Упркос законској обавези, државни органи у Србији често игноришу захтеве и грађана и других институција за слободним приступом информацијама од јавног значаја. То не само да оставља бројна питања без одговора, већ и додатно продубљује сумње у нетранспарентност великих државних пројеката. Један од тих пројеката је Београд на води, један од омиљених пројеката актуелне власти, у вези са којим бројна питања годинама остају без одговора.
Иако Закон о слободном приступу информацијама од јавног значаја омогућава грађанима Србије да добију информације или увид у документацију од јавног значаја, у пракси, ствари често не функционишу онако како пише у закону.
Ни грађани, па чак ни саме државне институције, често не успевају да на овај начин дођу до тражених података. То су неки од закључака последњег извештаја Савета за спречавање корупције, о нетранспарентности рада домаћих институција.
Једна од институција која одбија да достави податке тражене по основу Закона јесте Град Београд. Конкретно, Град Београд Савету није желео да достави информације у вези са дуговањем предузећа Београд на води према Граду од око 100 милиона евра, који је утврдила Државна ревизорска институција, пише Нова економија.
Буди сумњу на корупцију
Овакво прикривање информација код Савета, како кажу, буди сумњу на корупцију и злоупотребе. Ту сумњу Савет је изразио још 2019. године, у Извештају о нетранспарентности уговарања, у којем је истакнуто шта све јавност не зна о пројекту Београд на води, а требало би да зна.
Таквих ствари је много. Како кажу из Савета, не само да јавност не зна због чега је овај пројекат проглашен пројектом од националног значаја, већ ни у ком поступку је изабран страни, арапски партнер. Јавности је доступан само Уговор о заједничком улагању, али ни он не даје одговоре на сва питања. Наиме, кажу из Савета, то није уговор о грађењу, нити заједничкој изградњи, а ни о заједничком улагању.
“Када се закључи један уговор о заједничком улагању у изградњу објеката и инфраструктуре, он пре свега мора имати основне елементе уговора о грађењу, а то је да регулише посао у који се заједнички улаже, шта се гради, која је цена тог посла, ко шта улаже и у ком периоду ће бити завршен сваки објекат појединачно, као и планирана инфраструктура и јавне површине. Овај уговор нема те елементе, а пре свега ко је инвеститор који плаћа цену радова и остале трошкове градње, као ни који су извођачи радова”, појашњавају из Савета.
Из Савета даље наводе да у уговору није наведено која је функција државе Србије у уговору, али су зато њене обавезе наведене нејасно, и притом нису вредносно исказане.
Друга страна у уговору је стратешки партнер, фирма Белграде Wатерфронт Цапитал Инвестмент ЛЛЦ из Абу Дабија, чији је законски заступник Мохамед Алабар. Поред тога што није познато по којим критеријумима је ова фирма одабрана, не зна се ни колико је досад уложила у пројекат.
Наредна фирма из уговора је “Београд на води”, која је, како кажу из Савета, означена као “Друштво”, али није јасно која је тачно функција ове фирме. На тај начин се, кажу из Савета, маскира њена улога.
Коначно, четврта фирма у уговору је Ал Маабар Интернатионал Инвестмент ЛЛЦ, такође из Абу Дабија, коју заступа Мохамед Алабар и та фирма је означена као “гарант”. Дакле, фирма која је гарант има истог заступника као и фирма која је стратешки партнер.
Интерес државе или коруптивни посао?
“На основу наведеног, из овог Уговора може једино да се закључи да се не ради о заједничкој градњи нити заједничком улагању у објекте Београда на води, него да се ради о заједничком уређењу односа власништва Републике Србије и страног стратешког партнера и то 68 одсто приватни капитал и 32 одсто капитал Републике Србије. Тај однос власништва је утврђен на потпуно нетранспарентан начин, због чега постоји озбиљна сумња да се ту не ради о националном интересу државе, већ потенцијално веома коруптивном послу”, закључују из Савета.
Још једна непознаница на коју указује Савет јесте како се у улози инвеститора нашла компанија Београд на води, а не Еагле Хиллс Пропертиес, преко које је стратешки партнер требало да пласира уговорена средства у износу од 300 милиона евра.
Савет указује и на “веома очиту” диспропорцију обавеза уговорних страна. Наиме, Србија се обавезала на прилагођавање правног система пројекту, давање земљишта у закуп без накнаде а потом и у својину без накнаде, физичко рашчишћавање површине обухваћене пројектом и санацију животне средине и убојитих експлозивних направа заосталих из прошлости. Потом, обавезали смо се и на експропријацију, да ћемо искључиво на сопствени рачун обезбедити изградњу комуналне инфраструктуре и пружања комуналних услуга, укључујући и сва спољна саобраћајна решења, везе са линијама подземне железнице и трамваја.
С друге стране, стратешки партнер се обавезао да ће обезбедити додатни капитал од 150 милиона евра и још толико позајмице. Да ли је и када стратешки партнер ова средства обезбедио, под којим условима, од којих кредитора и у којим појединачним износима, Савету није познато, јер ове информације нису доступне јавности.
Фирма Београд на води обавезала се да ће сносити трошкове уређивања јавних површина у својини Града Београда које су обухваћене пројектом, трошкове израде студије нултог стања у којој су процењени трошкови санације животне средине и динамички план, као и на то да инвеститор има ексклузивно право да за потребе пројекта пружа услуге пројектовања, изградње и управљања, продаје и маркетинга, односа са купцима, услуге информационих технологија, те друге повезане услуге. У пракси се, међутим, показало да те услуге врши Еагле Хиллс и фактурише их компанији Београд на води.
Једини документ где се јасно одређује ко је инвеститор у пројекту изградње луксузног насеља је Одлука о уређивању земљишта и начину и поступку обрачуна и плаћања доприноса за уређивање грађевинског земљишта у оквиру пројекта Београд на води. Интересантно је да се у поменутој одлуци Еагле Хиллс Пропертиес, који је у медијима представљен као инвеститор, ни не помиње, односно нема никакве обавезе. Као инвеститор се, наиме, спомиње фирма Београд на води, у којој, иначе, Република Србија има 32 одсто власничког удела.
Институције заједно ћуте
Савет за спречавање корупције је још 2019. године тражио од Града Београда уговор између Града и Републике Србије о међусобном регулисању обавеза које се односе на трошкове уређења грађевинског земљишта на локацији обухваћеној планским документом, али одговор никада није достављен. Чак ни након жалбе Поверенику за информације од јавног значаја, који је донео решење којим обавезује Град да достави информације, одговора није било.
Савет је и од Дирекције за грађевинско земљиште и изградњу Града Београда тражио податке који се односе на трошкове уређивања (припремање и опремање) грађевинског земљишта, трошкове физичког рашчишћавања површина обухваћених пројектом, трошкове санације животне средине и убојитих експлозивних направа заосталих из прошлости и трошкове експропријације.
Такође, од Министарства за заштиту животне средине затражили су податке о њиховим активностима у вези са санацијом животне средине у оквиру пројекта Београд на води. Министарство је обавестило Савет да не поседује тражену документацију.
Ни шест година касније, Савет није у бољој позицији.
Нова.рс
