NASILjE U IME CIVILIZACIJE: Nad jednom knjigom o Britanskoj imperiji

Piše: Vladimir Dimitrijević, Iskra

HITLEROVI UZORI

Pre no što počnemo da prelistavamo knjigu Kerolajn Elkins „Legacy of Violence: A History of the British Empire“, setimo se šta sociolog Manuel Sarksijanc piše u svom delu „Britanski koreni nacizma“ ( kod nas „Engleski koreni nemačkog fašizma“, Romanov Bardfin 2014):“Sam Hitler tvrdio je da se njegova politika izgrađivala na osnovu engleskih modela. Godine 1935. izjavio je: „Samo ja, poput Engleza, posedujem surovost za ostvarenje ciljeva“. Tvrdio je da je kao obrazac za njegovu vladavinu na „istočnim prostorima“ (imala se u vidu Rusija) poslužila vladavina Engleske u indijskim kolonijama.

Nekoliko meseci pre no je počeo da nemačkim mačem obezbeđuje nemačkom plugu prostor na Istoku, obraćajući se u Rajhstagu svojim sunarodnicima, partijskim drugovima i „nacionalsocijalistima“ Hitler je rekao: „Oduševljavam se engleskim narodom. Nečuveno je šta je postigao u poslu kolonizacije.“ Oduševljenje Hitlera Engleskom nije bila zavist koliko poziv da se od Britanije uči „isključivoj težnji ka moći“. Primer Britanije bio je za Nemačku toliko autoritativan da je samo njegovo pominjanje bilo u stanju da utiče na javno mnjenje. Tek po britanskoj objavi rata Nemačkoj Hitler je primetio: „Gospod Bog nije stvorio svet samo za Engleze“. Hitler je za Nemačku zahtevao položaj u svetu uporediv s onim koji ima Engleska.

Još 1928. on je u „nacionalne vrednosti Anglosaksonaca“ ubrajao upravo „težnju za životnim prostorom (Lebensraum)“. Hvalio se: „Još od 1920. uporno… pokušavam da pridobijem nacionalsocijalistički pokret u prilog… saveza između Nemačke, Italije i Engleske“.

U krugovima kojima je Hitler pripadao, mislili su – u kontekstu „nadmoći bele rase“ – da se „sudbina naroda objašnjava njegovim rasnim osobinama… Ove osobine na najbolji način omogućavaju Britancima da gospodare nad obojenima….“ Isticali su „samouverenost“. Zadatak se sastojao u tom da i Nemci steknu samouverenost. Esesovci su bili elita „novih Nemaca“. Jedan od vođa ove organizacije izjavio je: „Sve to što želimo da oživotvorimo u vezi sa rasom, klasom i načinom života već odavno postoji u Engleskoj“.

Mnogi Nemci bili su istog stava prema Engleskoj kao Adolf Hitler i njegove pristalice, kojima je „još u 19. veku bilo svojstveno divljenje prema Engleskoj zasnovano na odnosu ljubav-mržnja“. (Hitler je navodno 1913. lično boravio u Engleskoj – makar je njegova snaha tvrdila da je Hitler posetio njenog supruga Alojza – polubrata budućeg firera – u Liverpulu.)

Da se Hitler prema Britaniji odnosio kao „odbačeni ljubavnik“ govorio je i u Berlinu akreditovani ambasador Engleske. Godine 1934. Hitler je izjavio: „Dve germanske nacije trebalo bi da postanu prijatelji prostom silom prirodnog instinkta“. U svakom slučaju, primećeno je da je „Hitler do same smrti sačuvao predrasude o nadmoći Engleza zbog njihove snage i dovitljivosti“ (resourcefulness). Čak uvukavši Nemački rajh u rat na dva fronta, ostao je „ubeđen da će kraj rata postati početak dugotrajnog prijateljstva sa Engleskom…“

Po Hitlerovom mišljenju, osećanje sopstvene nadmoći kod Engleza je bilo razvijenije nego kod Nemaca. A osećanje sopstvene nadmoći „svojstveno je samo onome ko ima mogućnost da naređuje“. Iako je Engleska kao odgovor na sporazum Hitlera sa Staljinom objavila rat, ovo nije izmenilo ubeđenje Adolfa Hitlera da „ni jedan narod… po svojim državno-političkim odlikama… nije podesniji za imperiju“.“

Eto tako Hitler. Da se ne zaboravi.

Da pogledamo onda šta je Hitlera privuklo britanskom kolonijalnom iskustvu kao modelu za Treći rajh: prelistajmo knjigu Kerolajn Elkins „Nasleđe nasilja/ Istorija Britanske imperije“.

DA LI UKLONITI ČERČILA?

Autorka piše istoriju Britanske imperije posmatranu kroz njeno sistemsko, državno usmereno nasilje. Ona naglašava da u knjizi zadržava uvredljive rasne, etničke i verske izraze iz istorijskih izvora, ne zato da bi ih prihvatila, nego zato što ti izrazi otkrivaju stavove aktera i „kodiraju“ državno nasilje o koma piše. Cela knjiga predstavlja istraživanje odnosa između jezika, vlasti, rasne hijerarhije, zakona i fizičke prinude. Elkinsova ne želi da Britansku imperiju predstavi kao niz slučajnih zloupotreba, već kao politički i pravni poredak u kojem je nasilje bilo sastavni deo vladavine.

Elkinskova počinje svoje istraživanje od 7. juna 2020. godine, kada su demonstranti, u ime pokreta Black Lives Matter, došli do statue Vinstona Čerčila u Vestminsteru. Na postolju je ispisana poruka da je „Čerčil bio rasista“. Elkinsova zatim prelazi na Bristol i rušenje statue Edvarda Kolstona, čoveka povezanog sa Royal African Company i trgovinom robljem iz Afrike. Kolstonova statua je za jedne bila znak dobrotvorstva, a za druge spomenik bogatstvu nastalom na porobljavanju i kolonijalnom nasilju.

„BENIGNA“ IMPERIJA

Elkinsova naglašava da se Britanska imperija u nacionalnom pamćenju često predstavljala kao benigna, civilizatorska i pravno uređena. U takvoj slici, zločini se priznaju kao „mrlje“, ali se zatim uravnotežuju tvrdnjom da je Britanija svetu donela vladavinu prava, trgovinu, institucije i modernost. U tom kontekstu ona pominje Sesila Roudsa, njegovu viziju kontinenta „od Kejpa do Kaira“, njegovu ulogu u ekonomskoj eksploataciji podređenog prostora i status u britanskoj kulturi sećanja. Pitanje da li „Rouds mora pasti“ za Elkinsovu nije samo pitanje jedne statue, nego pitanje celokupnog odnosa prema imperijalnoj prošlosti. Ona pokazuje da su savremeni „imperijalni ratovi za istoriju“ sukob između dva pogleda: jednog koji u imperiji vidi izvor napretka, i drugog koji u njoj vidi poredak zasnovan na rasizmu, eksploataciji i nasilju.

Elkinsova pominje Najdžela Bigara, koji je pokušao da razvije „etiku imperije“, i Najla Fergusona, koji je Britansku imperiju tumačio kao silu koja je širila tržište, vladavinu prava i institucionalnu modernost. Fergusonova ocena da je imperija možda bila „dobra stvar“ stoji kao primer šireg uverenja da je britanska vlast, uprkos nasilju, imala pozitivan globalni bilans. Elkinsova ne poriče da je imperija imala institucije, zakone i reformske programe, ali tvrdi da se upravo u tim institucijama i zakonima nalazio mehanizam nasilja.

LIBERALNI IMPERIJALIZAM

Posebno je važna njena teza o „liberalnom imperijalizmu“. Britanska imperija nije, po njenom tumačenju, bila jednostavno antiliberalni despotizam. Naprotiv, ona se često opravdavala jezikom liberalizma: zakonom, napretkom, civilizacijom, reformom, moralnom dužnošću i postepenim uvođenjem „zaostalih“ naroda u moderni svet. Ali upravo tu nastaje glavni paradoks. Britanija je unutar sopstvene države razvijala ideje slobode, predstavničke vladavine, jednakosti pred zakonom i zaštite svojine, dok je u kolonijama vladala nad stanovništvom koje nije pristalo na taj poredak. Kako je mogla da bude liberalna kod kuće, a nasilna kao imperija? To nije bila slučajna protivrečnost, nego struktura same imperijalne vlasti.

Prva Britanska imperija bila je pretežno zapadna, povezana sa belim doseljenicima, crnim robovskim radom i oduzimanjem zemlje autohtonim narodima. Posle gubitka američkih kolonija, Britanija se okrenula Istoku i izgradila drugu imperiju. U XIX veku britanski imperijalizam funkcionisao je i neformalno, preko trgovine, kredita, investicija i ekonomske dominacije, i formalno, preko aneksija i direktne političke uprave. Elkinsova naglašava da su formalna i neformalna vlast bile razlika stepena, a ne suštine: obe su služile proširenju britanske ekonomske i političke kontrole. Kada ekonomski uticaj nije bio dovoljan, sledile su okupacije, ratovi i direktna uprava.

RAT I RASA

Jedna od najvažnijih činjenica koju Elkinsova iznosi jeste da je u XIX veku u britanskoj imperiji bilo više od 250 oružanih sukoba, gotovo uvek bar jedan u toku godine. Ti sukobi obuhvatali su pobune na Karibima, ratove u Africi, Avganistanu, Burmi i drugim prostorima. Kipling ih je nazvao „divljim ratovima mira“: rat se predstavlja kao sredstvo uspostavljanja mira, a osvajanje kao civilizovanje. Ali Elkinsova insistira da su ti ratovi trošili britanske resurse i razarali lokalna društva. Oni nisu bili sporedni incidenti, već deo normalnog funkcionisanja imperije.

Rasna hijerarhija je u toj konstrukciji imala središnje mesto. Britanija je vladala nad stotinama miliona ljudi koji nisu bili ni slobodni građani, ni robovi u starom smislu te reči. Boja kože postala je znak civilizacijske razlike: belci su postavljani na vrh, crnci na dno, a ostali narodi raspoređivani su u međuprostoru. Elkinsova pokazuje da se i Irci i Afrikaneri, iako fizički beli, u britanskoj imperijalnoj misli često „rasno“ određuju kulturno zaostali, slični kolonizovanim narodima Afrike i Azije. Tako rasa nije samo biološka kategorija, već politička i kulturna tehnika vladavine.

OKUPACIJA KAO CIVILIZACIJA

Zato je pojam „civilizatorske misije“ ključan.

Kolonijalni podanici predstavljani su kao deca kojoj je potrebno očinsko vođstvo. Britanija je, po toj logici, imala moralnu dužnost da ih disciplinuje, obrazuje i postepeno pripremi za zakon, poredak i samoupravu. Ali taj proces nikada nije imao jasan kraj. Ako su kolonizovani narodi tražili prava, pobunili se, štrajkovali ili napadali imperijalnu vlast, to je tumačeno kao dokaz da još nisu zreli za slobodu. Svaki otpor je postajao novi argument za nastavak okupatorske vladavine. Upravo ovde Elkinsova vidi jedan od najopasnijih mehanizama imperije: nasilje se prikazuje kao pedagogija, a represija kao reforma.

BEZAKONjE KAO ZAKON

Jedan od središnjih pojmova knjige je „legalizovano bezakonje“. Elkinsova tim izrazom označava proces u kojem država, suočena sa krizom, suspenduje obične zakone, uvodi vanredno stanje, vojnu upravu ili posebne propise, čime nasilje bezbednosnih snaga pravno pokriva. To znači da imperijalna vlast nije delovala van zakona, nego je zakon menjala tako da nasilje postane zakonito. Elkinsova ne govori samo o batinanju, zatvaranju, deportacijama, mučenju, prisilnim migracijama i ubistvima, već o načinu na koji su takve mere administrativno, pravno i moralno opravdavane. Britanska imperija nije bila nasilna uprkos svom liberalizmu, već je njeno nasilje bilo duboko povezano sa njenim liberalnim narativom reforme, zakona i civilizacije.

POČNIMO OD INDIJE

Elkinsova počinje od Indije, Istočnoindijske kompanije i priče o „Crnoj rupi Kalkute“. („Crna rupa Kalkute“ je bila mala, slabo provetrena tamnica u tvrđavi Fort Vilijam u Kalkuti. Postala je poznata nakon incidenta iz 1756. godine, kada su snage Navaba od Bengala u nju smestile 146 zarobljenih britanskih vojnika. Zbog nedostatka kiseonika, 123 zarobljenika su se ugušila tokom noći.) Taj događaj, bez obzira na spornost Holvelovog svedočenja i broj žrtava, postao je mitološki dokaz „domorodačke surovosti“ i sredstvo opravdanja britanskog osvajanja. Upravo zato Elkinsova ne tretira ovaj događaj samo kao vojno-istorijski incident, već kao primer načina na koji imperija proizvodi narative: britansko nasilje se predstavlja kao odgovor, osveta, nužnost i uvođenje reda.

Posle bitke kod Plasija 1757. godine, Robert Klajv i Istočnoindijska kompanija dobijaju sve čvršću kontrolu nad Bengalom. Elkinsova pokazuje da je ta vlast bila istovremeno privatno-komercijalna i državno-politička. Kompanija nije bila samo trgovačko preduzeće – ona je prikupljala poreze, upravljala teritorijom, koristila vojnu silu i proizvodila ogroman profit. U vreme bengalske gladi 1770. godine, kada je umrla približno trećina stanovništva, kompanijski prihodi i interesi nisu bili dovedeni u pitanje. Po Elkinsovoj, imperijalno nasilje nije se izražavalo samo ratovima, nego se nalazilo u porezima, surovoj eksplataciji tuđih resursa, tržišnim manipulacijama i administrativnoj ravnodušnosti prema masovnoj smrti.

OD BERKA DO MILA

Parlamentarna istraga nad kompanijom i Regulacioni akt iz 1773. godine predstavljali su pokušaj da se imperija moralno i administrativno sredi. Ali Elkinsova pokazuje da je ta „reforma“ istovremeno služila spasavanju sistema. Slično se vidi u slučaju Vorena Hejstingsa, čiji je postupak opoziva u Londonu trajao sedam godina. Formalno se sudilo jednom čoveku, a stvarno se raspravljalo o tome da li britanska vlast u Indiji može biti legitimna. Edmund Berk je napadao korupciju, zloupotrebe i samovolju, ali nije napadao imperijalnu logiku. On je želeo da imperija bude zasnovana na „svetom poverenju“, a ne na otvorenoj pljački. Iz tog spoja kritike zloupotreba i očuvanja same okupatorske vlasti kolonijalnog gospodara i nastaje liberalni imperijalizam.

U XIX veku taj liberalni imperijalizam dobija teorijski oblik. Džon Stjuart Mil i drugi liberalni mislioci povezuju slobodu sa zrelošću, racionalnošću i civilizacijskim razvojem. Ako su kolonijalni narodi predstavljeni kao „nezreli“, onda se nad njima može opravdati prinudna vlast, čak i kada u metropoli vlada sloboda. Tako liberalizam u Britaniji znači demokratiju i zakon, a u kolonijama postaje priča o neophodnosti disciplinovanja divljaka i njihovog postepenog „pripremanja“ za slobodu: liberalna obećanja i kolonijalna prinuda međusobno se podržavaju.

VANREDNO KAO REDOVNO STANjE

U Demerari ( Britanska Gvajana), na Cejlonu, Jamajci i na drugim prostorima, britanska vlast koristi vanredno stanje da suzbije pobune, štrajkove i proteste. Rasprava se najčešće ne vodi o tome da li je nasilje kao takvo nedopustivo, već da li je bilo „nužno“, „proporcionalno“ i „zakonito“. To jest, imperijalno nasilje se ne ukida, već se pravno dozira i politički opravdava.

Indijska pobuna 1857. i pobuna u Morant Beju 1865. pokazuju krajnji domet tog sistema. U Indiji su britanske snage koristile masovna pogubljenja, kaznene mere i uništavanje čitavih lokalnih zajednica. Na Jamajci je guverner Edvard Džon Er, posle protesta ispred suda, proglasio ratno stanje i sproveo represiju koja je obuhvatila ubistva, bičevanja i paljenje kuća. Oba slučaja izazvala su burne rasprave u Britaniji, ali je suština ostala ista: imperija je nastojala da se moralno očisti od „preteranosti“, a da ne napusti pravo na prinudnu vlast.

MLADI ČERČIL I BITKE – EGZEKUCIJE

Britanski kolonijalni ratovi su bili škola imperijalnog upravljanja. Elkinsova počinje mladim Vinstonom Čerčilom, koji kao vojnik i dopisnik učestvuje u kaznenim ekspedicijama na severozapadnoj granici Indije. On opisuje spaljivanje sela, uništavanje kuća, kula, bunara, useva i drveća, a sve to uklapa u jezik vojne nužnosti i imperijalne časti. Njegova formula „honour was satisfied“ pokazuje kako se razaranje civilnog prostora pretvara u moralni čin. Čerčil istovremeno vidi surovost tih metoda i prihvata ih kao nužne, što je za Elkinsovu tipično za imperijalni mentalitet: nasilje se priznaje, ali se odmah opravdava.

Zatim britanska moć nasrće na Sudan i Južnu Afriku. Pobeda kod Omdurmana 1898. godine pokazala je tehnološku asimetriju imperijalnog rata: moderne britanske puške i mitraljezi pretvorili su bitku u masovnu likvidaciju mahdističkih snaga. Izraz „not a battle but an execution“ sabija taj odnos u jednu rečenicu. Britanija svoju pobedu čita kao dokaz civilizacijske i vojne nadmoći, dok Elkinsova u njoj vidi primer modernog zločinaštva koje se prikriva rečnikom efikasnosti.

BURSKI RAT

Tu je i Južnoafrički rat, odnosno Burski rat. Otkriće zlata u Transvalu 1886. godine pretvorilo je južnu Afriku u prostor kapitalističke, rasne i imperijalne borbe. Alfred Milner i drugi imperijalni planeri nisu želeli samo zastavu nad teritorijom, već politički poredak koji omogućava kontrolu rudnika, jeftinu radnu snagu i britansku dominaciju. Rat je u britanskoj javnosti postao masovni patriotski spektakl: novine, pesme, igračke, ilustracije i dobrotvorne kampanje pretvorile su imperijalni sukob u nacionalnu kulturu.

Međutim, burski gerilski rat primorao je Britaniju na sve surovije metode. Herbert Kičener odgovorio je taktikom spaljene zemlje i logorima. Cilj nije bio samo vojni poraz komandosa, već uništenje njihove društvene baze: hrane, porodica, skloništa, lokalnih mreža i izvora informacija. Žene i deca postaju sredstvo pritiska na muškarce koji se bore. Elkinsova naglašava da su logori u Južnoj Africi bili presudan korak u istoriji imperijalnog nasilja jer su civili, kao pripadnici određene etničke zajednice, masovno internirani i „disciplinovani“.

SLUČAJ JUŽNE AFRIKE

U logorima je zatvoreno više od sto hiljada Afrikanera, a oko trideset hiljada je umrlo od bolesti, gladi i neuhranjenosti, među njima veliki broj dece. Emili Hobhaus je obišla logore, objavila izveštaj i izazvala snažnu reakciju britanske javnosti. Ona je optuživana da preteruje, da je histerična i da nije rodoljub, ali su njeni nalazi otvorili parlamentarnu raspravu. Lojd Džordž je govorio o „policy of extermination“, a Kembel-Banerman o „methods of barbarism“. Elkinsova pokazuje da je Britanija imala kritičke glasove, ali i da je država umela da kritiku kanališe kroz komisije, odlaganja i ograničenje odgovornosti.

Posle rata, Južna Afrika je rekonstruisana kao belačka država usmerena ka potrebama rudarskog kapitala. Milnerova politika pomirenja belih Engleza i Afrikanera nije značila slobodu za crno stanovništvo, već produbljivanje rasnog poretka. Elkinsova taj proces povezuje sa kasnijim aparthejdom. Zato se Burski rat ne završava mirovnim ugovorom, nego ostavlja institucionalno nasleđe logora, rasizma, jeftinog rada i imperijalne logike po kojoj se civilno stanovništvo može pretvoriti u legitimnu metu.

POKOLj U ARMITSARU

Elkinsova pod „legalizovanim bezakonjem“ podrazumeva proces u kojem država uvodi vanredne propise, suspenduje normalne pravne garancije i zatim represiju predstavlja kao zakonitu nužnost. To je nasilje koje država pravno definiše, birokratski organizuje i moralno brani.

Prvi primer je Amritsar u Indiji, 13. aprila 1919. godine. U Džalijanvala Bagu okupilo se oko petnaest hiljada ljudi, delom zbog verskog praznika, delom zbog političkih protesta. Pozadina je bila Roulat akt, koji je produžio vanredna ovlašćenja iz rata: pretrese bez naloga, pritvor bez suđenja i posebne postupke bez normalnih žalbi. General Redžinald Dajer ušao je u park sa vojnicima i naredio da pucaju u masu bez upozorenja. Ispaljeno je oko 1.650 metaka, skoro četiri stotine ljudi je ubijeno, a više od hiljadu ranjeno.

Elkinsova naglašava da Amritsar nije bio samo „prekomernost“ jednog oficira. Posle masakra usledilo je ratno stanje, retroaktivno pravno pokrivanje mera, kolektivne kazne, bičevanja, oduzimanja imovine i ponižavajući rituali. Dajer je tvrdio da je delovao radi „moral effect“ — moralnog efekta. To je ključni izraz britanskog ništaka: nasilje je trebalo da bude lekcija, da pokaže čitavom Pendžabu šta znači izazvati imperiju. Kolonizovani podanici tretiraju se kao deca koja moraju biti kažnjena da bi se vratila poretku.

U Britaniji je rasprava o Dajeru postala rasprava o prirodi imperije. Čerčil je osudio Amritsar kao „monstrous event“, ali ga je istovremeno izdvojio kao izuzetak, nešto što stoji u „singular and sinister isolation“. Elkinsova u tome vidi mehanizam samozaštite imperije: jedan čovek može biti osuđen kako bi se sačuvala slika sistema. Gandi je, međutim, izveo dublji zaključak: nije dovoljno kazniti Dajera, jer je problem u poretku koji je Dajera proizveo. Amritsar zato radikalizuje indijsku politiku i postaje jedan od simbola moralnog sloma anglosaksonskog kolonijalnog licemerja.

PRIMER EGIPTA

Drugi primer je Egipat. Tokom Prvog svetskog rata Egipat je bio pod velikim teretom rekvizicija, prisilnih radnih korpusa i britanske vojne kontrole. Saad Zaglul i Vafd tražili su nezavisnost i pravo da nastupe na Pariskoj mirovnoj konferenciji. Britanija je odgovorila hapšenjem i deportacijom, što je izazvalo proteste, štrajkove i nasilje. Pod ratnim stanjem britanske snage su sprovodile kolektivne kazne i razaranje sela. Kada je 1922. proglašena egipatska nezavisnost, ona je bila ograničena: Britanija je zadržala vojno prisustvo, kontrolu komunikacija, zaštitu svojih interesa i položaj u Sudanu. Nezavisnost je, dakle, bila formalna, dok je strateška vlast ostala britanska.

IRSKA

Treći primer je Irska. Posle izbora 1918. Šin Fejn je odbio vlast Londona, stvorio sopstveni parlament i povezao se sa IRA. Britanija je na to odgovorila Restoration of Order in Ireland Act-om iz 1920, pritvorom bez suđenja, vojnim sudovima i policijsko-paravojnim snagama kao što su Crno-smeđi i Pomoćne jedinice. Represija je trebalo da odvoji „umerene“ od „ekstremista“, ali je često proizvodila suprotan efekat. Smrt Terensa Maksvinija posle štrajka glađu i pogubljenje Kevina Berija pretvorili su britansku vlast u simbol čudovišne brutalnosti.

Borba Iraca za slobodu se nastavila.

BLISKI ISTOK: ORIJENTALISTI I OBAVEŠTAJCI

Posle raspada Osmanskog carstva, Britanija dobija mandatne teritorije u kojima stare imperijalne prakse mora da prilagodi novom međunarodnom jeziku „svetog poverenja civilizacije“. Irak, Transjordanija i Palestina postaju prostori u kojima se ukrštaju vojna ekonomija, vazdušna kontrola, obaveštajni nadzor i političko manevrisanje između suprotstavljenih lokalnih zahteva.

Jedna od glavnih novina je politika „air control“. Britanija je posle rata bila finansijski iscrpljena, ali je želela da zadrži nove teritorije i globalni imperijalni status. Kopnena okupacija bila je skupa, pa se avijacija pojavila kao sredstvo jeftinog upravljanja prostorom. U Iraku je pobuna 1920. pokazala da lokalno stanovništvo ne prihvata britansku vlast, a upravo ta kriza podstakla je Čerčila i komandante RAF-a da vide avion kao imperijalni instrument. Hju Trenčard je isticao „moralni efekat“ bombardovanja, tvrdeći da strah i psihološki udar mogu biti važniji od materijalne štete. Elkinsova u tome vidi nastavak iste logike koja se pojavila u Amritsaru: nasilje nije samo fizička mera, već poruka.

Obaveštajno znanje takođe dobija središnje mesto. Ličnosti poput T. E. Lorensa i Gertrude Bel predstavljale su se kao poznavaoci Arapa, plemena, pustinje i lokalnih političkih običaja. Ali Elkinsova naglašava da to znanje nije bilo neutralno – ono je služilo kontroli. Orijentalistička slika Arapa kao ljudi koji razumeju samo silu omogućavala je da se bombardovanje i kaznene mere predstave kao adekvatan način upravljanja. Kada Lorens veruje da lokalno stanovništvo bombe može shvatiti kao „volju Božju“, on time ne opisuje samo njih, već otkriva britansku predstavu o njima.

PALESTINSKI KOTAO

Najsloženiji slučaj je Palestina. Britanija je tokom rata dala različita i međusobno teško pomirljiva obećanja. Balfurova deklaracija iz 1917. podržala je „nacionalni dom“ za jevrejski narod u Palestini, dok su arapska očekivanja samouprave ostala neispunjena. Elkinsova naglašava da Palestina nije bila prazan prostor: u njoj je živelo arapsko stanovništvo sa sopstvenim političkim pravima, interesima i strahom od demografskog i zemljišnog pomeranja. Balfurov stav da je cionizam, „right or wrong, good or bad“, važniji od želja lokalnih Arapa, otkriva imperijalnu suštinu mandatne politike: domaća većina za imperijalnu silu nije i ne može biti nosilac suverene političke volje.

U Palestini se, po Elkinsovoj, javlja „imperijalna konvergencija“. To znači da se na jednom mestu susreću metode razvijene širom imperije: pravo vanrednog stanja, policijska tortura, irske tehnike odmazde i kontragerile, vazdušna kontrola, nadzor, obaveštajne mreže i komisijsko prikrivanje. Sukobi oko Zapadnog zida 1929. i arapska pobuna 1936–1939. pokazali su da britanska vlast ne uspeva da reši osnovnu protivrečnost mandata. Sa jedne strane morala je da održava cionistički nacionalni dom, a sa druge, da tvrdi da štiti prava arapskog stanovništva. U praksi, kriza se sve više rešavala represijom.

Pilova komisija je 1937. priznala da se „peace, order and good government“ u Palestini može održavati samo „rigorous system of repression“. Uvek je tako: jezik „dobrog upravljanja“, mira i zakona u kolonijalnom kontekstu podrazumeva sistematsku represiju. Palestina zato nije sporedan slučaj, već laboratorija pozne imperije: u njoj se sabiraju ranije tehnike britanskog nasilja i pripremaju metode koje će posle 1945. biti primenjivane u novim krizama.

DRUGI SVETSKI RAT

Britanija nije ušla u Drugi svetski rat samo kao evropska država, već kao imperijalna sila. Njena sposobnost da nastavi borbu posle 1939. zavisila je od kolonija, dominiona, pomorskih baza, sirovina, vojnika i radne snage. Kada Čerčil govori o „victory at all costs“, on ne govori samo o spasenju Ostrva, već o očuvanju imperijalne nacije i svetske uloge koju Britanija vezuje za svoju imperiju.

Kolonijalni podanici su u ratu imali presudnu ulogu. Iz kolonija su stizali novac, dobrovoljci, sirovine, vojne jedinice i simbolične poruke lojalnosti. Indijska armija postala je najveća dobrovoljačka armija u istoriji, a britanski komandanti su priznavali da bez Indije Britanija ne bi mogla da preživi svetske ratove. Ali upravo taj doprinos stvorio je novo pitanje: ako kolonijalni narodi ginu za slobodu Evrope, zašto njima samima nije priznata politička sloboda?

Atlantska povelja i Ruzveltove „četiri slobode“ dodatno su otvorile protivrečnost. Ruzvelt je govorio o slobodi govora i veroispovesti, slobodi od oskudice i slobodi od straha kao o univerzalnim načelima. Čerčil je, međutim, samoopredeljenje čitao krajnje pristrasno: ono se odnosilo na evropske narode koje je Hitler pokorio, ali ne i na britanske kolonije. Kolonijalni podanici nisu imali sopstvenu državu, a pošto nisu imali državu, njihova prava su ostala uslovljena britanskom procenom njihove „zrelosti“.

PAD SINGAPURA I BORBA ZA INDIJU

Pad Singapura 1942. bio je težak udar za mit o britanskoj nepobedivosti. Japanska pobeda pokazala je azijskim narodima da bela imperijalna sila može biti poražena. Singapur, Malaja i Burma postali su simboli slabljenja britanskog autoriteta. Istovremeno, japanska brutalnost nije značila da su kolonijalni narodi jednostavno prihvatali Japan kao oslobodioca, ali je britanski poraz otvorio prostor za antikolonijalnu političku imaginaciju.

Indija je u tom ratnom kontekstu postala ključno žarište. Britanija je objavila rat u ime Indije bez pristanka Indijaca. Posle neuspeha Kripsove misije, Gandi pokreće Quit India, a britanska vlast hapsi rukovodstvo Kongresa i koristi ratna vanredna ovlašćenja. Oko sto hiljada ljudi je uhapšeno, dok su hiljade ostale dugo u zatvoru. Nehru je pisao da ne želi da bude tretiran kao „wild beast in a cage“, a Gandi je optuživao vlast da je svojom represijom proizvela nasilje koje sada osuđuje.

Subaš Čandra Bos predstavlja drugu liniju indijske borbe. Za razliku od Gandija, on nije bio vezan za nenasilje i povezao se sa silama Osovine i Japanom, verujući da je oslobođenje Indije od Britanije važnije od ideološke čistote saveznika. Elkinsova ne prikriva protivrečnost tog izbora, ali pokazuje da je Bosov pokret bio simptom krajnjeg gubitka britanske legitimnosti.

POSLERATNI IMPERIJALIZAM I SLUČAJ KARIBA

Elkinsova pokazuje da se rat vodio i u štampi, pamfletima i antikolonijalnim mrežama. Džordž Padmor, Namdi Azikive, zapadnoafrička, karipska, indijska i crnačka američka štampa tražili su da se demokratija ne primenjuje samo u Evropi. Britanija je rat predstavljala kao borbu za slobodu, ali je njena imperija nametala granice te slobode. Zato je Drugi svetski rat istovremeno spasao Britaniju od Hitlera i ubrzao raspad moralne osnove njene imperijalnosti.

Posle Drugog svetskog rata Britanija nije jednostavno odustala od imperije. Elkinsova pokazuje da je pokušala da je obnovi novim rečnikom: „partnerstvo“, „razvoj“, „blagostanje“ i „modernizacija“. Stari jezik „belog čoveka“ i otvorene civilizatorske misije postao je manje upotrebljiv, ali pretpostavka britanskog prava na upravljanje nije nestala. Kolonijalni narodi sada se opisuju kao „mlađi partneri“, dok Britanija ostaje stariji partner koji određuje tempo promena.

Lord Hejli i drugi planeri smatrali su da se „trusteeship“ može preoblikovati u socijalni program. Britanska država blagostanja kod kuće postaje model za kolonijalnu politiku, ali Elkinsova naglašava da razvoj nije bio dobrotvorna misija. On je imao disciplinsku funkciju: trebalo je sprečiti pobune, umiriti kritike, obnoviti moralni autoritet Britanije i istovremeno zadržati kontrolu. Britanija nije želela univerzalni put ka samoopredeljenju. Svako društvo trebalo je da čeka sopstveni stepen „zrelosti“, a tu zrelost je procenjivao London.

Karibi su primer kako se socijalna reforma povezuje sa strahom od pobune. Štrajkovi i nemiri tridesetih godina otkrili su siromaštvo, radničku eksploataciju i rasnu nejednakost. Mojnova komisija je istraživala uslove životai rada, kao i prirodu zemljišnih odnosa, ali je izveštaj bio politički osetljiv i odložen. Razvojni programi posle toga nisu bili samo humanitarni, već i bezbednosni: trebalo je sprečiti da se socijalno nezadovoljstvo pretvori u antikolonijalnu pobunu.

ATLIJEVA POLITIKA, INDIJA I PALESTINA

Elkinsova prati Laburističku partiju posle pobede 1945. godine, i, naravno, otkriva bitne protivrečnosti. Atlijeva vlada je kod kuće gradila socijalnu državu, ali je tu obnovu vezivala za resurse imperije. Britanija je želela državu blagostanja u metropoli i ekonomski korisnu imperiju u svetu: posleratna socijalna demokratija nije značila antiimperijalizam.

Indija je bila najveći izazov. Podela Indije i Pakistana predstavljena je kao mirni transfer vlasti i ispunjenje demokratskog ideala, ali stvarnost su bili požari, masovne migracije, pokolji i raspad zajednica u Pendžabu i Bengalu. Elkinsova posebno ističe ulogu ubrzanog procesa i Radklifove granice, koja je objavljena tek posle formalne nezavisnosti. Britanska ceremonija prikrivala je haos koji je ostavljala iza sebe.

Palestina je istovremeno postajala nova posleratna nevolja za London. Laburistička vlada je ranije imala procionističke stavove, ali je Ernest Bevin smatrao da su arapski saveznici, nafta i Bliski istok ključni za britanski oporavak. Humanitarno pitanje jevrejskih izbeglica posle Holokausta sudarilo se sa arapskim pravima, cionističkim zahtevima, američkim pritiskom i britanskom strategijom. Na ekonomskom planu, Britanija gleda ka Malaji, Africi i Bliskom istoku kao izvorima dolara, sirovina i stabilizacije funte. Zato je posleratno „oživljavanje“ imperije bilo pokušaj da se formalna vlast, razvoj i ekonomska korist održe što duže.

OPERACIJA „AGATA“

Zato je Palestina posle rata postala jedan od najtežih ispita britanske uprave. Arapska većina, cionističke organizacije, jevrejske izbeglice iz Evrope, američki pritisak i britanski bliskoistočni interesi stajali su u sve oštrijem sukobu. Napad na hotel „King Dejvid“ 22. jula 1946. označio je trenutak u kojem britanska vlast gubi kontrolu nad informacijama i inicijativom. Ljudi povezani sa Jišuvom radili su u policiji i administraciji, pa su britanski planovi često bili poznati protivniku. Kolonijalna država više nije imala sigurnost da kontroliše sopstveni aparat.

Britanski odgovor bio je Operation Agatha, masovna bezbednosna akcija usmerena protiv jevrejskih organizacija. Feldmaršal Montgomeri je ocenio da britanska vlast postoji samo po imenu i da su stvarni vladari Jevreji. Taj zaključak otkriva stari imperijalni refleks: kada lokalni pokret može da parališe upravu, on se ne vidi kao politički akter, već kao egzistencijalna pretnja državi. Palestina sve više liči na Irsku: odmazde, kontraodmazde, ilegalne organizacije, policijski rad, informatori i tajne operacije postaju svekodnevica.

NASILjE SE ŠIRI

Elkinsova prati i širenje nasilja iz Palestine u Evropu i Britaniju. Irgun je napao britansku ambasadu u Rimu, a MI5 je cionističke revizionističke grupe smatrao velikom pretnjom. Pojavljuju se planovi atentata, veze sa Irskom republikanskom armijom i napadi na britanske institucije. „Faranov skandal“ pokazuje kako kontrateroristička praksa klizi u otmicu, mučenje i ubistvo, posebno kada su obaveštajni podaci slabi, a država želi brz i tajan rezultat.

Tu je i pitanje tajnih istražnih centara, naročito Bad Nenndorf u Nemačkoj. Pod Robinom „Tin Eye“ Stivensom, korišćene su metode izgladnjivanja, fizičkog pritiska, mučenja vodom i psihološkog lomljenja. Britanija se javno predstavljala kao sila prava i civilizacije, ali je u tajnosti koristila tehnike koje je morala da prikriva. Vlada je kasnije nastojala da slučaj svede na zloupotrebe pojedinaca, ali Elkinsova pokazuje da je reč o širem sistemu islednih centara i transferu tehnika iz jednog dela imperije u drugi.

IZUZETNOST KAO IZUZETOST: SLUČAJ MALAJE

Novi međunarodnopravni okvir nije ukinuo imperijalnu „izuzetnost“. Ženevske konvencije iz 1949. i Common Article 3 trebalo je da ograniče nasilje i u unutrašnjim sukobima, ali su Britanija i Francuska radile na tome da se formulacije ublaže. Izraz „kolonijalni sukobi“ uklonjen je iz teksta, što je ostavilo prostor velikim silama da same tumače kada se pravila primenjuju. Slično je bilo sa Evropskom konvencijom o ljudskim pravima. Britanija je njeno proširenje na kolonije koristila kao dokaz civilizovanosti, ali je član 15 omogućavao derogaciju u vanrednim situacijama. Tako se prihvataju prava, ali se istovremeno gradi režim izuzetaka.

Malaja je sledeći veliki primer. Ona je bila ekonomski presudna zbog gume i kalaja, odnosno zbog prihoda potrebnih britanskom posleratnom oporavku. Zato malajska kriza nije samo antikomunistički sukob Hladnog rata, već imperijalni rat za ekonomsku stabilnost. Britanija uvodi vanredne propise, masovna pritvaranja, deportacije, „popravne“ logore, kontrolu hrane, psihološko ratovanje, kolektivne kazne i prisilno preseljavanje. Brigsov plan i Templerova vlast pretvaraju Malaju u sveobuhvatnu policijsko-vojnu državu. Elkinsova naglašava da je upravo ovde britanska imperija razvila repertoar protivpobunjeničkih metoda koji će kasnije biti slavljen kao „uspešan“, iako je počivao na masovnom nadzoru, prinudi i vanrednom stanju.

SLUČAJ KIPRA

Kraj imperije nije bio samo istorija gubitka velikih teritorija. Kipar je bio malo ostrvo, ali strateški presudno za britansko prisustvo u istočnom Mediteranu, na Bliskom istoku i značaj u Hladnom ratu. Britanija je posle rata bila finansijski slaba, ali je i dalje verovala da su vojne baze i komunikacione tačke neophodne za status velike sile. Zato Kipar nije mogao biti tretiran kao obična kolonija na putu ka samoupravi. On je bio baza.

Većinsko grčko kiparsko stanovništvo podržavalo je ujedinjenje sa Grčkom, dok je turska kiparska manjina bila sklonija podeli. EOKA, pod vođstvom Georgiosa Grivasa, pokrenula je oružanu borbu protiv britanske vlasti. Britanija je odgovorila vanrednim stanjem i iskoristila član 15 Evropske konvencije o ljudskim pravima kako bi derogirala svoje obaveze. Elkinsova naglašava da se ovde jasno vidi nova forma legalizovanog bezakonja: Britanija prihvata ljudska prava, ali istovremeno koristi pravni mehanizam da ih suspenduje.

Na Kipru se ponavljaju metode već poznate iz Palestine i Malaje: policijsko-vojne operacije, doušnička mreža, pritvor, ispitivanja, vanredni propisi i predstavljanje pobune kao terorizma, a ne kao političkog zahteva. Represija je uredno zavedena, regulisana i administrativno obrađena. To je pozna imperijalna forma: manje otvorene kolonijalne samouverenosti, više procedura, izveštaja i derogacija.

POBUNA U KENIJI

Evropski doseljenici imali su ogroman uticaj na politiku i bezbednosni aparat u Keniji. Mardžeri Perham je govorila o „pathological atmosphere“ doseljeničke Kenije, a Elkinsova pokazuje da ta patologija nije bila samo lični rasizam, već institucionalni poredak zemlje.

Mau Mau, odnosno Land and Freedom Army, delovala je u šumama planinske Kenije i Aberdera, ali se oslanjala na široku civilnu mrežu podrške. Zato je britanski rat u Keniji postao rat protiv čitave društvene baze. Operacija Anvil iz aprila 1954. pretvorila je Najrobi u prostor masovne selekcije. Oko 25.000 pripadnika bezbednosnih snaga blokiralo je grad, više od 20.000 osumnjičenih prebačeno je u Langatu, a desetine hiljada Kikujua deportovane su u rezervate. „Screening“ je postao tehnika pretvaranja stanovništva u potencijalne logoraše.

Kenijski „Pipeline“ bio je formalno sistem rehabilitacije. Zatvorenici su trebalo da kroz rad, priznanje, građansko prevaspitanje, versko delovanje i disciplinu budu vraćeni lojalnosti. Ali Elkinsova pokazuje da je rehabilitacija bila oblik lomljenja političke volje. Kada je sistem postao preopterećen, primenjena je malajska logika preseljavanja: „villagisation“, prisilno sabijanje Kikujua u kontrolisana sela. Za manje od osamnaest meseci više od milion Kikujua bilo je premešteno u 804 sela.

KONCLOGORI I PRIKRIVANjE DOKAZA

Ta sela su, po Elkinsovoj, bila logori po svemu osim po imenu. Život u njima značio je glad, racije, paljenje kuća, prinudni rad, razdvajanje porodica i stalni nadzor. Kada se tome dodaju ljudi koji su prošli kroz Pipeline, kenijska vlast je praktično pritvorila skoro celokupnu Kikuju populaciju. Zvanične brojke su to prikrivale jer su koristile dnevne proseke, a ne ukupni protok ljudi kroz sistem.

Elkinsova dovodi do kraja kenijsku priču kroz slučaj logora Hola. U februaru 1959. britanska vlada je već odbijala nezavisnu istragu o zlostavljanjima u Keniji. Ubrzo zatim stigla je vest da su umrli zatočenici u Holi: pokazalo se da je reč o smrtima nastalim od šoka i krvarenja usled brojnih povreda, odnosno batinanja radi prinude na rad ili kazne.

Hola nije bila izolovana nesreća. Ona je otkrila sistem. „Dilution technique“, povezana sa Terensom Gavaganom i Džonom Kovanom, a imala je cilj da „razbije“ najotpornije zatvorenike. Batine, pritisak, rad i disciplina bili su sredstva političkog preobraćenja. Kada su zatvorenici umrli, problem za britansku vlast nije bio samo moralni, već politički: smrt je učinila vidljivim ono što je sistem već radio. Makmilan je zato nastojao da spreči širenje odgovornosti i da skandal ne sruši vladu.

DEKOLONIZACIJA KAO BEŽANjE OD ODGOVORNOSTI

Iz kenijske krize, Kipra i Njasalenda proizašao je brži zaokret ka dekolonizaciji. Elkinsova ne tumači to kao čisto moralno buđenje Britanije, već kao politički proračun. U svetu UN, ljudskih prava, medija i novih nezavisnih država, stara imperijalna represija postajala je preskupa i teško branjiva. Makmilanov govor „Winds of Change“ priznao je da se u Africi budi nacionalna svest, ali nije ukinuo imperijalno nasleđe. Iste logike vanrednog stanja, policijske sile i državne nužnosti nastavile su da žive u novim režimima.

Ijan Maklaud je uputio guvernera Kenije da treba „draw a veil over the past“ — spustiti veo preko prošlosti. Dokumenti koji bi mogli osramotiti vladu Njenog veličanstva, policiju, vojsku, službenike, agente ili doušnike nisu smeli biti predati nezavisnim istražnim centrima. U Keniji je razvijen sistem „Watch“ i „Legacy“: neki dokumenti su uništavani ili slati u Britaniju, a drugi su predavani novoj, dekolonizovanoj državi. Elkinsova ističe da je Gavagan, povezan sa sistemom torture, učestvovao u organizaciji arhivskog čišćenja.

TRAGOVI KOLONIJALNIH VREMENA

Ovo uništavanje arhiva je poslednja faza imperijalne vlasti. Prvo se nasilje pravno omogući, zatim se administrativno organizuje, a na kraju se tragovi uklone. Ako nema dokumenata, žrtve, istoričari i nove države ostaju bez dokaza. „Operacija Nasleđe“ zato nije samo birokratska procedura, nego uništenje pamćenja.

Elkinsova zatim pokazuje da imperijalno nasleđe nije ostalo samo u arhivama. Vanredni propisi, preventivni pritvor i policijsko-bezbednosni refleksi preneti su u ustave i zakone novih država. Pakistan, Indija, Izrael, Gana, Malezija i Singapur nasledili su različite oblike ovog aparata. Pax Britannica zato nije ostavila samo železnice, sudove i engleski jezik, već i režim vanrednog stanja.

LONDONSKI EPILOG

Priča Elkinsove se vraća u London 2011. godine, kada su Kikuju tužioci došli pred Royal Courts of Justice zbog mučenja i zlostavljanja tokom Mau Mau vanrednog stanja. Proces je otkrio „migrated archives“, dokumente koji su decenijama bili sklonjeni u prostoru Hanslope Park. Britanski zvaničnici su govorili o transparentnosti i administrativnom propustu, ali Elkinsova pokazuje da je i otkrivanje dokumenata bilo kontrolisano i selektivno. Sudski proces postao je borba za samu mogućnost da se imperijalno nasilje istorijski rekonstruiše.

Dakle, i jednom zauvek: Britanska imperija nije bila benigna imperija sa povremenim zloupotrebama. Njena veština bila je u sposobnosti da golo nasilje predstavi kao zakon, red, reformu, razvoj, rehabilitaciju i civilizatorsku dužnost. Elkinsova ne poriče ekonomsku eksploataciju, ali je za nju pravi problem liberalni imperijalizam, kao sistem nasilja maskiranog u civilizovanje. Pišući o Britanskoj imperiji, Elkinsova je pokazala da je to i istorija jednog dela modernog sveta koji je od imperije nasledio institucije, zakone, rasne i klasne hijerarhije i mehanizme prikrivanja prošlosti.

ČITAJMO MEMIJA

Da bismo proširili vidike, treba čitati još ponešto.

Kada pročitamo knjigu Elkinsove, treba, recimo, čitati „Portret kolonizatora i portret kolonizovanog”. To je je delo francusko-tuniskog pisca i sociologa Albera Memija, koju je kod nas objavio Andrićev institut 2015. godine. Kolonijalni sistem, pokazuje Memi, nikad nije samo ekonomska pljačka, već duboka socijalna patologija koja stvara trajne traume i deformiše identitete: zemlja koja je bila kolonizovana veoma se teško oslobađa ropskog nasleđa.

Jer, u koloniji kolonizator uživa u društvenim, ekonomskim i političkim beneficijama isključivo na osnovu porekla. Da bi opravdao svoju vlast, kolonizator je prinuđen da gradi mit o sopstvenoj superiornosti i urođenoj inferiornosti kolonizovanog. Iako uživa koristi svog položaja, kolonizator postaje zarobljenik naopakog sistema koji je sam sazdao. Svaka promena koja bi kolonizovanom donela slobodu preti da ugrozi privilegije gospodara, što ga čini surovim, paranoičnim i zavisnim od održavanja represivnog aparata.

Kolonizovani za to vreme trpi ekonomsku eksploataciju i kulturnu marginalizaciju. Njegova glavna karakteristika je stanje obespravljenosti.

Usled snažne asimilacije, kolonizovani često počinje da idealizuje kolonizatora, doživljavajući sopstvenu kulturu i jezik kao nešto nižerazredno. Pritisnut beznađem, kolonizovani se na kraju okreće pobuni. Memi ističe da je oslobođenje uslovljeno potpunim rušenjem kolonijalnog poretka i raskidanjem psiholoških okova zavisnosti.

EME SEZER

Treba čitati i Eme Sezera, i njegovu „Raspravu o kolonijalizmu“ ( na srpskom ju je objavio Fakultet za menadžment i komunikaciju ) u kojoj je jasno rečeno da kolonijalni status nije nikakva dobrobit za pokorene.

Sezer pokazuje da nacizam nije bio izolovani incident u evropskoj istoriji. Nacizam je zapravo kolonijalno nasilje primenjeno unutar same Evrope, nad belim ljudima. Kolonijalizam osurovljuje i decivilizuje samog kolonizatora, budeći u njemu najniže nagone za nasiljem i razaranjem. Sezer podrobno opisuje uništenje tradicionalnih društava i potpuno ukidanje ljudskog dostojanstva autohtonih naroda. Kolonizacija nije jednaka humanizaciji ili hrišćanstvu, već pretvaranju ljudi u robu i roblje. Civilizacija koja nije sposobna da reši sopstvene unutrašnje probleme (poput kolonijalizma) jeste duboko bolesna i dekadentna civilizacija. Zapad je sebe osudio na smrt.

Kolonizacija nije civilikzovanje. O njoj Sezer veli: „Najpre da se složimo u tome šta ona nije: niti je misionarska delatnost, niti poduhvat preduzet u slavu čoveka, niti u cilju pomeranja granica neznanja, bolesti i tiranije, niti projekat preduzet u slavu Boga, niti pokušaj da se produži vladavina zakona. Potrebno je priznati jednom za svagda, bez okolišanja i izbegavanja posledica, da su presudni akteri ovde avanturisti i pirati, trgovci na veliko, i brodovlasnici, kopači zlata, želja i sila, iza kojih se pomalja zlokobna senka civilizacije, koja se u određenom momentu u svojoj istoriji proglašava obaveznom, iz samo sebi znanih razloga, da na svetskom nivou širi svoju neprijateljsku ekonomiju.“

Pokoreni su niža rasa.

To je ideja slavnog francuskog liberala i „dekonstrkutora“ hrišćanstva, Ernsta Renana, koga Sezer citira kao jednog od glavnih ideologa kolonizacije kao „mesijanskog puta“ Zapada:“Mi ne težimo jednakosti već dominaciji. Zemlja strane rase mora ponovo postati zemlja slugu, fizikalaca, ratara i industrijskih radnika. Cilj nije da se ponište nejednakosti među ljudima već da se one prošire i da se ozakone.“

NAŠ VONGAR

A onda da čitamo i našeg Vongara.

Velki Srbin, Sreten Božić, prepoznao je duh britanskog imperijalnog humanizma u sudbini australijskih Aboridžina, kojima je, kao Srbin što je gledao nemačke zlotvore po Šumadiji u Drugom svetskom ratu, koji su, između ostalog, naš narod odvodili u logore smrti, posvetio ceo život.

Evo šta on piše u svom autobiografskom „Dingovom leglu“:“Slični logori su bili uobičajeni na australijskom severu. Niko ih nije unosio u mape i niko se nije trudio da izbroji ni logore ni njihove stanovnike. U to vreme neki političari u Australiji su još uvek zastupali gledište da bi bilo humanije da se Aboridžini istrebe, kako bi se sprečila njihova dalja patnja. Drago mi je što njihova ideja ‘konačnog rešenja’ nikada nije ostvarena. Među otpisanim Aboridžinima u logorima na reci Ord bilo je ljudi inteligentnih koliko i Pitagora, Mikelanđelo i Ajnštajn, ako ne i više od njih. Oni su znali da pređu Tanami i druge još strašnije pustinje bez kompasa ili mape. Mogli su da pevaju i da prizovu kišu, koja bi ispunila suve pustinjske izvore. Znali su kako da održavaju saplemenike u životu i zdravlju, a da ne naude zemlji tokom više od dve hiljade naraštaja. Nijedna druga rasa na Zemlji nije postigla tako mnogo sa tako malo sredstava.“

I trebalo ih je istrebiti, kao i Srbe. Kao i Ruse. Kao i sve koji su drugačiji.

Ali, naravno, ljudski rod se ne da. Borba za slobodu traje. I dok ima ljudi koji misle i koji se bore, istorija nije završena. A sve imperije završavaju na smetlištu uzaludne želje da se zauvek vlada svetom.

PravdaSrbija"Odlučniji smo nego ikad i svakim danom sve spremniji": Studenti u blokadi poslali snažnu poruku i pozvali na veliki Vidovdanski protest u nedelju

Izvor: Iskra