Кад су оно у јуну хуманодни роботи Милутин и Драгутин заиграли „моравац“ са Александром Вучићем, што је била увертира за још један пропали напредњачки скуп крштен као „Србија једна породица“ ( било бо много тачније да је назван „Србија једне породице“), знао сам да се прави политички вашар.
Најлогичније је било да наставак буде у Шапцу чији вашар је овековечен у песми, па зашто не би био и у политици Вучићевог циркуског опсенарства. И тамо су га, на отварању кинеске фабрике хуманоидних робота, дочекали ти његови, сада већ, стари познаници, опет обучени у српску народну ношњу и са шајкачама на металним главуџама и поручили му да Србија иде напред. Такорећи срља.
Без непредвидивости
Као и Вучић, уосталом. Уместо да остане у кругу кинеске фабрике, међу роботима, дакле у сигурном окружењу, где је све предвидљиво и организовано, он се упутио у Ужице на склизак ерцовски терен. Истина и тамо су га дочекали напредноидни роботи, од крви и меса, скупљени с коца и конопца, које, за потребе до сада невиђене кампање, воза аутобусима по Србији и све би било у реду да се, неким чудом, ту нису затекли и оригинални и непрограмирани Ужичани који одбијају да се ухвате у његово коло.
И уместо - напред, поручили му - назад, претходно облепивши град са његовом силуетом изнад које је писало „непожељан“. Свеједно, Вучић је своју тачку одиграо, рачунајући да ће, кад избори дођу, ове непослушне и некооперативне Ужичане, заменити неким добрим и лојалним прекодринским „ужичанима“ или ће му их произвести кинески пријатељи у компанији Минтх.
Уводећи роботе у кампању Вучић је трасирао пут пожељног , такорећи идеалног, политичког инжењеринга у којем више ништа неће и не сме бити препуштено случају или спонтаности и где ће фактор непредвидивости бити сведен на најмању могућу меру, ако је могуће – анулиран.
Зато ово што ради са роботима, чија претходница је било фантазирање о летећим аутомобилима, није никаква кампања за наводну сајбер будућност земље у којој трећина главног града нема канализацију, велики број градова и села нема воду, а чучавци су још увек тоалетни заштитни знак бројних школа.
Генерална проба будућности у којој нико неће да мисли
То је, заправо, генерална проба политички подесиве будућности у којој више нико неће морати ништа да мисли – биће довољно само да буде адекватно програмиран. У њеном предворју одиграва се перверзна инверзија у којој оно што би требало да раде људи – демонстрирају роботи, док ће улогу те хардверско-софтверске скаламерије која функционише по задатој команди преузети људи. То јест, гласачи, јер је то једини облик људског живота који Вучића и његову камарилу занима.
Тако роботи играју коло, а, видесмо у суботу, и фудбал - додуше мало траљаво, вероватно како би голман Вучић могао да му одбрани пенал, страначки изногуди одобравајуће климају главом, синхронизовани новинари питају зацртана питања, телевизије емитују исти, унифицирани, програм сваки дан. Мења се само место, а статисти су исти – баждарени да истовремено могу бити и Ужичани и Прибојци и Ваљевци и Врањанци, сутра и Београђани.., зависно где је одређеног дана Усрећитељ одлучио да донесе бољу будућност, а однесе или уништи садашњост.
И када смо помислили да је политичка кампања у Србији већ достигла врхунац апсурда, власт је одлучила да нас разувери и да на том плану може јаче, брже и луђе. Стигли су роботи. Додуше, донекле и очекивано, јер шта би друго могло да представља савршену слику овдашњег политичког живота него машина која нема дилему, сумњу, питање и, што је најважније, нема могућност да каже: „Људи, ово нема никаквог смисла.“
Роботу кажеш: крени - он крене. Кажеш: стани - он стане. Кажеш играј – он игра. Кажеш: понови поруку, он је понови. Кажеш: насмеши се док се око тебе распада здрав разум, он се искези. Укратко, идеалан учесник политичке кампање.
У тандему са њима наступа Вучић, који је одавно схватио да је у савременој политици најважније оставити утисак да се нешто непрекидно догађа и новим утисцима затрпавати старе када се, не дај боже, помоли авет очекивања конкретног резултата и затражи испуњење просутих обећања.
Авиони, камиони, инвестиције, прибојски „мерцедес“ и београдски метро, гондола од Калемегдана до Ушћа, фабрике чипова, сваконедељне визите грађана, брза пруга до Ниша, дечја болница у Тиршовој до 2022, расветљавање убиства Оливера Ивановића, спремни за ЕУ 2019, споменик Ђинђићу, пола милиона кинеских туриста... ново обећање старог обећања и тако редом, само нек камере раде, нек се етар пуни, нек се све то слива у мозгове грађана до њихове потпуне слуђености.
Савршена политичка кореографија
Заводљива лаж је лепша од истине, телевизијска слика је важнија од стварности. Ако камера снима робота како изговара добродошлицу председнику, онда је то технолошки напредак. Ако роботи играју народно коло , онда је то спој традиције и будућности. Важно је да изгледа као да је стигла будућност.
А можда је будућност заиста стигла, само што није стигла онако И онаква какву смо очекивали. Није дошла да нас ослободи , него да нас додатно зароби. Није дошла да се у њој постављају питања и легитимно траже одговори, него да се у њој извршавају команде. Није дошла да грађани у њој мисле, него да слушају.
И ту роботи постају много више од технолошке атракције. Они бивају савршена политичка сценографија и прототип најзахвалнијих поданика и статиста кампање у којој ће сваки учесник функционисати по унапред инсталираном програму. Један говори: „Никад јаче, брже боље“.
Други трабуња о „историјском успеху“. Трећи папагајски понавља „Мир и стабилност.“ Ако је нешто и нестабилно, четврти ће објаснити да је то зато што непријатељи свих боја и профила раде против нас. Пети ће се захваљивати председнику. Шести ће аплаудирати. Седми ће викати „Ацо, Србине“.
Осми ће аплаудирати још гласније и посвећеније. И тако настаје савршена политичка кореографија у којој нема импровизације, нема непријатних и ненаручених питања, дакле нема ни проблема.
Примамљивост лажи
Чак и када негде заличи да неко размишља, постоји велика вероватноћа да је то само анимација несмотрено учитана у последњем ажурирању софтвера.
Зато је призор робота који играју заправо готово поетски. Они играју зато што су тако програмирани. Политички апарат игра зато што је тако организован. Публика игра по задатој представи. Телевизија све то преноси као аутентични догађај, иако он то није. А онда, јелте, сви заједно треба да закључимо да живимо у будућности.
Можда и живимо, али у каквој? Живимо у оној где прича о роботима није прича о технологији, него о политици која је остала без стварних људи. Изгубивши и последњу везу са њима, Вучић се у пласирању политичких порука - тог колоплета лажи, манипулација и фантазија - сада ослања на алгоритам како би, уз примамљивост коју свака лаж, нарочито она политичка, са собом носи, те поруке звучале и уверљиво.
Проблем је што ниједан алгоритам до сада није успео да од лажи и пропаганде направи истину. Он може да произведе буку за опсенити, али не може подршку. Може да пласира привид сагласности, али не и стварну сагласност. Када власт крене да се ослања на роботе, то није више демонстрација технолошког напретка и визионарства, то је признање политичке немоћи.
Проблем са народом је што се, упркос свим напорима и жељама, он не програмира него придобија. Вучић за то више нема ни начина ни убедљивих аргумената и свестан је да симулација подршке може бити мотивишућа ињекција кратког дејства, али је на терену политичке реалности ништавна. И зато он у свакодневним истраживањима више и не мери степен аутентичне подршке. Мери колико је живих и стварних људи остало да верује у његове представе.
Нова.рс
