VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ: Od đubrišta ka zamku - da li je moguć preporod Srbije?

Kada se postavi pitanje izdaje Kosova i Metohije, urušavanja pravnog poretka ili moralne degradacije države, odgovor vlasti dolazi u obliku uvrede, skandala

Piše: Vladimir Dimitrijević

„MENADžMENT PERCEPCIJE“

Srpsko društvo već dugo živi u stanju duboke pometnje, u prostoru u kome se stvarni problemi neprestano prekrivaju prividima, aferama, medijskim predstavama i organizovanim „rasejavanjem pažnje“. Ta tehnika javnog upravljanja svešću zasniva se na stalnom premeštanju pažnje sa ključnih pitanja na sporedne, bizarne ili veštački proizvedene teme. Kada se otvori pitanje državnog propadanja, ustavnog poretka, Kosova i Metohije, obrazovanja, demografskog sloma ili kriminalizacije institucija, javni prostor se odmah ispunjava jeftinim spektaklima koji imaju zadatak da zamagle osnovnu stvarnost. U takvom poretku laži javnost se zamara, pamćenje se skraćuje, a politički život se pretvara u niz kontrolisanih šokova. Upravljanje percepcijom postaje jedan od glavnih mehanizama vlasti, jer vlast koja nema ozbiljan odgovor na pitanje sopstvene odgovornosti mora neprestano da proizvodi zamenske teme.

VUČIĆEVI ŠIBICARI I PROIZVODNjA PRIVIDA

Takva tehnika nije nova, ali je u našem vremenu dovedena do stepena u kome postaje svakodnevni način vladanja. Kada se postavi pitanje izdaje Kosova i Metohije, urušavanja pravnog poretka ili moralne degradacije države, odgovor vlasti dolazi u obliku uvrede, skandala, ukazivanja na lažne opasnosti ili medijskog cirkusa. Suština se sklanja, a javnost se gura u blato u kome se deset dana raspravlja o onome što je uređena propagandna mašinerija namerno izbacila u prvi plan. Taj mehanizam liči na šibicarsku prevaru. Jedni igraju uloge naivnih dobitnika, drugi uvlače žrtvu u igru, treći prave gužvu, a cela predstava ima jedan cilj, da čovek izgubi sposobnost da vidi gde se nalazi stvarna kuglica. Politički šibicarski režim živi od te zbrke, od neprestanog pomeranja pažnje, od činjenice da umoran čovek više nema snage da razlikuje suštinsko od sporednog.

Tako se umesto razgovora o odgovornosti dobija neprestano umnožavanje jeftinih, farsičnih predstava. Jedna tema se podiže do nivoa državnog pitanja, zatim se brzo troši, a potom se zamenjuje novom, još besmislenijom. Taj postupak postepeno menja samu strukturu javnog mišljenja. Građanin više ne prati stvarni tok događaja, nego ritam nametnutih uzbuđenja. Javnost se navikava na kratke udare straha, podsmeha, uvrede i moralne panike, pa gubi sposobnost da strpljivo prati jedan problem do kraja. Upravo tu nastaje prostor u kome vlast poriče svoju odgovornost i kupuje vreme.

Šok za šokom, do potpune iscrpljenosti.

DOKTRINA ŠOKA

U svojoj knjizi iz 2007. godine, „Doktrina šoka“, Naomi Klajn tvrdi da se nametanje kancer – kapitalizma i terora slobodnog tržišta sprovodi putem iskorišćavanja dezorijentacije javnosti nakon velikih kriza poput ratova, nasilnih svrgavanja vlasti ili prirodnih katastrofa. Reč je o usponu „kapitalizma katastrofe“, kada marionetske vlasti i megakorporacije iskorišćavaju nacionalne traume da bi unapredile nepopularne ekonomske agende.

Kada društva dožive kolektivnu traumu (prirodne katastrofe, terorističke napade ili ekonomske krize), stanovništvo postaje dezorijentisano, uplašeno i ranjivo na manipulaciju. Koristeći ovu šokiranost, politički lideri sprovode radikalne metode slobodnog tržišta – kao što su masovna privatizacija, deregulacija i smanjenje socijalnih usluga – koje bi građani obično odbacili tokom normalnih vremena. Neograničena sloboda tržišta ne ide ruku pod ruku sa demokratijom. Umesto toga, sprovođenje ekstremističko - terorističke korporativne agende često zahteva prinudu, nasilje ili vanredno stanje kako bi se zaobišla javna debata. Naomi Klajn pokazuje kako je ova doktrina primenjivana širom sveta tokom poslednje četiri decenije.

Pod diktatorom Augustom Pinočeom, „Čikaški momci“ (ekonomisti koje je obučavao Milton Fridman) sproveli su prvu ekonomsku „šok terapiju“ velikih razmera uz pretnju terorom, nakon brutalnog vojnog puča. Predsednik Boris Jeljcin je iskoristio raspad Sovjetskog Saveza da ubrza masovne privatizacije. Ovo je izazvalo hiperinflaciju i omogućilo dobro povezanim oligarsima da kupuju državnu imovinu na rasprodaji. Američka invazija Iraka i kampanja bombardovanja radi izazivanja „šoka i strahopoštovanja“ praćena je radikalnim ekonomskim nasiljem Pola Bremera, koji je otpustio iračke državne službenike i prodao na aukciji državnu industriju.

Iskorišćavajući uraganaska razaranja u Nju Orleansu 2005, vlada i korporativni akteri su zaobišli obnovu javnog školskog sistema i stambenog prostora, namećući čarter škole i privatne stambene objekte.

Režim Aleksandra Vučića je tipičan režim šoka, koji Srbiju drži u stanju kontrolisanog haosa, dok svi resursi ne budu rasprodati i svaka alternativa uništena.

Kome to nije jasno, ništa mu nije jasno. Nekima nije jasno jer su glupi ( takvih je manje), a nekima „nije jasno“ jer imaju koristi od režima ( makar kakve, od sendviča do lepo plaćenih medijskih pozicija – tako je moguće biti platonista koji hvali „Pink“ i „Informer“ kao stubove slobodnog novinarstva ).

OHLOKRATIJA, VLAST NAJGORIH

Vučićevu vlast drži, pre svega, NATO Zapad. To im je najbolji način da satru Srbiju.

Još 28. maja 2017. godine Marko Tanasković je na svom fejsbuk profilu objavio suštu istinu:“Pre izvesnog vremena, na jednoj kućnoj žurci, imao sam neobično zanimljiv i iskren razgovor sa bivšim diplomatom jedne izuzetnio uticajne zapadne zemlje, koji se sada bavi biznisom u regionu. Obojica smo bili malo više popili, doduše ipak on više nego ja, što mu je dodatno razvezalo jezik. U jednom trenutku, upitao sam ga sasvim otvoreno: “Zašto u Srbiji pomažete i na vlast dovodite samo najgore ljude?“ Razmislio je na trenutak pa mi je odgovorio vrlo nediplomatski: “Prvi razlog je očigledan, ljudi bez kvaliteta i ljudi koji imaju slab karakter i oni skloni korupciji su najposlušniji i sa njima je lako manipulisati. A drugi razlog, hm, pa kako da ti kažem, mi tom negativnom selekcijom planski ubijamo samopoštovanje naroda i osećaj patriotizma među budućim generacijama. Kada vide kakvi sve isplivavaju na površinu, mladi se razočaravaju, počinju da mrze sopstvenu zemlju i strani uticaj prihvataju kao nešto sasvim normalno, pa čak i poželjno“…

Eto ključa da se otključa Vučićeva tajna.

To je režim neposrednog srboubistva.

Demografska stvarnost Srbije posebno otkriva dubinu krize koju je režim izazvao. Narod koji sve češće odlazi na sahrane, a sve ređe na svadbe, živi u doba postepenog nestajanja.

Taj proces ne nastaje samo zbog ekonomskog stanja, mada ekonomija ima svoj udeo u slomu, nego zbog gubitka poverenja da život u zajednici ima budućnost. Kada mlad čovek ne vidi pravdu, sigurnost, poredak i mogućnost dostojanstvenog rada, on prirodno traži drugi prostor u kome će njegova energija imati smisla. Zato je demografija uvek i moralno pitanje, jer narod ostaje živ onda kada veruje da ima zbog čega da rađa, gradi i trpi.

Izgubili smo volju za životom.

Vučićev režim nam u tome zdušno pomaže.

STUDENTI PROTIV SLOMA

Srbija propada pred našim očima, a društvo se ponaša kao da će se osnovne stvari same od sebe rešiti. Ipak, činjenica da su studenti izašli na ulicu i da su uspeli da održe jedan dugotrajan otpor pokazuje da društvo nije mrtvo. Taj pokret ne zahteva euforiju, niti ga prati naivno očekivanje da će se sve odjednom promeniti. Njegova vrednost nalazi se u tome što svedoči da u narodu još postoji živa energija otpora, sposobnost da se kaže da stvarnost nije normalna i da se ta nenormalnost više ne prihvata kao sudbina.

Studentski pokret dobija najjače značenje kada se razume kao ustavobraniteljski pokret. Njegovo jezgro ne nalazi se u partijskoj logici stvari, nego u zahtevu da se država vrati sopstvenom pravnom poretku. Ustav nije formalnost koja se pominje u svečanim prilikama. On predstavlja osnovni izraz državnog postojanja. Kada se Ustav poništava, država se pretvara u teritoriju kojom upravljaju interesi, strahovi i privatne mreže moći. Zato je pitanje Kosova i Metohije u osnovi ustavno pitanje. Ono nije kafanska tema za rodoljubivo nadgornjavanje, nego pitanje pravnog i istorijskog identiteta države. Ako je Kosovo i Metohija ustavno-pravno deo Srbije, onda svaka politika koja ga postepeno predaje tuđinskoj vlasti zadire u samo jezgro državnosti.

Studenti su ustavobranitelji, Aleksandar Vučić je ustavoubica.

Zato su studenti, opet i opet, na Vidovdan 2026. u Kraljevu jasno rekli da su za Kosovo i Metohiju kao sastavni deo Srbije.

Pitanje Kosova i Metohije jeste ustavno šitanje, ali i pitanje mističko. Od odgovora na to pitanje sve nam zavisi. Jer, Kosovo i Metohija u srpskom iskustvu imaju značenje koje odavno prevazilazi običnu teritorijalnu priču, pošto obuhvata zavetnu vertikalu i neprekinutu vezu naroda sa sopstvenim poreklom. To je sveti prostor u onom smislu u kome su to Sveta Gora, Kijevo-Pečerska lavra ili Jerusalim. Zemlja osveštana mučeničkom krvlju ne postaje predmet trgovačke pogodbe bez posledica. U istoriji naroda postoje postupci koji ostavljaju trag krvavo dublji od dnevne politike. Vučić može sebe da ubeđuje da je izgradio puteve, mostove ili EKSPO, ali pitanje izdaje ne nestaje time što se prekrije betonom i propagandom. Kada ostane sam sa sobom, svako zna gde se nalazi granica između službe narodu i služenja sopstvenom opstanku na vlasti.

KRIMINAL I POREDAK LAŽI

Naše društvo je u velikoj meri kriminalizovano. U normalnom poretku država koristi represivne mehanizme protiv organizovanog kriminala, u totalitarnom poretku država koristi mafiju za svoje ciljeve ( UDBA i njene plaćene ubice ), dok u izopačenom poretku mafija dobija državu kao sopstveni instrument. Tada kriminalni obračuni postaju državna pitanja, izjave begunaca dobijaju značaj političkih izjava prvog reda, a javnost više pažnje posvećuje video-porukama kriminalaca nego ozbiljnim predlozima ljudi koji društvu pristupaju odgovorno. To je znak dubokog truljenja. Kada se institucije razore, a javni život pretvori u kombinaciju straha, golog interesa i zabave, država gubi svoje osnovne oblike. U takvom svetu istina se ne čuje, jer je zaglušuje neprekidna buka. Međutim, bez obnove istine nema obnove politike, a bez obnove politike nema obnove države.

Pišući o istini i laži u politici, Hana Arent je isticala da je laž oduvek bila čovekovo oruđe i jedan od dokaza ljudske slobode, jer čovek ima sposobnost da izmišlja stvari i menja realnost. Za razliku od tradicionalnog lažova koji laže da sakrije svoju manu, moderni politički lažov manipuliše činjenicama u cilju stvaranja ideološke slike sveta. ( A za razliku od takvog lažova, Vučić i njegovi lažu da bi potpuno opljačkali Srbiju. Sebe zavijaju u srpsku zastavu, a Srbiju zavijaju u crno).

Laž uništava demokratiju. Hana Arent upozorava da političko prekrajanje činjenica dovodi do toga da javnost više ne veruje ni u šta.

DVOGUBA LAŽ U SRBIJI I PUTEVI KA ISTINI

Posebno je opasno što su se u našem javnom životu ustalila dva lažna pola, lažno rodoljublje i lažna građanska svest. Sa jedne strane nalazi se vlast koja svoju politiku, kako rekosmo, obmotava zastavom Srbije, dok u ključnim pitanjima sprovodi ono što su njeni ideološki protivnici godinama zahtevali. Sa druge strane stoji jedan oblik drugosrbijanske ideologije koja nema poverenja u narod i koja demokratiju prihvata samo dok narod potvrđuje njene unapred zadate zaključke. Oba pola proističu iz istog komunističkog nasleđa, iz iste navike da se narod prevaspitava, disciplinuje i drži pod kontrolom. Zato je neophodan savez normalne građanske svesti i nacionalno-demokratske orijentacije. Taj savez pruža osnovu da se obnovi slobodni politički život, da se izbori očiste od ucena, podmićivanja i medijskog monopola, i da se društvo vrati elementarnoj pristojnosti.

To je stanovište profesora Mila Lompara. I ja to stanovište podržavam. Nisam nikakav obogotvoritelj Lompara, jer niti stojim iza njegovih reči kao partijski sledbenik, niti je on, krajnje autoironičan, kadar da skuplja sledbenike. A, iskreno govoreći, veoma mi se dopada što ga napadaju i Vučić i Đilas, i patrioti koji misle da je Vučić manje štetan od drugosrbijanaca ( iako je mnogo štetniji, jer se obmottava zastavom ), i drugosrbijanci koji ga smatraju perjanicom nacionalno – liberalnog stava, koji mrze iz dna duše. ( Iako ne veruju da duša postoji).

LAŽNI RODOLjUBI I PRAVA DEPONIJA

Lažno rodoljublje u Vučićevom poretku dobija oblik lažnog mesijanizma. Politički vođa se predstavlja kao spasitelj, obnovitelj, graditelj i zaštitnik naroda, ali ta predstava počiva na inscenaciji, a ne na stvarnosti koja narod stvarno podiže i preporađa. Istorijsko iskustvo poznaje takve trenutke zavedenosti, kada narod poveruje u privid jer je umoran, uplašen i željan brzog izbavljenja. Tada je otpor ponekad u jednostavnom gestu odbijanja da se učestvuje u farsi. Kada se lažni spasitelj prepozna, njegovi spektakli postaju sve prozirniji, ali šteta koju ostavlja za sobom ostaje stvarna. Ko ne veruje, neka čita „Lažnog cara Šćepana Malog“. Njegoševog, naravno. I našeg.

Srbija živi u prostoru duhovnog i mentalnog otpada. Na deponiji se ponekad može pronaći stari televizor, ormar ili upotrebljiv komad nameštaja, ali to ne menja prirodu prostora. Čovek može da pokuša da uredi mali kutak unutar opšteg otpada, ali ne dobija zdrav život dok se deponija ne raščisti. Upravo tako izgleda naš javni prostor. Postoje pojedinci, ustanove, susreti, tribine, knjige i razgovori koji svedoče da život nije ugašen. Ipak, oni se nalaze u okruženju koje neprestano proizvodi duhovni otpad. Taj otpad čine laž, cinizam, strah, prostaštvo, propaganda, bahatost, korupcija, pseudokultura i religiozna inscenacija bez pokajanja.

SRBIJA KAO ĐUBRIŠTE

Arhitekta Slobodan Maldini je svojevremeno zapisao:“Jedan od osnivača umetničke grupe Mediala, arhitekta i avangardni slikar Leonid Šejka opisao je savremeni grad kao đubrište. Po njemu, ne zna se gde prestaje grad, a gde počinje smetlište, jer se ono preklapa sa gradom. (...) Šejkin grad je razbacan po smetlištu, on je neupotrebljiv, nejasan do te mere da ni sam umetnik ne može da shvati da li živi u gradu ili smeću.(...)

Decenijama smo imali situaciju u kojoj su gradska predgrađa, napadnuta bespravnom gradnjom, postajala gigantski slamovi, mesta u kojima je život nepodnošljiv do krajnjih granica. A onda je nastao period kada se urbanističko đubre sa periferija naših gradova prelilo u njihova središta, uništavajući centralne funkcije i istorijska kulturna dobra. Za razliku od slamova predgrađa, nova gradska đubrišta su na oko umivena, našminkana. Njih neretko čine skupi prostori, nove zgrade podignute na lokacijama u strogom centru ili negde usred retkih sačuvanih gradskih humanih zelenih oaza. Međutim, iako moderni, građeni na “najboljim” lokacijama, tržišno skupe kvadrature, ovi arhitektonski objekti predstavljaju tipične primere Šejkinog grada – đubrišta. Teško da može da bude išta humano u oblakoderima uglavljenim među uskim, zbijenim ulicama i blokovima centra Beograda. Život budućih stanara u šumi solitera koji se grade na podvodnom terenu Beograda na vodi ili na Mostarskoj petlji auto-puta biće težak do krajnjih granica trpljenja. Jer grad u kojem je gustina stanovanja dovedena do stepena neizdržljivosti, a saobraćaj u njemu planiran na svakodnevni kolaps, mora jednom da pukne.(...)

Veliki gradovi u Srbiji pretvaraju se u Šejkina đubrišta, a njihovi stanovnici postaju zatočenici života u gradu – đubretu, maštajući o životu u nekim drugim, humanim, ruralnim sredinama.“

Beograd je simbol Srbije pretvorene u đubrište. Ako ne nađemo pokajnički izlaz ( po Leonidu Šejki, put ka Zamku ) i sami ćemo postati đubrad. Kao takve će nas pamtiti.

Studenti na to nisu pristali.

Oni su poslednji glas otpora, sasvim u skladu sa činjenicom da je samo školstvo, od 5. oktobra 2000. godine, pružalo otpor razaranju Srbije i srpske budućnosti. Lomili su ga, ali se nije predavalo.

RAZARANjE ŠKOLSTVA

I zaista: jedna od najtežih posledica sadašnjeg stanja vidi se u sferi obrazovanja. Obrazovni sistem nije tehnički sektor koji se popravlja povremenim reformama, niti je prostor za eksperimente ideoloških komesara. Obrazovanje je temelj društva, jer oblikuje sposobnost čoveka da misli i preuzima odgovornost. Srpska škola je kroz istoriju imala slabosti, trpela ideološke pritiske i korupciju, ali je dugo čuvala izvesnu meru sistematičnosti, ozbiljnosti i vertikale znanja. Danas se ta vertikala razgrađuje. Predmeti se nagomilavaju, učenici se zamaraju nepovezanim programima, a nastavnik se pretvara u izvršioca apsurdnih projekata.

Poređenje sa ranijim porecima pokazuje koliko je pad stručnosti dubok. Komunistički sistem je bio ideološki nasilan i istorijski poguban za srpski narod, ali je u jednom trenutku razumeo da su mu potrebni inženjeri, lekari, profesori, radnici i upravljači koji znaju svoj posao. Ideologija je kontrolisala granice dozvoljenog, ali je struka u mnogim oblastima ipak imala upliv. Vučićeva klovnokratija ne traži stručnjaka koji će raditi, nego poslušnika koji će potpisati i izvršiti. Tako se institucije prazne iznutra, a spolja ostaje samo njihova fasada.

Univerzitet je, od 5. oktobra 2000. godine, takođe pretrpeo duboku promenu. Univerzitetski život podrazumeva samostalno mišljenje, čitanje celovitih dela, dugotrajan rad, intelektualnu disciplinu i susret sa profesorom koji ne vodi studenta kao đače za ruku, nego ga uvodi u ozbiljnost naučnog rada. Reforme koje su univerzitet pretvorile u produženu srednju školu oslabile su tu tradiciju. Kada se čitanje Platona, Aristotela, Njegoša ili velikih evropskih pisaca zameni sažetkom, gubi se iskustvo mišljenja. Veštačka inteligencija dodatno pojačava tu opasnost, jer čovek dobija brz odgovor bez unutrašnje borbe sa tekstom. Nove tehnologije zahtevaju disciplinu i kroćenje. Tako škola postaje servis za proizvodnju funkcionalne nepismenosti.

KOLONIJALNI MODELI OBRAZOVANjA I ODBRANA ŠKOLE

Razaranje obrazovanja povezano je sa dubljim kolonijalnim modelom koji je nametnut Srbiji. Narodu koji se lišava znanja lakše se nameće status radne mase bez istorijske svesti. U tom smislu nije slučajno što se škola opterećuje besmislenim reformama, dok se istovremeno potiskuju sistematično znanje, pamćenje, jezik, književnost, istorija i sposobnost logičkog zaključivanja. Đak više ne kreće na put u spoznajnu celovitost, nego dobija niz nepovezanih utisaka, čime postaje lak plen propagande u budućnosti. Student više ne čita dela, nego sažetke, i gubi sposobnost da samostalno sudi. Nastavnik više ne prenosi znanje, nego ispunjava birokratske formulare, pri čemu škola prestaje da bude prosvetna ustanova.

Posebno mesto u tom procesu ima univerzitet. Univerzitet nije mesto gde se samo dobija diploma, nego ustanova u kojoj se oblikuje sposobnost samostalnog rasuđivanja. Njegova vrednost nije u rangu na listi, mada i taj rang pokazuje da su profesori i studenti uprkos slabostima sačuvali ime i ugled. Vrednost univerziteta nalazi se u tome što on stvara ljude koji umeju da misle nezavisno od naredbe. Zato svako lažnih obrazovnih struktura nosi opasnost da se univerzitetski sistem pretvori u tržište diploma i lojalnosti.

OSNOVNE SLUŽBE I STANjE U KULTURI

Postoje službe koje su u istoriji svakog naroda noseće. Čovek koji ima državnu vlast, vojnik, sveštenik, učitelj, lekar i sudija nisu obična zanimanja, jer u njima društvo prepoznaje svoje osnovne funkcije. Kada se uruši državna vlast, nastaje teritorija bez pravnog poretka. Kada se uruši sveštenstvo, narod gubi duhovni orijentir. Kada se uruši škola, prekida se prenos znanja. Kada se uruši zdravstvo, život postaje plen straha i nejednakosti. Kada se uruši sudstvo, pravda se pretvara u privatnu uslugu. Zato obnova društva zahteva povratak tim službama, njihovom dostojanstvu, odgovornosti i unutrašnjoj meri. Bez toga svaka politička promena ostaje površna.

Naravno, bitna je i obnova kulture. Kultura je u nas u velikoj meri prepuštena simulakrumu. Pod imenom umetnosti često se prodaje praznina i provokacija bez dubine. Koprokultura, poput Marine Abramović, dobija institucionalnu podršku i medijsku zaštitu. Time postaje deo iste deponije na kojoj živi i politička propaganda.

Koprokulture nema bez „sekularnog sveštenstva“. Ovaj pojam označava javne aktere koji nemaju religijsku ulogu, ali preuzimaju funkciju moralnih sudija, ideoloških tumača i čuvara javne pravovernosti. Oni određuju šta je prihvatljivo, ko sme biti prisutan u javnosti, koje stanovište mora biti diskvalifikovano i ko mora biti obeležen kao opasan. Njihovo delovanje nije samo polemičko, nego disciplinsko: ono ne teži raspravi, nego uklanjanju razlike. Zato Milo Lompar u „Duhu samoporicanja“ govori o potrebi da čovek razlike bude uklonjen iz javnog prostora.

Taj čovek razlike nije opasan zato što nužno ima institucionalnu moć, nego zato što samim postojanjem pokazuje da javni poredak nije jedini mogući. On svedoči da se može misliti drugačije. Upravo zato, prema Lomparu, protiv njega se ne vodi samo argumentovana kritika, nego se pokreće moralno-politička optužba. U takvom mehanizmu pojavljuju se oznake koje treba da ga diskvalifikuju: nacionalizam, fašizam, antisemitizam, palanački duh, mržnja.

Čovek razlike, gde god da je, svojim nepodmitljivim nepristajanjem podseća na činjenicu da jedno društvo zavisi od svojih službi, i da onaj koji nije spreman da služi zajednici nije onaj na koga se u bilo kojoj oblasti ( a naročito u oblasti kulture ) možemo osloniti.

VERA I NACIJA

I pitanje vere nalazi se u središtu sadašnje krize. Vlast pokušava da prisvoji pravoslavlje kao dekorativni element sopstvene propagande. Lažno rodoljublje prirodno proizvodi i lažno pravoslavlje. Religiozni simboli se koriste za dnevnopolitičke potrebe, a svetinja se pretvara u scenografiju. Međutim, pravoslavlje ne počiva na spektaklu, nego na pokajanju, molitvi, istini i žrtvi. Bog nije muzikant kome se lepi novac na čelo da bi se kupio oproštaj. Ne postoji prilog koji poništava nepravdu, ako čovek istovremeno nastavlja da čini zlo. Zato narod ume da razlikuje istinsku duhovnost od glumljene pobožnosti. Istinski duhovni autoritet nikada nije nastajao marketingom. Vladika Nikolaj, patrijarh Pavle i otac Justin nisu privlačili narod političkom tehnikom, nego životom koji je svedočio ono što su govorili.

Srpski narod je u svojoj veri uvek imao naročitu slobodu. Ta sloboda nije drskost, nego unutrašnja budnost. Narod je umeo da poštuje čin, ali je istovremeno osećao razliku između dostojnog i nedostojnog nosioca čina. Dobar sveštenik u narodu dobija poštovanje zato što ljudi prepoznaju molitvenu žrtvu, čestitost i ljubav. Zato je srpsko pravoslavlje preživelo pritiske, unijaćenje, fanariotske pokušaje preoblikovanja, politička iskušenja i komunističku represiju. Kroz krsnu slavu, običajnost, liturgijsko pamćenje i mučeničku istoriju narod je veru primio kao živo predanje.

Srpska Crkva živi u teško doba, i sukobi i progoni inakomislećih ( recimo, onih koji se ne slažu sa kađenjem Vučiću kao idolu, kvazinemanjićkom monarhu i pravom NATO kolaboracionisti ) su postali uobičajeni. Istorija hrišćanstva poznaje nepravde, progone, uklanjanja sa katedri, sukobe episkopa, državne pritiske i ljudske slabosti. Sveti Jovan Zlatousti, Sveti Nektarije Eginski, Sveti Jovan Šangajski i brojni drugi primeri pokazuju da crkvena istorija nije lišena stradanja pravednih. Ipak, Crkva opstaje jer njena snaga ne počiva na besprekornosti svakog pojedinca, nego na Hristu koji je njena glava. Zato kritičko razlikovanje službe Bogu i rodu od službe Vučiću i njegovim parama ne sme da pređe u sablazan koja ruši veru, kao što ni strah od sablazni ne sme da uguši istinu.

Društveno angažovanje Crkve ne znači partijsko svrstavanje. Sveštenik koji ulazi u stranačku borbu deli svoju pastvu i napušta službu koja mu je poverena. Ali kada se javni život izopači i kada se narod ponižava od strane amoralne vlasti, pastirska reč dobija društvenu dimenziju. Tako su u istoriji postupali ljudi koji su umeli da razlikuju partijski interes od narodne savesti. Patrijarh Pavle nije bio politički agitator, ali je u presudnom času znao da stane uz studente zato što je prepoznao da se tu brani dostojanstvo mladosti i budućnost naroda.

RAZGOVARAJMO

Upravo zato živa reč u ove dane postaje dragocena. Naše društvo mnogo govori, ali slabo razgovara. Žarko Vidović je smatrao da čovek sebe spoznaje u dijalogu, u sposobnosti da čuje drugog, da proveri sopstvenu misao. Dijalog je način da se obnovi zajednica. Parohija, škola, tribina, porodični sto, univerzitetska katedra i javni razgovor mogu postati novi zavičaji, ako se kroz njih ponovo uspostavi poverenje. Narod kome je oduzeta živa reč lako postaje plen ekrana, straha i glasina.

Da čujemo Žarka Vidovića:“Samospoznaja je moguća isključivo u dijalogu, jer u samospoznaji čovek izlazi iz svog iskustva, susreće se sa tuđim iskustvom, s nekim sa kojim vodi razgovor. Taj razgovor mora da ima karakter dijaloga, a ne polemike. Dijalog je saglasnost u Logosu, sabranost, a polemika je rat u kome se dokazuje ko je pametniji. Platon je predvideo dijalog, njegova dela su pisana kao dijalozi, a cilj čitave filosofije kod njega je samospoznaja, a ne spoznaja sveta. Znači, samospoznaja je moguća samo u dijalogu: jer je samo sagovornik koga poštuješ u stanju da otkrije slabosti i nedostatke u tvom znanju, a da nije svestan da je otkrio, kao i ti u njemu, a da nisi svestan da si ih otkrio. To je tajna dijaloga.“

A Srbi samo pričaju svoje, i brbljaju o sebi, uzdižući nadmeno ja u visine na kojima će doći do pucanja svakog ego-balončića.

GLAS SAVESTI I MORALNA OBNOVA DRUŠTVA

Savest ostaje poslednje unutrašnje merilo. Ona je sposobnost čoveka da se savetuje sa istinom koja ga prevazilazi. Kada spoljašnje institucije oslabe, savest kazuje kako da se uoči razlika između moje bedne zemaljske koristi i večnog dobra u Bogu. Zato je opasno kada se čovek navikne da je ućutkuje strahom, komforom ili ličnim interesom. Društvo se ne raspada odjednom, nego kroz hiljade sitnih pristanaka da se ono što je nedostojno proglasi normalnim.

Moralna obnova počinje tamo gde čovek odbija da pristane na laž. To odbijanje ne mora uvek imati politički oblik. Ponekad je dovoljan gest, jasna reč, neželjenje da se učestvuje u farsi, spremnost da se ostane sam, ali glasan, protiv nepravde kada većina ćuti. U teškim vremenima intelektualac ne dobija smisao time što mnogo zna, nego time što nešto jeste, kaže profesor Lompar. Znanje bez karaktera lako postaje slugeranjstvo moći. Zato su dragoceni ljudi koji su spremni da zastupaju svoju ideju i kada iza njih ne stoji novac, stranka ili medijska zaštita. Takvi usamljeni mačevaoci, poput Sirana de Beržeraka, čuvaju dostojanstvo javne reči.

Naš problem je politički samo na površini. U dubini, on je moralni, duhovni i mentalitetski. Nasleđe brozomore, njenog komfora, poltronstva, straha, ćutanja i sitnog ličnog interesa stvorilo je društvo koje je suviše često pristajalo na poniženje da bi sačuvalo sitnu korist. Taj duh nije nastao juče. On se razvijao decenijama, od komunističkog modela poslušnosti do savremene klijentelističke države. Čovek koji ne radi ništa, ali podržava sistem jer mu taj sistem daje makar minimalnu sigurnost, postaje sluga besporetka koji razara sve. Zato obnova ne dolazi samo smenom vlasti. Smena vlasti otvara prostor, ali moralna promena određuje šta će se u tom prostoru izgraditi.

OSTATI VERAN: SRBIJI I SEBI

Moralni uzor uvek ima veću snagu od gole političke strategije. Ljudi koji su ostajali verni sebi, od Borislava Pekića do savremenih intelektualaca koji ne napuštaju svoje stavove kada postanu „neudobni“, pokazuju da dostojanstvo javne ličnosti nastaje nadasve iz postojanosti. Borba za ideale često izgleda uzaludna, ali upravo takve borbe čuvaju smisao čoveštva. Donkihotovski stav nije puka naivnost, nego odbijanje da se stvarnost prepusti cinicima. Narod koji više nema ljude spremne na takav stav ostaje bez moralnih orijentira, pa ga lako vode oni koji imaju moć, a koriste je za zlosti i naopakosti.

Osnovno je rekao nezaboravni Pekić:„Lični moral je osnova svake opšte politike. Budimo ljudi, građani i Srbi, ali nikada nijednu od tih osobina, urođenih ili stečenih, ne žrtvujmo drugoj. Ko počne sa žrtvovanjem svojih vrlina – završava sa žrtvovanjem tuđih života.“

To se mora pamtiti.

PUT POKAJANjA

Zato svaka priča o neposrednom slušanju naroda, glasačkim kutijama na mitinzima ili prividnom odzivu na zahteve građana zahteva oprez. Istinski glas naroda moguć je u ustavnom poretku, sa slobodnim izborima, kada su stranke „izložene“ ravnopravnom medijskom pristupu, u institucijama koje ne zavise od volje jednog čoveka i u javnom dijalogu koji nije unapred režiran. Kada vlast organizuje predstavu u kojoj sama postavlja pitanja, bira scenu i tumači odgovore, taj čin nema demokratski sadržaj. On postaje mehanizam za proizvodnju privida u kome narod tobož učestvuje u vlasti, dok se stvarna vlast koncentriše u rukama jednog čoveka i njegovih izmećara.

Problem vlasti Vrhovno Klovna Srbije odavno je ušao u religiozno-metafizičku sferu. To, naravno, ne znači da se političkom protivniku pripisuje demonska priroda, jer hrišćanska svest ne dozvoljava takvu olakost. Svakog čoveka stvorio je Bog, i svaka ljudska duša ima svoju večnu odgovornost. Upravo zato je pitanje pokajanja ozbiljnije od pitanja političke smene bilo koga, pa i Vučića. Čovek koji je činio zlo ima mogućnost da se povuče, da se pokaje, da ne nastavi putem samouništenja. Ali vlast koja odbija pokajanje i nastavlja da ruši temelje naroda ulazi u prostor strahotne odgovornosti. Sve što čovek stekne - kuće, novac, položaje, vile, račune i privilegije - ostaje iza njega. Sa sobom, posle smrti, nosi samo „skrštene bele ruke i pravedna dela svoja“. Tako kaže narodna pesma.

Zato je od Đubrišta do Zamka moguće ići samo putem pokajanja.

KAKO DALjE?

Srbiji je potreban povratak ustavnosti, slobodnih izbora, javne odgovornosti, obrazovne ozbiljnosti, duhovne trezvenosti i kulturnog dostojanstva. To nije program političke stranke, nego uslov opstanka naroda. Ako se Vučićeva klovnokratska vlast ne smeni i ako se društvo makar minimalno ne upristoji, pred nama je duboka propast iz koje se nećemo izvući. Ona se već vidi u demografskoj katastrofi, u školama koje prestaju da nude smisao, u institucijama koje gube poverenje, u medijima koji razgrađuju lekviti stid i u ljudima koji gube nadu. Ipak, dok postoje mladi koji odbijaju da prihvate laž kao normu, postoji i mogućnost obnove. Ti mladi su se okupili u studentskom pokretu. Oni lutaju, prave greške i nisu idealni, ali su ustavobraitelji i spremni na žrtvu. Na kraju krajeva, oni su jedina budućnost Srbije. Ako bude budućnosti. Ako bude Srbije.

Nada nije euforija. Nada je trezveno saznanje da borba ima smisla i onda kada ishod nije siguran. Narod koji i dalje ume da se pokloni svetinji Pojasa Majke Božje, da stane u odbranu Ustava, da prepozna laž i da kao uzor ima uspravne ljude, nije izgubljen narod. Srbija se nalazi u teškom času, ali upravo teški časovi otkrivaju šta je u čoveku ostalo živo. Moralna i duhovna kriza traže strpljivo raščišćavanje, a to raščišćavanje počinje od imenovanja stvarnosti. Kada se stvarnost imenuje, prestaje vlast privida.

Tada se otvara prostor da narod ponovo dođe do istinskog sebe, i da sa Đubrišta krene ka Zamku.

Pravda