Кловнократија уочи избора 2026.

Докк год Западу Врховни Кловн пружа поводе за радост, они ће га држати на власти

Пише: Владимир Димитријевић

УСЛОВИ КЛОВНОКРАТИЈЕ

У политиколошкој литератури Србија се последњих година описује различитим, али сродним појмовима: хибридни режим, конкурентни ауторитаризам, стабилократија и изборна аутократија. Озбиљна анализа Србију сврстава међу изборне аутократије и међу најизраженије дугорочне случајеве аутократизације: иако су избори конкурентни и опозиција може да учествује, политички терен је системски неравноправан због медијске асиметрије, притисака на јавни сектор, злоупотребе јавних ресурса и мешања функције председника са страначком кампањом.

Зато се поставља кључно питање: како је Александар Вучић, најпре као први потпредседник Владе, затим као председник Владе и од 2017. као председник Републике, успео да изгради дуготрајну политичку доминацију у формално плуралистичком систему?

Ако хоћемо озбиљно, српска политика се не да свести на једног човека нити се изборни резултати могу објаснити искључиво принудом или неправилностима. Напротив, стабилност власти произлази из споја стварне изборне подршке, изузетно развијене партијске организације, контроле „дневног реда“ питања којима се јавност бави, огромне медијске предности, клијентелистичких мрежа, употребе државних ресурса, персонализације свих нивоа избора, фрагментације противника и спољнополитичког позиционирања Србије као државе са којом различити велики актери имају конкретан интерес да сарађују. Управо кумулативни ефекат тих механизама, а не било који појединачни инструмент, објашњава трајност система који једе срж наше будућности, али је, бар до сада, био несменљив.

ОН И САМО ОН

Централни механизам кловнократије је персонализација. Устав Србије председнику даје веома ограничена овлашћења у односу на Владу, али се политичка расправа и одлучивање у пракси усмеравају из председничког центра на начин који није предвиђен Уставом. Тај раскорак између формалне и стварне моћи омогућава специфичан систем одговорности: Велики Кловн на месту председника је главни „добитник“ када се отварају фабрике, повећавају пензије или најављују инфраструктурни пројекти, док се непопуларне или техничке одлуке могу формално приписати Влади, министрима, јавним предузећима или локалним структурама власти. Политичка вертикала је зато снажно „вучкократска“, али административно је довољно распршена да би омогућила селективну дистанцу од неуспеха.

Изборна стратегија почива на претварању готово сваког гласања у плебисцит о Вучићу, чак и када се формално бирају посланици, градоначелници или одборници. „Вучићизација“ чак и локалних избора и учестали ванредни изборни циклуси стварају окружење у којем опозиционе партије и покрети тешко могу да створе јаке фигуре на терену и остваре своје дугорочне програме. Култ превремених избора није само средство за хватање противника неспремним. Он је механизам управљања сопственом коалицијом, дисциплиновања функционера, обнављања легитимитета и претварања кризе у изборни сукоб у којем је организациона предност СНС-а највећа. Расписивање парламентарних избора за 25. октобар 2026, више од годину дана пре редовног рока, после скоро две године студентских и грађанских протеста, још једном показује ту логику, али овога пута у знатно неизвеснијим околностима.

КЛИЈЕНТЕЛИЗАМ

Клијентелизам је битан за опстанак Вучићевог режима у највећој мери, мада то не значи да сваки гласач СНС-а гласа због користи коју му „вучкократија“ даје, нити да је свака социјална Вучић - Брнабић мера куповина гласова. Ипак, под влашћу Врховног Кловна, приступ радном месту, услугама, уговорима, субвенцијама или статусним погодностима у преплиће са партијском лојалношћу. То се највише види у области јавног сектора и делатности зависних од државних уговора. У Србији је скоро сасвим избрисана граница између државе и владајуће партије.

Велики број људи, од чистача улица, преко библиотекара и радника у фабрикама оружја, до административаца у општинама, зависи од СНС слугерањства. Људи се плаше за посао, и њихов страх је оправдан: довољно је погледати како изгледа обрачун са просветарима у Петој београдској или Јовинној гимназији у Новом Саду, па видети о чему је реч.

Веома мали број људи је спреман да се противстави таквом систему.

МОЋ МЕДИЈА

Медијска асиметрија је трећи стуб власти Врховног Кловна. Тако је у априлу 2026. владајућа већина добила око 95% времена намењеног политичким актерима у централној информативној емисији РТС-а, а опозиција 5%. У септембру, 96% политичког времена у Дневнику два припало је владајућој већини, а сам Вучић је заузео око половине тог времена. Са таквом медијском моћи могла би да влада и моја баба, јер Вучић својом медијском кловнијадом дефинише шта је главна тема у друштву и држави, ко је легитиман актер политичког живота, а гласање преедставља као избор између „стабилности“ и „хаоса“, развоја и блокаде, државе и неодговорне опозиције. Наравно, Вучић може да бије само везане противнике, да их пљује на „Пинку“ и „Информеру“ кад их нема у студију, али њему то нимало не смета. Човек без части, спреман на све, он ужива у својој моћи и хоће да је што више проширује. Празнодушност тражи апсолутну моћ!

ПОЛУМРТВИ БИРАЧИ

Сви знамо да за Вучића, годинама, гласају мртви бирачи, јер бирачке спискове нема ко да надзире. И мртваци ускачу из гробова на гласачке листиће напредњачке секте.

Али, битнији су полумртви бирачи, о којима имам неколико речи. И ово није никакав „ејџизам“ ( и ја имам педесет седам година, и одавно ми је више прошло него што ми је остало ).

Једну од кључних база бирача власти чине старији бирачи. Србија је демографски полумртва земља: 2023. године 22,3% становништва било је старије од 65 година. Постоји апсолутна веза између старости и подршке СНС-у. Међутим, тај образац не треба сводити на карикатуру о „пензионерима који гласају за новац“. Код дела старијих бирача делују искуство санкција, инфлације, ратова и нестабилности деведесетих, већа зависност од пензијског и здравственог система, доминација телевизије као извора вести, као и вредновање поретка и предвидивости. Разне врсте редовних предизборних и осталих „подмићивања“, које подразумева повећања пензија, једнократне исплате, ваучере и субвенције, појачавају ту представљају се као непосредна заслуга Великог Господара Вучића. Велики број наших пензионера не мисли да је пензију зарадио, него му нови Тито поклања милостињу, и он му дугује верност.

Да банализујемо ( нека ми опросте мудри пензионери, који верују својој деци и унуцима више него Врховном Кловну): уместо да мисли о гробном месту и гласа за гробно место ( ускоро и ја, са својих педесет седам година, улазим у зону гласача за гробно место ), пенизионер, уплашен од болести и смрти, од Вучића очекује спас. Он му једног дана поручи да ће сутра нуклеарни рат, и да ћемо сви изгинути. Сутрадан, међутим, најави повећање пензија. И пензионер једног дана умре, другог васкрсне, и тако животари. Редовно гледа ваћарења на Пинку, сећа се своје секс-младости под Брозом ( „Мој колега, демократија је, љуби цуру, не питај чија је“), и мисли да би, ако види неког другог уместо Вучића на ТВ екрану, то био доказ да је умро и да гледа програм са оне стране гроба. А Вучић му личи час на вољеног друга Тита, а час на његово дете, сиромашног студента, који се мучи у мемљивом стану у Београду и учи, учи, само учи, да би њему, пензионеру, било боље. Јер сваки пензионер је Вучићев тата и свака пензионерка је Вучићева мама.

То је срамна манипуплација старим људима, али је то – истина. Бестидни Кловн је веома свестан шта ради, и ради то успешно.

ВУЧИЋЕВИ СТРАНИ ГОСПОДАРИ

Спољна политика је кључна за кловнократију. Тврдња да „ЕУ, САД, Кина и Русија подржавају Вучићев режим“ можда није сасвим доказива, али се може рећи да свако има интересе због којих сарађује са српским руководством и често одваја питања демократије од питања безбедности, економије, енергетике или Косова. ЕУ је убедљиво најважније економско и институционално „сидро“ Србије и потребни су јој предвидивост на Западном Балкану, сарадња у „дијалогу“ Београда и Приштине, контролисана регионална политика и приступ неопходним сировинама. САД имају безбедносне, енергетске и регионалне интересе, а у јулу 2026. покренут је први круг стратешког дијалога Србије и САД. Кина Србију види као политички пријатељску европску тачку за инфраструктуру, индустрију и трговину, а споразум о слободној трговини ступио је на снагу 2024. Ако се томе дода кинески колонијални режим у Источној Србији, све је јасно. Русија задржава извесне енергетске, историјске и симболичке полуге и значај због Косова у Савету безбедности, иако је рат у Украјини повећао трошкове те везе. Вучићева вештина је у томе сваком актеру нуди довољно да има разлог за сарадњу, али избегава потпуно сврставање које би затворило друге канале. Додајмо томе и крајње ризично савезништво са Дрон Државом Израелом, које нас, ако се Блиски Исток још више запали, може скупом стајати.

Наравно, на њега се врше притисци да се сврста, али не тако што желе да га смене, него му само прете сменом, јер знају да ће СНС јудократија наставити издајничку политику. Европска комисија 2026. износи веома оштре оцене о политичком притиску на правосуђе, медијском плурализму, јавним набавкама и притисцима на цивилно друштво; Парламентарна скупштина Савета Европе указује на честе превремене изборе, поларизацију и проблеме медијских слобода. САД су истовремено способне да продубљују стратешки дијалог и да санкцијама руском власништву у НИС-у наметну Србији озбиљне трошкове. Па ипак, кад треба, ту су и ЕУрусла фон дер Лајен и сви њени другари да га подрже. Дозвољавају му и полусвечану сахрану генерала Младића, за коју би режим који им не одговара три пута дневно бомбардовали ( симболички, а можда и стварно ). Јер, Вучић је, као донедавно Мило Ђукановић у Црној Гори или Еди Рама у Албанији, несменљив: он обавља све неопходне прљаве послове за Запад и изнутра урушава српски народ, увек огрнут тробојком и уз трубаче под шатром.

ЕКСПО КАО ЦИЉ

ЕКСПО 2027 и шири програм „Скок у будућност – Србија 2027“ показују како се политичка економија великих пројеката уклапа у систем. Влада раздваја вредност саме ЕКСПО локације, око 1,2 милијарде евра, од ширег пакета 323 пројекта вредног 17,8 милијарди евра. Посебан закон предвиђа да одређена специјална привредна друштва не примењују Закон о јавним набавкама, што Влада правда роковима и специјалном природом пројекта. Политички значај оваквих инвестиција је двострук: оне производе видљиве објекте и наратив модернизације, а истовремено надзиру огромне токове јавног новца, уз злоупотребу уговора и стварање зависности у којима је институционална „транспарентност“ ( провидност, Србине, порозирност ) од пресудног значаја. А нема је. И неће је бити.

Пљачка је у току.

Запад подржава ту пљачку. Вучић им је још увек потребан.

Није само тако код нас. Тако је и у Албанији.

Огромни протести против режима у Тирани трају, али Едија Раму нико не може да смени.

То је модел.

РАМА И ВУЧИЋ: ИСТИ МОДЕЛ ВЛАСТИ

У тексту „Албанија, „добри ученик“ остављен на цедилу“, чији су аутори Жан-Арно Деранс и Лоран Жеслан ( објављен је у часопису „Л` Монд Дипломатик“ 2019. године ), дата је анализа режима Едија Раме у Албанији. Ко чита, одмах види огромне сродности између Вучића и Раме. ( Иначе, Рама каже да је Вучић његов брат ).

Који модел постоји у и у Албанији и у Србји?

У економији, држава подстиче приватизацију, јавно-приватна партнерства и инвестиције ослоњене на јефтин рад. У урбанизму, раст некретнина и велики пројекти постају главни симбол модернизације. У политици, власт се концентрише око једне доминантне странке и њеног лидера, док је опозиција слаба, компромитована или институционално одсутна. У медијима, власничке и политичке везе ограничавају простор за критичко извештавање. У међународним односима, западни партнери дају предност стабилности и регионалној сарадњи. У друштву, незадовољство се делом каналише кроз емиграцију.

Тај поредак француски аутори не описују као класичну диктатуру. Постоје избори, странке, медији, приватизована привреда, невладине организације и могућност протеста. Али формално постојање институција није исто што и њихова ефективна аутономија. Ауторитарна компонента појављује се у асиметрији моћи: владајућа структура има већи приступ државним ресурсима, медијском утицају, пословним савезима и институционалним механизмима него њени противници. Неолиберална компонента појављује се у систематском ширењу тржишне логике на области које су раније имале јавни карактер.

Важна је и чињеница да се ова два елемента међусобно подржавају. Слаби синдикати олакшавају одржавање ниских трошкова рада. Ограничена медијска критика смањује политичку цену непрозирних уговора. Јавно-приватна партнерства стварају дугорочне везе између власти и пословних група. Велики инвеститори имају интерес да политичка ситуација буде предвидљива, а власт добија економске савезнике који зависе од државних дозвола, тендера и урбанистичких одлука. Тако се политичка и економска моћ међусобно појачавају.

Истовремено, систем кловнократске власти производи својеврсну идеологију „ми немамо алтернативу“. Ниске плате представљају се као цена привлачења инвестиција. Приватизација је једини пут ка ефикасности. Велики градски пројекти су нужни знак европеизације. Јака власт је услов стабилности. Када се сваки елемент представи као техничка нужност, простор демократске расправе се сужава. Политичка питања претварају се у питања менаџмента.

Протести студената, рудара, синдикалаца, уметника враћају политику у сфере које власт жели да представи као техничке: 2019. година је била бурна, и народ није пристајао на лажи и преваре Раминог система. Студенти су тврдили да финансирање универзитета није само питање буџетске рационалности него питање једнаког приступа образовању. Рудари су показали да се њихов рад плаћа људским животима и стагнацијом зарада. Радници у кол-центрима су дизали глас јер су били много мање плаћени него било где у Европи. Уметници су бранили идеју да вредност градског простора није исто што и његова тржишна цена. И сви су били јасни: постоји разлика између модернизације и демократизације. Тирана можда изгледа модерније, дигиталније и космополитскије, али је под влашћу једног мафијашког личног режима.

Ствар је проста: капитализам се може консолидовати у политички полуауторитарном окружењу. За инвеститоре чак може бити привлачна власт која може брзо да доноси одлуке, контролише протесте и гарантује ниске трошкове. У том смислу, недостатак јаких синдиката или снажне институционалне опозиције није случајни недостатак развоја, већ потенцијална економска предност за одређене типове капитала. Рамина чувена изјава о Албанији као врхунској земљи за инвестиције јер је „без сената, без синдиката, без радикалне левице“ јесте дијагноза читавог модела.

Како код Раме, тако и код Вучића.

ИМА ЛИ НАДЕ НА ИЗБОРИМА?

Вучићева политичка вештина пре свега се састоји у комбиновању различитих инструмената који се међусобно појачавају: популарност и присила постоје истовремено, а избори нису ни потпуно фиктивни ни потпуно равноправни. Спољна подршка режиму није идеолошка, него је крајње интересна. Систем Врховног Кловна је зато дуго био отпоран. Ипак, избори 25. октобра 2026. долазе у тренутку када су уобичајени механизми кловнократије под већим притиском: студентски покрет је нова врста противника, анкете се драматично разилазе, европске критике су оштрије, а лична транзиција Вучића из председничке у могућу премијерску функцију није више тако једноставна. Политички шибицар који је годинама користио неизвесност у своју корист сада се суочава са изборима чија је неизвесност стварна.

Како ће се све завршити?

То се не зна. Никад није било напетије. Врховни Кловн је спреман на сваку врсту обрачуна са нашом децом и свима који се не мире са лажју и пљачком. Велики улог је у питању: Србија или мафија! Кловнократија је мафија, а ми смо Србија.

Ипак, не сумњајмо: Вучићеви западни налогодавци су спремни да га подрже, јер су га они и створили. У књизи депеша Викиликса ( Војислав Шешељ, „Викиликс ми јаваља“, СРС, Београд 2012. ) то се јасно види. И види се ко су радикали који на изборе октобра 2026. излазе на Вучићевој листи.

СЕТИМО СЕ 2008: НАСТАНАК НАПРЕДЊАКА

Јесен 2008. доноси догађај који је, из данашње перспективе, један од најзначајнијих у нашој политичкој причи после 5. октобра 2000: распад врха Српске радикалне странке и формирање Српске напредне странке. Депеша америчке амбасаде из Београда, објављене у оквиру пројекта Викиликс, 9. септембра 2009. бележи да је Томислав Николић 5. септембра поднео оставку на страначке функције и убрзо основао нови посланички клуб. Непосредан повод био је спор око Споразума о стабилизацији и придруживању. Николић је најавио да ће СРС подржати ССП, док је Војислав Шешељ из Хага инсистирао на супротном. Амбасада овај раскол види као могућност да СРС постане политички анахронизам и да се створи нова национално-конзервативна, али проевропски прихватљивија опција.

Када Николић у октобру представља Српску напредну странку, он говори о „мосту између Истока и Запада“, европској будућности и спремности за разговор чак и са државама које су признале Косово, амерички известиоци то сматрају охрабрујућим, али упозоравају да је реч пре свега о реторици док год се не види јасан програм о Великој Србији, Хашком трибуналу и односима са суседима. На оснивачком конгресу 21. Октобра 2008. Николић и Вучић намерно избегавају стару запаљиву реторику о Косову и Хагу, истичу „отвореност“, „промене“ и жељу за чланством у ЕУ. Дипломатска заједница западних земаља је видљиво присутна у првом реду, што само по себи има симболички значај. Николић и Вучић су били изабрани као погодни инструменти страних центара моћи, да су тајкуни финансирали нову странку и да је постојао координисан пројекат Тадићевог окружења и западних амбасада.

У депеши од 9. септембра 2008. се преноси тврдња саговорника да је Николић променио став према ССП-у после састанка са Тадићем, за који се побринуо бизнисмен Мирослав Мишковић. До 2009. америчка амбасада већ бележи да је СНС постала снажна опозициона странка. Локални избори у Земуну и на Вождовцу показују да напредњаци преузимају велики део бирачког тела СРС-а и могу да угрозе ДС. Јавља се чак и расправа о могућности коалиције ДС–СНС, што узнемирава друге чланице владајуће коалиције. До почетка 2010. депеше СНС описују као највећу опозициону странку, која у анкетама достиже приближно исти ниво као ДС, око тридесет процената. За мање од две године, дакле, политички актер који тек покушава да докаже да је заиста напустио радикалску платформу постаје централни конкурент власти.

Био је то један од најбржих идеолошких и организационих преображаја у новијој српској политици.

НАТО Запад се 2008. године томе радовао. И даље се радују свакој Вучићевој издаји. И док год им Врховни Кловн пружа поводе за радост, они ће га држати на власти. Зато студентски покрет не мора само да се бори против Вучића и његове страначко – мафијашке хоботнице, него и да покуша да докаже окупаторима Србије, то јест НАТО Западу, да њихов досадашњи одани колаборациониста више није гарант стабилности. Ни локалне, ни регионалне.

Као и увек, по речи Његошевој, „наде више нема ни у кога, до у Бога и у своје руке“. И надајмо се, не одустајмо!