SLOBODAN ANTONIĆ: Pogrešno pismo

Piše: Slobodan Antonić, Iskra

Da Zapad ćirilicu doživljava kao znak neprijateljske kulture bilo je vidljivo i kroz podršku latinizaciji bivših republika SSSR. Moldavija (1989), Turkmenistan (1993), Uzbekistan (1993/1998) i Azerbejdžan (2001) prešli su s ćirilice na latinicu, a istim stopama idu Kazahstan i Kirgistan

Kada su Johana Galtunga 1999. pitali zašto Zapad s toliko mržnje bombarduje Srbiju, on je odgovorio: „Srbi imaju pogrešno hrišćanstvo, pogrešno pismo (…). Ratovati protiv Srbije isto je što i ratovati protiv Rusije“.

Sledimo li Hantingtona, videćemo da je latinica pismo Zapadne civilizacije (Western civilization, the West), koja je katoličko-protestantska (Western Christian, Catholic-Protestant countries), dok je ćirilica pismo Pravoslavne civilizacije (Orthodox civilization), s jakim slovensko-pravoslavnim jezgrom (The Slavic-Orthodox nations).

Iz ove jednostavne istine proističu važne posledice. Ćirilica je za Zapad naprosto simbol druge i drugačije civilizacije, one koja se vidi ne samo kao suparnička, već vrlo često i kao neprijateljska.

U tom smislu je ćirilica za Zapad direktna oznaka Rusije, tog viševekovnog oličenja užasa i mržnje. Zato Zapad, gde god može, potiskuje ćirilicu, pokušavajući da preko latinice odvoji obližnje narode od Rusije i tako ih lakše zaposedne i pacifikuje.

S druge pak strane, nezapadne elite koje žele da svoju zemlju ubrzano vesternizuju („modernizuju“), najčešće oponašaju Zapad time što forsiraju prelazak na latinicu. Elita oponaša Zapad, a masa oponaša elitu. Zato je potiskivanje ćirilice istovremeno i projekat i proces.

Nasilno ukidanje

Mi Srbi imamo bogato iskustvo sa Zapadom i njegovom netrpeljivošću spram ćirilice. Habsburško carstvo je, između ostalog i potiskivanjem ćirilice kod Srba, želelo da ih odvoji od Rusije. Marija Terezija 1779. godine zabranjuje upotrebu ćirilice izvan crkve, a tu istu naredbu obnavlja i Josif II 1781. godine. Srbi su se odlučno usprotivili, „pa je sve prepušteno protoku vremena, tj. odloženo za druge istorijske prilike“ (ovde 66).

Ovo moćno katoličko podunavsko carstvo ponovo je zabranilo srpsku ćirilicu tokom Velikog rata: u Dalmaciji i Hrvatskoj 1914, u BiH 1915, a u CG i okupiranoj Srbiji 1916.

„Oni (okupatori – S. A.) bajonetima su skidali natpise po ulicama, menjali njihove nazive, brisali firme, kopali ploče po kućama, a nametali njima prijateljsku predanu i vernu latinicu, koja je značila pokornost i samoodricanje” (ovde 66).

„Izrekom je zabranjeno bilo knjižarima da ijednu knjigu, ćirilicom štampanu, drže u izlogu” (ovde 74).

Zašto je ova moćna srednjoevropska katolička monarhija progonila jedno pismo vidi se iz reči Stjepana Sarkotića, zemaljskog poglavara BiH, za koga je ćirilica „sredstvo panslavizma i približavanja jugoslovenskih naroda Rusiji“ (nav. ovde 17), dok, kaže on, „Srbi u BiH, sa svojim ćiriličnim pismom, predstavljaju neprijateljsko tijelo istoka u borbenoj zoni zapada”.

A evo kako je bečki Reichpost, nezvanični organ austrijske vlade, obrazložio progon srpske ćirilice:

„Ćirilica je trebalo da predstavlja nepremostiv zid prema zapadnoj kulturi i prodoru zapadne prosvećenosti (westliche Aufklärung). Ona je trebalo da nasilno sačuva narod za rustvo (Russentum), tako što bi sprečavala prosto stanovništvo da se osposobi za čitanje latiničnog pisma, a time i hrvatskih knjiga i novina. (…) Ona je postala borbena poluga (Kampfmittel) ruske politike na Balkanu“.

Još jedna katolička, mada ne više podunavska nego tek posavska država zabranila je ćirilicu samo jedanaest dana po osnivanju (NDH, 21. aprila 1941).

O „sugestiji“ SAD iz 1950. da Jugoslavija, kao dokaz potpunog „raskida s Rusima“, napusti ćirilicu i pređe sasvim na latinicu, pisao sam već ovde. „Do toga će vremenom doći samo od sebe“, odgovorio im je tadašnji ministar prosvete (ovde 148).

Kao rezultat antićirilične titoističko-krležijanske kulturne politike (ovde 129-224), do sredine osamdesetih godina najveći deo srpske elite – pre svega političke, ekonomske, medijske i naučne, dakle gotovo cela tadašnja viša klasa – usvojila je latinicu kao pismo „modernizacije“, odnosno vesternizacije.

Post-sovjetski prostor

Da Zapad ćirilicu doživljava kao znak strane, suparničke i čak neprijateljske kulture, bilo je vidljivo i kroz svesrdnu podršku latinizaciji bivših republika SSSR, ne bi li se što temeljnije odvojile od Rusije.

Tokom i posle raspada SSSR, Moldavija (1989; Gagauzija 1996), Turkmenistan (1993), Uzbekistan (1993/1998) i Azerbejdžan (2001), prelaze s ćirilice na latinicu. „Smena pisama u Azerbejdžanu dogodila se bez saglasnosti naroda i stručnjaka. (…) Latinizacija Azerbejdžana izvedena je uz pomoć Velike Britanije i Turske“ (ovde 111).

U toku je napuštanje ćirilice i u Kazahstanu, gde je „vođena višegodišnja kampanja finansirana od SAD, Turske i EU da se dokaže prednost latinice“ (ovde 110). Istim stopama ide i Kirgistan. U svim ovim državama „napuštanje ćirilice bilo je diktirano političkim razlozima – ovaj demonstrativni korak imao je za cilj da se one što više odvoje od ruske kulturne sfere“.

To je ono što se danas dešava i u Ukrajini. Tamo je i pre rata s Rusijom bilo mišljenja da treba napustiti ćirilicu. „Što se više budemo razlikovali od Rusije, utoliko bolje. Što dalje od Rusije, utoliko bolje“. „Evropa je latinica. Sav civilizovani svet ka kome mi težimo je latinica. (…) Svaki Ukrajinac koji želi da bude uspešan u inostranstvu, na Zapadu, ostavlja svoju ćirilicu kod kuće i prelazi na latinicu“.

Po izbijanju rata ovakvi glasovi samo su pojačani. Sekretar Saveta za nacionalnu bezbednost, Aleksej Danilov izjavio je da bi voleo da Ukrajina pređe na latinicu: „Verujem da je to jedna od osnovnih stvari koja je pred nama. Moramo da se rešimo ćirilice“, istakao je Danilov.

I u samoj Rusiji, zapadocentrični „modernizatori“ već tradicionalno zagovaraju prelazak na latinicu. Najdalje u tom pravcu otišli su boljševici, koji su do januara 1930. izradili projekat latinizacije ruskog jezika. Tu je stvar presekao Staljin, okrenuvši se jačanju kohezivne ruske kulture, te je tako ruska ćirilica spasena.

No, ideje o prelasku na latinicu, kao deo modernizacije i ulaska u Evropu, javljaju se u Rusiji i danas. Tako, dopisni član Ruske akademije nauka Sergej Arutjunov kaže da ako Rusija „želi da ide u korak sa progresivnim svetom, ako želi da bude deo Evrope, Rusija mora potpuno da pređe na latinično pismo, a pre ili kasnije će to i učiniti“.

Takođe, u vreme Jeljcina, javile su se ideje o prelasku na latinicu i kod dela elita tamošnjih nacionalnih manjina. „Ovo je prekinuo Putin, 2003. godine, predloživši zakon (koji je potom i usvojen) da se za službene jezike republika u sastavu Ruske federacije isključivo koristi ćirilica“ (ovde 121).

Kao što se iz ovoga vidi, napuštanje ćirilice i prelazak na latinicu dvostruki je proces, kako sa spoljnim pokretačem (Pull Factor), tako i s onim unutrašnjim (Push Factor). Spoljni činilac su moćne zapadne strukture – od diplomatsko-obaveštajnih službi, do nosioca meke moći – a unutrašnji su domaće vesternocentrične elite.

Zapadna netrpeljivpost prema ćirilici daje nam i zgodan (mada posredan) pokazatelj situacije u Srbiji: naturalizovanje kulturrasističkog potiskivanja ćirilice (ovde, ovde, ovde, ovde, ovde i ovde) naprosto je jedan od znakova veće ekonomske, političke i kulturne zavisnosti ovog društva od Zapada. Jednostavno je, da ne može biti jednostavnije.