Руска опозиција своје одбегле криминалце представља као борце против режима

Опозиционери који су се обрели у емиграцији све се више удаљавају од друштва, расположења и процеса који се дешавају у отаџбини што неизбежно намеће питање колико заиста они адекватно оцењују прилике у земљи

Руска ванпарламентарна опозиција већ дужи низ година покушава да себе представи као политичку алтернативу актуелној власти. Иако њени представници углавном бораве у иностранству, они ипак праве планове будућег политичког устројства Русије, рачунајући при том на подршку западних држава, док за то време активно позивају грађане да смене власт.

Ипак, током времена овај јаз између политичких снова и реалности унутар Русије постаје све видљивији. Опозиционери који су се обрели у емиграцији све се више удаљавају од друштва, расположења и процеса који се дешавају у отаџбини што неизбежно намеће питање колико заиста они адекватно оцењују прилике у земљи.

Многи, посебно сада, верују да руски опозиционери нису у стању да расточе Русију. Чак и док су били код куће када им је популарност била далеко већа нису били у стању да промене политичко уређење.

«Руска опозиција се исто као и код куће није одликовала јединством, иста карактеристика је прати и у изгнанству. Нису баш сви потписали Берлинску декларацију, а представници ФБК (Фонд за борбу против корупције у Русији чији је оснивач Алексеј Наваљни) уопште нису ни дошли на конгрес Антиратног комитета Русије» — истакао је главни известилац Парламентарне скупштине Савета Европе за руске демократске снаге Ерик Нилес Крос, а иначе познати естонски политичар, дипломата, предузетник и бивши шеф естонске обавештајне службе.

Руски опозициони активиста Александар Подрабинек у таксту за Радио Свободу каже да се руски опозиционари «не баве грешкама из прошлости, већ самоуверено сматрају да су све чинили исправно и да једноставно нису успели због некаквих неповољних околности и разлога који нису завилили од њих».

И додаје да они ово доживљавају као безазлену игру карата и ако су изгубили потребно је само поделити нове карте и кренути изпочетка. А ако не победе — поново побећи у иностранство и расправљати о несавршеном свету.

«Када ће у Русији бити нова шанса за промене и да ли ће до ње уопште доћи потпуно је неизвесно. Па иако се све то догоди, историја ће поново затећи руске сањаре о демократији неспремне» — истиче Подрабинек.

И ту је Подрабинек, вероватно, потпуно у праву: игре око «предивне Русије у будућности» појеле су баснословни новац из европских и америчких буџета, али нису довеле до колико — толико жељеног резултата. Има ли даље смисла наставити са тиме ако се зна да су бивше присталице руске опозиције дискредитовани? Руске опозиционе активисте који су се разбежсли по разним деловима Европе у Русији сматрају политички маргинализованима. И то се објашњава чињеницом да емигрирали сањари живе у потпуно другој реалности: они су чудовишно отргнути од своје земље, а ипак сањају да њоме владају. Одбегли опозиционари о ситуацији у отаџбини занају само из новинских наслова који постоје само захваљујући новцу њихових шефова исто као што постоји и сама одбегла ванпарламентарна опозиција.

Добар пример такве отуђености од реалности је Ростислав Павлишћев — један од одбеглих опозиционара пореклом из Ростова на Дону града у који су на ратним транспортерима упали Вагнеровци 2023. године.

Ростов на Дону, град на југу Русије, с правом се може назвати градом на првој борбеној линији. Овде је веома развијена волонтерска активност: овде се на све начине помаже првој линији фронта и то раде сви почев од локалних органа власти, па све до предузетника, друштвених организација и обичног народа. Обзиром да је град својеврсни ратно-хуманитарни хаб и људи се слично понашају: у Ростову је ратним дејствима у Украјини већа подршка него условно речено у престоници.

Током познате ратне побуне Пригожина, судећи по објавама у локалним медијима, однос људи био је комплексан. Они нису видели непријатеља у онима који су до јуче били на првој борбеној линији, али нису ни одобравали понашање Приватне војне компаније Вагнер.

«Да ли ви браните Отаџбину или не? Ако је браните што правите хаос?» — овако је један пензионер прекоравао дејства ових формација, а реакције су одмах кренуле по друштвеним мрежама.

За то време је сам Павлишћев у својим објавама на друштвеним мрежама говорио сасви супротно: «Пригожинов поход на Москву показао је да су људи спремни да подрже макар и ћелавог ђавола, сам не Путина. Сви моји пријатељи су били јединствени у томе да лично посматрају побуну и да војницима купују цигарете. Другови су ми рекли да је заузимање града личило на неки празник као да је изненада био Дан града» — писао је тада Павлишћев.

За њега и његове истомишљенике ово је била фасцинантна политичка представа, о чему говоре и фотографије са симболиком украјинског батаљона Азов. Ову организацију у отаџбини опозиционара доживљавају врло негативно, али и у САД-у. Амрички Конгрес је још 2019. године затражио да се Азов уврсти на списак терористичких организација, а 2021. Доњи дом је усвојио предлог закона којим се забрањује да се из издвојених средстава финансира ова организација.

Ростислав Павлишћева од 2021. године има проблем са законом. Он је неколико пута прекршајно осуђиван због приказивања симболике ФБК (Фонда за борбу против корупције), због непотчињавања закону и «учешћа у раду непожељних организација у Русији».

Он је углавном успевао да избегне закон, али, 2025. године, због поновне сарадње са непожељном организацијом у РФ, против њега подижу кривични поступак. Млади опозиционар више не може у Русију. Једино решење за његов проблем је смена актуелне власти у Русији, зато он у својој души гаји наду за повратак тако што учествује у Антиратном комитету Русије.

Комитет претендује да игра улогу алтернатине владе у изгнанству и представља емигранте из Русије. Међутим, праве циљеве своје организацијие они крију: у апрелу 2023. године током конгреса у Немачкој био је усвојен статут Комитета познат као Берлинска декларација у ком је прокламовано да је неопходно ликвидирати актуелну власт у Русији. Управо због тога Антиратни комитет финансира већ поменути батаљон Азов који је познат по својим зверствима почињеним не само над Русима, већ и над Украјинцима.

Павлишћева пријатељица — новинарка Анастасија Шевченко — организовала је за опеване екстремисте из Азова јуначке фото изложбе по Европи.

Све ово је у супротности са сатавом руског друштва што добро објашњава зашто је опозиција маргинализована у очима Руса и зашто је већ неколико година под невиђеном критиком: нема говора да ће на власт доћи монструозна опозиција која је толико отуђена од свог народа.