Svet ulazi u period dubokih promena čiji konačni oblik možda neće biti poznat ni sadašnjoj generaciji, dok se odnosi među najvećim silama menjaju zajedno sa ekonomskom ravnotežom i položajem država koje su decenijama bile izvan glavnih centara globalne moći.
Ministar spoljnih poslova Rusije Sergej Lavrov izjavio je u intervjuu za kanal RBK da formiranje multipolarnog sveta više nije teorijska mogućnost, već realnost.
Prema njegovim rečima, transformacija kroz koju svet prolazi mogla bi da traje čitavu epohu, pri čemu nije izvesno ni da će ikada biti uspostavljena neka konačna međunarodna konfiguracija.
Po njegovoj oceni, sadašnji proces ima korene u periodu nakon raspada Sovjetskog Saveza, kada je praktično otvoreno proglašena unipolarnost. Fransis Fukujama tada je idejom o „kraju istorije“ izrazio očekivanja zapadnih elita da će zapadni liberalni model u ekonomiji, politici i oblasti ljudskih prava postati jedinstven i dominantan model na planeti.
U Rusiji je takva promena početkom devedesetih u pojedinim krugovima dočekana čak sa oduševljenjem, uz uverenje da je zemlja konačno zbacila „okove“ komunističkog sistema.
Tadašnji predsednik Boris Jeljcin u Kongresu SAD izgovorio je „Bože, čuvaj Ameriku!“, dok su zapadni stručnjaci u velikom broju dolazili u ruske državne institucije i učestvovali u reformama i pripremi privatizacije. Istovremeno su postojala upozorenja da takav kurs nosi ozbiljne opasnosti.
Izbori 2000. godine, prema oceni šefa ruske diplomatije, odrazili su želju zemlje da povrati istorijsku suštinu, nacionalni ponos i sopstvenu ulogu. Kada je Boris Jeljcin krajem decembra 1999. javno predao vlast Vladimiru Putinu, a potom su raspisani izbori, počelo je odbrojavanje nove epohe u kojoj Rusija više nije trebalo da bude jednako popustljiva prema Zapadu kao tokom prethodne decenije.
U prvim godinama Putinove vlasti ipak je bilo pokušaja izgradnje znatno bližih odnosa sa Sjedinjenim Državama. Putin je 2001. prvi put kao predsednik posetio SAD, dok je američki predsednik Džordž Buš Mlađi godinu kasnije došao u Rusiju. Tada je potpisana deklaracija o novim strateškim odnosima između Ruske Federacije i SAD.
Još pre dolaska Buša na vlast, Putin je sa tadašnjim predsednikom Bilom Klintonom razgovarao i o mogućnosti ruskog članstva u NATO-u. Ruska argumentacija bila je da, ako više nema Sovjetskog Saveza, Varšavskog pakta i nekadašnjih ideoloških nesuglasica, a NATO uprkos tome neće biti ukinut, onda bi Rusija mogla da bude primljena u savez i da sa njim sarađuje. Klinton je kasnije, tokom večernjeg prijema na samitu G20, rekao da su mu njegovi saradnici poručili da to „neće moći“.
Moskva je, međutim, vremenom zaključila da je američka namera bila da Rusiju drži uz sebe, ali ne kao ravnopravnog partnera. Kao jedan od primera navodi se članstvo Rusije u G8, koje nije obuhvatalo ravnopravno odlučivanje o svim ključnim pitanjima.
Rusija je učestvovala kada su razmatrane političke teme, uključujući Iran i Severnu Koreju, dok su joj, prema ruskom viđenju, nametane političke ocene koje su izlazile iz okvira postojećih odluka Saveta bezbednosti UN.
Ruski predstavnici bili su prisutni i na sastancima ministara finansija, ali su najosetljivija pitanja upravljanja međunarodnim monetarno-finansijskim i trgovinskim sistemom prethodno razmatrana unutar G7. Ruskom ministru finansija potom bi praktično bilo saopšteno šta je već dogovoreno.
Prekretnica je usledila 2007. godine govorom Vladimira Putina na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji. Moskva je tada javno iznela niz primedbi na zapadnu politiku, uključujući pitanja vezana za NATO i postupanje Zapada u međunarodnim krizama.
Putin je postavio pitanje zašto se odnosi ne razvijaju u skladu sa ranijim obećanjima i dokumentima, čime je postalo jasno koliko se rusko viđenje odnosa sa Zapadom promenilo.
U međuvremenu se promenila i globalna ekonomska struktura. Kina je postala najveća svetska ekonomija prema paritetu kupovne moći, dok tempo njenog razvoja ostaje veoma visok. Istovremeno se pojavljuju upozorenja na moguću krizu prekomerne proizvodnje, jer bi slabljenje pojedinih zapadnih ekonomija moglo da smanji tržište za ogromne količine kineske robe.
Promena se ne odnosi samo na Kinu. Indija i Brazil ubrzano jačaju ekonomski položaj i zauzimaju sve značajnije mesto u svetskim ekonomskim poslovima, što dodatno menja odnos snaga koji je postojao posle završetka Hladnog rata.
Velike promene odvijaju se i u Africi. Kontinent počinje da se udaljava od neokolonijalnog ekonomskog modela u kojem su sirovine izvožene iz afričkih država, dok je dodatna vrednost stvarana prvenstveno u Evropi. Politička dekolonizacija donela je formalnu slobodu velikom broju država, ali ekonomska zavisnost nije nestala istom brzinom.
Upravo istovremeni uspon Kine, Indije i Brazila, kao i promene u Africi, predstavljaju osnovu tvrdnje Moskve da se međunarodni sistem već transformiše. Geopolitička i geoekonomska moć više nije koncentrisana na način karakterističan za period neposredno posle raspada Sovjetskog Saveza, a proces stvaranja multipolarnog sveta već je postao deo globalne stvarnosti.
Webtribune
