Мајка младића који је споменуо "ћацике" писала Вучићу: "Тражим једну једину ствар и она не кошта ништа"

Снимак Живка Гвозденовића из Сремске Митровице у којем је споменуо "ћацике" послужио је као повод за кампању Српске напредне странке, која сада тврди да неко жели да силује жене, чланице СНС. То што је аутор снимка сам демантовао те тврдње није помогло да се кампања заустави, па се председнику државе Александру Вучићу отвореним писмом обратила Гвозденовићева мајка.

Отворено писмо мајке Живка Гвозденовића упућено председнику Србије објавио је дневни лист Данас, а ми га преносимо у целости:

Господине председниче,

зовем се Наташа Гвозденовић. Медицинска сам сестра и у болници радим тридесет година. Мајка сам Живка Гвозденовића из Сремске Митровице, човека о коме ових дана говори цела земља, а ниједан од тих људи га никада у животу није видео. Пре него што вам кажем било шта о њему, морам да вам кажем нешто о себи.

Кад сте рекли да пензије никада неће бити смањене, па су смањене, било ме је баш брига. Није била моја пензија. Моја мајка је ћутала, па сам и ја ћутала са њом.

Кад су ноћу у Савамали срушене туђе куће, а ви сте рекли да је све по закону, било ме је баш брига. Није била моја улица и никога оданде нисам познавала. Кад сте рекли да су плате у здравству повећане, ја сам тог пролећа испратила две колегинице у Немачку и преузела њихове смене. Нисам рекла ништа. Није моје дете одлазило.

Кад је у Новом Саду пала надстрешница, па сте рекли да она није ни била обухваћена реконструкцијом, ту ме није било брига. Ту сам плакала пред телевизором, као и пола болнице. Али сам ујутру отишла на посао и нисам урадила баш ништа. То нису била моја деца.

Кад сте за студенте рекли да су плаћеници и да им неко даје паре споља, помислила сам да ту вероватно нечега има. Нисам ишла на протесте. Мислила сам да ме се не тиче.

А сад је моје дете.

Мој син није политичар. Нема функцију, нема странку и нема никога иза себе.

Оно што је урадио стаје у једну реченицу. Пријавио је да се пуши у болници. Написао је пријаву и послао је тамо где се пријава шаље.

Ја у болници радим тридесет година и знам шта значи запаљена цигарета на одељењу. Знам у којим собама стоји кисеоник и знам шта бива кад се то двоје сретне. Знам и колико људи то види сваког дана и продужи даље, јер сам, као што сте малопре прочитали, и ја жена која је целог живота продужавала даље.

Моје дете није продужило. Не тражим да му ико на томе захвали.

Пријавио је и рупе у улици испред наше куће.

Желео је да сестрини сватови нормално прођу. После тога су га на улици пресрела двојица људи. Рупе су остале.

Од тада је у том малом граду постао убачен елемент. Човек кога је неко послао. Поднета је и лажна кривична пријава против њега, па је одбачена, као што су сви и знали да хоће.

Снимак који је пуштен на тој конференцији гледала сам више пута, углавном ноћу, кад сви у кући поспу.

У њему мој син поставља једно питање. Шта ћемо са ћацикама после избора.

У том снимку нема насиља. Нема га ни у једној речи и ни у једном покрету. Реч која је после тога изговорена по целој земљи није изашла из уста мог детета. Њу су написали други људи, крупним словима, преко екрана.

Не знам како се то зове код вас.

Код мене у кући то се зове кад се сви окоме на једно дете које не може да се одбрани. Деца данас за то имају страну реч и уче о томе у школи: булинг. Одрасли људи на телевизији за то имају студио, термин, екипу и плату.

Мом сину од тада стижу поруке. У једној од њих човек који зна његово име и његов град пита да ли да му дође на кућу, па набраја локале у којима би могао да га нађе.

Он је са супругом тренутно ван земље. Људи му саветују да се не враћа.

Ја сам његова мајка и не знам шта да му кажем. Први пут у животу не знам шта да кажем свом детету.

У тој причи помињала се и наша породица. Његов отац, његов ујак, и ја. Људи који са свим овим немају никакве везе. Имају ли и други породице? Не помињу се.

Мене је страх за посао. Пишем Вам и то отворено, јер у Митровици то ионако сви знају, а ја сам у годинама у којима се други посао не налази. Тридесет година сам у тој болници и добро знам како се те ствари код нас раде. Знам и то да нико ништа неће морати да напише.

Сад оно што ми је најтеже да вам напишем.

Жене које су на тој конференцији рекле да се осећају угрожено вероватно се заиста тако осећају. Не спорим то ниједној од њих и не желим ниједној од њих ништа лоше. И оне су нечија деца.

Само, оне нису чуле мог сина. Чуле су оно што им је пренето.

И њима је неко нешто урадио, а мислим да оне то још не знају.

Не тражим извињење. Не очекујем га и не бих знала шта бих са њим.

Тражим једну једину ствар и она не кошта ништа.

Нека неко пусти тај снимак до краја. Без натписа преко екрана и без гласа који нам успут објашњава шта смо управо чули. Нека људи чују реченицу онако како је изговорена.

Ако после тога неко и даље буде сматрао да је мој син некоме претио, нека то каже наглас и нека се потпише. Али нека каже и шта је тачно чуо.

На крају, господине председниче, једна ствар коју пишем више због себе него због вас.

Тридесет година сам веровала да се све ово тиче неког другог. Неког чија је пензија, неког чија је улица, неког чија су деца била у Новом Саду. За то време сте од мене имали све што вам је требало, јер вам нису потребни људи који вас воле. Довољни су вам људи који ћуте и иду на посао. Ја сам била тај човек.

Сад се испоставило да је ред дошао и на моју кућу, и то због једне цигарете на одељењу.

Ако ово прочита још нека жена која мисли да је се не тиче, мени ће бити довољно.

Мени је за то требало тридесет година и једно дете.

Нова.рс