Постоје бендови чије песме престају да буду само музика и постају део личних прича, успомена и одрастања. Екатарина Велика један је од таквих бендова. Иако је од времена њиховог стварања прошло неколико деценија, њихова музика није остала заробљена у једном времену. Напротив, наставља да живи кроз публику која се мења, али и даље проналази себе у стиховима и звуку ЕКВ-а.
Због великог интересовања, концерт „Ми то можемо заједно“, посвећен овом култном саставу, биће одржан 2. и 3. децембра у београдској мтс Дворани. Некадашњи чланови бенда и група Круг окупиће се како би још једном оживели музику чији значај одавно превазилази границе једне генерације.
На конференцији за медије, одржаној 14. октобра у Џез кантини Лисабон, некадашњи чланови ЕКВ-а — Срђан Жика Тодоровић, Иван Феце Фирчи, Марко Миливојевић, Иван Ранковић Рака и Драгиша Ускоковић Ћима — говорили су о времену у којем су стварали, искуствима која су их обликовала и необичној чињеници да њихове песме данас подједнако припадају и онима који су их слушали осамдесетих и онима који тада још нису били рођени.
Иван Ранковић Рака присетио се да реакције публике у време његовог боравка у бенду нису увек биле онакве какве би се очекивале. Понекад би људи концерте пратили готово у потпуној тишини, без уобичајених реакција, што је стварало осећај да музика коју су стварали није увек била лако разумљива публици.
Данас је слика другачија. Песме које су некада наилазиле на збуњене погледе постале су део музичког наслеђа које се преноси с генерације на генерацију.
Срђан Жика Тодоровић истакао је да тек са временске дистанце у потпуности сагледава вредност онога што је бенд стварао. Гледајући старе снимке, данас јасније препознаје квалитет музике у којој је некада учествовао, али и чињеницу да је њена дуговечност изненадила и саме чланове бенда.
Посебно га изненађује призор који данас види током наступа: млади људи који нису били ни рођени у време када је ЕКВ стварао, а ипак знају готово сваки стих.
Управо се у томе можда крије и највећа потврда трајности њихове музике. Она више не припада само људима који памте време њеног настанка, већ и онима који су је открили много касније, кроз сопствена искуства и осећања.
За Марка Миливојевића, ЕКВ је и данас симбол слободе и промене. Наслеђе бенда не види само као успомену коју треба сачувати, већ као енергију коју треба наставити да преноси на друге.
Драгиша Ускоковић Ћима своје искуство описао је као догађај који му је заувек променио живот. Боравак у ЕКВ-у за њега је био готово нестваран доживљај, али и спознаја да је музика бенда већа од било ког појединца који је у њеном стварању учествовао.
Иван Феце Фирчи посебно је издвојио пријатељство које је повезивало чланове групе. Управо је осећај заједништва, како је истакао, оно чему се и данас највише радује када помисли на поновно окупљање. Уз музику, на предстојећим концертима очекује се и присуство бројних гостију.
Концерте организује Задужбина Милана Младеновића у сарадњи са мтс Двораном, а посебан део програма чиниће аудиовизуелни сегмент који припремају Иван Шијак и Изванредни Боб.
За наступ 2. децембра остао је мали број улазница, док је продаја карата за додатни концерт 3. децембра већ почела. Улазнице се могу набавити на благајни мтс Дворане и путем њеног званичног сајта.
Можда је управо то највећа снага Екатарине Велике: чињеница да њене песме не траже од слушаоца да је живео у неком другом времену да би их разумео. Довољно је да у њима препозна нешто своје. А докле год се то догађа, ЕКВ није само сећање на оно што је било — већ музика која се изнова открива.
Извор: Правда
