Пише: Александар Ђурђев, председник Српске лиге

Бронислава Металикова стрељана је 1941. године. Њен супруг Александар Поскребишев није био обичан совјетски чиновник. Био је човек који је готово тридесет година стајао на вратима Стаљиновог кабинета, знао телефонске бројеве најмоћнијих људи Совјетског Савеза, припремао документа за Техеран, Јалту и Потсдам и одлучивао који ће папир први стићи на сто човека од чијег је потписа зависила судбина милиона. Памтио је готово све, али није могао да спасе сопствену жену. Почетком 1953. године и сам је уклоњен, под оптужбом за губитак важних докумената. Човек који је познавао све пролазе кроз совјетску власт изненада је остао пред њеним затвореним вратима.

У тој биографији налази се једна од најозбиљнијих лекција о политичкој моћи, није пресудно колико сте близу њеном средишту, него ко заиста контролише механизме од којих она зависи. Осамдесет пет година касније, најмоћнија држава на свету открива колико та лекција може бити непријатна и у дигиталном добу. Америчка Национална безбедносна агенција, једна од најмоћнијих обавештајних организација у историји, 17. новембра суочила се са прекидом дела унутрашње комуникационе мреже. Претходних дана технолошки кварови погодили су Мајкрософт, Епл, банкарске системе, авиокомпаније и Федералну управу за ваздухопловство. Амерички ваздушни саобраћај био је обустављен око четири и по сата. Републикански сенатор Џош Холи јавно се запитао да ли је заиста могуће да толики број инцидената представља случајност, док је конгресменка Ненси Мејс затражила хитно обавештавање Конгреса. Марко Рубио је саопштио да нема доказа о координисаном сајбернападу. То је важна разлика, јер се озбиљна политика не може градити на претпоставци да иза сваког неисправног сервера стоји руски или кинески обавештајац.

Али је подједнако непријатна могућност да су застоје изазвали старе комуникационе мреже, погрешна софтверска ажурирања и последице убрзане модернизације. Вашингтон, који се припрема за технолошко надметање са Кином и војно супарништво са Русијом, мора најпре да утврди зашто му сопствена инфраструктура повремено отказује. У обавештајном послу, претпостављам, није нарочито пожељно да непријатељ сазна како је довољно да се ваш систем сам поквари. Детаљи су још занимљивији. Америчке власти разматрају модернизацију комуникационих система од којих су неки стари више деценија, а истовремено се у приватном и јавном сектору спроводе отпуштања и замена појединих послова алгоритмима вештачке интелигенције. Демократе за институционалне слабости оптужују и реформе агенције DOGE, док републиканци траже истрагу могућих спољних утицаја. Ниједна од ових претпоставки за сада не објашњава све инциденте. Међутим, америчка влада тражи 50,1 милијарду долара за модернизацију система управљања ваздушним саобраћајем. Постоји нешто врло поучно у томе што држава која планира да води ратове уз помоћ вештачке интелигенције мора да издвоји десетине милијарди долара како би поуздано управљала сопственим цивилним авионима.

А да би слика била потпуна, Сједињене Државе су 17. новембра изгубиле статус земље у којој су мале богиње елиминисане. Према званичним подацима, до 12. новембра забележено је 5.412 случајева и шест смртних исхода. За државу чији научници развијају најнапредније медицинске технологије то није баш ласкава статистика. Савремена моћ, очигледно, не подразумева да институције аутоматски функционишу онако како њени политичари говоре. И управо у тренутку када Америка покушава да разуме своје технолошке слабости, Владимир Путин у Шенжену са Си Ђинпингом разговара о свету у којем долар више неће бити неопходан посредник сваке велике међународне трансакције. Током сусрета 18. новембра руски председник саопштио је да је удео долара и евра у плаћањима за руски извоз пао са 85 одсто 2021. године на свега 9 одсто. Према његовим речима, руска привреда је за три године порасла више од 10 одсто, упркос великом броју санкција. Наравно, високи војни расходи, инфлација и структурни проблеми руске економије не нестају због једног повољног статистичког показатеља. Али западна очекивања да ће санкције довести до брзог економског слома Русије показала су се погрешним.

Москва је изгубила део приступа западним финансијским механизмима, али је истовремено развила другачије начине плаћања и преусмерила велики део трговине. Санкције су, дакле, имале високу цену, али нису произвеле исход који су њихови творци најављивали. Још је занимљивије што се у Бриселу та разлика између намере и резултата ретко разматра са истом озбиљношћу са којом су својевремено најављиване мере против Москве. Си Ђинпинг је руско-кинеске односе назвао непоколебљивим попут планине, подсетивши на 30 година стратешког партнерства и четврт века Уговора о добросуседству. Путин је одговорио речима „Радићемо, како ви сами волите да кажете, леђа уз леђа, за добробит народа Русије и Народне Републике Кине.“ Та формулација заслужује пажњу зато што не обећава некакво романтично братство великих држава, већ нешто много конкретније да Москва и Пекин неће дозволити да њихове међусобне разлике поново постану најважнији инструмент западне геополитике. Од 2013. године Путин и Си су разговарали 50 пута, непосредно или посредством видео-везе. Трговинска размена већ годинама премашује 200 милијарди долара, туристички промет након увођења безвизног режима порастао је за 43 одсто, а сарадња се продубљује у енергетици, транспорту, финансијама и технологији. Кина не жели да остане без руских енергетских ресурса и стратешке подршке, а Русија нема намеру да дозволи да њено економско и политичко изоловање буде довршено прекидом сарадње са највећом азијском силом. То су интереси који не зависе од пригодних изјава и личних симпатија двојице председника.

Путин је пред 2000 привредника окупљених на пословном самиту АПЕК-а изнео податке који објашњавају зашто се овај сусрет одвија управо у Кини. Азијско-пацифичке економије обухватају више од 60 одсто светског БДП-а и приближно половину глобалне робне трговине. Тај регион више није само место у којем западне корпорације производе јефтину робу. Он је постао средиште савремене индустрије, технолошких истраживања, инвестиција и нових тржишта. Шенжен, некадашњи мали град на југу Кине, данас је један од најважнијих технолошких центара планете. Било би тешко замислити прикладнију сценографију за сусрет лидера три државе које ће одлучујуће утицати на распоред глобалне моћи. Путин је критиковао некадашње хегемоне који покушавају да ограниче развој конкурената, док је Си позвао на слободну трговину и противљење протекционизму. Иронија је очигледна. Америка, која је деценијама другима држала лекције о отвореним тржиштима, сада настоји да заштити сопствену индустрију царинама и технолошким ограничењима, док Кина брани глобализацију. Наравно, ни Пекин није одустао од државне заштите сопствених стратешких сектора.

Али је промена положаја толико очигледна да више није могуће прикрити је уобичајеним идеолошким објашњењима. Када конкуренција почне да побеђује у туђој корист, слободна трговина одједном постаје много мање привлачна. Доналд Трамп је у Шенжен допутовао са Филипина и за 19. новембар најављен је његов први заједнички сусрет са Путином и Сијем. Јуриј Ушаков је тај догађај назвао најважнијим делом самита, а амерички председник поручио је да ће разговарати и о Украјини. Ушаков је потврдио да су на дневном реду амерички мировни предлози, руска разматрања и могућност заједничког саопштења. Не треба унапред проглашавати успех преговора који још нису одржани, али је политичка чињеница да се Вашингтон, Москва и Пекин састају у формату у којем Европска унија нема самостално место. То није доказ да Европа више нема економску, дипломатску или војну тежину, али јесте доказ ограничења њене способности да у најважнијим питањима наступи као јединствен стратешки субјект. Европски политичари су годинама инсистирали на томе да разговори са Русијом представљају знак слабости. Доналд Трамп, који је познат по многим стварима, али не и по претераној сентименталности, очигледно сматра да је корисније седети за столом са противником него га посматрати са безбедне удаљености. Можда би Бриселу користило да поново прочита класична дела европске дипломатије. У њима се, за разлику од савремених саопштења Европске комисије, прилично често помињу преговори са непријатељима. Међутим, најбоље објашњење америчке политике ових дана не долази из Шенжена, него из Каракаса.

Пит Хегсет, амерички министар рата, допутовао је у Венецуелу и са привременом председницом Делси Родригез договорио обнову војне сарадње, укључујући обуку, размену обавештајних информација и приступ савременој опреми. Све то дешава се после јануарске америчке операције у којој је са власти уклоњен Николас Мадуро. Родригезова сада поздравља сарадњу са америчком војском, док Вашингтон говори о стабилизацији земље. Тај призор заслужује пажњу далеко већу од дипломатског протокола. Венецуела располаже највећим доказаним резервама нафте у свету, а њен положај на Карибима даје јој значај који превазилази њене унутрашње политичке прилике. Вашингтон је, дакле, показао да у Латинској Америци не намерава да препусти стратешку иницијативу Москви, Пекингу или било ком другом конкуренту. Монроова доктрина није сахрањена. Само се вратила у савременом издању, са новим средствима и нешто другачијим речником. Посебно је поучно што америчка администрација сада разговара са представницима политичког система који је донедавно сматрала неприхватљивим. То није противречност коју Вашингтон не разуме, већ противречност коју је спреман да прихвати када му одговара. Велике силе ретко мењају географске интересе само зато што су промениле мишљење о владама које управљају одређеним територијама.

Док се у Каракасу потписује војни споразум, на Криму се води рат у којем је контрола инфраструктуре постала подједнако важна као и заузимање територије. Напад на Кримски мост 17. новембра озбиљно је оштетио један од најзначајнијих руских транспортних објеката. Друмски лук се срушио у Керчки мореуз, док је оштећен и део железничке конструкције. Украјинска Служба безбедности саопштила је да су у операцији коришћени различити типови беспилотних летелица и ракета, укључујући „Паљаницу“, „Руту“, „Фламинго“ и „Нептун“. Руско Министарство одбране известило је о масовним нападима дроновима, са више од хиљаду пресретнутих летелица током једне ноћи. Обим и сложеност операције показују да више није довољно располагати снажном противваздухопловном одбраном. Потребно је заштитити радарске системе, електронске комуникације, сателитске везе и објекте чија је конструкција позната противнику. У руским медијима појавиле су се оптужбе о непосредном британском учешћу и употреби западних ракета „Сторм шедоу“ и „Скалп“. За конкретну тврдњу да су британске службе руководиле овом операцијом за сада нема довољно јавно потврђених доказа. Али је британска улога у војној, обавештајној и технолошкој подршци Украјини неспорна. А та улога има своју геополитичку логику која сеже далеко дубље од садашњег сукоба. Британска политика према Русији вековима је била обележена настојањем да се спречи појава континенталне силе која би могла угрозити равнотежу моћи у Европи и стратешке поморске правце. Кримски рат деветнаестог века, супарништво на Блиском истоку и данашње надметање у Црном мору припадају различитим историјским околностима, али показују трајну важност географије за британско стратешко размишљање. Лондон је традиционално много вештији у изградњи савеза, обавештајном деловању и коришћењу посредних инструмената утицаја него у великим јавним декларацијама.

Управо зато британску улогу не треба ни потцењивати ни претварати у мит о свемоћној тајној служби која управља сваком операцијом у Европи. За такву фантазију нису потребни обавештајни подаци, већ само машта. Озбиљнија анализа показује да се савремени сукоб све више претвара у надметање технолошких система и способности да се напад изведе брже него што одбрана може да реагује. Напад на Кримски мост показао је колико су рањиви велики, непокретни објекти чак и када су заштићени значајним војним снагама. Русија је претрпела озбиљан ударац, а њена способност да из њега извуче војне и технолошке поуке биће важнија од сваког пропагандног објашњења онога што се догодило. Међутим, док се расправља о британским ракетама, украјинским дроновима и руској противваздухопловној одбрани, у европским војним штабовима отворено је питање које је можда још непријатније од саме зависности од америчког оружја. Ко заправо контролише софтвер на основу којег европске војске обрађују обавештајне податке, процењују претње и доносе борбене одлуке? Ројтерс је 16. новембра објавио опсежан извештај о настојањима европских министарстава одбране да смање зависност од америчке компаније „Палантир технолоџиз“, чији системи вештачке интелигенције заузимају све значајније место у савременом ратовању. Палантиров „Maven Smart System“ омогућава обраду и повезивање огромних количина података, препознавање претњи, анализу оперативне ситуације и подршку одлукама о избору циљева и извођењу удара. Тај систем широко се користи у Украјини, Пентагон га је прихватио као једну од својих централних војних софтверских платформи и користио током рата са Ираном, док га је војна команда НАТО-а увела 2025. године, а у јуну 2026. прогласила спремним за редовну оперативну употребу широм Алијансе.

Другим речима, европске државе које годинама говоре о стратешкој самосталности суочавају се са чињеницом да један од најважнијих инструмената модерног војног одлучивања потиче из америчке приватне компаније. Једно је купити амерички тенк или авион. Сасвим је друго када туђи софтвер постане део система којим ваша војска анализира бојиште и одлучује о употреби сопственог оружја. У првом случају зависите од резервних делова. У другом се поставља питање зависности самог процеса одлучивања. Проблем је утолико озбиљнији што, према саговорницима Ројтерса из европских влада и војски, Европа тренутно нема систем који би могао потпуно да парира Палантиру по обиму, оперативном искуству и способности повезивања различитих извора информација. Немачка компанија „Хелсинг“ представила је у новембру војнообавештајни софтвер „Кларити“, намењен управо таквим задацима. Компанија тврди да би почетну верзију могла да испоручи немачкој бригади распоређеној у Литванији за свега неколико месеци. Реч је о јединици Бундесвера која би се, према проценама немачких војних планера, налазила међу првима на линији могућег сукоба са Русијом. Берлин истовремено планира да до 2027. године уведе платформу за интеграцију војних података засновану на вештачкој интелигенцији. Према извору упознатом са поступком избора, листа кандидата сведена је на неколико немачких и европских решења, међу којима нема Палантира. Али је много занимљивије признање да та решења неће моћи да достигну способности америчког конкурента, већ да би у року од годину дана требало да испуне приближно 80 одсто потребних захтева. То је изузетно важан податак. Немачка, чија је индустрија деценијама представљала један од симбола техничке прецизности, сада разматра могућност да ради очувања националне контроле над подацима прихвати војни софтвер чије ће могућности, према садашњим проценама, бити за петину испод онога што јој нуди америчка компанија. Избор је сасвим легитиман, али показује цену дугогодишњег одлагања сопственог технолошког развоја. Стратешка независност је, изгледа, постала толико скупа да се у Берлину сада разматра и колико је оперативне ефикасности потребно жртвовати да би се уопште почела градити.

Француска је одлучила да овом проблему приступи на свој начин. Париз развија суверену војну платформу са вештачком интелигенцијом под називом „Аркадија“, у коју ће, према речима Александра Лауса, заменика директора француске Агенције за набавку одбрамбене опреме, бити укључено више домаћих и европских добављача. Француска планира да прве уговоре додели до краја 2026. године, а оперативну верзију система припреми за распоређивање до средине 2027. године. То је озбиљан покушај да се сачува контрола над једним од најосетљивијих сегмената националне одбране. Француска, која још од Де Гола негује традицију независног стратешког одлучивања, очигледно не жели да њена војна самосталност зависи од услова коришћења софтвера произведеног у иностранству. Али ни француски пројекат још нема оперативно искуство упоредиво са Палантировим системом. Холандија, која већ користи део Палантирових решења, такође жели да у наредне две године пређе на европску алтернативу. Холандски министар задужен за набавку наоружања Дерк Босвајк признао је да Европа располаже великим знањем у области вештачке интелигенције, али да је оно сувише распарчано. У томе је заправо садржана суштина европског проблема није реч о недостатку научника, инжењера или капитала, него о неспособности да се расположиви потенцијали довољно брзо претворе у јединствену, проверену и оперативно употребљиву платформу. На европском тржишту већ постоје озбиљни учесници, од данске компаније „Систематик“, чији „SitaWare“ користе Бундесвер и делови НАТО-а, до француских „Талеса“ и „Сафрана“ и париског стартапа „Comand AI“. Проблем није у томе што Европа нема ко да пише програме. Проблем је што није успела да на време створи систем који би све то повезао у сопствену стратешку целину. Посебно је поучна британска позиција. Док Француска и Немачка траже начин да смање зависност од америчког софтвера, британско Министарство одбране је још 2025. године потписало трогодишњи корпоративни споразум са Палантиром. Луис Мозли, директор међународних операција америчке компаније, поручује да и даље очекује интересовање европских држава и да се нада да ће убедити Немачку да прихвати систем који је већ испробан у стварним борбеним условима. Палантир настоји и да отклони европску забринутост тврдњом да његов систем нема такозвани „прекидач за искључивање“, односно механизам којим би америчка компанија могла једнострано да онемогући његову употребу.

Ту тврдњу треба узети у обзир, али она сама по себи не решава питања контроле над подацима, безбедности, одржавања, ажурирања и дугорочне технолошке зависности. Британска одлука, насупрот француској и немачкој резервисаности, открива и политичку страну овог проблема. Лондон очигледно сматра да му дубока војно-технолошка повезаност са Сједињеним Државама доноси више користи него ризика, док Париз и Берлин све озбиљније разматрају цену такве зависности. Ниједан од ових приступа није лишен логике. Али је тешко говорити о јединственој европској стратешкој аутономији када најважније европске војне силе немају исти одговор ни на питање чији софтвер треба да користе. Генерал-потпуковник Кристијан Фројдинг, командант немачке копнене војске, на конференцији у Берлину 13. новембра отворио је три питања која би морала да забрину сваког европског министра одбране, ко контролише и штити војне податке, ко обучава системе вештачке интелигенције и како обезбедити да различите националне платформе функционишу заједно. Посебно је нагласио проблем интероперабилности, јер се савремене европске војске припремају за деловање у оквиру савеза. То је много озбиљније питање него што на први поглед изгледа. Држава може имати сопствени софтвер, али ако тај софтвер не може да размењује информације са савезничким системима, њена формална технолошка независност може постати оперативни недостатак. Са друге стране, ако ради потпуне повезаности прихвати туђу платформу, мора да утврди које податке дели, ко има приступ алгоритмима и колико ће њене будуће способности зависити од страног добављача. Амерички генерал Алексус Гринкевич, један од највиших команданата НАТО-а, истакао је да још није видео систем који са толиком флексибилношћу може да обједини разноврсне изворе података као Палантирова платформа. То је озбиљан аргумент у корист америчког софтвера, али истовремено и прилично непријатно признање за Европу. После деценија политичких декларација о стратешкој аутономији, њене војске суочавају се са могућношћу да за најсавременије начине анализе бојишта и даље немају подједнако развијен сопствени систем.

У томе се налази и једна од највећих противречности савременог НАТО-а. Вашингтон од европских савезника захтева да преузму већи део одговорности за своју одбрану, док су неки од најважнијих инструмената те одбране америчка технологија, амерички софтвер и америчке сателитске комуникације. Европа треба да буде самосталнија, али да истовремено остане потпуно оперативно повезана са системима које су развиле и доказале америчке компаније. На папиру, то је сасвим разумљив захтев. У пракси, међутим, отвара питање где се завршава савезничка сарадња, а где почиње структурна зависност. То није аргумент против НАТО-а, већ чињеница коју његове европске чланице морају да размотре ако заиста желе већу стратешку самосталност. Посебно када се има у виду да се исти проблем појављује и у области сателитских комуникација, где доминира амерички „СпејсИкс“. Европски министри сада морају да бирају између проверених америчких решења и домаћих система који још нису достигли исти ниво развоја. Тако се стратешка аутономија, после дугих година проведених у политичким говорима, најзад појавила тамо где је одувек морала да буде у конкретним техничким спецификацијама, роковима испоруке и уговорима о набавци. То је свакако мање свечано од декларације из Брисела, али је за одбрану Европе неупоредиво важније. Управо у том контексту треба посматрати руски систем „Рассвет“, који развија компанија „Биро 1440“. Током марта и јула 2026. године Русија је у две серије лансирала 32 комуникациона сателита, са циљем изградње сопствене нискоорбиталне мреже. То је тек почетак и било би претерано поредити њене садашње способности са „Старлинком“, чија мрежа броји хиљаде сателита.

Поред тога, део руских сателита имао је техничке проблеме са подизањем орбите. Али сама намера је стратешки значајна. Када је „СпејсИкс“ ограничио рад одређених терминала, показало се колико је опасно ако критична војна комуникација зависи од приватног система чијим правилима употребе управља неко други. Украјински војни званичници већ су упозоравали на могућност да руска сателитска мрежа у будућности повећа ефикасност беспилотних система. За сада нема основа да се тврди да је „Рассвет“ постао потпуна замена за западне мреже, али правац развоја је јасан. Сателитска повезаност више није луксуз развијених телекомуникација. Она постаје један од основних услова савременог ратовања, а држава која је нема мора рачунати да њена војска у пресудном тренутку може остати зависна од туђег техничког и политичког одобрења. То је прилично скупа лекција, али је много боље научити је на време него у тренутку када комуникација престане да ради. Русија, судећи према подацима Министарства одбране, ту лекцију покушава да претвори у организациону реформу. Заменик министра одбране Виктор Горемикин саопштио је да је план регрутовања војника по уговору за 2026. годину испуњен са 89,3 одсто, а план попуњавања јединица беспилотних система са 98,7 одсто. У 87 региона функционише 96 регрутних центара, док шест војних високошколских установа од септембра обучава више од 440 кадета за једанаест нових специјалности. На шеснаест војних универзитета око 14.000 полазника школује се на 85 модернизованих програма. Основане су или обновљене војне школе у Чељабинску, Уљановску и Новочеркаску, а борба против беспилотних летелица уведена је у обуку војних академија. Према руским подацима, више од 50.000 припадника војске прошло је преквалификацију и стручно усавршавање у 61 установи. Посебну пажњу привлачи и систем подршке породицама, са 631 центром за социјални рад у гарнизонима и 89 центара за сроднике мобилисаних војника. Организовано је више од 19.500 видео-контаката између војника и њихових породица, док су за рањене припаднике војске предвиђени посебни програми оспособљавања за нове дужности. Ови бројеви не говоре сами по себи о квалитету сваке појединачне мере, али показују намеру да се ратно искуство систематски угради у будућу структуру оружаних снага. Москва, дакле, не покушава само да попуни губитке и настави садашње операције. Она настоји да изгради војску прилагођену деценијама у којима ће дронови, електронско ратовање, вештачка интелигенција и сателитске комуникације имати све већи значај.

Британски „Економист“ је у међувремену објавио своју прогнозу за 2027. годину, са насловницом на којој се у црвено-црно-белој палети смењују политички лидери, ракете, тенкови, сателити, роботи, пламен и симболи економске нестабилности. Иако су појединачна тумачења цртежа ствар читалаца, сама редакција истиче опасности које долазе од рата са Ираном, нестабилности тржишта обвезница, развоја вештачке интелигенције, политичких потреса и могућег сукоба око Тајвана. Британци су, као и увек, показали изузетан таленат да светску катастрофу представе са завидном графичком дисциплином. Али испод те готово апокалиптичне илустрације налазе се сасвим конкретни проблеми. Криза у Ормуском мореузу доводи у опасност снабдевање нафтом и гасом, раст цена ђубрива и климатски екстреми угрожавају пољопривредну производњу, финансијска нестабилност прети државама које су годинама живеле са растућим јавним дугом. Истовремено, аутоматизација и вештачка интелигенција повећавају продуктивност, али отварају питања запослености, контроле информација и будућности великих делова средње класе. У таквим околностима социјално незадовољство може постати политичка претња и у друштвима која се данас сматрају стабилним. Уосталом, грађани не плаћају рачуне изјавама о историјском напретку, нити породични буџет постаје већи зато што је неки министар објаснио да се привреда налази у процесу зелене и дигиталне транзиције. Посебан значај у тим процесима има Индија Нарендре Модија. Вашингтон би желео да је види као противтежу растућој Кини, али Њу Делхи нема намеру да своју будућност подреди америчким потребама. Индија истовремено развија сарадњу са Русијом, одржава економске односе са Кином, привлачи западне инвестиције и настоји да изгради сопствену индустријску и технолошку моћ. Гранични спорови са Пекингом нису нестали, али ни економска сарадња није престала. Управо у томе се види зрелост индијске политике. Она не захтева да се сваки политички спор претвори у потпуни прекид економских односа. Вашингтон, са своје стране, мора да прихвати непријатну чињеницу да ће јачање Индије временом произвести још једну велику силу која ће тражити право на самостално одлучивање. Америчка стратегија тако улази у занимљиву противречност, настоји да ограничи кинески успон јачањем државе која ће, ако та стратегија успе, једнога дана такође одбијати да прихвати туђе стратешке приоритете као сопствене. За Србију су све ове промене непосредно важне.

Када Русија и Кина развијају алтернативне финансијске механизме, када Америка обнову утицаја у Венецуели повезује са војном и енергетском политиком, а Европа расправља о конкурентности своје индустрије и способности да самостално управља војним подацима, ми немамо луксуз да о енергетици, инфраструктури и савременим технологијама размишљамо као о споредним техничким питањима. Снабдевање нафтом и гасом, нови правци транспорта, развој веза са Мађарском, сигурност националних резерви, модернизација привреде и технолошка самосталност представљају теме од којих ће зависити и наша политичка независност. Свако ко је озбиљно пратио последице санкција, енергетских криза и поремећаја транспортних коридора зна да у таквим околностима декларативна независност не значи много ако држава нема средства да је очува. Исто важи и за информациону и комуникациону инфраструктуру, јер држава која нема контролу над сопственим подацима не може бити сигурна да ће у кризним околностима имати потпуну контролу ни над одлукама које на основу њих доноси. Србија не може да утиче на сваку одлуку Вашингтона, Москве или Пекинга, али може да одлучи да ли ће бити држава која на време гради сопствене капацитете или држава која ће сваку нову кризу дочекивати са објашњењем да су је изненадиле међународне околности. Пријатељство са Русијом, сарадња са Кином и прагматични односи са западним државама нису међусобно искључиве могућности, већ инструменти који морају бити стављени у службу српског интереса. Државе које не разумеју такву политику најчешће заврше као предмет туђих преговора. А искуство српског народа са одлукама које су други доносили о његовој будућности довољно је богато да нам нове лекције те врсте нису потребне. На крају се вреди вратити Поскребишеву. Његова биографија показује да је могуће провести живот у самом средишту велике силе, познавати њене најважније људе и најповерљивије документе, а ипак немати контролу над сопственом судбином. Данас се слично питање поставља читавим државама. Оне могу имати велике армије, најсавременије фабрике, огромне финансијске резерве и амбициозне политичке програме, али ако не контролишу енергију, комуникације, информације и институције од којих зависе, њихова самосталност има јасне границе. Русија и Кина покушавају да те границе помере сарадњом коју Путин назива деловањем „леђа уз леђа“. Америка настоји да сачува своју надмоћ, али истовремено открива слабости које се не могу отклонити политичким декларацијама. Европа ће морати да одлучи да ли жели да буде самосталан стратешки чинилац или ће се задовољити тиме да накнадно тумачи договоре других, користећи притом њихове дигиталне системе и комуникациону инфраструктуру.

Када се Путин, Си и Трамп 19. новембра састану у Шенжену, неће одлучивати само о Украјини, трговини или тренутним дипломатским споровима. Разговараће о границама међусобне моћи и правилима по којима ће се та моћ користити. Њихови интереси су различити, али сва тројица знају да свет више не може да функционише као затворен кабинет у који један човек пушта оне које сматра достојним разговора. И зато у Шенжену није најважније ко ће први проговорити, ко ће седети у средини или чије ће саопштење бити најдуже. Најважније је ко је у стању да своје речи претвори у одлуке, а своје одлуке у стварност. Уосталом, свет је одувек имао довољно људи који су умели да говоре у име моћи. Историју су ипак обликовали они који су знали шта са том моћи треба учинити.

СрбијаМило Ломпар: Остајем на линији заговарања либералног национализма и српског интегрализма (ВИДЕО)

Извор: Правда