Piše: Aleksandar Đurđev, predsednik Srpske lige
Odluka predsednika Ruske Federacije Vladimira Putina da formira novi rod oružanih snaga “Snage bespilotnih sistema” na prvi pogled može delovati kao još jedna u nizu vojnih reformi nastalih iz iskustava savremenog ratovanja. Međutim, oni koji geopolitiku posmatraju isključivo kroz prizmu dnevnih vesti i naslovnih strana propustiće ono najvažnije. Pravo pitanje nije zašto Rusija formira novi rod vojske, već zašto to čini upravo sada.
Istorija nas uči da velike sile retko reaguju samo na ono što se već dogodilo. One svoje institucije grade za sukobe koji tek dolaze. Zbog toga ova odluka ima daleko veći značaj od unutrašnje organizacije ruske armije. Ona predstavlja jasan signal da Moskva procenjuje kako je čovečanstvo ušlo u novu tehnološku i civilizacijsku epohu, u kojoj će prednost imati oni koji prvi uspeju da povežu vojnu industriju, veštačku inteligenciju, kvantne komunikacije, energetsku bezbednost i industrijsku proizvodnju u jedinstven sistem. Poslednje godine pokazale su da bespilotni sistemi više nisu sredstvo podrške, već jedan od glavnih faktora koji odlučuju ishod oružanih sukoba. Od izviđanja, navođenja artiljerije i elektronskog ratovanja do preciznih udara na infrastrukturu duboko u pozadini protivnika, dronovi su postali nova valuta vojne moći.
Napadi na rafinerije, skladišta goriva, aerodrome i logističke centre unutar Rusije, uključujući i nedavni napad na centar kompanije „Vajldberis“ u Tulskoj oblasti, pokazali su da savremeni front više nije linija na karti. On obuhvata čitav ekonomski prostor jedne države. Danas je svaki energetski objekat potencijalna meta, svaka železnička raskrsnica potencijalno bojište, a svaka fabrika deo odbrambenog sistema. Zato je odluka Moskve logična. Umesto da bespilotne sisteme zadrži kao pomoćno sredstvo postojećih rodova vojske, Rusija ih institucionalizuje, dajući im sopstvenu komandu, doktrinu, sistem razvoja i proizvodnje. To je isti tip istorijske prekretnice kakav su nekada predstavljali nastanak vazduhoplovstva, oklopnih jedinica ili strateških raketnih snaga. Ali bilo bi pogrešno verovati da se revolucija odvija samo u vojnoj sferi. Gotovo istovremeno kada Moskva formira novi rod vojske, kineski naučnici postavljaju svetski rekord u kvantnom isprepletanju na udaljenosti od 420 kilometara. Naizgled je reč o naučnoj vesti namenjenoj fizičarima. U stvarnosti, reč je o jednom od najvažnijih geopolitičkih događaja godine. Ko bude kontrolisao kvantne komunikacije, kontrolisaće bezbednost budućih finansijskih sistema, vojnih komunikacija i kritične infrastrukture. Kvantni internet nije samo nova generacija tehnologije. On predstavlja temelj buduće arhitekture svetske moći. Istovremeno se vodi i druga bitka daleko tiša, ali ništa manje značajna.
Sukob oko kompanije Anthropic pokazao je da pitanje više nije ko ima najbolji model veštačke inteligencije, već ko kontroliše pristup tom modelu. U svetu u kojem je algoritam novo sredstvo proizvodnje, pravo na pristup tehnologiji postaje politička kategorija. Onaj ko kontroliše infrastrukturu veštačke inteligencije postepeno stiče mogućnost da oblikuje tržište, informacioni prostor, pa čak i političke procese. Zato danas tehnološki suverenitet postaje jednako važan kao energetski ili vojni suverenitet. Ovaj proces nije ograničen samo na tehnologiju. On se jasno vidi i u ekonomiji. Podaci Svetske banke ukazuju da svet postepeno ulazi u fazu u kojoj se kapital ponovo vraća resursima. Posle decenija dominacije finansijskog kapitala, digitalne imovine i berzanskih špekulacija, rast cena energenata i sirovina pokazuje da se težište svetske ekonomije ponovo pomera ka realnim resursima. To nije slučajnost. Svako veliko istorijsko prestrojavanje svetske ekonomije počinjalo je upravo promenom odnosa između industrije, energije i finansija.
Posebno je zanimljiva transformacija Sjedinjenih Američkih Država. Posle vrhunca industrijske moći šezdesetih godina prošlog veka, Amerika postepeno gradi model u kojem sve veću ulogu preuzimaju finansije i usluge, dok se proizvodnja seli u inostranstvo. Podaci o potrošnji energije to potvrđuju jasnije od bilo kog političkog govora. Industrijska potrošnja energije po glavi stanovnika u SAD opala je za skoro trećinu u odnosu na sedamdesete godine, dok je udeo komercijalnog sektora nastavio da raste. Istovremeno, proizvodnja je masovno preseljavana u Aziju, pre svega u Kinu. Upravo je Šangajski sporazum iz 1972. godine označio početak procesa koji će Kinu najpre pretvoriti u industrijsku bazu Zapada, a potom u jednog od glavnih pretendenata na mesto vodeće svetske sile. Danas se posledice tog procesa jasno vide. Dok Amerika pokušava da obnovi industrijsku proizvodnju, Kina istovremeno postavlja rekorde u kvantnim tehnologijama, razvoju veštačke inteligencije i visokotehnološkoj proizvodnji. Ništa manje značajne nisu ni promene u energetskom sektoru. Ormuski moreuz ostaje jedna od najosetljivijih tačaka svetske ekonomije. Iako se protok nafte postepeno oporavlja, sve veći značaj dobijaju pretovari sa broda na brod u Omanskom zalivu. To znači da se sve veći deo svetske trgovine odvija kanalima koji su daleko manje transparentni nego ranije. Za tržište to nije samo logističko pitanje. To znači da će procena stvarne ponude nafte postajati sve teža, a samim tim i upravljanje cenama sve složenije.
Istovremeno Evropa nastavlja da živi u uslovima energetske neizvesnosti. Iako se skladišta gasa postepeno pune, ruski gas do dela Evrope i dalje stiže uglavnom preko Turskog toka, dok su nekadašnji glavni pravci snabdevanja praktično prestali da postoje. Sve to pokazuje da se energetska bezbednost više ne može posmatrati odvojeno od geopolitike, vojne strategije i tehnološkog razvoja. Danas su to delovi istog sistema, a države koje ne uspeju da povežu te elemente rizikuju da izgube sposobnost samostalnog delovanja u svetu koji postaje sve složeniji i sve manje predvidiv. Istorija pokazuje da se najveće promene nikada ne dešavaju izolovano. Kada se istovremeno menjaju vojna doktrina, energetski tokovi, struktura svetske trgovine, tehnološka arhitektura i finansijski model, onda više nije reč o običnoj geopolitičkoj krizi. Tada je reč o promeni samog poretka. Zbog toga nije slučajno što se danas u istom vremenskom okviru dešavaju procesi koji na prvi pogled nemaju nikakve međusobne veze. Rusija formira Snage bespilotnih sistema. Kina pravi istorijski iskorak u kvantnim komunikacijama. Najveće kompanije za veštačku inteligenciju vode borbu oko kontrole modela i pristupa algoritmima. Svetska banka ukazuje na povratak kapitala ka resursnoj ekonomiji. Evropa pokušava da obezbedi dovoljne količine energenata pred zimu, dok se istovremeno globalni tokovi nafte sve više pomeraju ka takozvanim „sivim“ logističkim kanalima. To nije niz slučajnosti. To je obrazac. Još je zanimljivije što se istovremeno menja i ekonomska geografija sveta. Kada se analiziraju dugoročni podaci o bruto domaćem proizvodu prilagođenom paritetu kupovne moći, uočava se zanimljiva pravilnost. Svetski centri ekonomske moći nikada nisu bili trajni. Početkom dvadesetog veka dominirala je Britanska imperija, čiju je ekonomsku snagu u velikoj meri nosila Indija. Sredinom veka primat preuzimaju Sjedinjene Američke Države, zahvaljujući ogromnom industrijskom potencijalu, jeftinoj energiji i dominaciji Standard Oil-a. Danas, međutim, svedočimo novom pomeranju težišta prema Evroaziji. Kina više nije samo „fabrika sveta“. Ona postaje centar razvoja najsloženijih tehnologija, od kvantnih komunikacija do veštačke inteligencije. Rusija, istovremeno, gradi sopstveni model tehnološke i energetske suverenosti, oslanjajući se na ogromne prirodne resurse, vojnu industriju i sve čvršće ekonomsko povezivanje sa azijskim partnerima. U tom kontekstu posebno je zanimljiva odluka kompanije „Vajldberis“ da dramatično snizi troškove registracije za kineske prodavce i omogući im daleko lakši pristup ruskom tržištu. Ta vest je u većini svetskih medija prošla gotovo neprimećeno, ali njen strateški značaj nije zanemarljiv. Ona govori o ubrzanom produbljivanju ekonomske integracije Rusije i Kine, ali i o postepenom stvaranju paralelnih ekonomskih i logističkih sistema koji sve manje zavise od zapadnih finansijskih i trgovinskih centara. Sličan proces može se uočiti i u energetici. Ormuski moreuz i dalje ostaje jedna od najvažnijih tačaka svetske ekonomije. Iako se protok nafte postepeno povećava, on je i dalje daleko ispod nivoa koji su postojali pre eskalacije krize. Ono što privlači pažnju jeste sve veći broj pretovara nafte sa broda na brod u Omanskom zalivu. Takav način transporta nije samo logističko rešenje. On predstavlja novu arhitekturu globalne energetske trgovine, u kojoj postaje sve teže utvrditi pravo poreklo tereta, stvarne količine izvoza i konačne kupce. Upravo u tom prostoru nastaje nova geopolitička realnost. Formalni tokovi trgovine postepeno ustupaju mesto složenim mrežama posrednika, alternativnih ruta i finansijskih mehanizama koji omogućavaju funkcionisanje svetske ekonomije čak i u uslovima sankcija, blokada i političkih ograničenja. Evropa se, istovremeno, nalazi u specifičnom položaju. Uprkos povećanju rezervi gasa u podzemnim skladištima, ona i dalje nema stabilan i dugoročno održiv model snabdevanja. Severni tok je van funkcije, ukrajinski tranzit je praktično obustavljen, a Turski tok ostaje jedan od retkih pouzdanih pravaca za snabdevanje jugoistočne i dela centralne Evrope. To pokazuje da, bez obzira na političku retoriku, geografija i energetika i dalje nameću svoja pravila. Sve ovo nas vraća na početak priče. Formiranje Snaga bespilotnih sistema nije izolovana vojna odluka. To je deo mnogo šireg procesa u kojem se istovremeno menjaju pravila ratovanja, proizvodnje, energetike, finansija i informacija.
Države koje shvataju da su to različite dimenzije istog problema već danas pripremaju institucije za svet koji dolazi. One koje i dalje analiziraju svaki događaj odvojeno, rizikuju da kasno shvate da se pravila igre više ne pišu u okvirima starog poretka. Zato se danas ne postavlja pitanje da li će se svet promeniti. On se već promenio. Pravo pitanje je ko je tu promenu prepoznao na vreme, ko je u stanju da je oblikuje i ko će u novom poretku imati dovoljno snage da brani sopstvene nacionalne interese. Upravo zbog toga odluka Vladimira Putina o formiranju Snaga bespilotnih sistema ima značaj koji daleko prevazilazi granice jedne vojne reforme. Ona predstavlja simbol nove epohe u kojoj će državna moć sve manje zavisiti od broja tenkova i aviona, a sve više od sposobnosti da se istovremeno kontrolišu tehnologija, energija, industrija, informacije i vreme. Istorija je više puta pokazala da velike sile ne pobeđuju zato što su najbrže reagovale na krizu, već zato što su prve razumele da se pravila sveta već menjaju. Upravo zato danas nije najvažnije pitanje šta će se dogoditi sutra. Najvažnije je prepoznati šta se već dogodilo, a što većina još uvek ne vidi.
Pravda
Vladimir DimitrijevićVladimir Dimitrijević: Staljin i stvaranje IzraelaIzvor: Pravda
