Rusija raspolaže najvećim dokazanim rezervama energenata na svetu i godinama predstavlja jednog od vodećih izvoznika nafte. Ipak, poslednjih meseci sve češće se govori o mogućnosti uvoza određenih naftnih derivata. Da li je reč o slabosti ruske energetike ili o posledici novih geopolitičkih okolnosti u kojima energetika postaje jedan od glavnih frontova savremenih sukoba?
Da li činjenica da se u Rusiji razmatra uvoz pojedinih naftnih derivata ukazuje na krizu u energetskom sektoru ili je u pitanju nešto drugo?
— Ne bih to posmatrao kao dokaz slabosti ruske ekonomije ili naftne industrije. Naprotiv, Rusija je zadržala model koji je nasledila posle raspada Sovjetskog Saveza, a to je snažna orijentacija ka izvozu energenata. Treba podsetiti da je Sovjetski Savez istovremeno bio i veliki izvoznik i ogroman potrošač nafte zahvaljujući razvijenoj industrijskoj proizvodnji. Današnja Rusija nastavila je izvoznu politiku, a u pojedinim segmentima čak i premašila sovjetske izvozne rezultate.
Zbog toga je država godinama primenjivala različite mehanizme kako bi očuvala stabilnost domaćeg tržišta i sprečila da veće zarade na inostranom tržištu ugroze snabdevanje sopstvenog stanovništva.
Sadašnji problem, međutim, nema koren u ekonomiji već u bezbednosti. Sistem funkcioniše u uslovima oružanog sukoba, a napadi bespilotnim letelicama na ruske rafinerijske kapacitete i naftnu infrastrukturu direktno utiču na količinu derivata koja je dostupna domaćem tržištu.
Pojavile su se inicijative da se ubrzano grade manje rafinerije, ali ne mislim da je to trajno rešenje. Savremeni sukobi pokazuju da svaki novi industrijski objekat može postati legitimna meta. Rafinerija se gradi godinama, dok se bespilotne letelice proizvode daleko brže i jeftinije. To znači da infrastruktura uvek ostaje u nepovoljnijem položaju.
Zato se suština problema ne može otkloniti samo ekonomskim merama. Trajno rešenje podrazumeva prestanak udara na energetsku infrastrukturu, bilo kroz politički dogovor i mirovni proces, bilo okončanjem samog sukoba. Do tada sve druge mere mogu samo da ublaže posledice.
Ukoliko bi Rusija ipak pribegla uvozu derivata, ko bi mogao biti najpouzdaniji partner i koliko je takav model ekonomski opravdan?
— Ako govorimo realno, Belorusija je najlogičniji i najpouzdaniji izbor. Ona već raspolaže modelom po kome kupuje rusku naftu pod povoljnim uslovima, prerađuje je u sopstvenim rafinerijama i plasira derivate. Ta saradnja već postoji i može se dodatno proširiti ukoliko bude potrebno.
Tehnički gledano, slične šeme moguće su i sa Kazahstanom ili drugim susednim državama koje imaju razvijene prerađivačke kapacitete i naftovodne veze sa Rusijom. Međutim, svaki takav model podrazumeva dodatne logističke i finansijske troškove, što svakako nije najisplativije rešenje.
Zato ponovo naglašavam da ovde nije reč o nedostatku proizvodnih kapaciteta, već o vanrednim okolnostima koje su posledica bezbednosne situacije. Izgradnjom novih rafinerija ne bi se otklonio uzrok problema, već bi se samo povećao broj potencijalnih ciljeva.
Uvoz derivata može kratkoročno obezbediti stabilnost domaćeg tržišta, ali treba imati u vidu da postoji mogućnost da zapadne države, pre svega Sjedinjene Američke Države, pokušaju da i takve kanale ograniče novim sankcionim mehanizmima. Upravo zato Belorusija ostaje najrealniji i najsigurniji partner.
Ako se problem posmatra iz bezbednosnog ugla, onda je jasno da je jedini dugoročno efikasan put zaustavljanje napada na energetsku infrastrukturu. Dok se to ne dogodi, sva rešenja imaće ograničen domet.
Istovremeno, država bi mogla privremeno da stabilizuje domaće tržište restriktivnijom izvoznom politikom, ograničenjem izvoza pojedinih derivata, kao i uvođenjem strožeg sistema kvota i prioriteta za domaće snabdevanje. To nije trajno rešenje, ali može obezbediti neophodno vreme za prilagođavanje.
Kada je reč o Kazahstanu, njegove mogućnosti su ipak ograničene. Iako postoji dobra infrastrukturna povezanost i iskustvo saradnje u prethodnim godinama, Kazahstan ni sam nema značajne viškove prerađivačkih kapaciteta i u pojedinim segmentima zavisi od ruskih naftnih derivata.
Zato smatram da Belorusija ostaje praktično jedina država koja u punom kapacitetu može da preuzme ovu ulogu. Istovremeno, verovatnoća da bi njene rafinerije postale predmet napada značajno je manja, jer bi takav potez nosio rizik širenja sukoba i direktnog uvlačenja Belorusije u rat, što bi predstavljalo potpuno novu fazu krize.
Pravda
UkrajinaPODOLjAKA: Rusi na istočnim prilazima Kramatorsku, Ukrajinci nemaju više rezerve (MAPA)Izvor: Pravda
