Piše: Branko Veljković
Naslov teksta je zapravo grafit koji sam video u Beogradu: „Sto junaka sa Košara za stan jednog klošara“. Genijalni, neimenovani autor ovog grafita je hirurški precizno opisao trenutnu situaciju u Srbiji.
Od slavnih Košara pa do danas ništa se nije promenilo, sem što je samo na Košarama 108 porodica ostalo bez svojih sinova, a klošar iz grafita je postao predsednik države.
Poštovani čitaoci, ovo što sledi je kratak opis političko-bezbednosne situacije u Srbiji pred predstojeće vidovdanske praznike i zakazane režimske političke skupove u Beogradu. Slične aktivnosti o kojima će ovde biti reči, režim je pokušao da sprovede i pred prethodni Vidovdan1, što je akcijama nekih blagih ljudi tada uspešno sprečeno. Dobro je što smo narod o svemu tome na vreme obavestili2.
Zbog potpunog političkog fijaska na domaćoj, ali i međunarodnoj političkoj sceni samozvani je u manijakalnom teranju da studentski pokret na sve moguće načine izbaci iz političke „igre“. Zato su odlučili da ceo studentski pokret kriminalizuju, a da najistaknutije studente i predstavnike naroda liše slobode pred predstojeće izbore3. I pored svih novouveženih Srba, i pored svih preminulih koji uporno glasaju za režim, pored svih krađa i prevara, samozvani je izračunao da na izborima ipak gubi najmanje sa milion razlike. Zapravo, kada su studenti u pitanju, lista za hapšenje studenata je lista studenata kojih se samozvani najviše plaši.
Otuda, na meti samozvanog je posebno onaj deo studentskog pokreta koji je nacionalno osvešćen i koji je beskompromisno orijentisan ka tome da se u političke promene ide bez saradnje sa bilo kojom režimskom varijacijom. Međutim, zbog disperzije studentskog pokreta, kao i zbog činjenice da su u pitanju studenti bez kriminalne prošlosti i bez kontakata takve vrste, proces kriminalizacije pokreta i učesnika ide po režim jako loše. Pritisnut očigledom i sveprisutnom nemoći4 uzak krug oko samozvanog osmislio je sledeći dušebolni plan5.
Naime, ideja je da se uporednom akcijom, kojim delovima te akcije u smislu pripremnih aktivnosti svi svedočimo u prethodnom periodu, studentski pokret dovede u vezu sa finansijskim tokovima jednog od zaraćenih kriminalnih klanova. Sa druge strane, istovremeno, radi se na tome da se besomučnom kampanjom „opere“ katastrofalna javna i sada svima očigledna izdajnička biografija samozvanog te da se na svaki raspoloživi način pravo na baštinjenje nacionalnog konteksta silom otme iz ruku studentskog pokreta ne bi li se ponovo vratila u ruke osvedočenih zlikovaca i izdajnika.
Preuzimanje nacionalnog narativa je sada primarni politički cilj režima, otuda i ta već viđena ulična ikonografija režima sa državnom zastavom velikih razmera i drugi performansi predviđeni za predstojeće vidovdanske praznike. Nešto slično onom balavljenju na državnu zastavu u zgradi Ujedinjenih nacija pre dve godine. Lažni nacionalni diskurs vlada Srbijom decenijama i bez potpune kontrole nad nacionalnom „pričom“ samozvani i svi satrapi, uključujući i pripadajuću, projektovanu, režimsku opoziciju nemaju nikakve šanse na izborima6. Vraćanje nacionalnog diskursa u ruke izdajnika po automatizmu podrazumeva i povampirenje lažne opozicije, koja zapravo, zajedno sa „pozicijom“ predstavlja ono što se kolokvijalno zove – režim. To su dva neodvojiva dela istog mehanizma sa kojim mehanizmom se već decenijama upravlja Srbijom na katastrofalan i poguban način.
Zarad ostvarenja ovog cilja, samozvani i njegovi satrapi su spremni na sve.
Da bi samozvani ponovo postao veliki Srbin, odlučio je da opet u stradanje odvede njemu potreban broj stvarnih Srba. On očajnički mora da politički narativ vrati u okvire početka izborne kampanje iz 2010. godine jer samo tako može sve koje misle drugačije da predstavi kao izdajnike, a sebe kao branioca Srbije.
Kriminalizacija studentskog pokreta od strane režima koja se sprovodi već duže od godinu dana nije dala željene rezultate pa je odlučeno da se proces kriminalizacije sprovede kroz tokove novca koji su, po tom planu, trebali da budu usmereni ka studentskom pokretu, a koji novac je trebalo da bude obezbeđen iz „šverca“ narkotika. Studentski pokret nema mogućnosti da prati tok novca do krajnjeg „donatora“ te bi na ovaj način, primitivno ali perfidno, pokret praktično bio „uvezan“ sa međunarodnim kriminalom. Kriminalizacija pokreta bi zapravo bila uvod u zabranu pokreta, hapšenje istaknutih članova ali i proces perfidne instalacije politički „podobnih“ studenata umesto pohapšenih7. To bi onda bila kruna prevare.
Između ostalih „potreba“ i za te potrebe samozvani i njegova mafijaška klika organizovali su još jednu „turu“ kokaina koja je iz Južne Amerike sredinom ovog meseca dopremljena do luke Aveiro u Portugalu. Zašto baš ova luka i u kakvoj je vezi odabir luke sa jednim korumpiranim evropskim zvaničnikom visokog ranga, koji je iz lukrativnih razloga „zaljubljen“ u samozvanog, pisaću vam neki drugi put. U svakom slučaju, u luci Aveira „brod više“ od dogovorenog nije mogao da prođe neprimećen pa je učinjeno šta se moralo učiniti i narkotici su zaplenjeni. Samozvani je opet hteo da „uveze“ narkotike na teritoriju Evrope mimo kvartala, protokola i zaduženih morskih pregaoca te je opet ostao bez „južnog voća“, bez puno, puno novca ali i bez kontakata koji su ovom prilikom trajno „sprženi“ za svako buduće „poslovanje“. Ono što je važno u ovoj zapleni je da je deo novca iz ovog „posla“ trebalo da bude preusmeren ka „donatorima“ studentskog pokreta, čime bi se studentski pokret za potrebe ove opsežne operacije direktno uvezao sa narko kartelima.
Još jedna vrlo značajna svrha ovog „tovara“ bila je da samozvani povrati svoju „uličnu“ snagu i potpuno uništeni autoritet te da sebe ponovo prikaže kao „šefa“ mafije koji je u stanju da uspostavi kontrolu nad kvartalnim isporukama narkotika kao i da se prikaže kao pobednik u ratu koji je zapravo sam izazvao. Ideja da je on ikada kontrolisao kvartalne isporuke narkotika je sama po sebi nebulozna i namenjena je za potrebe primitivne ulične eksploatacije. To nikada nije bila njegova „igra“, niti će to ikada biti. On je samo jedno od isplaćenih lica u tom poslu. Ono što će svi za potrebe režima angažovani kriminalci jednog dana da shvate je da se oni ne bore za pobedu Vučića već da samo saučestvuju u odlaganju konačnog kraja izdajničkog režima8. Bilo bi lepo da sve to shvate pre nego što more nadođe do Vračara. A slutim plimu…
Ovo je, Bogu hvala, na opisani način, sprečeno.
Baš kao što je sprečeno više pokušaja samozvanog da zarad slamanja studentskog pokreta i narodnog bunta izazove građanski rat u proteklih godinu dana i duže.
Međutim, paralelno sa tim „planom“ samozvani je organizovao i dolazak veće grupe šiptara u Beograd sa zadatkom da za vreme „proslava“ koje režim organizuje u Beogradu, napadnu Andreja Vučića i njegovu pratnju. U pitanju je grupa od oko 40 šiptara koji su u Beograd došli u organizaciji Agima Kastratija, koji važi za blisku vezu Hašima Tačija. I Agim i njegov otac su poznati regionalnim službama bezbednosti, a Agimov otac je tokom sukoba na KiM bio deo tzv. „Dreničke grupe“ UČK.
Od pomenutog broja šiptara koji su za ovu priliku doveženi u Beograd, određeno je da njih 15 budu naoružani noževima kratkog sečiva, perorezima, sa kojima, po planu, treba da određenom broju lica koja im se nađu na putu do Andreja nanesu telesne povrede.
Za potrebe ove grupe šiptara režimska umobolna mašinerija tajno je odštampala majce sa natpisom – „Studenti pobeđuju“. Na majcama se pored ovog natpisa nalazi i stilizovana slika gde se na slici nalaze, poređane u krug, zastave država u našem okruženju kao vizuelna poruka ko sve iz regiona navodno podržava studente. Ideja ovog „prikaza“ je da se kao napadači na Vučićevu porodicu prikažu lica koja podržavaju studentski pokret a koja na svojim majcama imaju obeležja tradicionalnih neprijatelja Srbije. Time bi samozvani sebi „kreirao“ prostor da sebe prikaže kao spasioca naroda, branioca od svemoćnih neprijatelja i slične gluposti. Zato su za napadače odabrani šiptari jer je ideja organizatora ovog lažnog napada da se prikaže kako šiptari u sadejstvu sa studentima Srbije u blokadi ruše Vučića, te da se kroz ikonografiju, majce i već dogovorene parole i slogane to uveže sa studentskim pokretom. Predviđeno je da grupa za napad krene u realizaciju u subotu, dana 27.06.2026. g. i to u momentu kada bude razvučena velika državna zastava Srbije i kada na lice mesta bude dolazio Andrej Vučić, rođeni brat Aleksandra Vučića. Subota je odabrana jer bi se na taj način preventivno delovalo i povodom najavljenog velikog narodnog skupa koji su studenti zakazali za dan posle, odnosno za 28.06.2026. godine u Kraljevu. Samozvani se očajnički plaši činjenice da se razlika u broju građana koji se odazivaju na poziv studenata i broju plaćenih lica koja dolaze na njegove skupove, tako lako vidi kada do takvih skupova dođe. Zato je odlučio da ovom akcijom „zatvori“ zakazani studentski skup u Kraljevu ali i sve druge skupove tog tipa.
Istovremeno je za potrebe ovog insceniranog napada unapred pripremljena i opsežna medijska platforma koja je obuhvatila sve režimske tabloidne medije. Po tom planu, masovna medijska eksploatacija „napada“ treba da počne istog momenta kada „napad“ počne, u formi „direktnog prenosa“ i to kako za potrebe domaće, tako i za potrebe međunarodne medijske i političke scene. Plan predviđa i da se neposredno nakon napada organizuju masovna akcija hapšenja studenata i narodnih tribuna, a sve pod lažnom optužbom da su deo ove zavere protiv Vučića.
Uporedno sa kriminalizacijom studentskog pokreta samozvani čini sve što je u njegovoj moći da dodatno rasplamsa rat između klanova te da klan koji je njemu lojalan i koji njega „vidi“ kao svog šefa, stavi pod potpunu zaštitu državnog aparata. To radi već 14 godina i tu leži odgovor zašto rat klanova ne jenjava. Ovaj režim počiva na stalnom kreiranju i generisanju sukoba u svim elementima društva pa i u kriminalu. Otuda, aktuelni režim je taj kome je potrebno da se rat klanova nastavi u nedogled. Tako vlada.
Deo režimske mašinerije su i uhodani mehanizmi za masovno spinovanje i dezavuisanje građana ove zemlje. Iako banalni isti „recepti“ se ponavljaju koliko je god potrebno puta. Planom za 27. jun predviđeno je masovno dezavuisanje javnosti povodom planiranog fingiranog napada na Andreja Vučića. Unapred su napravljeni medijski timovi za već napisane „udarne“ vesti, za eksploataciju „ekskluzivnih snimaka sa terena“, izjave uznemirenih „očevidaca“ itd.
U okviru priprema za ovu vidovdansku „operaciju“ u prethodnom periodu na nacionalnim frekvencijama ali i bezbrojnim režimskim opskurnim medijima sprovedena je vrlo intenzivna kampanja o navodnoj ugroženosti Vučića, „kako je neko pucao u njega“, te kako „neke sile“ rade na njegovoj „dehumanizaciji“ i slične gluposti. Uz ove nebuloze opet idu i Vučićeve ogavne „poruke mira“9 i molba članovima partije da ne učestvuju u nasilju. To je, ako poznajte ovu metodologiju, zapravo krunski dokaz umišljaja sa kojim samozvani i njegova kriminalna organizacija ulaze u predstojeću subotu i svoj plan koji sam vam opisao uz izvesno izazivanje nemira nepredvidljivih razmera. Pošto se radi o notornoj i masovnoj zloupotrebi državnih resursa od strane državnih službenika najvišeg ranga onda se sve navedene aktivnosti mogu bez dvoumljenja svrstati u državni terorizam10 koji je po definiciji usmeren prema sopstvenom narodu. Svi mediji i angažovana lica u ovom planu, bilo kao deo pripreme ove operacije ili kao deo neposrednog izvođenja operacije su zapravo deo iste zločinačke, kriminalne organizacije. Reč je o udruženom zločinačkom poduhvatu u organizaciji jednog kriminalnog režima. Pravi teroristi nisu ni studenti ni kriminalne grupe već odmetnuti politički Beograd.
U ovom planu saučestvuje i deo tužilaca koji u okviru svoje tužilačke istrage grade potpuno izmišljenu tezu o četiri grupe studenata koji rade na rušenju ustavnog poretka. Operativne podatke na terenu „prikupljaju“ služba za borbu protiv terorizma MUP-a R. Srbije i nadležne uprave službi bezbednosti a zapravo sve te aktivnosti svode se na podmetanje „dokaza“, instruisanje lažnih svedoka saradnika za potrebe planiranog postupka i slične kriminalne aktivnosti uperene protiv studenata i građana Srbije. Istovremeno, iz političkih razloga, ide i proces fingiranja ruskog uticaja na proteste u Srbiji. Režimu je to potrebno da bi Evropska Unija, koja je suštinski pokrovitelj Vučića, dobila politički prostor da se makar kroz izmišljeni ruski uticaj aktivira mehanizam podrške režimu u Beogradu i zaštita od „malignog ruskog uticaja“. Rusi, koji sve ovo odlično znaju, se naravno opet „prave mrtvi“ jer su za ove prostore poslovično nezainteresovani a istovremeno, u skladu sa davno uspostavljenim dogovorima, računaju da će njihov „paket“ uticaja ostati nepromenjen bez obzira na ishod političkih dešavanja u Srbiji. O delu ovih aktivnosti vrlo konkretno govori i izvesni Nikola Mirić koji je u ličnom javnom svedočenju opisao kako su ga nedeljama instruisali tužioci, advokati i pripadnici službi bezbednosti kako da lažno svedoči i lažno optuži više od 50 lica od kojih većinu, kako sam kaže, nikada nije upoznao niti zna o kojim je licima reč.
Kada je u pitanju delovanje prema studentima, ovaj plan predviđa i da se nakon primene represivnih mera a po završetku pokušaja „atentata“ na Andreja Vučića, deo studenata amnestira uz teze da „oni nisu krivi“, te da su „oni zloupotrebljeni“. Ovo ima za cilj da se u samom pokretu stvori razdor između onih koji bi bili pohapšeni i onih koji su ostali na slobodi. Istovremeno, sa javnom amnestijom opisanog tipa, Vučić bi sebe prikazao kao humanog, dobrog Samarićanina prepunog razumevanja za „zavedene“ studente. Eto, veliki on im prašta što su bili zavedeni.
Na ovaj način, ovim planom, samozvani je namerio da u jednom udarcu „skloni“ sa političke scene sve agilnije studente kao i određena lica po njegovom ličnom nalogu, te da sebe opet prikaže kao zaštitnika Srba a da istovremeno svoju porodicu prikaže kao mučeničku, kao žrtve bestijalnog napada „blokadera“. Sa istim pozorišnim kapacitetom je i ranije „spašavao“ decu iz smetova i izvodio druge trivijalne performanse s tom razlikom što ovaj put, za potrebe ove predstave, veliki broj ljudi može stvarno da strada na različite načine. Zapravo, to je ovim planom i predviđeno.
Manijakalna potreba da se studentski pokret kriminalizuje je isključivo motivisana političko-mafijaškim planovima otuđenog, izdajničkog režima u Beogradu. U kontekstu ove priče niko drugi nema takve resurse a ni motive za jedan ovakav bestijalni poduhvat bez presedana.
Deo Vučićevog plana je i da sa istim motivima sa kojima želi da studente prikaže kao kriminalnu organizaciju, jedan od zaraćenih klanova sa kojim je očigledno u nekom ličnom sukobu, prikaže kao politički faktor i da ih ucenama i pritiscima potčini sebi. I jedno i drugo su iz ugla politike identitetska pitanja i neminovno vode do nekakvog krivično-pravnog odgovora. Ali, pošto studenti nisu kriminalci, niti su pripadnici klanova lično zainteresovani za politiku, to je režimska mašinerija pribegla oprobanim metodama izmišljanja, lažnim svedocima, “spakovanim” kontekstima. Međutim, ovaj put nešto ne ide po tom njihovom planu, Bogu hvala!
Pri tom, intenzivna medijska eksploatacija jednog lica iz kriminogene sredine je jedna vrlo providna i primitivna manipulacija koja svoje razloge “vuče” isključivo iz neke lične pizme jednog umobolnika sa polugama političke vlasti, ne zalazeći pri tom u kriminalne kapacitete i ličnu biografiju lica koje se spominje. Svako ozbiljan i iole upućen, svestan je da kriminalne organizacije takvog formata ne zavise od jednog čoveka, ma koliko takav čovek u nekom momentu bio bitan ili sposoban. Jednostavno, to ne radi tako. Dakle, još jedan spin, još jedna zloupotreba javnog prostora i resursa isključivo iz nekih ličnih, lukrativno-kriminalnih razloga.
Na kraju, ako se sa razlogom sada vratimo na naslov ovog teksta, treba razumeti i klošara, zapravo dezertera, koji prezire sve borce Srbije a posebno one koji su se angažovali na studentskim protestima. Zato je sa Prištinom dogovoren plan da se po spisku koji se dostavlja iz Beograda optuže svi ratni veterani koji su se angažovali kao podrška studentima. Za potrebe „maskiranja“ ove neviđene izdaje angažovani su provereni spin lažovi koji za ovu klasičnu izdaju u medijima okrivljuju „neke službenike u institucijama Srbije koji rade za Šiptare“, ili neki imaginarni „Beč“, te neke „strane službe i međunarodne faktore“. Ne! Istina je da se Srbi pred prištinskim specijalnim sudom gone zarad potrebe izdajničkog političkog Beograda. Po tom planu, kada se u Srbiji stabilizuju političke prilike, Vučić bi trebalo da se predstavi kao „spasilac“ i da donese „sudbonosno rešenje“ o međusobnom pomilovanju učesnika rata na nivou dve države (jer u vezi sa tzv. Kosovom izdajnički režim postupa kao i sa svakom drugom državom), mada je Srbija upravo Vučićevim sporazumima već odustala od pravnog gonjenja ratnih zločinaca iz redova UČK. Dakle, bilateralno. Baš kao što su po političkom formatu sada i svi drugi sporazumi Srbije i tzv. Kosova bilateralni, što znači da je izdajnički politički Beograd zapravo priznao tzv. državu Kosovo. U okviru ovog dela morbidnog performansa predaja podataka o pripadnicima organa i službi bezbednosti Republike Srbije sudu u Prištini prikazuje se kao „uzajamna pravna pomoć“. Eto, ako niste znali kako se u novosrbskom jeziku samozvanog naziva izdaja sada znate – „uzajamna pravna pomoć“. Možda bi neko u tom konteksu mogao da pozove na objektivnu odgovornost i tadašnjeg (1999) ministra za informisanje u Vladi Republike Srbije, koji je direktno odgovoran za izazivanje mržnje, raspirivanje sukoba, širenje lažnih vesti i narušavanje Ustavnog poretka. On je uvek bio osvedočeni pozivar na „vađenje očiju kašikama“.
Ako izuzmemo bezobzirnu osvetu jednog dezertera i izdajnika, poruka ove izdaje je sledeća – Srbi nemaju pravo na kičmu! Ako ste se ikada borili za Srbiju rizikujete da po završetku rata budete proglašeni za ratnog zločinca, komunoustašu, izdajnika ili kriminalca, ili će vas neka vlast sačinjena od dezertera i izdajnika isporučiti nekom stranom sudu. Izdajnicima nikada nisu bili potrebni preživeli borci jer ih oni samo svojim postojanjem podsećaju na to da su izdajnici. Srbski vojnik je dobar samo mrtav ili dok rat traje. Kada se rat završi onda srbskog vojnika dezerteri i ratni profiteri progone do kraja. Uvek je tako bilo!
Izdajnički režim koji je trenutno na vlasti ima ogroman problem što je javnost u Srbiji konačno shvatila da je Aleksandar Vučić doveden na vlast zato da bi (između ostalog) potpisivanjem briselskog sporazuma uveo zemlju u vanustavno i vaninstitucionalno stanje te da bi pristao i potpisao sporazume i ugovore koje ni jedan drugi građanin ove zemlje ne bi potpisao. EU, odnosno pre svega Nemačka, su u Aleksandru Vučiću i njegovom sapotpisniku Ivici Dačiću našli Jude11 za konačnu izdaju Srbije. Pri svemu tome, očigledno je da izdajničkom dvojcu Vučić – Dačić ne smeta da sporazum o konačnoj izdaji potpisuju sa čovekom koji je operativno organizovao zloglasnu „Žutu kuću“ i kasapljenje neutvrđenog broja ljudi zarad ljudskih organa. Zašto bi im onda smetalo da sve preživele borce Srbije iz ratova 90-tih prepuste Tačijevom sudu u Prištini?
Tako su oni koji su za potrebe javnog narativa bili protiv izručenja građana Srbije Haškom sudu svojim činjenjem direktno doveli do toga da su svi pripadnici organa i službi bezbednosti koji su bili angažovani na prostoru Kosova i Metohije praktično prepušteni na milost i nemilost prištinskom sudu sa sve asistencijom otuđenih državnih organa Republike Srbije!
Ako to nije veleizdaja, šta je onda?
Poštovani čitaoci, ovaj tekst je kao i mnogi prethodni napisan blagovremeno sa idejom da se građani Srbije informišu o tome šta se sve dešava duboko iza vidljivih kulisa te da se umobolnici koji ne prezaju ni od najmonstruoznijih stvari konačno prizovu pameti i da plan koji su osmislili za subotu obustave. Ne samo zato što je plan očigledno “provaljen”, uostalom kao i svi drugi njihovi planovi, već zato što je sada, činom javnog objavljivanja, neutvrđeni broj lica sa međunarodne vidljive i neke malo manje vidljive scene detaljno upućen u sve kriminalne aktivnosti režima.
Tekst je pisan tako da bude jasan, koliko je moguće sažet i sa jasnom namerom da se procesi koji su u toku u Srbiji završe mirnim putem. Dakle, isključivo mirnim putem. Studenti Srbije u blokadi nikada nisu izazivali nemire, niti su pozivali na nasilje. Naprotiv. Sve što su činili, činili su mirnim putem i korišćenjem legalnih metoda građanskog otpora kriminalizovanom izdajničkom režimu.
Srbija jeste potcenila njegovo ludilo, ali srećom, mi nismo.
Dakle, kao zaključak ovog teksta navešću nešto o čemu često govorim i pišem – ako u Srbiji dođe do nemira većih razmera to će biti isključivo zato što je te nemire organizovao odmetnuti politički Beograd, a ne studenti u blokadi.
A što se tiče političara koji se ovde pominju i svih drugih za sada nepomenutih valja nam da zapamtimo sledeće – problem Balkana nije mržnja. Problem Balkana je što političari zarađuju na toj mržnji … nekažnjeno!
Zato, vaspostavimo Ustav Republike Srbije!
Studenti pobeđuju!
Pravda
SrbijaVučićev rejting je u konstantnom padu, ali je smanjen i pritisak javnosti: Zato se predsednik poigrava terminima izbora i približava ih redovnim rokovimaIzvor: https://brankoveljkovic.com/
