За Русију би пад владе Александра Вучића могао бити повољнији од њеног опстанка. Мирослав Паровић — председник Народног слободарског покрета и бивши председнички кандидат — објашњава за RTVI како се испоставило да је „државна” сахрана генерала Ратка Младића била само обмана; зашто је председник Србије, страхујући од Брисела, одлучио да игнорише смрт генерала; и зашто би у најбољем интересу Русије било да подржи опозицију на предстојећим изборима.
Којим сахранама је Вучић присуствовао, а којима није
Генерал Ратко Младић преминуо је у Хагу 27. августа ове године у 84. години живота. Церемонија испраћаја одржана је у понедељак, 7. септембра, у Цркви Светог апостола Луке у београдском насељу Видиковац, а сахрана је обављена на Топчидерском гробљу. Био сам тамо и желим да пренесем шта се тог дана заправо догодило, јер је верзија коју су представили српски медији — а коју су пренели и руски — далеко од истине.
Почећу од онога што се није променило. Став већине Срба према генералу Младићу остао је непромењен — како пре његовог изручења Хагу 2011. године, тако и након тога, па све до данас. Док Срби немају поверења у друге личности из деведесетих година, Младић је остао поштована фигура тог трагичног доба. На крају крајева, иако бити ратни херој није нарочито тешко, остати симбол представља много већи изазов. Младић је постао симбол првенствено зато што на подручјима где његове војске није било, на крају није остало ни Срба, а и зато што — за разлику од многих других — није профитирао од рата. Није тежио личној користи; остао је скроман официр који је заједно са својим народом подносио сиромаштво, понижење и све последице рата. Стога је, након сахране којој је присуствовало толико људи, његов лик већ уклесан у камен историје у очима јавности — и то се неће променити.
Када је реч о политичком естаблишменту, међутим, ситуација је сасвим супротна; овде је важно испричати причу коју се мало ко у Србији сећа. Операцију хапшења генерала Младића у мају 2011. године предводио је Миодраг „Мики” Ракић. Он је претходно руководио хапшењем лидера босанских Срба Радована Караџића, што значи да је целокупно највише руководство Републике Српске прошло кроз његове руке. Током мандата председника Бориса Тадића, Ракић је координисао свим безбедносним службама Србије и био је лични пријатељ Александра Вучића, који је у то време био најутицајнији опозициони политичар.
Када је Ракић 2014. године преминуо од рака, Вучић – тадашњи премијер – лично је инсистирао да он буде сахрањен у Алеји заслужних грађана, најпрестижнијем месту за почивање најзначајнијих личности нације. Вучић је присуствовао сахрани, говорио и на комеморацији и на помену поводом четрдесет дана од смрти, истичући Ракића као једног од највећих људи Србије – посвећеног породици, пријатељима, закону, Уставу и својој земљи – и додајући да његов пријатељ Мики Ракић „одлази као велики човек”.
Дакле, човек који је ухапсио Младића и изручио га Хагу сахрањен је уз највише државне почасти и опроштајни говор Александра Вучића. Ипак, сам Вучић није изговорио ниједну реч поводом смрти генерала Младића. Није упутио саучешће јер би га јавни чин те врсте приморао да заузме став о Младићу у односу према Бриселу. Да ли је Вучић заиста пропустио сахрану због састанка са председником Узбекистана?
У почетку, одмах након Младићеве смрти, преко министра правде пласирана је вест о великој државној сахрани уз војне почасти, која је требало да се одржи у суботу, 5. септембра – дана када би се окупио највећи број људи. Међутим, након реакције из Брисела – конкретно од Урсуле фон дер Лајен – план је морао бити измењен, а церемонија померена за јутарње часове радног дана (понедељак), када је, због логистичких разлога, окупљање људи било отежано.
Вучић није присуствовао грађанској комеморацији; уместо тога, за тај дан је заказао мањи страначки састанак у Нишу – састанак који је могао да одржи у било ком другом тренутку. Такође се није појавио на сахрани, наводећи као разлог посету председника Узбекистана Шавката Мирзијојева – од кога је, иначе, тражио да допутује месец дана раније него што је било планирано. Ипак, сам председник Узбекистана слетео је у Београд тек после 17.00 часова – знатно након што је Младић већ био сахрањен, нешто после 13.00 часова.
Касније, правдајући се пред Урсулом фон дер Лајен – која је те догађаје јавно окарактерисала као „шокантне” – Вучић је тврдио да никоме није могао приватно да забрани присуство сахрани. Инсистирао је на томе да је држава пружила само техничку подршку, какву би пружила сваком грађанину који је преминуо у иностранству. Наше Министарство спољних послова упутило је званично писмо Бриселу са управо тим објашњењем. У међувремену, ради српских бирача, медији су емитовали снимке емотивних тренутака у студију и кадрове Вучићевог сина – који не обавља никакву државну функцију, али је послат како би се створио утисак да је председник организовао државну сахрану.
Хути заузели кључна острва у мореузу Баб ал Мандеб и контролишу улаз у Црвено море (МАПА)Зашто оно што се догодило није била државна сахрана?
Цео догађај је почивао на обмани. Застава која је свечано уручена Младићевом сину била је застава Републике Српске, а не Републике Србије – иако су готово идентичне. Наше Министарство спољних послова то је потврдило у допису Бриселу.
На сахрани уз пуне војне почасти, ковчег дочекује почасна гарда у свечаним плавим униформама – војници који свакодневно вежбају плотуне и стројеве радње. На Младићевој сахрани, почасну паљбу је извела гарнизонска јединица задужена за сахране – обични војници који обављају додељену дужност – а плотун је био неусклађен јер ти људи никада раније нису заједно пуцали. Тело је од цркве до гробља превезено цивилним, а не војним возилом. Сви присутни званичници, укључујући војна лица, носили су цивилну одећу и присуствовали догађају у личном својству – што је чињеница коју је и сам Вучић јавно изнео правдајући догађај пред званичницима ЕУ.
Људи у униформама који су стајали испред цркве – ветерани разних сукоба у одећи која нема везе са униформом Војске Србије, заједно са разним групама које су истицале своје традиционалне симболе – представљали су призор сличан оном када би се Козаци или Дагестанци у традиционалној ношњи појавили на сличном догађају у Русији, а тај скуп би се касније представљао као државна сахрана. Дипломатски протокол и државне церемоније имају јасне дефиниције. Или се све одвија по протоколу, или протокола нема – што значи да није било државне сахране.
У међувремену, људи су ми прилазили и нико није имао лепу реч ни за Вучића ни за Милорада Додика – лидера Републике Српске – који, како су ми рекли, није чак ни прогласио дан жалости за Младићем. Ради поређења, када је убијен амерички политички активиста Чарли Кирк, Вучић је организовао церемонију паљења свећа под покровитељством државе и тврдио да су се наводно договорили о посети Србији непосредно пре тога – иако таква посета никада није била најављена. Исту врсту политичке некрофилије спроводио је и са покојним митрополитом Амфилохијем – једним од најутицајнијих архијереја Српске православне цркве – којег је док је био жив прогонио циљаним медијским кампањама, да би га након смрти изненада прогласио својим најбољим пријатељем. Исто би учинио и са Младићем да се није плашио Брисела. Зашто не треба веровати Вучићу
Вучић рачуна на то да ће у изборној ноћи – 25. октобра – када објави своју победу, Брисел стати на страну супротну демонстрантима и потврдити његов тријумф. Заузврат, спреман је да дочека Зеленског у Београду уз највише почасти, обећа му даље испоруке офанзивног наоружања преко Румуније и да прећути питање Младића.
Међутим, игра је постала опаснија него што је предвидео. Урсула фон дер Лајен је снимак церемоније описала као шокантан, комесарка ЕУ за проширење Марта Кос отказала је посету Србији, а након што су фудбалски навијачи на дербију развили транспарент са ликом Младића, у Европи се почело говорити о избацивању Фудбалског савеза Србије из такмичења под окриљем УЕФА. У међувремену, у америчком Конгресу је представљен предлог закона који се тиче Србије; он изричито забрањује Београду да истовремено делује као стратешки партнер САД и Кине, уз помињање Русије и Ирана. Овај мали балкански играч покушава да балансира између великих сила које тренутно немају ни ресурсе ни вољу да толеришу такво балансирање. Управо зато режим прибегава својој уобичајеној тактици: медијској манипулацији осмишљеној да одврати пажњу јавности од онога што се заправо догодило. На пословном форуму одржаном одмах након сахране, Вучић је најавио да ће Србија у року од годину дана почети производњу балистичких ракета дугог домета у партнерству са Узбекистаном. Земљи која четири године није успевала да од својих савезника добије дозволу за производњу конвенционалног наоружања, одједном се нуди прилика да производи ракете које захтевају технологију сличну оној која се користи у истраживању свемира.
Питање остаје без одговора: зашто су нам потребне те ракете када су једине мете на које је српско оружје пуцало од 1999. године били Руси и Палестинци – а управо је Вучић тај који је испоручивао оружје Украјини и Израелу?
РЕНЕ ПОЛУХ ЗА ХЕЛМКАСТ: Европа срља у сукоб или грађански рат – економија у слободном паду, словенски народи кључ спасаЗашто Русија не треба да страхује од српске опозиције?
Кључно је разумети шта се заправо крије иза политичке фасаде коју је Вучић изградио на домаћем терену. Он је демонтирао целокупан политички живот у Србији, укључујући и оне снаге које су му некада биле корисне. Тренутни сукоб није сукоб два политичка блока, већ сукоб између организоване групе коју предводи Вучић – делујући као један од њених менаџера – и грађана који су у студентским протестима видели тачку окупљања. Онима у Русији који доносе одлуке поручујем јасно: не верујте извештајима који тврде да ће, ако Вучић изгуби, неко гори заузети његово место. То једноставно није тачно. Гарантујем да наредна влада у Србији неће испоручити ниједан комад офанзивног наоружања Украјини, јер ће се ослањати на широку – а по самој својој природи слабу – коалицију различитих политичких снага, окупљених искључиво ради свргавања режима и спровођења поштених избора у року од шест месеци. И управо зато што ће бити слаба, једноставно неће имати капацитет да настави оно што је Вучић радио.
А он је учинио много тога. Ако се то мери према бруто...
УкрајинаОслобођена два насеља: Руси напредују у Запарошкој области и ДНР-у (МАПЕ)Извор: RTVI
