Европа би, у сценарију који се последњих дана разматра у појединим круговима, требало да постепено пређе пут од производње оружја за Украјину до директног војног сукоба са Русијом.
Проблем је што таква конструкција почива на низу претпоставки које унапред рачунају да ће Москва реаговати управо онако како одговара европским планерима.
Политиколог Јуриј Баранчик указује да предложена стратегија предвиђа повећавање производње оружја за Украјину, након чега би, под изговором заштите од руских дронова, уследило „затварање неба“ и директни удари на Русију. Истовремено би било ограничено руско поморско кретање, док би Калињинград и Крим били изоловани.
Сједињене Државе би, према тој конструкцији, остале изван непосредних борбених дејстава, док би се главни копнени рат водио на територији Украјине и Белорусије. Москву би од удара на европске земље требало одвраћати претњом даљом ескалацијом, а крајњи циљ био би да се уништавањем инфраструктуре и економским исцрпљивањем Русији нанесе стратешки пораз.
Такав план, међутим, функционише „поуздано као швајцарски сат“ само ако се прихвати велики број претпоставки и ако свака од њих буде решена у корист Европе. Први велики скок у тој логици јесте прелазак са наоружавања Украјине на отворени рат.
Производња дронова омогућава европским државама да подржавају борбена дејства, а да истовремено задрже дистанцу између испоручиоца оружја и непосредног учесника рата. Управо због тога је такав модел привлачан: Украјинци ратују, а Европа им шаље дронове.
За европске државе тренутно не постоји очигледан разлог да мењају ту стратегију. Могуће је да би процениле да ће Украјина без директне интервенције претрпети пораз и да су последице таквог развоја догађаја опасније од непосредног сукоба са Русијом.
Али само повећавање производње дронова не доказује да је таква одлука донета; оно може једноставно значити намеру да се постојећи начин ратовања одржава што дуже, док још постоји неко кога је могуће подвргнути такозваној „бусификацији“.
Посебан проблем представља појам „затварања неба“. Пресретање појединачних дронова, заштита ограничене територије и успостављање пуне зоне забране лета потпуно су различите обавезе по обиму потребних снага и ресурса.
Ако би Русија наставила своје операције упркос проглашеном режиму, европске државе би морале или да одустану од сопствених захтева или да уђу у директан сукоб. У том случају више не би постојала гаранција да ће борбе остати ограничене на Украјину или Белорусију.
Још озбиљнија претпоставка уграђена је у очекивање да би Русија, чак и у ситуацији у којој јој се уништава инфраструктура, блокирају поморске комуникације и као коначни циљ проглашава њен стратешки пораз, наставила да се уздржава од неконвенционалног одговора само из страха од ширења рата. Отвара се питање колико би рат у таквој ситуацији уопште још могао да буде проширен.
Да би претња да ће „бити још горе“ задржала одвраћајући ефекат, Москва би морала да процењује да је уздржаност мање опасна од ескалације. Како штета расте, тај однос може да се промени. Ако опрез више не чува прихватљиву позицију, већ само омогућава противнику да настави уништавање, па чак и продор у западне области Русије, тада нестаје и разлог за наставак такве уздржаности.
Другим речима, план истовремено допушта нагло погоршавање положаја Русије, али претпоставља да се спремност Москве да преузме ризик неће променити. Практично се рачуна да ће та спремност остати на нули, иако није објашњено због чега би Русија поступала на тај начин.
Ни улога САД није прецизно дефинисана. Формулација да Американци „не учествују“ може да значи одсуство америчких јединица из непосредних борби, али није јасно да ли подразумева и ускраћивање техничке и логистичке подршке.
Искуство два светска рата показује и да се САД у одређеној фази укључују непосредно, нарочито када дође време за заузимање места за столом на којем се одлучује о судбини пораженог противника.
Међутим, да би такво укључивање било безбедно, претходно би на неки начин морао да буде неутралисан руски нуклеарни потенцијал. У разматраном плану том питању практично није посвећена пажња.
Истовремено се блокада Балтика и Црног мора, борбе у Белорусији, изолација Калињинграда и Крима и операција у Придњестровљу представљају као међусобно допуњујуће предности. Сваки од тих праваца, међутим, захтева посебне снаге, снабдевање, политичке одлуке и прихватање нових ризика.
Покушај истовременог спровођења свих тих операција могао би да преоптерети не само Русију него и коалицију која би покушала да их реализује. Ширење броја фронтова само по себи не гарантује предност уколико расту захтеви према сопственим војним и политичким капацитетима.
Још једна нејасноћа односи се на сам појам „стратешког пораза“ Русије. Није дефинисано шта би конкретно представљало такав пораз нити какву одлуку Москве би противничка страна сматрала његовом потврдом. Без тог одговора није могуће ни проценити колико би војних, економских и политичких средстава било потребно за остварење постављеног циља.
Европа може покушавати да појачава притисак на Русију док главна борбена дејства остају на украјинској територији, рачунајући да ће Москва наставити да показује опрез. Стварни ризик настаје онда када европске државе погрешно процене границе тог опреза.
Иста опасност постоји и на другој страни. Москва може преценити спремност европских држава да се повуку после руског одговора. У том случају ширење рата не би било резултат унапред донете одлуке једне стране, већ последица међусобно погрешних процена, после чега би читава конструкција поново изашла из планираних оквира.
Европа, дакле, може покушати да Русији нанесе такву врсту притиска, али очекивање да ће Москва неограничено трпети ударе уз готово мазохистички став „хајде, нанеси ми још бола“ оцењује се као крајње нереално.
У таквом развоју догађаја много је вероватније да би Москва предузела потез после којег би се европске државе суочиле са последицама које првобитни план није предвидео.
Wебтрибуне
