Радмила (РАДА) Дреновић Себастијановић је рођена 1951. године у Славонском Броду – ФНР Југославија. Основну школу и Гимназију је завршила у родном граду, а 1977. године је дипломирала на Факултету стројарства и бродоградње Свеучилишта у Загребу. Радни век је провела радећи у више фабрка, те као професор машинских предмета у више просветних установа. Песме и прозу пише од најранијих школских дана. Објавила је до сада две самосталне збирке поезије; НАДАЊА И СТРЕПЊЕ – Славонска Пожега 1989. и ПЛАВИ ЛЕПТИР – Београд 1995. У Панчеву су 2019. изашле и неке њене приче под насловом ДВАДЕСЕТ ПЕТ РУЖА. Заступљена је у више заједничких збирки и зборника, а објављивала је и у часописима и новинама. Наступала је на књижевним смотрама и пригодним манифестацијама, телевизиским и радио емисијама. Радови су јој превођени на више језика и објављивани у иностранству. Члан је неколико књижевних клубова и новинских редакција. Била је и први председник Пододбора Просвјете ''Бранко Радичевић'' у Славонском Броду 1990. године. Бавећи се и новинарским радом објавила је више интервјуа, осврта, репортажа, колумни те неколико рецензија. Организовала је већи број друштвених и књижевних манифестација и помогла издавању више књига. Освојила је и подоста награда и похвала, а најдраже јој је прва награда за ''Светосавско златно перо'' – једној од првих књижевних манифестација одржаној 1994. године у Републици Србској.
Континуирано се, поред књижевног, бави и хуманитарним радом. Од почетка деведесетих година прошлог века тј. прошлог рата, сматра се избеглицом, пошто је силом прилика боравила и радила, објективно речено, широм света.
Бањалука се нашла на удару Павелићевих хорди зато што су усташе, на челу са бањалучким адвокатом Виктором Гутићем, желеле да од Бањалуке направе престоницу НДХ. Како је народ Крајине доживео овај неочекивани ударац?
Бања Лука је пре Другог светског рата била ''лепотица'' Врбаске бановине, а бан Светислав Тиса Милосављевић свакако и најзаслужнији за много лепог и корисног створеног након Великог рата. Својим географским положајем, бројношћу и разноликошћу становноштва, саобраћајним значајем, бројем школских, културних и сакралних објеката, привредним активностима, историјским наслеђем, а посебно перспективом у сигурно побољшање и економског развоја, свакако је интересантна и владарима новонастале ''Независне државе Хрватске''. Идеја да јој Бања Лука постане и престоница сигурно не датира од 10. травња 1941. Многи Хрвати кажу да је Загреб ''најлипши град на свиту'', само му фали море. Нема га ни Бања Лука, али се она није звала Србиново - како се звао Загреб у време кад се Сисак, рецимо, звао Сисциа. Тек, ''нови бан'' овог лепог града у срцу Босне, адвокат Виктор Гутић, свакако је, као и поглаварство новоуспостављене НДХ, био са тим сагласан.
Терор, репресалије, прогони, хапшења па и крвави пирови и у околини Бања Луке, готово од првог дана, показали су становништву, како би текао пут ка остварењу тог ''тисућљетног сна''. Наравно, поново су страдали Срби, како ''обична раја'' тако и свештенство, интелектуална елита, угледни и богати грађани, па и деца. О уништењу и отимању имовине, рушењу богомоља, покрштавању, прогонима ... није се само препричавало. Свакодневни живот се муњевито претвара у низ језивих затварања, мучења и убистава, интернација у логоре, безброј сахрана, нестанака, страха, туге, горчине и неизвесности.
Србски народ, предахнувши тек нешто више од две деценије под управом своје династије био је неспреман за оволику мржњу и крваво зло. Но, они који су вековима ''свикли мријети без големог јада'' брзо су схватили да је отпор и борба једини излаз за очување свега за што човек живи, па и самог голог живота.
Како се Урош Дреновић нашао на челу народног устанка против усташког терора у Крајини? Какав је био његов претходни живот као учитеља? Шта је у Вашем знању о првим данима устанка? Срби су били ненаоружани, али су ипак пружили јуначки отпор непријатељу.
Дакле, од првих дана проглашења НДХ, сваковрсне репресалије над Србима су постајале све бруталније, масовније и, једноставно речено, крволочније. Нису се страшне вести шириле данашњом брзином, али се смрт и свеопште уништавање није ни могло скрити, а ни избјећи. Према сведочењу лица којима су то испричали њихови најближи - родитељи, деде и баке, ујаци, стричеви, кумови, комшије... покољи и паљевине су морали да се зауставе. У засједи недалеко од данашње цркве на Мањачи – Клисини, учитељ Дреновић је са групом локалних младића први пут дочекао два камиона наоружаних усташа који су из Бања Луке кренули на свој нови крвави пир у села на Мањачи. Свакако, имали су ови храбри устаници обавјест о том походу па су испланирали уништења крвавих црнокошуљаша. Двојица су, ипак, успјела пибјећи што је потом изазвало још страшнију одмазду. И кад се очај и лелек ''недокланих'', попаљених и очајних сељана и целог уплашеног становништва ширио попут црне магле, само се пронело да су се појавили добровољци који предводи млади Дреновић, учитељ из Бараћа. Тада су свештеници, учитељи, адвокати и доктори свакако били најважније и најпоштованије личности јавног живота. Ипак, у крају где се неписмени сељaк ''суди са главатом господом'', радује побједи Јабланa над ''царским'' биком у јединственој кориди, где ''орлови рано лете'' а опрез, лукавство и домишљатост вековима морају бити кориштени за опстанк међу немилосрдним освајачима, фасцинантно је да сви крећу за младим, готово „преурањеним“, војсковођом. Да, та ''раја'' голорука, добродушна до наивности и свикла трпељивости, као да се пробудила у праведном отпору испуњена сигурно осветом и патриотизмом, али првенствено православном вером у правду и слободу. Све то је свакако осећао и њихов омиљени учитељ Урош. Његова храброст и харизма уз урођену племенитост и правдољубивост учиниле су да га воле и поштују и борци и цивили. Борци су се умножавали као добровољци, а народ је, такође, брзо уочио олакшање и животну важност тако настале одбране.
У каснијим, комунистичким приказима, није се могло сазнати да четници нису никаква ''брадата банда'', већ последња одбрана србске вере и достојанства, борци који дају живот за отаџбину, краља и слободу. Дреновић је у свом ужем штабу увек имао управо такве личности који су знали ценити и своју војничку заклетву и завет славних предака. Свакако, ратним успесима младог Уроша, а рођен је у Ситници - бањалучки срез, 11.11. 1911, допринело је и његово војно образовање. Уз Учитељску школу, на властиту иницијативу, у Билећи је 1936. године завршио Школу за резервне пешадијске официре. Тако је и почетак Другог светског рата дочекао у чину резервног потпоручника. Иако је већ имао и властиту породицу. Њему, храбром и поштеном, одмах је било јасно како се треба поставити. Он одлучно стаје на чело свог народа, ненаоружаног, наивног и неспремног, а поново изложеног покољу, разарању, прогону и неправди. Свакако, задивљујуће је с колико повјерења и љубави га је тај, његов народ, одмах и прихватио. Апсолутно нељудска, незапамћена злодела усташа који су дивљали и уништавали све србско одмах с пролећа 1941. године већ за Видовдан су изазвале бескомпромисан отпор.
Тад је Урош окупљеним сељанима Бараћа, Пецке и Медне који су бежали од уништења у очекивању нове усташке најезде, прогласио народни устанак. Војничко знање искористио је да постави обрамбене линије па се отпор осветника и бранилаца ширио. Од села до села и по збеговима усташке хорде су заустављене и протеране, а четничке, србске чете су као печурке почеле ницати по целој Крајини и западној Босни. И сви су спонтано тражили везу са Дреновићем као централним ликом општенародног устанка у овом, традиционално слободарском крају. Треба подсетити на претке који су управо овде ратовали пре шездесетак година против османлија на челу са Петром Мркоњићем, будућим краљем Петром Првим Карађорђевићем.
У прво време, краљевска војска и партизани Крајине су сарађивали, а онда је дошло до разлаза. О чему је реч? Зашто су партизани почетком 1942. напустили заједнички фронт?
Након више од 80 година од ''разлаза'' партизана и ЈВУО које су касније свеобухватно прогласили за четнике, истина полако излази на видело. Укратко, четници су били легална војска државе ''старе'' Југославије која је прва пружила отпор Хитлеру и нацизму, а партизани су били следбеници комунистичке утопије. Свакако, далеко мањи број србских интелектуалаца и осталог народа не би приступио партизанском покрету да нису имали моћну и заводљиву пропаганду осмишљену, у суштини, против православља, а под плаштом борбе за равноправност, слободу и бољу будућност. Отпор четника је суштински везан за одбрану народа од бруталног уништења, задржавање династичког уређења које је напокон кренуло у праведно позиционирање србског народа и као и увјек стало на браник правде и слободе. Партизани су, изгледа ''пребрзо'' показали право лице својих наума – да преко убијених и међусобно завађених (преосталих) Срба дођу на власт. То је, првенствено, ''комунистичко'' руководство, да се не подсећамо на национални састав, наше ''заведене интелектуалце'', ишло и у сарадњу са НДХ, посебно усташком врхушком. Наравно, било је много оних који су то брзо увидели. Међу њима је био и Дреновић и сарадња је, бар у западној Босни, са партизанима, прекинута. Најстрашнији сигнал је био кад су му партизани убили из засједе девет младића које је, не слутећи такву могућност, послао на преговоре. План да и самог Дреновића убију је пропао јер је само био опрезнији. Кад су ипак обзнанили план да се четници ставе под њихову команду, више није било никакве дилеме. Урош је знао да се поштен и племенит србски народ мора бранити и од партизана. Упозорио је, рецимо, на ту опасност и свог пријатеља др Младена Стојановића. На жалост, и Младен је ''заслужан'' за смрт бар 300 Срба, а и страхоте Поткозарја. Дреновић је остао с вјером у Бога, за краља и отаџбину и досљедно и бескомпромиссно у борби да заштити првенствено србски народ, како од усташа, страних нападача, али и од партизана. Небројена су сведочења о ''кажњавању'' чак и недужних цивила само за оптужбу да су сарадници четника. У суштини, били су ''само'' Срби! Једноставно, четници су остали доследни својој патриотској идеји, а партизани, тачније, њихово руководство, само прикривено, кренуло је у борбу за власт не бирајући средства да дође до циља.
Кључна контроверза у вези са Дреновићем је потписивање пакта о ненападању са представницима НДХ. Како је до тога дошло?
По ''рецепту'', који се код комуњара од почетка па и током садашње владавине (деце комунизма) проводи – проглашава се издајником свако кога треба ''елиминисати''. Четници су, као легитимни устаници, од првог дана у дјеловању, били првенствена препрека и сведок њихових закулисних радњи. Војвода Дреновић је одмах схватио улогу и усташа и комуњара. Исто је увидео и да је свака борба сврсисходна и праведна само ако народ уопште опстане. Истребљење је провођено од усташа, домобрана, Немаца и Талијана, а најболније од партизана, пошто су бар 90% бораца било Срба. Како онда заштитити тај слободарски, напаћени а нападнути србски народ? Наравно, само физичка борба није била довољна. Била је потребна и дипломатија. Можда је ''преговарање'' израз примеренији том времену и ситуацији на терену. Свакако, била су ту упутства Врховне команде јер се Дреновић одмах ставио под управу генерала Драже. Сигурно је да је успео неким својим преговорима са усташком командом или чак руководством НДХ спасити многобројне животе невиних људи. Има мало сведока па и докумената који су то описали. ''Детаље'' је интерпретила каснија, Титова ''политичка мисао''. Почели су износити чак и лажне фотографије или филмске сцене у којима Урош, наводно, шенлучи са усташама.
Све те оптужбе су годинама раскринкавали његови саборци, па и поштени ''записивачи'' из Титовог табора. Народ је знао истину и био захвалан за свој опстанак. Све је опевао и кроз многобројне народне песме. Посебно су страшни прогони и ликвидације многобројних следбеника и сабораца од стране управо тих комуњара. О томе су ми причали људи ''са терена'' , нажалост кроз исказе својих најближих предака.
Наравно да су непријатељи одвајкада морали у свим сукобима и преговарати. Овде је ''проблем'' што је послератна, Титова пропаганда, то злонамерно приказивала као ''договоре и издају''. Та тема ми је суштински недостојанствена. Слично као објашњавати, рецимо, смрт бањалучког владике Платона и ''кажњавање'' Алојзија Степинца!!!
Комунистичка историографија је оптужила Дреновићем да је нападао партизане да би помогао усташама. Истина је да је он избегавао сукобе са Србима, макар и у Титовој униформи. До каквих је борби ипак долазило?
Сукоби са партизанима су, чини се, током 1943. и '44. год били чешћи са партизанима него са усташама. Први партизански отворени напад, у ком су одмах и поражени, збио се 5. марта 1942, убрзо по одговору Дреновића да неће да се стави под команду Тита и комуниста и да су четници верни своме краљу и отаџбини и да им је командант Дража Михаиловић. Дреновић је болно увиђао како заблуде наивних ''партизана'' тако и услове под којима су попаљени и десетковани појединци присиљавани да се придруже том, благо речено, извитопереном путу за опстанак и слободу. Зато је непрекидно инсистирао да се Срби спашавају и кад су у логорима и затворима, посебно и као заробљеници у Титовој униформи. Углавном су их пуштали на слободу. а наравно – цивилно становништво је било племенита потка четничког, праведног отпора. Мањача је током рата постала готово једино место где су се Срби могли склонити. Тачније, истинска слободна територија. Ту су могли опстати и лечити све ратне ране јер су храбри борци искрено бранили, чували и разумели народ из ког су у духу православља и потекли. То им титоистичка власт никад није опростила. Зато су и после 1945. уследила ''добровољна '' пресељавања – „Осма офензива», инсталирање војних полигона, отворено прогањање и убиства ''преосталих'' четника, криваца за ''неукусну'' реч, несарадњу, или пријашњу сарадњу са ''издајницима''...
По иронији историје, Дреновић је пао када су његову колону напали енглески авиони, који су били на Титовој страни. Шта се тачно десило?
Војвода Дреновић је убијен 31. маја 1944. године на Чађавици. Енглески авион је надлетао колону четничких бораца и цивила и нико није страховао. Јер, то су били савезници. Но, ненадани митраљески рафали засули су ватром првенствено возило са Дреновићем као командантом. Убијен је са још двојицом сабораца. То је било страшно сазнање да су и савезници наше убице и да су нас издали. Тада, вероватно, није било јасно зашто су још 16. априла 1944. на Васкрс, као хитлеровци 1941, ''савезници'' бомбама засули Београд и друге градове у Србији. Ни за овај злочин коме је циљ био обезглављење Срба, следбеника краља и антифашистичког отпора, нико није одговарао, чак није ни проглашен кривим! На жалост, многе историске чињенице потврдиле су да Срби ''у коначници'' могу да се уздају само у себе и Бога.
Деценијама је трајало скривање његовог гроба, да га комунисти не оскрнаве. Када је гроб откривен и како су сахрањени посмртни остаци?
Одмах је било јасно да су Енглези савезници партизана и Тита и да би чак и посмртни остаци четничких, србских великана, могли бити скрнављени. Знало се за такву партизанску праксу и злодела, па су мртвог Уроша саборци пренели тајно на Мањачу. Ту је почивао у миру под крошњама приватне шуме свог саборца до 2002. године. Страшна прича и тајна гроба ''ћутала је'' тако скоро 60 година. О скривању тог гроба и страдању и још многих породица који су евентуално само поменули име славног војводе Уроша, није знала чак ни његова фамилија. Тек, преживео је малени син, мајка, брат, сестре... Кад је последњи борац који је знао за тајну гробног места то поверио својој породици, кренуло се у ископавање. Кости су пренете са примереним почастима на Клисину тј. у шири комплекс цркве на Мањачи. Ту су већ покопавани и многи изгинули саборци омиљеног војводе, али и то је била тајна јер се страховлада диктатора, србомрсца није ''угасила '' изгледа ни до данас. Ови реци настају 2026. године а тамо, на Мањачи је све више споменика које фамилије и поштоваоци подижу својим прецима, а Урошевим саборцима. Поштовање, љубав и захвалност сад се очитују посебно на својеврсном саборовању сваког 21. јула на празник светог великомученика Прокопија. Од 2002. године Мањача се претвара у крајишку Равну Гору. Ту се уз парастос, литургију, палење свећа, полагање венаца и низ световних активности састају и друже потомци и поштоваоци оних који не заборављају жртвовање предака али и потврђују завет србској слободи и правди.
Како сте Ви лично носили своје породично наслеђе у тешким данима комунизма?
У родитељској кући живело је по очевој женидби нас шестеро. Отац , мајка, бака, брат од стрица и нас две сестрице. Брат Слободан је рођен 1940, а ја деценију касније као старија кћи Урошевог брата. Мајка је често препричавала ратне страхоте које су сустигле кад јој беше само 16 година, а отац је о тим темама веома мало причао као и бака, очева мати. Сви смо вољели брата, а посебно је мама пазила да га заштити и разуме. Својом изузетном племенитошћу и пожртвовањем штитила га је, чини ми се увек и више него нас, сопствену децу. Био је болестан али изузетно интелигентан, поштен и добродушан. О његовим родитељима се говорило само кроз чињеницу да их нема. Отац би понекад само уз тужни, дубоки уздах понављао болно питање: ''Боже, што не узе мене, већ мог брата, онаквог сокола, племенитог, храброг, лијепог, надареног, поштеног, доброг...?'' После сам сазнала да је и отац одлежао у ''црној кући''- бањалучком затвору, да никад није причао о оном што га тишти, а препричавао је само дечачке згоде о свом старијем брату кога је бескрајно волео и о својих пет сестара. Отац је био изузетно цењен пројектант, а у истој фирми запослио се касније и Слободан. Увек смо живели скромно, повучено и одани раду и породичној слози. Многе ситнице су се подразумевале без разговора и кажњавања. Све православне обичаје смо поштовали, а у цркву ( после рата је преуређена из коњушнице у храм), сам с оцем ишла само на јутрење о Божићу, а са баком и сестром сваке недеље. Први ''сусрет'' са стрицем готово не могу описати. Са радија (тад још нисмо ни знали за ТВ) је објашњавала партизанска песма како се у Босни подигнула раја, подиго је Симела Шолаја, подиго је против издајица Дреновића и Тешановића... Погледала сам у оца, а он је само кимнуо и тужно се осмехнуо. Можда је ставио прст на уста као упозорење да се о том не прича. Била сам довољно стара да почнем о свему размишљати и довољно мала да знам да морам послушати оца и ћутати. Сетила сам се да је дједа (мамин отац) знао често рећи кад би се уплеле неке теме које нису за децу: ''Живом се вуку реп не мјери.'' И тако, прошло је детињство и младост, полако су одлазили бака, дједа, брат, мати, па и отац. Тек слика о стрицу није бледила. Зашто су га звали у пјесми ''издајица'', зашто се о родитељима мога Слобе није причало, зашто су ми родитељи венчани још 1951. у цркви на тлу републике Хрватске, зашто смо поштовали очеве сестре и њихове мужеве, зашто је бака живела код сина и увек ишла у ''визите'' код неких комшиница или по неки месец проводила као гост код кћери..? Наравно, понеко спонтано питање добило је праве одговоре. Тек, време, место и начин живљења и спознаја да нас већ и најближе комшије поштују, али у суштини мрзе, отварала је праве слике о ''братству и јединству'', о ''плавој љубичици'', о потреби да се не буниш за многе ситне неправде јер си ''крив'' што си ту где си и што си ''крив'' и зато што јеси. Од малена ми је створен инстинктиван нагон за бјегом. Куда, како и најважније - зашто, није ми дало времена за детаљно испитивање узрока. Пред сам рат деведесетих, по Божијој промисли, успела сам ''побјећи''. Но права жеља за ''истраживањем '', посебно о мом стрицу војводи Урошу, букнула је у мени тек око 2010. године. Повод је било готово ''новинарско испитивање'' бакица које су ми биле својеврсне дружбенице у бањама око Бања Луке. Кад би се охрабриле и виделе моју искрену знатижељу и поверовале да сам заиста родбина са војводом, следиле су приче о њиховим дојмовима из времена које су им пренеле мајке и очеви, баке, свекрве... Мислим да ми је срце играло од поноса. На жалост, сем тетке по којој сам добила и име, нико у фамилији није, већ тада, могао имати непосредан сусрет са Урошем. Било ми је неугодно кад су поједине моје цимерке готово и мени желеле пољубити руку као што су то чинили многобројни поштоваоци мојој тетки, Урошевој јединој живој сестри 2002. године. Тетка је тада имала 85 година, а упокојила се у стотој години живота, управо на светог Прокопија 21. јула 2016. године.
Много шта сам чула, прочитала, одслушала, одгледала и доживела у вези са мојим стрицем и са нашом фамилијом. Можда све треба да прихватим кроз један топли, људски закључак који ми изрече особа коју заиста нисам ни познавала: ''О, како ви треба да сте сви поносни као фамилија јер вас је Господ наградио личношћу какав је војвода Урош. Колико ли је само душа спасио, увјек био праведан и одлучан, храбар и вишеструко обдарен, поштован и вољен од свих којима је командовао и с којима се борио и за све бринуо. А, посебно знај – и данас има чак и муслимана који му пале свјеће и поштују га!''
Извор: Правда
