Одлазак из Лос Анђелеса у мало село у Србији за многе би представљао радикалну животну промену. За Американку Ирис, међутим, то није био корак уназад, већ одлука која јој је донела оно што у великим америчким градовима није успевала да пронађе – мир, сигурност, блискост међу људима и осећај да је коначно код куће.
Ирис је рођена у Сједињеним Америчким Државама, а пре доласка у Србију живела је у Лос Анђелесу и Даласу. Била је навикнута на ужурбани ритам, велике удаљености, гужву и средину у којој је сјај познатих личности био део свакодневице. Након што је упознала супруга из Србије, њен живот добио је сасвим другачији правац.
Са њим, његовим сином и својом мајком преселила се у Србију. Данас живи у једном селу у Срему, у Војводини, у близини Ердевика и Сремске Митровице. Уместо градског асфалта и живота подређеног обавезама, окружена је баштом, животињама, комшијама и пословима који прате смену годишњих доба.
Од градског сјаја до рада у башти
Живот на селу, како га Ирис описује, нема много везе са идеализованим призорима који се често могу видети на друштвеним мрежама. Иза домаћих производа, зелених башта и животиња у дворишту стоји много физичког рада.
„Забава у башти“ у њеном новом животу није гламурозно окупљање, већ заједнички посао са комшијама, уз кафу, разговор и смех. Саде се парадајз, лук, лубенице, диње и сунцокрет, уређује се земља и води рачуна о животињама.
Породица узгаја козе и овце, а појединим животињама дали су имена познатих музичких звезда, међу којима су Витни Хјустон и Марвин Геј. Тај детаљ уноси хумор у свакодневицу која је истовремено лепа и захтевна.
Брига о животињама, одржавање имања и припрема хране траже време, снагу и дисциплину. Ирис не покушава да село представи као романтично место без проблема. Говори и о пословима који јој у почетку нису били лаки, попут клања и обраде пилића, али сматра да јој је такав живот омогућио да јасније разуме одакле храна долази и колико је труда потребно да би се произвела.
За њу је управо могућност да породица узгаја сопствено поврће и део хране постала један од највећих луксуза.
У Лос Анђелесу, каже, храна је често деловала потпуно одвојено од земље, природе и годишњих доба. На селу је њен настанак видљив од првог семена до тренутка када стигне на сто.
Комшије које постају део породице
Једна од највећих разлика између живота у Америци и Србији за Ирис је однос међу људима.
У српском селу сви се познају, а комшије нису само особе које живе у кућама у близини. Оне учествују у свакодневном животу, прискачу у помоћ, деле искуства и преносе знање. Таква повезаност била јој је необична након живота у америчким градовима, где људи понекад годинама не упознају ни прве суседе.
Посебно јој је важно куповање на локалним пијацама. Уместо великих трговачких ланаца, бира мале произвођаче и продавце које може лично да упозна. На тај начин, како каже, новац остаје у заједници, док она кроз разговоре са људима сазнаје више о српској историји, храни и обичајима.
Пијаца за њу није само место куповине. То је простор сусрета, размене прича и учења о земљи у којој је одлучила да живи.
Такав осећај заједништва променио је и њено разумевање породице. Док је одрастала у Калифорнији, чланови њене шире породице живели су релативно близу, али међу њима није увек постојала стварна блискост. У Србији је открила средину у којој се породични и комшијски односи много више преплићу.
Српски језик као свакодневни изазов
Прилагођавање новој земљи није било једноставно, а једна од највећих препрека био је српски језик.
Граматика јој је у почетку деловала готово несавладиво. Ипак, није одустала. Најважније речи и изразе учила је кроз свакодневне ситуације, разговоре са комшијама, одлазак на пијацу и обављање послова по селу.
У учењу јој помаже и књига „Код нас се каже“, збирка домаћих изрека и израза. Ирис је схватила да се језик не може упознати само памћењем речи, већ и разумевањем начина на који људи размишљају, шале се и преносе животно искуство.
Иако још не говори без грешке, радо разговара са мештанима. Неправилни падежи и ограничен речник не спречавају је да успостави контакт, јер су, како је приметила, људи углавном стрпљиви и спремни да јој помогну.
Православље јој је продубило осећај припадности
Важан део њеног приближавања Србији представљала је и православна вера. Ирис је примила православље, а крштење је за њу имало много шири значај од формалне промене верске припадности.
У црквеним обредима пронашла је озбиљност, емоцију и осећај континуитета који раније није доживела на исти начин. Паљење свећа, молитва и присуствовање литургији повезали су је са традицијом породице њеног супруга, али и са културом земље у којој је започела нови живот.
Православље јој је, како објашњава, помогло да Србију више не посматра само као земљу у коју се доселила. Почела је да је доживљава као свој дом.
Сеоски живот није увек идиличан
Иако говори са много љубави о животу у Србији, Ирис не скрива његове теже стране.
Зиме су јој посебно напорне. Када нестане зеленила, престану радови у башти и дани постану кратки, село може деловати пусто и изоловано. После празника наступа период у којем природа мирује, а свакодневица постаје знатно спорија.
Како би остали активни, она и супруг шетају кроз село и труде се да дневно направе око 10.000 корака.
По доласку у Србију суочила се и са повећањем телесне тежине. Домаћи хлеб, џемови, месо и обилни оброци били су укусни, али и калорични. Морала је да пронађе равнотежу између уживања у домаћој кухињи и бриге о здрављу.
Ипак, чак и у данима када има много посла или када јој недостаје градска динамика, Ирис каже да не жали због своје одлуке.
У Србији се осећа безбедно
Као црнкиња из Америке, пре пресељења није могла да зна како ће бити прихваћена у малом српском месту. Међутим, наводи да у свакодневном животу није доживела расизам и да се међу људима осећа прихваћено и сигурно.
Такво искуство за њу има посебан значај. Каже да би, упркос томе што је одрасла у САД, осећала већу неизвесност када би са породицом бирала живот у појединим руралним деловима Америке.
У Србији је пронашла безбедност коју данас сматра једним од најважнијих квалитета живота. Док су вести о оружаном насиљу и несигурности биле део њеног америчког искуства, у српском селу може да се усредсреди на породицу, свакодневне обавезе и односе са људима.
Породични живот између две културе
Њен дом данас спаја америчке и српске навике. Са њима живи и њена мајка, чији однос са српском породицом доноси много живописних тренутака.
Разлике у карактеру и обичајима понекад изазивају неспоразуме, али су део породичне динамике испуњене приврженошћу. Заједничке кафе, куповине и разговори показали су да блискост не зависи од тога да ли људи говоре истим језиком или су одрасли у истој култури.
Ирис и њен супруг настоје да његовом сину пренесу радне навике и одговорност према новцу. Џепарац не добија аутоматски, већ га зарађује обављањем кућних послова и вежбањем певања. У томе се спајају савремени приступ родитељству и вредности које се традиционално повезују са животом на селу.
„Овде могу да будем оно што јесам“
Једна од најважнијих промена за Ирис није видљива у башти, кући или дворишту, већ у начину на који доживљава себе.
У великим градовима осећала је притисак да изгледа на одређени начин и да одржава слику успешног и уређеног живота. На селу јој не смета да ради у старој или испрљаној одећи, јер више нема потребу да оставља утисак на људе које не познаје.
Таква једноставност за њу није одрицање, већ слобода.
Ирис не тврди да је живот у Србији савршен. Свесна је културних разлика, језичких препрека, физичког рада и повремених непријатних коментара на интернету. Ипак, ништа од тога није променило њен осећај да је донела исправну одлуку.
Уз осмех за себе каже да је „Српскиња и у животу и у смрти“. Иза те шаљиве реченице налази се озбиљно осећање припадности месту које јој није било дато рођењем, већ га је изабрала.
Од Лос Анђелеса до села у Срему, њен пут није био само пресељење са једног континента на други. Био је то прелазак из живота обележеног брзином, анонимношћу и спољашњим сјајем у свакодневицу засновану на раду, вери, породици и међусобној повезаности.
За Ирис дом више није само тачка на мапи. То је место на којем се осећа мирно, прихваћено и довољно слободно да живи без претварања.
Правда
СрбијаВрела ваздушна маса доноси паклене врућине у Србију: Европу је већ "прогутала", сада иде ка БалкануИзвор: Нова
