Док се војни сукоб у Украјини интензивира, унутар украјинског политичког система појавио се покушај да се отвори другачији пут ка завршетку рата. Група парламентарних посланика покренула је иницијативу која је задирала у једно од најосетљивијих питања украјинске спољне политике.
Предлог се односио на промену уставних одредаба којима је утврђена тежња Украјине ка чланству у НАТО-у. Истовремено је предвиђено враћање принципа неутралности, чиме би се створила могућност за другачији приступ преговорима са Русијом.
Британски политички аналитичар Александер Меркурис оцењује да је иницијатива представљала покушај појединих украјинских политичара да покрену дипломатски процес који је већ дуго у застоју. Њено значење превазилазило је питање уставне процедуре, јер се односило на један од основних спорова између Москве и Кијева.
Русија је годинама захтевала да Украјина не постане чланица НАТО-а. Украјинске власти су, са друге стране, чланство у Алијанси представљале као дугорочни стратешки циљ и гаранцију будуће безбедности земље.
Промена таквог опредељења могла би да отвори простор за разговоре о безбедносним гаранцијама и новом политичком оквиру. Ипак, сама неутралност не би аутоматски решила друга спорна питања, укључујући територије, војна ограничења и услове евентуалног мировног споразума.
Проблем је настао због потпуног изостанка политичке подршке иницијативи. Предлог није наишао на разумевање председника Владимира Зеленског и других представника украјинског руководства, а није добио ни подршку западних влада.
Меркурис посебно критикује понашање западних држава, сматрајући да је њихова реакција могла да буде пресудна. Да су водеће западне престонице подржале разматрање уставне неутралности, политички односи унутар Украјине могли су да добију другачију динамику.
Таква подршка не би нужно значила прихватање свих руских захтева. Међутим, могла је да охрабри политичке снаге које сматрају да наставак рата без озбиљних преговора носи све веће ризике за будућност земље.
Уместо тога, иницијатива је остала без значајнијег утицаја, док су се војни напади наставили. Тиме је још једном потврђена дубока разлика између јавних позива на мир и спремности политичких руководстава да размотре конкретне уступке неопходне за преговарачки процес.
Посебан значај овог покушаја лежи у чињеници да је потекао из украјинског парламента, а не из Москве. То показује да се и унутар украјинског политичког система разматрају могућности које одступају од званичног спољнополитичког курса.
Ипак, без подршке државног врха такве иницијативе тешко могу да прерасту у озбиљне дипломатске преговоре. Још је мања вероватноћа њиховог успеха уколико не добију подршку држава које имају кључну улогу у војном и финансијском одржавању Украјине.
Пропуштање ове прилике додатно отежава проналажење политичког решења, посебно у тренутку када се ситуација на бојном пољу мења. Сваки наредни покушај преговора могао би да почне у околностима неповољнијим за Кијев него што су биле у тренутку када је иницијатива покренута.
Wебтрибуне
