SVETINjA ŽIVOTA I ČEDOMORSTVO: Uspomene na čika Stoleta Adaševića

Piše: Vladimir Dimitrijević

ZAŠTO IZUMIREMO?

Srbija izumire ogromnom brzinom, i uskoro više nikakvi izbori, od onih za kućni savet do državnih, neće biti važni. Nas jednostavno nema. Jedan od ključnih razloga naše smrti je abortus – utrobno čedomorstvo. Reč je srpskom autogenocidu. Taj greh nije samo „biološki“ – on je religiozno –metafizički.

O njemu je sveštenik Vladimir Zjelinski, u svom ogledu „Blagodarenje životu – od bioetike ka Premudrosti“ rekao:“Prilikom veštačkog prekida trudnoće učestvuju najmanje četiri osobe: lekar (ili medicinsko osoblje), trudna žena, njen partner i sam plod. Prvih troje sklapaju svojevrsnu zaveru za uklanjanje četvrtog. Ta zavera je samo jedna ćelija onog zloćudnog tumora koji je svojim metastazama pronikao i okružio čitavo savremeno društvo. „Tumor“ pod nazivom „abortus“ prerasta u ideologiju (čiji deo može da postane i bioetika), koja svuda prodire obično u „difuznom“ i ne isuviše argumentovanom obliku. Njena frazeologija se vrti oko reči o slobodnom izboru materinstva i odsustvu istinski čovečijeg života u prvo vreme posle začeća, itd. Međutim, program te ideologije nema nikakvog značaja; odlučujuća postaje njena otrovna funkcija, koja se sastoji u razvodnjavanju prirodnog i spasonosnog osećanja greha ili osećanja krivice, koje se spontano pojavljuje prilikom ubistva začetog ploda u svakom stadijumu njegovog razvoja. Ta funkcija razrađuje i odgovarajuće viđenje čoveka, koje krči put ka opravdavanju njegovog ubistva u prvim danima njegovog postojanja.

Osnovna teza te ideologije (anticrkvene po svojoj suštini) oslanja se na odsecanje svakog ontološkog značaja čovečijeg života i na utvrđivanje radikalne, racionalne slučajnosti svake čovečije ličnosti.“

Da li je sada jasno zašto Srbija nestaje?

Nedelo koje činimo samima sebi, autogenocid koji se zbiva pred našim očima – valjda je jasno zašto nestajemo.

O tome niko ništa. Osim nekih mucavih, nemoćnih pričica, u koje ne veruju ni oni što ih pričaju.

Ko zna koliko Karađorđa, vojvoda pput Stepe i Mišića, naučnika poput Tesle i Pupina, umetnika kakav je Crnjanski u ovoj zemlji nikad nije rođeno...A i oni koji se rode, nemaju sreće – jer se ne može graditi sreća rođenih na ubistvu nerođenih...

KO JE BIO STOJAN ADAŠEVIĆ?

Kao veroučitelj pri hramu Svetog Vaznesenja Gospodnjeg u Čačku znao sam jednog čoveka koji se, javno, pokajao za ono što je učinio kao ginekolog – aborter. Bio je to čika Stole Adašević. Hoću da ga pomenem, da se njegov primer ne zaboravi.

Čuveni srpski ginekolog dr Stojan Adašević prestao je da radi abortuse nakon što je putem ultrazvučne tehnologije i tokom same medicinske procedure uočio živo srce nerođenog deteta koje kuca, što je potpuno srušilo njegovo dotadašnje medicinsko uverenje da je fetus samo deo majčinog tela. Do tog prelomnog trenutka, tokom svoje dugogodišnje karijere, izvršio je između 48.000 i 62.000 prekida trudnoće. Govorio je:“Pobio sam grad veličine Smedereva!“

Tokom studija na Medicinskom fakultetu u Beogradu (1951–1957), dr Adašević je učen tadašnjoj zvaničnoj medicinskoj doktrini. Profesori su tvrdili da je dete živo tek sa prvim plačem i prvim udahom. Pre toga, fetus je smatran običnim „organom majke”, poput zuba, slepog creva ili bubrega, pa se i abortus tretirao kao rutinsko odstranjivanje obolelog tkiva.

Prekretnica se dogodila sa razvojem novih tehnologija i uvođenjem ultrazvučnog aparata u svakodnevnu praksu. Putem ultrazvuka, doktor je po prvi put jasno video fetus star dva i po meseca kako se pomera, miče ručicama i sisa svoj palac i kontrast kada bi samo 15–20 minuta nakon toga, tokom operacije, delovi tog istog tela završili na njegovom stolu u kiretani. Naročito ga je pogodilo trzanje živaca na istrgnutim udovima, što mu je uživo dokazalo da je reč o živom biću.

Adašević je opisivao da su ga dugo progonili snovi u kojima je video decu koja se igraju na livadi, a kada bi im prišao, oni bi u strahu bežali od njega. Najdramatičniji trenutak za njega bio je kada je tokom jednog teškog abortusa izvadio komad tkiva i ugledao ljudsko srce koje je još uvek kucalo. U tom momentu je shvatio da ne vrši običnu medicinsku intervenciju, već da oduzima ljudski život.

LIČNO SVEDOČENjE POKAJNIKA

Nakon ovog saznanja, dr Adašević je doneo odluku da više nikada ne uradi nijedan abortus. Ostatak svog života posvetio je zalaganju za zaštitu nerođene dece, govoreći da „nije dovoljno greh priznati i pokajati se, već ga treba i okajati”. Održao je preko 280 predavanja širom zemlje, imao na desetine televizijskih nastupa i aktivno širio svest o svetinji života.

Govorio je ( intervju časopisu NIN; februar 1998):“Ja sam 1988. godine izvršio poslednji od mnogih abortusa i to na verenici jednog svog bliskog rođaka. U toku te operacije, čije detalje ne mogu da iznesem bez potresenosti, meni se skinula mrena rutiniranog ginekologa - abortera i sa užasom sam u sebi otkrio ubicu! Tada sam se zakleo da nikad više to neću činiti.

Moje razmišljanje odvelo me je konsultovanju dvotomnih „Pravila Pravoslavne Crkve sa tumačenjima“ čuvenog episkopa dalmatinskog Nikodima Milaša iz 1895. i 1896. godine, štampanih u Novom Sadu, kao i spisima velikog teologa Justina Popovića. O namernom abortusu se tu nedvosmisleno kaže da je reč o čedomorstvu i ubistvu. Pošto su se u prošlom veku time osim neželjenih trudnica bavile i razne babice, svima zajedno se propisuje desetogodišnje kajanje. „Ne treba uostalom produžiti do kraja života vrijeme njihovoga pokajanja, nego ih treba primiti posle desetogodišnjeg roka i suditi o izliječenju njihovom ne po vremenu, nego po načinu kajanja“, zaključuje se u Pravilu 2. Vasilija Velikog, koje navodi episkop Milaš.

Ako sam ja, dakle, mogao saznati šta je volja naše Svete Crkve, onda su to i drugi lekari pravoslavne vere dužni da učine i usvoje. Nažalost, sadašnji pastirski rad SPC opasno je tolerantan prema onim lekarima koji su, ustvari, utrobni čedomorci-aborteri, pa ne samo da ih ne odvraćaju od tog zločina, nego im još i osvećuju slavski kolač i u njihovoj kući jedu slavsko život natopljeno krvlju nevine dece! Ja se sa tim nikada ne mogu pomiriti, jer svi mi znamo kojim su novcem materijalna dobra u tim domovima nabavljena.“

Ovaj glas upozorenja očito nikog nije probudio.

DOSLEDAN DO KRAJA I SVESTAN BUDUĆNOSTI

Bivao je čika Stole i u mom Čačku. Držao predavanja, učestvovao u pokajničkim litijama koje su organizovali brat Tomo Brajović i bogomolnici. Dao mi je, da delim, plastične modele tromesečnog fetusa, da ljudi vide o čemu je reč kad pričaju da je fetus „tkivo majke“. Pričao mi je i o tome kako je, kad je prestao da radi abortuse, imao znatno manje novca nego pre. Jednom mu je sin, pun pubertetskih želja ( normalnih, ali u poštenoj Srbiji teško ostvarivih ), tražio da mu kupi skupe patike, i, kad je čika Stole rekao da nema novca, ovaj će:“A kako tvoje kolege?“ Onda mu je otac ponudio trofejnu pušku i rekao:“Evo, gledaj s prozora, pa ako vidiš nekog s dobrim patikama, ti pucaj u njega, skini mu patike i obuj!“ Ovaj je žestoko negodovao, a čika Stole će:“E, to ti tražiš od mene – da nekog ubijem, pa da ti kupim patike“.

Čika Stole je znao šta dolazi. Tako je u jednom intervjuu ( već pomenutom, datom Branku Đurici, za NIN ) nagovestio budućnost koja nas čeka:“Mi smo danas suočeni sa mogućnošću da se aseksualno stvaraju ljudska bića, u matericama žena svedenih na nivo inkubatora, ili nešto bolje – kokošaka nosilja. Postoji i teorijska naznaka da će se možda materice žena moći zameniti matericama šimpanzi! Emocije, ili ono što se naziva majčinskom ljubavlju prema sopstvenom detetu ovde su isključene, ili bar maksimalno redukovane i niko danas ne zna kakve će to imati reperkusije na psihičko zdravlje novorođenog klona. Pogotovo eventualno rođenog od šimpanze! U svakom slučaju, to biće se proizvodi sa ciljem da se razvija i živi do desete godine života, a onda podvrgne operativnom oduzimanju delova organizma, zarad ugrađivanja onima koji su toliko bogati da to mogu da plate i koji su dali svoj genetski materijal (na kloniranje). Zar to nije ostvarenje hitlerovsko-mengeleovskih najcrnjih snova o „ibermenšu“? Nacistički logori bi, prema ovakvim ustanovama, izgledali kao zabavni društveni klubovi.

Beskrupulozni sledbenici dr Mengelea verovatno i tu imaju rešenje: manipulacijama na mozgu moguće je ljudsko biće svesti na nivo digestivnog tubusa, to jest organizma koji se sa jedne strane hrani, a sa druge izbacuje fekalije i urin. Takve užase, o kojima se ne usuđujem ni da mislim, danas je moguće videti samo po azilima one nesrećne dece koja su preležala težak meningitis: izgledaju lepo, prava i zdrava, ali je svaka komunikacija sa njima nemoguća…

Dakle, sve u svemu jedna užasna vizija. I mada Jugoslavija nije učestvovala na pariskoj konferenciji protiv kloniranja, Srpska Pravoslavna Crkva bi morala, kao moralni i duhovni stožer Srpskog naroda, zajedno sa našim genetičarima i lekarima da raspravlja o tome i donese svoj sud.“

IMA LI NADE ZA SRBE?

Srbija, rekosmo, umire. Ljudi poput Stojana Adaševića nema na vidiku. Nema ko da govori istinu. Ne da mrmlja, nego da govori. Ako sve to znamo, onda je zaista sramota pitati Boga zašto nam se sve ovo dešava i šta smo mi Njemu zgrešili. Srpski problem je pre svega religiozno – moralni, pa tek onda politički. Ili, što bi rekao Vladimir Dvorniković, Srbi imaju visoke moralne kriterijume, koje uvek primenjuju na druge, ali nikad na sebe.

Ima li puta spasenja?

Ima – to je put pokajanja. Jer srpski Bog, Hristos, jeste Bog pokajnika, o kome Pismo kaže:“I gunđahu književnici njihovi i fariseji govoreći učenicima Njegovim: Zašto sa carinicima i grešnicima jedete i pijete? I odgovarajući Isus reče im: Ne trebaju zdravi lekara nego bolesni. Nisam došao da pozovem pravednike nego grešnike na pokajanje (Lk. 5; 29–32).“

Poziva nas Hristos da se kajemo. Jedino pitanje je – hoćemo li?

Od odgovora na to pitanje zavisi naša budućnost.

Bog da prosti dušu Stojana Adaševića, a nas da prosvetli i pomiluje.

Pravda