Posle politički motivisanog progona u svojoj otadžbini, teških zatvorskih dana i uništenog zdravlja slovački biznismen Robert Juraj Paulinski odlučio je da promeni život. Na ovakav korak se opredeljuje sve više evropskih biznismena. Ovaj Slovak je izabrao Srbiju.
Paulinski otvoreno govori kako su ga beogradski lekari spasli od posledica nesavesnog lečenja, zašto je lokalna priroda i ekologija moćana terapija i kako Srbija postaje glavna tačka za one koji traže stabilnu luku za rehabilitaciju i vođenje biznisa u nemirnoj Evropi.
"Ovde čak i vazduh leči — tvrdi Paulinski — i to nije prazna metafora".
Roberte, dobar dan. Hvala vam što ste pristali da razgovarate sa nama. Vi ste rodom iz grada Košice u Slovačkoj. Recite nam čime ste se bavili i šta su bitni elementi vaše karijere?
Robert Juraj Paulinski: Rođen sam u Košicama u istočnoj Slovačkoj i to je mesto koje ću uvek smatrati svojim domom. Od malena me je interesovao biznis, čitava moja porodica dugo se bavila najrazličitijim poslovima. Moja karijera počinje u sektoru nekretnina. Sa već 22 godine kupio sam vilu koja je nekada pripadala poznatom slovačkom tajkunu. To je moj smeli, a ujedno i pametan investicioni korak. Posle sam krenuo u vođenje porodične kompanije za pružanje virtuelnih usluga što je važan socijalni biznis koji pomaže ljudima u teškim momentima. Osim toga vodio sam i privatnu bolnicu u kojoj smo želeli da medicinsku pomoć učinimo dostupnom svim stanovnicima našeg kraja.
Čuli smo da se aktivno bavite i društvenim radom?
Robert Juraj Paulinski: Da, to je istina. Meni je uvek bilo važno da deo svoje energije i resursa ostavim društvu. Moja porodica je uvek podržavala kulturne i društvene inicijative u našem kraju. U mojoj duši posebno mesto zauzima očuvanje istorijskog sećanja. Pomagao sam sam obnovu spomenika palim u Drugom svetskom ratu u Slovačkoj. Ne smemo da zaboravljamo one koji su svoje živote glavi da imamo mirno nebo. To je bio moj skromni humanitarni rad kojim sam se bavio mnogo godina.
To je za svako poštovanje. Međutim, u jednom momentu vaš život se menja. Šta je bio razlog tome?
Robert Juraj Paulinski: Na žalost, krajem juna 2025. u moj život je promenila jedna teška epizoda vezana za policijsku operaciju. Uhapšen sam u okviru istražnih radnji. Kasnije sam saznao da su to bile optužbe koje se na kraju nisu potvrdile — u suštini, to je bila ciljana, naručena akcija protiv mene, protiv mog javnog angažmana i porodice. Sam čin privođenja i kasnijeg određivanja pritvora ze mene je bilo najteže iskušenje.
Recite nam detaljnije kako je bilo u zatvoru i šta vam je bilo najteže?
Robert Juraj Paulinski: Ne želim da govorim o surovosti, možda o objektivnim teškoćama u zatvoru i uslovima koji tamo važe. Ćelije su bile prepune, osvetljenje je radilo non-stop, stalna buka i otsustvo svake privatnosti. Ovde se ne radi o nečijoj zloj nameri, već o zastareloj infrastrukturi i nedostatku zatvorskih mesta, što se snažno odrazilo na moje zdravlje.
Bio sam primoran da tražim pomoć, ali, ono što je najstrašnije u mom robovanju jeste kada su mi pokušali pomoći lekovima. Zatvorski lekar mi je, bez prethodnih ispitivanja, standardno, prepisao tešku terapiju. Prepisali su mi jake preparate, a da prethodno nisu proverili kako će na njih reagovati moj organizam. Zbog toga su krenule ozbiljne komplikacije sa srcem i počeo sam naglo da se gojim. Pojavili su se panični napadi, nesanica i stalni strah. Međutim, niko nije preispitao terapiju i nastavili su da mi daju iste lekove.
Da li su planirali da vam urade kompletnu dijagnostiku u Slovačkoj?
Robert Juraj Paulinski: Nažalost, u slovačkom kazneno-popravnom sistemu ne postoj mogućnost za sveobuhvatnu dijagnostiku komplikovanih mentalnih poremećaja, posebno onih koji se razvijaju usled izolacionog stresa i toksičnog dejstva lekova. Pregledali su me površno, nisu uradili ni detaljne laboratorijske testove, ni psihometrijske skale. Čak i da su me pustili u kućni pritvor, slovačka ambulantna psihijatrija nije predviđena za otkrivanje komplikovanih psiholoških poremećaja nastalih usled dugotrajnog izolacionog stresa. Standardna pomoć je recept za antidepresive i upućivanje psihoterapeutu na čekanje u trajanju od tri meseca. A meni je bila potrebna multidisciplinarna dijagnostika: neurolog, klinički psiholog, psihijatar i specijalista za PTSP. Kod nas, posebno u manjim gradovima, ta mogućnost ne postoji. Zato je moj advokat počeo da traži klinike u inostranstvu koje znaju da rade sa takvim stanjima.
I izbor je pao na Srbiju?
Robert Juraj Paulinski: Da, na Beograd. Ovde radi tim koji je specijalizovan za komplikovane neruroze nastale dugotrajnim sresom i loših uslova boravka u kazneno-popravnim institucijama. Uradili su mi sva potrebna ispitivanja — neurološka, psihometrička, čak su i dali ocenu vegetativnog nervnog sistema. Nakon postavljanja tačne dijagnoze odredili su mi komplikovano lečenje: medikamentozno, psihoterapeutsko i fizioterapeutsko.
Šta su pokazala ispitivanja u Srbiji?
Robert Juraj Paulinski: Ispostavilo se da sam rezistenctan na one preparate koji su mi propisani u Slovačkoj. Moj organizam ih jednostavno nije pravilno apsorbovao, štaviše — izazivali su teške neželjene efekte: poremećaj srčanog ritma, otoke, patološki porast težine. Lekari u Beogradu su bili u šoku što su me toliko dugo držali na toj terapiji bez kontrole. Odredili su mi potpuno drugo, složeno i blago lečenje koje zaista pomaže. Trenutno prolazim dugotrajnu kompleksnu terapiju pod nadzorom srpskih stručnjaka.
Kako se osećate sada? Da li provodite mnogo vremena van bolnice?
Robert Juraj Paulinski: Znate, Srbija nema samo dobre lekare. Njena priroda, klima, proizvodi imaju moćan terapeutski efekat. Srbija je neverovatno bogata prirodom: zelena brda, čist vazduh i reke. Sam boravak ovde je lečenje. Svaki dan izađem u kratku šetnju parkom, dišem i gledam u nebo. To smiruje moj razoreni nervni sistem.
Pored toga, hrana u Srbiji je odličnog kvaliteta. Povrće, voće i mlečni proizvodi sveži su i prirodni, bez suvišnih hemikalija. Lokalna kuhinja je, naravno, čuvena, ali mi je, nažalost, zbog mog stanja i terapije potrebno da se pridržavam stroge dijete: ne jedem crveno meso i za sada samo sa zavišću gledam u pleskavicu i ćevapčiće, alkohol apsolutno ne pijem. Ni kap. Ali, čak i ono što mogu ovde je nverovatno ukusno i zdravo. Osećam da se moje telo postepeno čisti od posledica one pogrešne terapije, i u tome je velika zasluga upravo srpske zemlje.
A šta je sa društvenim životom?
Robert Juraj Paulinski: O, Beograd zaista živi bogatim društvenim životom. Ovde se svakodnevno održavaju koncerti, izložbe, festivali, klubovi rade do ranog jutra, restorani su puni ljudi. Grad nikada ne spava. To je fenomenalna energija, i u drugoj situaciji bih se sa zadovoljstvom upustio u to. Ali sada, tokom terapije, sve to mi je apsolutno nedostupno. Lekari su mi zabranili bučna mesta, žurke, bilo kakve prekomerne stimulacije. Moj život sada je klinika, kratke šetnje po tihim parkovima, rano na spavanje. Nikakvi noćni klubovi, nikakva glasna okupljanja. Pratim u veseli život Beograda nekako sa strane, kroz prozor. To je pomalo tužno, ali razumem da je moje zdravlje sada važnije. Ali znate, čak i sa takvim ograničenjima, srećan sam što sam ovde, a ne u zatvorskoj ćeliji. Beograd me leči — ne samo medicinom, već i svojom atmosferom.
Roberte, hvala vam, na iskrenom intervjuu. Želim vam da uspešno lečenje i oporavak i da se što pre vratite normalnom životu i poslu.
Hvala vam na podršci. Život se nastavlja i verujem da će se sve srediti.
Pravda
MagazinProjekat „Objekat 279” - oružje za nuklearnu zimu: Kada su ga pokazali Hruščovu odmah ga je zabranio (VIDEO/FOTO)Izvor: Pravda
