Aleksandar Dorošenko: Ideali Nove Evrope

Sve ide ka tome da će „ideali Nove Evrope“ biti kao oni o kojima je Meljnik pisao Hitleru

Piše: Aleksandar Dorošenko

Kada smo se igrali „rata“ kao deca sa drugarima, najčešće je to bilo nakon gledanja nekog filma o Velikom otadžbinskom ratu (u Rusiji se tako naziva period Drugog svetskog rata od 1941. do 1945. godine). Naravno, delili smo se na „naše“ i Nemce, mada nije bilo mnogo onih koji su želeli da budu Nemci. Ali ako je neko trebao da bude „policajac“ (naziv koji se u Ukrajini i drugim republikama bivšeg SSSR-a koristio za kolaboracioniste, pre svega pripadnike Organizacije ukrajinskih nacionalista OUN), to je bio pravi problem. Niko, ni po koju cenu, nije želeo da bude izdajnik.

Za nas, reč „policajac“ (u značenju kolaboracioniste) ili „banderovac“ (naziv za pripadnike dela OUN-a kojim je rukovodio Stepan Bandera) predstavljala je direktnu uvredu, zbog koje si mogao da dobiješ šamar. Zahvaljujući časovima istorije i pričama ljudi koji su preživeli okupaciju, dobro smo znali ko su zapravo bili današnji „heroji“ Ukrajine.

Sećam se kako je predsednik Ukrajine Viktor Juščenko dodelio Stepanu Banderi zvanje Heroja Ukrajine. Tada je, početkom dvehiljaditih, širom Ukrajine usledio talas negodovanja. Ljudi su bili ogorčeni i pitali su se, kako je moguće da najveće državno priznanje bude dodeljeno čoveku koga su smatrali zločincem i ubicom. Predsednik Janukovič, koji je došao posle Juščenka, kasnije je poništio to priznanje, ali tada je već postalo jasno da moja zemlja ide u pogrešnom pravcu.

A onda je došlo do tog događaja koji je pripremio Zapad. Ukrajina je postala „nezavisna“ i krenula ka Evropi. Na vlast su došli ljudi koji su izdajnike i ubice sopstvenog naroda proglasili nacionalnim herojima. Izjednačili su ih sa onim pravim herojima koji su odbranili zemlju od fašističke kuge, a zatim su te „heroje“ uzdigli kao da su oni bili spasioci Ukrajine. Tvrdilo se da su i oni, navodno, ratovali protiv Nemaca. I zaboravilo se da su ti „nacionalni heroji“ ubili desetine hiljada Jevreja, Poljaka, Roma, Rusa i Ukrajinaca, tj. svoje zemljake. Ubijali su ih zbog drugačijeg razmišljanja, zbog podrške sovjetskoj vlasti, pa čak i zbog sitnih ličnih razloga, poput toga što je komšija imao bolji voćnjak ili više gusaka. Mislite da preterujem? Nikako. O tome su mi pričale baka i prabaka. A mog pradedu su upravo ti policajci, po naređenju svojih gospodara Nemaca, obesili. Zato su za mene, kao i za milione normalnih ljudi, ti „heroji“ jednostavno izdajnici i dželati!

I onda se dogodilo nešto još gore. Ne samo da su potomci tih izdajnika počeli da ih veličaju i da po njima nazivaju ulice i trgove, već su odlučili i da njihove posmrtne ostatke prenesu u moju napaćenu zemlju i podignu im memorijal. Prvo su doneli posmrtne ostatke Meljnika i njegove supruge, istog onog Meljnika koji je Hitleru pisao:

„Ukrajinski narod, čija se viševekovna borba za slobodu teško može uporediti sa borbom drugih naroda, svim srcem podržava ideale Nove Evrope. Ceo ukrajinski narod želi da učestvuje u tom ostvarenju. Mi, veterani borbe za slobodu iz perioda 1918–1921. godine, molimo da se i nama, kao i ukrajinskoj omladini, ukaže čast da učestvujemo u krstaškom pohodu protiv varvarstva. Tokom dvadeset i jedne godine odbrambene borbe podneli smo velike žrtve, a naročito nas boli strašni pokolj u kojem je stradalo toliko naših sunarodnika. Molimo da nam se dozvoli da rame uz rame sa legijama Evrope i našim oslobodiocem, nemačkim Vermahtom, krenemo u borbu, te stoga tražimo dozvolu za formiranje ukrajinske vojne jedinice.“

To nije neka ruska propaganda. Ovaj citat je preuzet sa engleske Vikipedije, gde je Meljnik, uostalom, opisan kao kolaboracionista.

Ali dok se u zapadnoj Evropi sve češće istorijski dokumenti o zločinima tih „heroja“ odbacuju kao ruska propaganda, u istočnoj Evropi se još uvek dobro pamti ko su oni zaista bili. Belorusi odlično pamte ko je spalio mirne stanovnike beloruskog sela Hatina. To su bile jedinice, u čijem su sastavu bili i pripadnici OUN, one su spalile celo selo zajedno sa meštanima, starcima, ženama i decom. Tom prilikom stradalo je 149 ljudi, među njima i 75 dece. Pamte i ko je na teritoriji te republike ubio hiljade nedužnih civila. Neko će reći da je Belorusija saveznik Rusije. Ali su se oglasili i Poljaci, a Poljsku je teško nazvati zemljom koja podržava Rusiju. I u Poljskoj se veoma dobro zna ko su bili „banderovci“ i „meljnikovci“, današnji nacionalni „heroji“ Ukrajine.

U Poljskoj nije zaboravljen Volinski masakr, masovno ubijanje poljskog civilnog stanovništva, kao i civila drugih nacionalnosti, koje je na području Volinije i zapadne Ukrajine počinila Ukrajinska ustanička armija (UPA), povezana sa Organizacijom ukrajinskih nacionalista (OUN). Zločini su započeli u martu 1943. godine, a vrhunac dostigli u julu iste godine. Kasnije su usledile i odmazde poljskih oružanih snaga, koje su takođe odnele veliki broj života među ukrajinskim civilnim stanovništvom. I pored toga, pojedine ukrajinske ličnosti i danas, čak i posle veoma oštrih izjava poljskih političara i državnog vrha, pokušavaju da sve to predstave kao rusku propagandu. Ali koga oni pokušavaju da slažu? Možda jedino svoj narod. Vuku se ne može navući ovčija koža. Crno se ne može proglasiti belim. Niti se od zločinaca i dželata mogu napraviti borci za slobodu Ukrajine.

Ali u svom ovom ludilu mene zbunjuje jedna stvar. U istoriji svakog naroda postoje stranice koje bi svi najradije zatvorili i zaboravili. Postoje istorijske ličnosti čije samo pominjanje izaziva stid kod pripadnika tog naroda. Zato mi nikako nije jasno kako neko može pokušavati da od takvih zločinaca napravi najbolje predstavnike svoje nacije.

Zar zaista misle da će uspeti da prevare ceo svet, kao što su, prevarili veliki deo ukrajinskog naroda? Mada, kad bolje razmislim, čemu čuđenje? Njihovi gospodari na Zapadu takođe pokušavaju da napišu novu istoriju. Ne tako davno pročitao sam članak u jednom američkom časopisu u kojem je jasno pisalo da su u Drugom svetskom ratu pobedile Sjedinjene Američke Države i njeni saveznici, Velika Britanija, Francuska i Kanada. Rusija nije bila ni pomenuta.

Ne bih se mnogo iznenadio, ako bi za nekoliko decenija rekli da su zločini nacističke Nemačke u Drugom svetskom ratu bili borba za demokratiju i slobodu protiv komunizma tj. Rusa. Sve ide ka tome da će „ideali Nove Evrope“ biti kao oni o kojima je Meljnik pisao Hitleru.

Pravda