaljenju!” Don Ilija i Pero Jukić, pomalo začuđeni sa lastavicom koja uleće kroz prozor, tumače njen let kao znak da oko Prebilovaca moraju biti „pozatvarani svi prozori”, da „neka lastavica” ne bi proletela.

Lepota ptičjeg leka za predvodnike čopora znak je smrti i uništenja.

U samo praskozorje ustaše kreću u pokolj. Mnogi Prebilovčani su prethodnu noć, zbog straha od napada, proveli u brdima oko sela. Ipak, zorom se najveći broj žena i dece vraća kućama, dok stariji muškarci i manji broj muške dece ostaju skriveni u brdima. Njihova pretpostavka je da bi u slučaju napada najpre muškarci bili meta, pa se zato žene i deca vraćaju u domove. Ali ustaše su demoni u prividu ljudskog tela: napad nije usmeren samo na borbeno sposobne ljude, već na čitavo selo, uključujući žene, decu, starce i bolesne. U tom trenutku, obruč oko Prebilovaca postaje ognjeni, a svako kretanje, čak i povratak kući, povod je za smrtnu kaznu.

UDAR NA ŽENE I DECU

Dok se po brdima čuju pucnji, u selu ustaše počinju da prikupljaju žene i decu. Jedne dovode u manjim grupama, druge gone pred sobom, a sve ih usmeravaju ka seoskoj školi. Kako ih je bilo sve više, zatvaraju ih u jednu od učionica. Da bi ih umirili, govore im da će uskoro biti u Srbiji i da će za njima doći njihovi muževi i sinovi.

Seoska škola, mesto koje bi u normalnom životu trebalo da bude prostor budućnosti dece koja uče da bi ponela zadatke svoje generacije, pretvara se u sabirni logor. Ustaše postavljaju stražu u širokom krugu oko zgrade, a pred ulaz stavljaju mitraljez tako da cilja u vrata škole. Kada učionica postaje premala, ostale žene i deca ostaju u školskom dvorištu. Ne dozvoljava im se da sednu, nego ih teraju da stoje na žezi. Žene drže decu uz sebe, deca im se hvataju za skute, a silnici ih gone psovkama, kundacima i motkama.

Žene zatvorene kod škole čuju sporadičnu pucnjavu iz sela i brda. Love njihove muževe, braću, sinove. Nada da će ih neko poštedeti, naročito zato što se mnogi lično poznaju sa ustašom Stojanom Ragužom i njegovom porodicom, ruši se sa svakim novim pucnjem i jaukom koji se prolama nad selom. Najnepojamnije: zlo ne dolazi od nepoznatih ljudi, nego od komšija, dobrih poznanika, s kojima se nije razmenjivala samo reč, nego i parče hleba. Uz sve moguće pregrade i ograde. Uz sve što su papini župnici gradili vekovima. Ipak, zar nije ostalo ničeg ljudskog?

UNIFORMISANI LjUDOLOVCI

Uniformisani vampir Stojan Raguž je potpuno miran pred tuđom nesrećom. On oblači vojničku bluzu, zakopčava se i uređuje „kao da se sprema za kakvu paradu”. Zatim naređuje da se žene i nejač puste iz škole i povedu ka mostu na Bregavi, gde ih čekaju kamioni. Ponovo im se govori da će biti prevezeni u Čapljinu, da će tamo dobiti hranu i vodu, a zatim biti ukrcani u vagone kojima će „putovati za Srbiju”.

Kada žene sa decom izlaze iz škole, one se mešaju sa onima koje su već bile u dvorištu. Svaka traži svoje, pokušava da prepozna majku, sestru, dete, snahu, komšinicu. Ali nema vremena za dozivanje i okupljanje porodice. Pod udarcima kundaka i motki, žene svojim telima štite decu i kreću ka školskoj kapiji. Tamo ustaše uređuju kolonu tako da u svakom redu bude po šest starijih osoba, dok su sa svih strana okružene naoružanim vojnicima koji drže oružje „na gotovs”, okrenuto prema koloni žena i dece.

Iza žena i dece, po komandi, ide grupa Cigana koja udara u talambase, stvarajući nesnosnu buku. ( Demonsku buku, naravno: đavoli se raduju pokolju pravoslavnih ljudi Hristovih! ) Muškarci su u brdima, neki su ubijani tokom potere, žene i deca su sabrani kod škole, stare i nemoćne uklanjaju na licu mesta, a ostali su gonjeni prema kamionima.

Školsko dvorište i učionice u Prebilovcima, silos na Modriču i železnička stanica u Čapljini postaju prostori mučenja, ponižavanja i pripreme za konačno odvođenje ka Šurmancima.

NE „FALjEN ISUS“ NEGO „FALjEN IROD“

Pored kolone stoje i komšije, ustaški za dom spremne, koje ne pokazuju sažaljenje, nego se rugaju žrtvama. Pošto papine sluge nikad nisu ni znale šta je sloboda, krivi su im Srbi koji su sazidali svoju državu i imali svog kralja. Njima je papa rekeo da su „predziđe kršćanstva“, a oni su samo podziđe ništavila. Masovno i masivno podziđe ništavila. Svemu se pridružuje, bar delimično, i „hrvatsko cvijeće“. Posebno je upečatljiva reakcija Halile Šoše, koja na kolonu gleda kao na „svatove” i dobacuje: „Da vam traga ne ostane”. Istovremeno, iz dvorišta Murata Šoše širi se miris pečenja, kojim se služe ustaše što gone njegove komšije: gladna, pretučena i uplašena nejač sa jedne strane, gozba i ruganje sa druge jasno govore o demonskoj prirodi prizora.

Više od dve stotine žena i dece utovareno je u četiri vojna kamiona. Iako im je rečeno da idu u Čapljinu, kamioni najpre odlaze ka brdu Modriču i silosu za žito. Tamo ih ustaše, uz batine, uvode u silos. Prostor koji je bio namenjen žitnom životu, postaje mesto paklenih prebilovačkih žena i dece.

Ustaše u Prebilovcima idu od domaćinstva do domaćinstva, traže skrivene ljude, zaviruju u pojate, podrume, tavane, stogove sena i čatrnje. Uz pretres ide psovanje svega srpskog i pravoslavnog, Svetog Save i Vasilija, cara Lazara, azbuke, ikone, krsne sveće i kandila. Njihov neprijatelj je Bog pravoslavnih jer oni služe ocu laži, maskiranom u „Faljen Isus“…

Mileva, žene Bogdana Medana, koja je zatečena u porođajnim bolovima, odvedena je do iskopane jame i ubijena, skupa sa nerođenim koji je trebalo da se rodi. Pozdrav ovakvih „kršćana“ u tom trenutku mogao je biti samo jedan:“Faljen Irod“. Jer su bili sluge Irodove, onoga koji je ubio četrnaest hiljada mališana po Vitlejemu i okolini, nadajući se da će ubiti Hrista.

BOG I HRVATI

Nešto posle četiri časa popodne u školsko dvorište dolaze bitni ustaški vampiri iz Čapljine. Franjo Vego pozdravlja okupljene govoreći da im je dato da žive „san koji su snijevali naši preci”, a ustaše odgovaraju pokličem: „Bog i ’Rvati!” Ono što se dešava srpskim ženama i deci nije zločin, nego ispunjenje istorijske misije. Pero Jukić je nezadovoljan što je deo muškaraca uspeo da pobegne prema Hutovom blatu, ali drugi ga uveravaju da će i oni biti pohvatani. U međuvremenu, naređuje se da muzika ne prestaje, jer je, kako se kaže, lakše slušati svirku nego „pisku i dreku žena i đece”.

U dvorištu i učionicama slede masovna poniženja, mučenja i satansko iživljavanje nad ženama i devojčicama. Naročito muče učiteljicu Stanu Arnaut. Njena lepota, dostojanstvo, obrazovanje i pripadnost srpskom rodu posebno razdražuju zločince. Ona ne pristaje da bude samo nemoćna žrtva; u jednom trenutku im kaže da bi ih se „sam đavo postidio”. Čopor ljudolikih bi da zauvek uništi srpsku školu i žensko dostojanstvo. Stana je posle užasa koji je doživela poludela, zlotvori su je ubili i zakopali, a njena braća su tek početkom šezdesetih godina pronašla njene ostatke i prepoznala je po pletenicama.

PAKLENA KULA

Noć između 4. i 5. avgusta u silosu na Modriču nastavlja isti obrazac. Andrija Buljan dolazi sa baterijskom lampom, osvetljava lica žena i devojaka i bira one koje će izvesti. Silos je prokleta kula u kojoj su žene iz Prebilovaca cele noći tučene i silovane. Pred zoru Joka Ekmečić uspeva da iskoristi nepažnju stražara i pobegne, pa postaje jedna od retkih žena koje su preživele i kasnije svedočile o zločinima.

A 5. avgusta patnice stižu železničku stanicu u Čapljini. Od ranog jutra ustaše i žandarmi blokiraju prostor oko stanice. Tamo su dovedene žene i deca, okruženi u dva prstena straže, ispred parne lokomotive sa šest stočnih vagona. Na jakoj letnjoj žegi oni mole za vodu, ali im se ne dozvoljava ni da priđu česmi. Stražari se čak pred njima umivaju i piju vodu, da bi njihovu žeđ učinili još težom.

Na stanici se nastavlja ponižavanje. Franjo Vego dovodi Husniju Avdagića, gradskog smetenjaka, i nudi mu da „izabere” ženu: zločinci u mučenju žrtava uključuju i čoveka koji je u gradu služio kao predmet podsmeha, koristeći ga kao još jedno sredstvo uvrede. Potom se žene i deca guraju u stočne vagone. Na vagonima je pisalo koliko vojnika ili konja može stati, ali, kako kaže Živković, nigde nije pisalo koliko „pretučenih, silovanih žena sa malom djecom” može ući u njih.

U VAGONIMA

Unutra vladaju teskoba, žeđ i nedostatak vazduha. One koje su blizu vagonskim daskama traže pukotine da udahnu bar malo čistog vazduha. Čapljinske žene pokušavaju da donesu vodu i hleb, ali im ustaše sve oduzimaju, vodu prosipaju po usijanom pločniku, a hleb bacaju psima. Iz vagona se čuju kletve, ali Joka Tripkova prekida žene rečima: „Ne tražite od Boga pomoć u zlu!” Potom se čuje vapaj majke kojoj dete umire u rukama, a zatim i vest da se starica Draginja „s dušom rastala”, stojeći, jer u prenatrpanom vagonu nema gde da padne.

Posle zatvaranja žena i dece u stočne vagone na čapljinskoj stanici, pisac nas vodi ka Šurmancima, gde se već okupljaju oni koji će izvršiti završni deo zločina.

Noću između 5. i 6. avgusta 1941. godine, na železničkoj stanici u Šurmancima okuplja se više od sto pedeset ustaša. Mnogi nemaju uniforme, nemaju pravo oružje, već su to obični seljaci ( „predziđe kršćanstva“ i podziđe ljudskosti ), sa šeširima, opancima ili cokulama. I svi nose pouzice, drvene motke koje se koriste za sušenje duvana. I to je suština NDH: nisu to tobožnja „dva kamiona ustaša“, o kojima je, lažući u ime Broza, pričao Krleža, nego je to veliki deo papinog stada, to jest đavoljeg krda, koji sa seoskih poslova prelazi na klanje Srba i pljačku njihove imovine.

Glavni organizator na šurmanačkoj strani je Ivan Jovanović ( Jovanović, od Jovana, i on, očito, od pokatoličenih Srba ), zvani Crni. Kada voz iz Čapljine stiže bez uobičajenog piska lokomotive, kao da i sam dolazi u tišini koja pripada zločinu, Crni dočekuje Andriju Buljana. Njihov susret ima službeno – svečani karakter: pozdrav, salutiranje, kafa, rakija i razgovor o planu. Upravo ta mirnoća, pokraj vagona punih žednih i pretučenih žena i dece, pokazuje sa čime se suočavamo. Zlo hrvatsko – europske „uljudbe“ baš je takvo – mirno, sistematsko, sa zlatnim naliveprom u jednoj i kamom u drugoj ruci. Dok Srbe u Hercegovini kolju, u Zagrebu, recimo, igra Hrvatsko narodno kazalište i sprema se objavljivanje Hrvatske enciklopedije.

U kafani Ludviga Jovanovića, Ivanovog brata, Crni i Buljan još jednom preciziraju raspored. Zločin je organizovan sa podelom uloga, kontrolom prostora i predviđanjem mogućeg otpora.

IZLAZAK IZ VOZA

U sredu, 6. avgusta 1941. godine, već u zoru, ustaše opkoljavaju kompoziciju. Puškomitraljezi su postavljeni prema vratima vagona, kao da se unutra nalaze opasni razbojnici, a ne izmučene žene i deca. Kada se vrata otvaraju, svetlost i svež vazduh ulaze u vagone, ali za zatočene to nije spas, nego samo početak poslednjeg puta. Oni mole za vodu, posebno za decu. Jedna starica drži u naručju već preminulog unuka. Ustaše ih ponovo obmanjuju: govore da je pruga minirana, da moraju peške preko brda, da će tamo dobiti vodu, hranu i preobuku, pa potom nastaviti put ka Srbiji. Laž o „Srbiji” ostaje do poslednjeg trenutka sredstvo dželatskog nadzora nad žrtvama.

Izlazak iz vagona otkriva razmere prethodnog mučenja. Mnogi ne mogu da stoje, noge im otkazuju posle noći provedene u teskobi, žeđi i nedostatku vazduha. Ipak, pod udarcima i pretnjama, žene i deca se svrstavaju u kolonu. Majke nose one majušne, starija braća i sestre vuku mlađe, a babe i majke pokušavaju da okupe svoju nejač kao kvočka piliće. Plač je već utihnuo jer su, veli Živković, deca „suze davno isplakala”. U tom hodu više nema ni snage za otpor, ni jasne nade, ali još ima traga majčinske brige i porodičnog sabiranja.

KA JAMI

Na Vrancu sledi nova faza poniženja. Ustaše pljačkaju novac, zlato, obuću i sve što bi moglo imati vrednost. Pretresaju žene i decu, ne štedeći ni mrtvu odojčad od koje se majke ne mogu odvojiti: pre nego što žrtve budu ubijene, od njih se oduzima i poslednji ostatak imovine, da bi im se oduzeo i potonji trag dostojanstva. Scena sa Stanom, ženom Tripka Ćirića, koja pokušava rukama da zakloni svojih devet kćeri, sva je usredsređena na nemoć nevinih pred naoružanim đavonoscima. Šta može majčina ruka pred ustaškom kamom osim da pokaže put ka nebesima?

Potom se grupe od po tridesetak žena i dece odvajaju i vode ka mestu za koje im je rečeno da je prevoj iza koga čekaju kamioni, ali put ih dovodi do otvora Ararove jame, zvane „Golubinka”. Sam naziv jame u romanu dobija crnu simboliku, jer se nad njom izgovara cinični poklič o „prebilovačkim golubicama”. Žrtve dolaze do uskog useka, odakle više nema pravog puta. Prve žene i deca guraju se u bezdan, a za njima dolaze naredne grupe. Mnoge patnice, posle svega što su preživele, više ne pružaju otpor, dok deca pokušavaju da se uhvate za ruke, noge, stene i izbočine.

Bacanje u Golubinku traje od ranog jutra do nešto pre četrnaest časova: niko od prebilovačke nejači dovedene na jamu nije preživeo. Posle zločina, jama je zasuta kamenjem, a Ivan Jovanović Crni u nju baca dve bombe. Kao nemi svedok ostaje smokva na rubu jame, sa čijih grana vise delovi odeće, kape, obuća i dečji kaputići. Potom se za izvršioce priređuje ručak od hrane i pića otetih od prebilovačkih domaćina. Uz piće se peva pesma koja slavi zločin, a u jami još ima živih, osuđenih na sporo umiranje. Tog dana u jamu je bačeno više od pet stotina lica, od kojih dvesta trideset sedmoro dece.

U JAMI

Romaneskni razgovori patnica u jami su kratki, isprekidani bolom, žeđu, strahom, molitvom, kletvom i traženjem najbližih. Čuje se vapaj deteta: „Plašim se, majo”, čuje se molba za „zeru vode”, čuju se majke koje dozivaju decu, žene koje traže svoje bližnje, one koje se mole Svetom Nikoli i Svetom Jovanu, ali i one koje u muci pitaju gde je Bog. Na kraju se javlja i zvuk svirale male Jelice Simine, one koju joj je deda napravio da ga doziva ako je napadnu vukovi. Taj zvuk u jami postaje poslednji ostatak detinjstva, porodice i sveta koji je nestao.

U gozbi ustaša nad jamom otkriva se sva đavolja nauka: Kain peva jer se oslobodio Avelja, i prineo žrtvu svome „bogu“, koji nije Bog, nego, po rečima Pisma, knez ovoga sveta, čovekoubica od iskoni. Iako Ivan Jovanović preti da se o zločinu mora ćutati, piće i samouverenost navode ustaše da zapevaju pesmu koja zločin ne skriva, nego ga slavi:„Paveliću, šta ćemo od Srba? / Vež’ u lance, bacaj u Šurmance!” Potom sledi vampirski sažetak: „Srpske su se pogasile svijeće, / Upalit` se neće”.

NIKO IM NIJE POMOGAO

Izvesni sa „predziđa“ su u narednim danima čuli zapomaganja iz jame, ali, kako kaže Živković, „niko im nije ni na koji način pomogao”. Zato zločin nije samo na rukama onih koji su bacali u jamu i pucali – on se nastavlja i u ćutanju onih koji čuju, znaju i ne čine ništa. A i zašto bi? Zatiranje krsta sa tri prsta je, ovako ili onako, pohvalna delatnost. Još da im se javi i „Gospa“, koja će hiljadu i šesto ustaša pobijenih za zlodela Drugog svetskog rata proglasiti za „hrvatske mučenike“, pa smo kvit…

Ključ je u religioznom pravdanju satanizma: trećeg dana posle zločina rimokatolički župnici su pričestili zločince, „opraštajući im počinjene grijehe”.

A kako ne oprostiti? Ustaški krvoloci su to činili u ime „viših principa“. Kad kažem „krvoloci“, često mislim i bukvalno: Ljubo Miloš je, na gumenu cev, lokao srpsku krv u Jasenovcu, a Vladku Mačeku, koga je izvesno vreme čuvao u „počasnom zatvoru“ u logoru nadužasa, rekao je da zna da će goreti u paklu, ali da će to biti za Hrvatsku. Maček je Milošev iskaz zabeležio u memoarima.

I OPET GLASOVI

Poslednji trag patnje smešten je u samu jamu, 7. avgusta 1941. godine. To više nije pripovedanje, nego niz glasova koji se otimaju tekstu i uleću u naš sluh kao ognjene strele nezaborava. Nema više romanopisca Živkovića, nema više „sveznajućeg pripovedača“ – postoje samo rečenice iz mraka, prekidane bolom, žeđu, strahom, molitvom i očajanjem. Dete govori: „Boli me, majo… sve me boli.” Majka odgovara: „Proći će, snago materina.” Druga majka pokušava da sačuva poslednji ostatak utehe: „Ne boj se, ođe smo sigurne.”

Glasovi iz jame, opet i opet, otkrivaju sve slojeve stradanja: glad, žeđ, polomljene udove, mrtvu decu u naručju, gubitak vida, dodir tuđih tela u mraku, molitve, kletve i pitanja Bogu.

I opet maternja melodija Jelice Simine. Ranije joj je deda napravio sviralu da ga dozove ako je napadnu vukovi. Sada, u jami, neko čuje svirku i kaže da Jelica duva u sviralu koju joj je deda izdeljao: vukovi, kao zveri iz dečjeg straha, postaju manje strašni od ljudi. Poslednje pitanje glasi: „Da li je noć, il’ je svanulo?”, a odgovor je: „Noć je… za nas svanuti neće.” To je ujedno i završna reč mučenika: za njih više nema zemaljske zore.

Roman se završava dokumentom od 15. avgusta 1941. godine u Mostaru, pod naslovom „Poziv Srbima”. U njemu se Srbi, sa porodicama čija prezimena počinju određenim slovima, pozivaju da se sakupe na železničkoj stanici radi „iseljenja u Srbiju”. Navodi se da mogu poneti pedeset kilograma prtljaga, novac i dragocenosti, ali i da moraju zaključati stanove i ključeve predati redarstvu. Oni koji se ne odazovu, pobegnu ili se sakriju, biće uhapšeni i „najstrože kažnjeni”. Taj dokument završava se naredbom da se iseljenje obavi „u najvećem miru i redu” i ustaškim pozdravom „Za dom spremni!”

Tako je to u NDH: ubijanje se naziva iseljenjem, otimanje imovine redom, prisila zakonom, a zatiranje porodica se pravda državnom naredbom. Živkoviću je jasno: od vekovnih pritisaka i obećanja, preko gladi, preveravanja, ratnog raspada Kraljevine Jugoslavije i ustaške vlasti, do jame i službenog papira koji pokazuje da se zlo nastavlja i posle vampirskog pirovanja.

Da li je nama nešto jasno?

PITANjE KOJE SE POSTAVLjA

Ključno pitanje koje se postavlja je – gde je bio Bog kad su rimokatoličke ustaše klale pravoslavne Srbe? I zašto rimokatolici Hercegovine krvavog zločinca, don Iliju Tomasa, koji je organizovao pokolj Srba u Prebilovcima 1941. godine, smatraju „sveštenomučenikom“, iako je pravedno pogubljen za dela koja je učinio? Da li je isti Bog ubijenih i ubica, ako se ogroman deo jednog naroda na Balkanu, na koncertima svog pevača Tompsona, ne odriče Srbocida koji su ustaše počinile?

Kako je bilo moguće da Vatikan napravi na našem terenu tipove kakav je Ilija Tomas?

O njemu je, od ustaša odbegli u Srbiju Desimir Mihić, pričao, pred komisijom koja je sabirala svedočenja preživelih žrtava:“Lagano, nešto pužući nešto idući, dođoh ponovo do gvozdene ćuprije i tu donesoh jednu vrlo pametnu odluku. Setio sam se da je tu u blizini, odnosno na samom početku sela Klepaca, župska kuća don Ilije Tomasa, katoličkog sveštenika koga sam već pominjao. Sveštenik je jedne hrišćanske crkve koja, kao i sve hrišćanske crkve, u osnovi svoga učenja ima ljubav i milosrđe. Mislio sam u sebi: „Iako pripada ustaškoj organizaciji, ipak će se zauzeti za mene, a ako ne sme da to učini skloniće me u svojoj kući dok ovi užasi ne prođu.“ Misleći tako, krenuh u pravcu župskog doma.(…) Sumrak se već počeo da spušta kada sam čuo da u popovoj kući svira radio i zvecka posuđe. Pop je bio došao kući. Zakucao sam na jedan prozor. »Ko je?«- začu se glas popov. Javio sam mu se imenom i glasom jednog očajnika, šta sam stvarno i bio; zabogoradih da mi otvori. »Ne smem, ne smem« – osorno mi je odgovorio. Uzalud je bilo moje preklinjanje, uzalud pozivanje na Hrista i njegovu svešteničku dužnost; odgovor je uvek glasio: »Idi, ne smem«. Ceo dan proveo sam na junskoj pripeci, bez kapi vode. Zapenušio sam od žeđi i bogoradio da mi da čašu vode. I taj Hristov sluga nije hteo da mi da ni čašu vode.“

Pitanje koje se postavlja posle ustaških zločina: da li je ovaj svet pravio Bog ili đavo?

U Pravoslavnoj Crkvi postoji učenje o apofatici: o Bogu se više može reći šta nije, nego šta jeste. On je iznad svake ljudske spoznaje. I čovek, sazdan po ikoni Božjoj, je samo delimično spoznatljiv.

Ali, postoji i nespoznatljivost zla. Postoje dubine satanine o kojima je govorio apostol Pavle, i kojima se dno ne može sagledati. To dno je leglo na dno kraških jama u Hercegovini, u koje su ustaše bacale Srbe.

Zato sve knjige, a pre svega „književne“, koliko god da su vredne i dobro napisane, ne mogu da ispričaju punu istinu o onome što se, u NDH, desilo svetosavskom narodu, a sa blagoslovom rimskog pape, koji je bivše pravoslavne Srbe, gde god je to mogao ( a naročito u Hercegovini ) preverio u srboubilačke papiste.

Ipak, iako je zlo neizrecivo, knjige se moraju pisati. Živković je u tome uspeo. Onoliko koliko je moguće uspeti.

TO JE, IPAK, NEKA KULTURA

Jovan Mirić, koji se, u svojoj knjizi „Grlom u makaze“, podrobno pozabavio ritualnošću ustaških zločina, jasan je kada kaže da „pijenje krvi, verbalni komentari, klanje deteta na majci, provlačenje dečjih ručica kroz majčine dojke, sakupljanje i ređanje u mrtvo kolo… Biologija poznaje mužjačko ubijanje dece, ali ovde nije reč o biologiji, divljaštvu ili zverstvu. Ovde je reč o kulturnoj pojavi – o kulturi.“

I to „tisućljetnjoj kulturi“, koja, kako rekosmo, u jednoj ruci drži zlatno naliv – pero, a u drugoj kamu.

Ta kultura nije ništa manje kultura od kulture Asteka, koja je žrtvovala na hiljade zarobljenika da bi im zemlja bila plodna. S tim što su Asteci bili pagani, a hercegovačke ustaše „predziđe kršćanstva“.

Ustaška kultura je Srbima htela da zatre „seme i pleme“, jer, po Miriću, za „predziđe ideologiju“ NDH srpska deca nisu bila nevine žrtve već „potencijalni nosioci semena”. Tako je ustaša Gašparović, koljući osmogodišnjeg dečaka Željka Tumaru, istom opsovao majku i rekao mu da „više neće Srbe ploditi“. Odatle i prava đavolja mržnja prema srpskim ženama: devojčice su potencijalne majke, sredovečne već rađaju, a starice su rodile. Svaku treba zaklati, a pre toga što više njih oskrnaviti. Srbi kažu: „I Bog ima Majku“. Zato je ustaški rat, kao rat protiv majki i dece ( a svaka srpska majka se, u krvavi čas, mogla poistovetiti sa Majkom Božjom pod krstom Hristovim ), bio rat u ime đavola, koji je, iz Vatikana, želeo da papsku jeres proširi preko Balkana ka Aziji i dalje.

KOMŠILUK KAO USTAŠLUK

Jovan Mirić ukazuje i na komšijsku prirodu ustaštva:“U mnogim selima komšije Hrvati i Muslimani dobijaju i onu krajnju ulogu. U kosinjskom kraju, u Lici, komšije hapse, sprovode, premlaćuju, ubijaju, spaljuju u kućama ili bacaju u jame svoje komšije Srbe. Isto se događa u livanjskim selima, u Bosni, Hercegovini, na Kordunu i Baniji… Često bez uniforme, ponekad i bez puške, sa seljačkim alatom kao oružjem.(…) I tako, u gradovima viču, psuju, bacaju blato i kamenje, tuku. U selima hvataju, stražare, tuku, siluju, kolju, ubijaju, spaljuju, bacaju u jame.“

Evo jednog komšije, Ivana Jovanovića Crnog, organizatora pokolja prebilovačke nejači:“Polupismeni seljak, ustaša jamar, mučitelj i masovni ubica, monstrum iz Šurmanaca u katoličkoj župi Međugorje, glavni ubica prebilovačkih majki i njihove dece i hiljada drugih Srba, završio je Drugi svetski rat kao Titov partizan u Žumberačkoj brigadi! U nju je stupio u maja 1945. posle zarobljavanja kod Celja i ostao do demobilizacije 3.jula 1945! Jovanović je ovu činjenicu iz svoje biografije ispričao 4. 10. 1956, isledniku Ahmetu Alečkoviću, kao okrivljeni u Istražnom otsjeku Mostar Državog sekretarijata za unutrašnje poslove BiH (zapisnik 463/56).“

Njegovo ime nalazi se na spomen – ploči 1600 hercegovačkih ustaša palih za slobodu Hrvata! Tek da se zna: to nije bilo ustaško zverstvo, nego ustaška kultura!

ĐAVOLjA DECA RADE SVOJ POSAO, A SRBI ČUVAJU NADUMNI MIR

U knjizi Buda Simonovića „Ognjena Marija Livanjska“ opisan je, između ostalog zločin na Ognjenu Mariju, 30. jula 1941. godine, kada su, kako kaže Jovan Mirić u svojoj knjizi „Grlom u makaze“, „Hrvati iz komšiluka isterali iz kuća 218 žena i dece iz Gornjih i Donjih Rujana kod Livna i žive pobacali u jamu Ravni Dolac, u planini Dinari. Muškarce starije od 16 godina odveli su i pobili dan-dva ranije. Od ovih 218 žena i dece preživelo je četrnaestoro, trinaest ženskih i jedan muški. Izvađeni su posle 45 dana provedenih u jami, moreni ranama, kamenjem i bombama, umiranjem najmilijih, glađu i žeđu, crvima i vašima. Italijani su bili ti koji su naredili da se ljudi izvade iz jame, makar da umru na zemlji ako ne mogu više da žive. Najstarija žena koja je preživela bila je Cvita Bošković.“

Italijani su organizovali prebacivanje preživelih u bolnicu u Livno. O tome je Cvita Bošković ostavila svedočenje:„Bismo tu nedelju dana. Onda nas gonilo nekakvom kolusinom u bolnicu u Livno. Prate nas Blaž Šibenikov i Tomo Barać. Kad kamion stade u Čaiću oni gledaju u mene, a ja zamišljam: sad će nas baciti u ponor. Pita mene Blaž:

– Šta si se zamislila, bona Cvituka?

– Gledam il ćeš me u ponor baciti ti, al Tomo.

– Ma, ajde – kaže – boga mu njegova, zar toga nije bilo dosta…

– Nije, Blažo, nije – velim ja – ima nas evo još četrnaestoro živig, treba to sve istrijebiti, tako je rekao tvoj Mićo…“

Takav beše i starac Vukašin.

ANDRIĆEVA MISAO

Ovaj, nadumno miran razgovor žrtve sa dželatom, podseća na Andrićev opis smrtne kazne nad dvojicom Srba, opisan u „Travničkoj hronici“:“Dva vezana čoveka, razgolićenih, dugih vratova, stajali su pravi i nepomični, sa jednakim izrazom čudne zbunjene nelagodnosti na licu. Na njima se nisu izražavali ni strah ni hrabrost, ni oduševljenje ni ravnodušnost. Po tom izrazu na licima to su bili samo brižni ljudi, obuzeti mislima o nekoj dalekoj brizi, i željni samo da ih ostave da mogu brzo i snažno da misle o njoj. Njih kao da se nije ništa ticalo sve ovo što se radi i viče oko njih. Oni su samo treptali očima i s časa na čas lako priklanjali glavu kao da tako žele da se odbrane od ove gužve i graje koja im smeta da se potpuno prepuste svojoj teškoj zabrinutosti.“

Pišući o tom Andrićevom saziranju, pesnik Rajko Petrov Nogo ukazuje da veliki pisac poručuje da je naš svet ostao bez Božije blizine. Nogo ističe da je u ovoj sceni, kao i u većem delu „Travničke hronike“, sve mnogo tiše, povučenije i udaljenije i od ljudi i od Boga nego, recimo, u „Ćupriji“. Iako se Bog ne pominje niti priziva neposredno, Andrić naglašava bezimeno prisustvo nekoga ili nečega što posmatra pogubljenje Srba, čineći ga tragičnim vaseljenskim događajem. Oba Srbina su zbunjeni besporetkom sveta, ali pravi, nepomični, dostojanstveni. Oni će poneti svoj krst, makar da je „nad njima nebo zatvoreno“, kao slavnom Njegoševom arhijereju Danilu. Srbima koji čekaju dželata je nelagodno što su takva nepočinstva dešavaju u svetu, i što ljudi to čine ljudima, bližnji bližnjima, Kain Avelju: baš kao što je i Cvita Bošković pomirena sa budućom smrću koja dolazi od đavoimanih ustaških komšija, što su se, odjednom, pred jačim ( italijanskom vojskom ) smirili do makovog zrna.

U ponašanju osuđenih Srba može se uočiti nadnebeski mir koji je starca Vukašina iz Klepaca poveo ka pobedi nad koljačem Žiletom Friganovićem. Ivo Andrić nigde ne pominje Boga, ali zna da NEŠTO posmatra šta neljudi čine. Jer, kako kaže antička izreka, pozvan ili nepozvan, Bog je prisutan.

O EKUMENIZMU I KOMŠIJSKIM ODNOSIMA

Da u nas ima pameti i duhovnog rasuđivanja, laž zvana ekumenizam nikada ne bi bila prihvaćena. Niti bi se kršili dogmati i kanoni zajedničkim molitvama sa inoslavnima.

To, međutim, po hiljaditi put ponavljam, ne znači da treba mrzeti inoslavne, i da ne treba imati korektne odnose sa komšijama drugih vera.

Gornjokarlovački vladika, poznati propovednik Simeon ( Zloković ) o srpskoj trpeljivosti je, između ostalog, pisao: „Svetosavski duh je stvorio kod našeg naroda i onu širinu tolerancije prema čoveku drukčijeg mišljenja i verovanja. Mada čuvarka Pravoslavlja i u dogmatskom i u organizaciono-disciplinskom pogledu, Svetosavka crkva još od Srednjeg veka gaji duh tolerancije. Na području svetosavske crkvene organizacije nesmetano živi i deluje arhiepiskop barski koji je potčinjen Rimu. Episkop Kotora takođe je u sastavu rimske crkvene organizacije, i to ostaje kako je i bilo i onda kada je Sv. Sava postavio pravoslavnog zetskog episkopa sa sedištem na Prevlaci, nekoliko kilometara daleko od Kotora. Sa područjem kotorskog episkopa rimske orijentacije, graničio se i humski episkop, pod čijom je duhovnom vlašću bila cela severozapadna obala Bokokotorskog zaliva. Dve crkvene jurisdikcije i već prilično oformljena i dva crkvena mentaliteta živeli su jedan pored drugog, i načelo trpeljivosti tek se narušava posle propasti države Nemanjića, kada se duhovna deca Sv. Save počinju nazivati jereticima i šizmaticima i kada, pod Venecijom, počinje sistematsko pokatoličavanje. Srpska srednjevekovna država i njena Svetosavska crkva prve su u kulturnoj istoriji poznavale načelo verske tolerancije, što služi na čast i državi i crkvi.“

Dakle, nije reč o trpeljivosti i dobrosusedstvu. Reč je o borbenim jereticima, hercegovačkim ustašama, koji su Srbe klali jer su pravoslavni. I danas neki njihovi potomci ( ne svi ) hercegovačke ustaše veličaju kao heroje i mučenike hrvatskog naroda.

Sa tim se ne smemo miriti, i ekumenizam sa takvima ne da je nemoguć, nego je velika grehota i sramota.

Knjiga kakva je dokumentarni roman Aleksandra Živkovića „Prebilovačke golubice“, između ostalog, i na to nas podseća.

UMESTO ZAKLjUČKA

Ima li naše mučeništvo smisla?

Ima, ali pod jednim uslovom: da je u Hristu. Inače je besmisleno, jer mi smo narod s kojim se postupalo kao sa stokom za klanje, i sve je apsurd, samoubilački apsurd – bez Hrista.

Zato se ponovo pitamo: gde je bio Bog kada su ustaški krvoloci ubijali naše ljude, žene i decu?

I odgovaramo, verujući u Hrista: Bog je bio na Golgoti, što znači da je bio na svakom stratištu, u svakoj jami, u svakom logoru. Hristovo grlo, grlo Bogočoveka, bilo je preklano svakom kamom koja je klala Srbe. Jer su klani zato što su Hristovi.

Sve je to opevao Sveti vladika Nikolaj u svojoj službi Novomučenicima srpskim:

Nema lepše smrti od smrti za pravdu,

Ni ljubavi veće od smrti za bližnje,

Mučeništva srpska i stara i nova,

U Knjizi Života crvena su slova.(…)

I krštena braća vas braću poklaše,

Mučenici srpski, Sedamsto Tisuća,

Bez vas i savesti da bi blagovali.

Al’ đavo im kliknu s Kainovog vrata:

„Bravo pobratimi, moji div junaci,

Veselje je moje kad brat kolje brata.“

Hristos že Svesilni, Razoritelj ada,

Pastir je i Vođa Svog bezbrojnog stada.(…)

Odsečene ruke! Na što će vam ruke?

Prestrugane noge! Na što će vam noge?

Još i mrtvo telo! Na što će vam telo?

Na nebu vas čeka nebesno odelo,

Nebesno odelo od sjaja satkano,

Od Trojičnog Boga vernim darovano.(…)

Zbog jednog ubistva Kain proklet osta,

Koliko l’ prokletstvo navukoše na se,

Što ubiše Srba Sedamsto Tisuća,

Na veki prokleta ostaće im kuća.(…)

Kad se adskim kadom ljudi opjaniše,

Tada braća braći krvlju nazdraviše,

Prijatelji vaši što s vama jedoše,

Mučenici srpski, glave vam sekoše.(…)

U rodu bez slave Ti se nađe slavna,

O Prečista Djevo, slavo Pravoslavna,

Dugočekan Hristos kroz Tebe nam dođe,

Nebo k zemlji spusti, zemlju k nebu diže,

Uzdiže u nebo srpske Mučenice:

Majke i starice i krasne device.

O Marijo Djevo, božanskoga lica,

Budi vođa u Raj novih Mučenica.

I bila je, i biće. Majka Božja, Srpska Uzdanica.

KONAČNI ISHOD

I šta se vidi na kraju? Šta je konačni ishod Prebilovaca? Njega je video Sveti Jovan Bogoslov u Otkrivenju: „I posle ovoga čuh kao glas silni naroda mnogoga na nebu gde govori: Aliluja! Spasenje i slava i čast i sila Bogu našemu; jer su istiniti i pravedni sudovi njegovi, što osudi bludnicu veliku, koja pokvari zemlju bludom svojim, i osveti krv slugu svojih od ruke njezine. I ponovo rekoše: Aliluja! I dim njezin dizaše se u vekove vekova.I padoše dvadeset i četiri starešine, i četiri živa bića, i pokloniše se Bogu koji sedi na prijestolu, govoreći: Amin! Aliluja! I od prestola iziđe glas koji govori: Hvalite Boga našega sve sluge njegove, i koji ga se bojite, mali i veliki. I čuh kao glas naroda mnogoga, i kao glas voda mnogih, i kao glas gromova silnih, gdje govore: Aliluja! Jer se zacari Gospod Bog Svedržitelj. Radujmo se i veselimo se i dajmo slavu Njemu, jer dođe svadba Jagnjetova i žena se njegova pripremila. I dano joj bi da se obuče u svilu čistu i svetlu, jer svila označava pravedna dela svetih. I reče mi: Napiši, blaženi su oni koji su pozvani na svadbenu večeru Jagnjetovu. I reče mi: Ovo su istinite reči Božije.“ (Otkrivenje 19:1-9)

To čekamo. Tome se nadamo. Tome je posvećen roman Aleksandra Živkovića o Prebilovcima početkom avgusta 1941. Hvala Bogu koji podstiče Srbe da se sećaju – i Živkovića, i srpsko udruženje pamtilaca u ime kneza humskog Miroslava, koje je roman objavilo.