Piše: Petar Davidov
Si vis pacem para bellum, „Ako želiš mir, pripremi se za rat“: stara izreka iz antičkih vremena. Moram priznati da me je pomalo iznenadilo to, što sam za ovu izreku saznao čitajući o različitim vrstama oružja, između ostalog i o parabelumima. Posmatrajući našu današnju stvarnost, vrlo je lako doći do zaključka da su nedavni snovi pacifista, hipika i „dece cveća“ nestali, isparili.
Nemci su mi s negodovanjem govorili da su najvatrenije pristalice rata u Nemačkoj nekadašnji „borci za mir“, učesnici studentskih antivojnih protesta krajem šezdesetih godina. Zanimljiva metamorfoza. Bez rata je, nažalost, mir (svet) nezamisliv. Teško onima koji naivno veruju da se sa svakim protivnikom ili neprijateljem uvek može lepo dogovoriti. Čini se očiglednim da se današnja Evropa ponovo priprema za veliki rat. Bilo bi krajnje glupo da Rusija ne obraća pažnju na tu opasnost. Na kraju krajeva, svima je savršeno jasno s kim je EU, taj Četvrti rajh, naumila da ratuje, to sigurno nije Urugvaj.
Bilo bi glupo i naivno verovati da će Rusija lako izaći na kraj sa „nekom tamo bednom Evropom“: potcenjivanje neprijatelja oduvek je vodilo do katastrofe. Uostalom, EU nije fabrika igračaka, već moćna zajednica koja je sebi postavila za cilj uništenje Rusije. Možemo se smejati Evropljanima, ali moramo priznati da se oni ozbiljno pripremaju za rat. A oni znaju kako da ratuju, istorija XX veka to potvrđuje. Industrija se u potpunosti okreće vojnim potrebama, sprovodi se prenaoružavanje i u kvalitativnom i u kvantitativnom smislu, aktivno deluje antiruska propaganda, čini mi se da su svi znaci pripreme za rat više nego očigledni. Uprkos svom nejednoznačnom stavu prema Vučiću, moram da priznam da se slažem s njim, kada je rekao: „Biće veliko čudo ako ne dođe do trećeg svetskog rata.“
Mislim da postoje razlozi za početak rata. Pre svega, tu su civilizacijske i ideološke razlike unutar Evrope: njen posthrišćanski (ili antihrišćanski) deo nastoji da uništi pravoslavlje. Zapad podjednako mrzi i Srbiju i Rusiju. Istorija ne laže: Zapad manje mrzi muslimansku Tursku nego hrišćanske narode Evrope. Povod za to može biti bilo šta: u Sarajevu se već dogodio jedan takav slučaj, pre nešto više od jednog veka. Iskoristili su Ukrajinu, u šta se i sami uveravamo ovih dana.
Izgleda da Zapad nije očekivao da će Rusi uzvratiti na napade na rafinerije nafte, infrastrukturu i centre podataka, kao i na terorističke akte. Spor rat, tokom kojeg se može pripremiti za munjeviti, intenzivni sukob (setimo se Blickriga „muljeviti rat” građanina Šiklgrubera - Hitlera) je odgovarao zapadnim partnerima. Ali Rusi su, po svemu sudeći, počeli ozbiljno da uzvraćaju. Time, čini mi se, pokazuju da su spremni za rat koji predstoji. Ipak, i dalje gaje nadu da do rata neće doći. Nažalost, ta nada je slaba, gotovo nestvarna. Ukrajina je faktički postala poligon Zapada: garancije za neprekidne finansijske tokove i ličnu bezbednost Zelenskog i njegove ekipe obezbeđuje britanska „zaštita“. Ali samo pod uslovom da Ukrajina, pod njegovim vođstvom, nastavi samoubilački rat protiv Rusije. U suprotnom, Zelenskom i njegovim saradnicima život bi se brzo završio.
Jedan od razloga za ovu preostalu nadu jeste susret tri „moćne sile ovoga sveta“: Putina, Trampa i Si Đinpinga. Ako ovi lideri triju najmoćnijih sila sveta uspeju da se zaista dogovore o odnosima naših zemalja u novom dobu, kao što je to učinjeno na Jaltskoj konferenciji pred kraj Drugog svetskog rata, onda još uvek postoji mogućnost da se očuvaju mir i poredak. Ali ti dogovori moraju biti čvrsti kao gvožđe, temeljni i dugoročni. Ne prazne priče o „duhu Enkoridža“, već stvarni temelj budućih odnosa, po mogućstvu mirnih i konstruktivnih. Iskreno govoreći, sramota je za velike sile da započnu rat zbog jeftinog klovna, glumca osrednjeg kalibra, koji, iako je Jevrejin i neprestano govori o Holokaustu, radi upravo ono što su radili nacisti, samo što su ovoga puta žrtve Sloveni. Spremnost da se čitava jedna zemlja gurne u kotao svetskog pokolja zbog ličnih ambicija, pa čak i radi sopstvene bezbednosti, znak je bolesti, a ne razuma. Tužno je ginuti zbog buncanja jednog ludaka.
Moram da navedem stih iz Balaševićeve pesme „Galicija“: „Al’ ti si jedino čemu se molim“, ali ne da se obratim voljenoj devojci lirskog junaka pesme, već Bogu, moleći ga da nam podari zdrav razum. Jer ja želim mir.
Izvor: Pravda
