UMESTO UVODA
Srpski književnik Zarija D. Vukićević, koji je prešao albansku Golgotu, počeo je da objavljuje još kao gimnazijalac, a posle rata je objavljivao pod paskom režima, jer je bio u državnoj službi Kraljevine Jugoslavije, i smatran je za „reakcionara“. Nedavno je iz ostavštine objavljena njegova knjiga o puču od 27. marta 1941. Puna zanimljivih svedočanastava, ona, između ostalog, ima i belešku o hrvatskom vajaru Antunu Augustinčiću, koji je, slično Ivanu Meštroviću, čiji je učenik bio, pre rata umetnički služio monarhiji, postao član Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti i imao titulu prvog državnog kipara. U ratu je prvo uradio bistu Ante Pavelića, pa je onda, 1943, otišao kod Broza, i postao njegov lični vajar.
Beleška je dragocena jer se vidi kakvo je bilo ponašanje hrvatske elite u doba kada su Srbi ustali protiv Hitlera. Vukićevićev dobar poznanik, hrvatski novinar Sokolić, pita svog sagovornika da li su Srbi zaista ludi kad su se digli protiv Nemaca, a zatim preporučuje Augustinčića – da se reši njegovo pitanje: uradio je spomenik poljskom vođi, maršalu Pilsudskom, poljska država mu nije platila, pa, ako nešto može preko jugoslovenskog dvora, da ne ostane bez honorara. Vukićević je zapanjen takvim autističnim ponašanjem – Nemci su okupirali Poljsku, o čemu ovi pričaju? Ali, to su Hrvati. I Srbin ih odvodi ministru Radoju Kneževiću, jednom od vođa pučista, da bi ovaj „pomogao“ hrvatskom vajaru, koga se ne tiče što se svetovi ruše – bitne su njegove pare.
Ovaj medaljon izvrsno pokazuje različite psihologije Srba i Hrvata, kao i činjenicu da se Jugoslavija, koja je počivala na vulkanskim protivrečjima, nije mogla održati.
( PRIREDIO VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ )
.........................................................
Među prvim prijateljima iz Zagreba koji su me posetili posle 27. marta bio je dr Branko Sokolić, bivši predsednik Jugoslovenskog novinarskog udruženja i šef Centralnog presbiroa u Zagrebu. Dr Sokolić se na našu molbu prihvatio tog položaja posle sporazuma Cvetković-Maček i sarađivao sa Beogradom, na obostrano zadovoljstvo.
– Kakva je situacija tamo kod vas?! – bilo je jedno od mojih prvih pitanja.
– Opšta konsternacija! – glasio je njegov odgovor. – Ne znamo ni sami šta da mislimo.
– Hoće li Maček doći u Beograd?
– Nemam pojma. On vrši konsultovanja i verovatno čeka da vidi kako će se situacija razvijati. A šta vi ovde u Beogradu očekujete?
– Ne znam, dragi moj Branko. Meni se čini da sve ovo što nova vlada preduzima predstavlja mlaćenje prazne slame. Verujem da će nas Hitler dobro lupiti po glavi. Nas Srbe i Cigane, Branko.
– Pa šta vam je kog đavola trebalo da pravite 27. mart?!
– Da spasemo, po Čerčilu, svoju dušu!
– A po tebi?!
– Da se operemo od fašističke prljavštine i da Srbe vratimo starim saveznicima, koji će po mom mišljenju dobiti i ovaj rat.
– Vi ste Srbi „luđaci“?!
– Da, Branko. Od ludila do genijalnosti samo je jedan korak. Suđeno nam je da i ovoga puta učinimo taj tragičan korak.
Dr Sokolić me je začuđeno gledao.
– Jesi li ti uzeo učešća u zaveri?! – upitao me sa izvesnim strahopoštovanjem.
– Nisam, moj Branko. Ti znaš da su meni takve stvari tuđe, pa čak i glupe! Ja nemam dara ni za kakvu politiku, ni za kakvu partiju; nemam ni ukusa za političare ili državnike! To su u većini mediokriteti koji najčešće drogiraju glupe narodne mase, kao što kaubojski filmovi oduševljavaju mladež.
– Ali moraš priznati da te je oduševio 27. mart! Kao neki duboki metafizički problem.
– Jeste, Branko! Bio je to nezaboravan dan! Tajanstven! Simboličan! Totalno slobodan! Najlepši dan otkako je stvorena Jugoslavija! Žao mi je što nisi bio ovde, da i ti to osetiš i proživiš!
Dr Sokolić me je gledao uplakanim očima. Iako smo bili prijatelji, dobri prijatelji i saradnici, ipak nisam mogao a da ne osetim po njegovom držanju i po njegovim pitanjima da nas dvojica ne pripadamo istoj državi i istom narodu. On je stajao po strani i gledao iskosa, iza nekakvog plota, ili kroz nekakav plot, kao da nam nije zajednička sudbina i kao da mi glupo idemo pogrešnim putem, a oni su jedino izabrali pravi i mudar put u budućnost... Osećao sam isto tako da mi je u sebi činio prekor:
– Kako ste mogli da pravite 27. mart bez nas, Hrvata?!
A bio je svestan, lucidno svestan, da Hrvati nikad ne bi pristali da prave 27. mart zajedno sa Srbima. To ne leži u njihovoj psihi. Ni u tradiciji da obaraju vlade, vrše državne prevrate, ubijaju svoje voždove, knezove i kraljeve! Pa ne samo da je dr Sokolić bio svestan ove činjenice, već nije mogao ni da sakrije u potpunosti svoje divljenje prema našoj hajdučkoj srpskoj rasi. Prekori su dolazili čim su Hrvati ulazili u njegove moždane ćelije ispunjene vekovnim naslagama jedne velike carevine i crne internacionale! To nasleđe je teško pritiskalo mnoge Hrvate!
Još prilično dugo smo razgovarali o novonastaloj situaciji i o mutnim izgledima sutrašnjice, kad mi na kraju dr Sokolić postavi ovo pitanje:
– Poznaješ li vajara Avgustinčića?
– Po čuvenju – da. Lično – ne.
– I on je došao sa mnom iz Zagreba i želeo bi da mu Radoje Knežević i ti pomognete u jednoj stvari.
– O čemu se radi?
– Znaš, on je izgradio spomenik maršala Pilsudskog u Varšavi, pa su mu Poljaci ostali dužni oko milion zlota. Pa, ako bi se moglo nekako intervenisati i naplatiti...
Meni se okrete kancelarija.
– Pa tamo su Nemci, moj Branko! Misliš da oni mare za maršala Pilsudskog?! Varšava je opustošena i Poljaci preživljavaju teške dane.
– Znamo mi sve to. Ali ako se ova situacija smiri i ponovo uspostavimo normalne odnose sa Nemačkim Rajhom, Nemci – kako su kulantni i ekspeditivni – naći će puta i načina da se taj dug Avgustinčiću likvidira. Tvoj ministar može to da svrši ako hoće. Treba samo krenuti.
– Kako da krenemo, Branko?
– Ovako. Ja ću sa Avgustinčićem doći danas popodne; upoznaću te sa njim, a on će ti ispričati celu stvar. A ti dotle udesi da ministar dvora primi Avgustinčića i porazgovara sa njim. Gledaj da i njega zainteresuješ za ovu stvar koja se može povoljno rešiti preko našeg ministarstva spoljnih poslova.
– Dobro, Branko, učiniću sve što mogu!
Ovo sam rekao, a u sebi sam se krstio i levom i desnom, od čuda neviđena!
– Pa gde žive ovi ljudi i čime se zanose u ovim sudbinskim trenucima ne samo za nas, već i po ceo svet?! Kako je mogla ovakva misao da im padne na pamet posle 27. marta i posle propasti Poljske?! Zar su zbog toga došli iz Zagreba – kad je nad sudbinom celoga naroda lebdela tragedija čije se posledice nisu mogle sagledati?! Jedan je bio novinar, dobar, intelektualan novinar! Drugi – umetnik, veliki umetnik čija je slava prešla granice naše zemlje! Zar kao takvi nisu imali ukusa, sluha, njuha, osećanja za meru, za moguće i nemoguće; obične ljudske svesti da to nije pogodan trenutak za takve stvari, da se na pogrebu ne peva a na svadbi ne kuka?! Gde su oni živeli u ovim danima!! I čemu su se nadali!
Ovako štogod u životu nisam imao prilike da doživim! Kao đak-dobrovoljac učestvovavao sam u Prvom svetskom ratu, prešao Albaniju sa srpskom vojskom, bežao na morima od nemačkih sumarena na putu u Francusku, školovao se godinama u Engleskoj, dvadeset godina proveo u Jugoslaviji i u mnogim zemljama Evrope – ali ovako čudo nisam doživeo! Nekakav jarosni revolt budio se u meni i nagonio me da sve dublje osećam da je ovo naše doba i jadna zemlja ne samo na ivici fizičkog bankrotstva, već i moralnog. Osećao sam i potištenost u odnosu na samog sebe!
– Zar nemaš hrabrosti, stare dobre ljudske hrabrosti da sve ove špekulante i žicaroše najuriš dođavola u ovim trenucima! Baš sa ovog mesta, otvoreno, čak revolucionarno, noga u stražnjicu – kad već noga ne može da dosegne do njihovih buđavih i pokvarenih mozgova! Zašto moraš da budeš na toj diplomatskoj visini, sa starim predrasudama o taktu, tonu, o hladnokrvnosti, uglađenom maniru... kad sve ovo možda za koji dan ima da se strmoglavi u ponor bez dna?! Baš si glup! I gore od toga – smešan!
Bio sam uznemiren i kad sam o tome hladno referisao novome ministru dvora Radoju Kneževiću.
– Pa je li on lud?! – pitao me je ministar.
– Lud nije! – odgovorio sam mirno.
– Onda šta je?! – pitao je začuđeno ministar.
– Promućuran degustator!
– Degustator?! – začudi se ministar.
– Proba svaku vlast, svaku novu vlast, pa koliko upali! Ima mnogo takvih, moj Rako. I oni gaze preko leševa! Ništa im sveto nije! Gramzivi do apsurda!
– Nema od toga ništa! – na kraju mi je rekao novi ministar. – To im reci otvoreno. Imam ja preča posla.
– Ja ću primiti Avgustinčića danas popodne i razgovaraću sa njim o tom njegovom spomeniku Pilsudskom. Sa njim će doći i dr Sokolić. Ali on želi tebe da vidi i tebe da zamoli za tu stvar. Ja nisam važan.
– A zašto nije molio Mačeka, dok je ovaj bio potpredsednik kraljevske vlade?!
– Kakav Maček, Rako?! Za te hrvatske intelektualce i umetnike Radić i Maček predstavljaju seljačko zelje koje smo mi glupi Srbijanci svojim neshvatanjem Hrvata izbacili na površinu, a koje oni sa svoga glembajevskog pijedestala preziru, iako ogromne hrvatske mase idu za njima! Znaš ti to vrlo dobro. Ta velika gospoda znaju da su jedino Srbijanci u stanju da takve gluposti čine za braću Hrvate!
– E, ovoga puta prevariće se! – izjavi malo zlovoljno Radoje Knežević.
Nekoliko trenutaka smo obojica ćutali. Onda sam ja prvi progovorio.
– Znaš, Rako, trebalo bi da primiš Avgustinčića. Iz mnogo razloga. Hrvat je. Čuveni vajar. Došao je samo zbog toga u Beograd i ne možeš mu reći da nije pri čistoj svesti.
– Ne moraš mu ništa reći! Ti možeš sve to svršiti umesto mene.
– Mogu! Ali koga je doveo dr Sokolić, moj prijatelj, koji zna da smo nas dvojica dobri prijatelji pomoću kojih Avgustinčić treba da dođe do neisplaćenog honorara. To su dva kulturna Hrvata i nas dvojica, ma kako da se osećamo kao profesori, moramo da budemo na visini volens nolens ministra Dvora i načelnika Kancelarije Njegovog Visočanstva Kralja!
Novi ministar dvora se nasmeja.
– Dobro, sokole moj! Kad ti kažeš, primiću ga u punom sjaju dvorskog ceremonijala.
U šest sati mi je dr Sokolić predstavio vajara Antuna Avgustinčića. Uglađen gospodin, markantnih crta, pomalo nepoverljivog jezuitskog pogleda. Da je bio malo viši, možda bi bolji utisak ostavljao.
Posadili smo se u dvorske fotelje i uz kafu ispričao mi je celu istoriju izrade i podizanja spomenika maršalu Pilsudskom u Varšavi. I koliko mu je poljska vlada ostala dužna, pored svih njegovih urgencija. Više od pola sata smo o tome razgovarali i onda mi je ministar po Petroniju poručio da očekuje gospodina Avgustinčića. Ja sam ga odveo ministru, predstavio i vratio se u svoju kancelariju dr Sokoliću. Oko dvadeset minuta smo proveli u razgovoru o političkoj situaciji, o Mačeku i hrvatskim ministrima u vladi, o smenjivanju Predraga Milojevića i svemu što se događalo prethodna tri dana.
U takvom razgovoru nas je zatekao vajar Avgustinčić. Na licu mu je sijao zadovoljan osmeh.
Ministar je dobro odigrao svoju ulogu – bila je prva moja misao koju je prekinuo Petronije, lakej:
– Gospodine načelniče, zove Vas gospodin ministar.
– Izvin’te, odmah ću se vratiti.
Ministar me je dočekao.
– Stvarno nije pri čistoj svesti! On kao da je pao s Marsa! Gospode Bože!
– On je vrlo zadovoljan, Rako! Držao si se odlično. Sad možemo da produžimo tu komediju.
– Na šta misliš?!
– Pošto je prošlo sedam, mogli bismo svi zajedno na večeru. Ministar dvora u njegovom restoranu! A ova dva brata Hrvata biće na sedmom nebu! Dvorski pakard, uniformisani dvorski šofer! Skida dvorsku kapu kad ulazimo i izlazimo iz dvorskog automobila! To će za njih vredeti više od svega.
– Ti to ozbiljno predlažeš?!
– Ozbiljno, Rako!
– Dobro. Idemo.
Za pola minuta bio sam u svojoj kancelariji.
– Gospodo, gospodinu ministru dvora biće veliko zadovoljstvo da mu budete gosti na večeri. Dvorska kola nas čekaju napolju.
Braća Hrvati bili su zabezeknuti!
Za pet-šest dekorativnih minuta bio sam u restoranu „Ginić“. Bio je pun kao košnica i svi su pogledi bili upućeni u Radoja Kneževića, novog ministra Dvora, jednog od glavnih zaverenika u prevratu od 27. marta. To je bio njegov prvi demokratski nastup na javnom mestu. Dok je Ljuba Grej, kafedžija, sav otmen i dostojanstven, lordovski smeštao neobičnog gosta i njegove prijatelje, već sam nekolicini radoznalih prijatelja saopštio, a oni celoj kavani, da su gosti na večeri čuveni hrvatski vajar Antun Avgustinčić i poznati novinar iz Zagreba dr Branko Sokolić, oni su se osećali u svom elementu. Bili su prezadovoljni i pored mutne političke situacije koja je prilično lebdela nad našom Jugoslavijom. Izgleda da to nisu videli niti je to postojalo u njihovoj svesti, Njih dvojica su zadovoljno svršili svoj posao i u javnosti se pokazali u društvu ministra dvora Njegovog Visočanstva Kralja, a u poznati boemski restoran dovezli su se dvorskim kolima. Dvorski šofer im se duboko klanjao sa skinutom dvorskom kapom.
Taj dvorski šofer, Laza Lužanin bio je moj dobar prijatelj. Vozio je maršala Dimitrijevića, generala, dok je kralj Aleksandar bio živ, a posle maršala Boška Čolak-Antića. Mnoge časove smo proveli zajedno. Svuda gde smo bili: u Topoli, na Bledu, na Bohinju, svuda po Sloveniji, svuda po Beogradu i okolini!
Kad smo izašli iz kola, i pre no što smo ušli u restoran „Ginić“, Radoje Knežević je napravio prvu profesorsko-demokratsku grešku. Rekao je Lazi šoferu:
– Vi sad vratite kola u garažu i idite kući da se odmorite. Više nam niste potrebni.
Lazo je poslušao, ali mu nije išlo u glavu da pre osam ide u krevet! Želeo je i on da večera u restoranu „Ginić“, negde u diskretnom uglu, po svom ćefu, i da uživa u ovom boemskom svetu pesnika, slikara, glumaca, novinara. Pitaće ga žena da nije bolestan, kad tako rano dolazi kući. Pa zaboga, on je bio dvorski šofer!
Ja lično bio sam nezadovoljan zbog Avgustinčića i Sokolića. Hteo sam da ih u dvorskim kolima otpratim do njihovog hotela, jer sam znao šta će to značiti za njih večeras, sutra i prekosutra. Nažalost, moraće od „Ginića“ pešice do svog hotela!
Večera je bila izvrsna. Ljuba Grej je bio majstor nad majstorima. Zaslužuje da bude sahranjen u Panteonu. Radoje Knežević je bio gladan i sa apetitom je jeo, u živom razgovoru sa Avgustinčićem. Nekoliko intimnih prijatelja među boemima i političkim ljudima stalno su mi davali znake da im priđem.
– Zašto su došla ova dva Hrvata?!
– Maček ih šalje Radoju Kneževiću kao glavnom pučisti i članu Demokratskog Glavnog odbora da sa njim utanači sporazum. Neće sa generalima i starim ministrima. Kralj, Maček, Radoje Knežević, to je suština novog sporazuma.
Za tren oka, najpoverljivije, ceo „Ginić“ je znao za ovaj sporazum – sem Radoja Kneževića, Avgustinčića i dr Sokolića. Već su neki političari počeli da prilaze da se pozdrave sa Radojem Kneževićem, da mu čestitaju i polaskaju na državničkoj mudrosti, udvarajući se i Avgustinčiću i dr Sokoliću, a mene su diskretno i poverljivo pitali mogu li sutra doći u Kraljevu kancelariju na razgovor.
– Žicaroši! – smejao sam se u sebi i pio malo više, da zamutim bistre vode svoga očajanja i trezvena razmišljanja o vanitas vanitatum-u ( taštini nad taštinama)!
Negde oko ponoći digli smo se od stola. Činilo mi se da niko pre nas nije izašao iz kavane. Mnogi su ustali i rukovali se sa novim ministrom Dvora, pa i sa svima nama ostalima. Kada smo već bili na trotoaru očekivao sam, onako umoran, da ćemo se svi ispozdravljati i poželeti laku noć jedni drugima. Međutim, Avgustinčić istrča prvi:
– Da ispratimo gospodina ministra kući...
Došlo mi je da ga tresnem po onoj vajarskoj glavici! Umesto svega nekoliko stotina metara do moje kuće i blažena sna, teraj pešice kroz celu Dečansku ulicu, pa Aleksandrovu do nekog mračnog zavijutka u Hadži-Milentijevu ulicu, pa natrag, pešice, do hotela „Moskva“ sa braćom Hrvatima, i najzad sam do moga stana u Kondinoj ulici. Više od jednog sata u gluho doba noći! Seljački, demokratski!
– Poltroni! – besneo sam zlovoljno.
Izgleda da ništa nije bilo od ovog spomenika maršala Pilsudskog i želje vajara Avgustinčića. Tragični događaji su prebrzo skinuli pitanje sa dnevnog reda.
Ali je Antun Avgustinčić ipak isplivao, i to isplivao sa bogatim pravim biserima oko vrata.
Za vreme teške nemačke okupacije u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj izradio je bistu poglavnika Ante Pavelića, jednog od grobara stare Jugoslavije i svoje Nezavisne Države Hrvatske.
A u novoj Jugoslaviji – vajar Avgustinčić je sa strasnom ideologijom izradio bistu i statuu maršala Tita!
Svirač iz Zagreba odsvirao je svoje.
Pravda
Magazin"NAJKRVAVIJA BITKA VELIKOG RATA": Strašna pogibija i poraz od kog se Srbija godinama nije oporavilaIzvor: Pravda
