Посетом председника Украјине Београду Србија је можда добила одређени кредит у Бриселу, али не толики да би аутоматски осигурао да се одблокирају преговори о придруживању Европској унији, истичу саговорници Нова.рс. Александар Вучић је у овом тренутку вероватно више добио на Западу него што је изгубио у Русији, али је питање да ли ће и у шта тај плус моћи да претвори, оцењује Бојана Селаковић, док Срећко Ђукић указује да је реакција дела јавности на долазак првог човека Украјине показала да су, на жалост, били у праву они који су упозоравали да напредњачки режим већ годинама претвара земљу у руску губернију.
Од ‘шамара’ Русији до наставка политике седења на више столица, били су први коментари једнодневне посете председника Украјине Володимира Зеленског Београду и сусрета са државним врхом Србије. Док су медији на Западу истицали важност те посете због чињенице да се Србија сматра проруском земљом и на мети је критика ЕУ због неувођења санкција Русији, у Москви се анализира да ли је у питању губитак савезника на Балкану.
Јавност у Србији делом је збуњена порукама које је државни врх слао током посете Зеленског, а кључно питање је да ли је и шта председник државе овом дипоматском активношћу добио. Може ли овај потез Александру Вучићу да помогне да откочи преговоре Србије са Европском унијом, као и доток новца из европских фондова, што би му било значајан аргумент у предстојећој предизборној кампањи? Са друге стране, да ли је и колико политичких поена овим потезоом изгубио у Кремљу, на чију је подршку често волео да се позива?
Да ли је долазак Зеленског довољан за Кластер 3?
Бојана Селаковић, координаторка Националног конвента о Европској унији, оцењује за Нова.рс да је Александар Вучић овом посетом свакако добио одређени геополитички кредит и додатни простор да Србију представи као партнера који, упркос односима са Москвом, може да буде конструктиван када је реч о Украјини и европској безбедности.
Међутим, када је реч о отварању Кластера 3 у преговорима Србије и Европске уније, који Београд дуго ишчекује, подсећа да одлуку о томе, не доноси ни Европска комисија нити једна појединачна држава, већ 27 држава консензусом.
“Ова посета може да поправи политичку атмосферу око Србије, може да буде додатни аргумент оним државама које сматрају да Кластер 3 треба отворити и можда може да утиче на процену појединих држава чланица које су се томе противиле због претераних веза између Србије у Русије. Али колико ће тај фактор имати тежину у односу на све остале, у овом тренутку је тешко рећи. У том смислу је занимљиво да је и сам Вучић јуче рекао да се „за нас ништа неће променити“. Са тим се у основи слажем”, наглашава координаторка Националног конвента о Европској унији.
Наводи да је управо Украјина добар пример колико је европски процес сложен и колико геополитика, чак и у њеном случају, није довољна да уклони потребу за консензусом.
“Политички капитал, али питање у шта ће га претворити…”
Украјина, како појашњава, поново има проблем са Мађарском око даљег напредовања у приступним преговорима.
“Ако ни земља чији је геополитички значај за Европску унију данас неспоран, није ослобођена могућности да једна држава чланица заустави наредни корак, онда би било још мање оправдано претпоставити да један важан спољнополитички потез Србије аутоматски решава питање Кластера 3”, истиче саговорница Нова.рс.
Оцењује да је Вучић овом посетом пре побољшао своју преговарачку позицију, него што је нешто конкретно већ добио у процесу европских интеграција.
“Да ли ће и колико тај политички капитал бити конвертован у нешто друго, зависиће од процене свих држава чланица и од много шире слике Србије”, наглашава.
То је уједно разлог због кога Бојана Селаковић не очекује ни да ће Брисел сада „зажмурити“ на унутрашње проблеме Србије.
“Европска политика према Србији никада није потпуно одвојена од геополитике, али није ни сведена само на њу. Различите државе чланице придају различиту тежину односу према Русији, Украјини, владавини права, демократским стандардима, регионалним односима и сопственим билатералним питањима”, подвлачи наша саговорница.
“Вучић ипак није себи затворио врата у Москви”
Ни када су у питању односи Београда и Москве Бојана Селаковић не би прецењивала непосредне последице.
“За Русију је овакав сусрет свакако неповољан политички сигнал, посебно ако га прати неки конкретнији облик помоћи Украјини. Али Србија није увела санкције Русији, није прекинула политичке и економске везе са Москвом и Вучић није направио потез којим би затворио простор за наставак односа са Русијом”, сматра.
Зато, како додаје, за сада може да се говори о смањењу поверења и сужавању простора за досадашње балансирање него о неком драматичном раскиду са Москвом.
“У најкраћем, биланс би могао да гласи: Вучић је у овом тренутку вероватно више добио на Западу него што је изгубио у Русији. Али, колико тај плус заиста вреди, знаћемо тек када видимо да ли и у шта може да се конвертује”, закључује Бојана Селаковић.
Дипломата Срећко Ђукић сагласан је да посета Володимира Зеленског Србији ни у чему не може бити улазница за отварање кластера и куповину наклоности Брисела за унутрашње проблеме.
Ђукић, међутим, указује на један други сегмент овог догађаја.
“Србија је делом ипак руска губернија”
“Посетом Зеленског Вучић је изазвао русофилску ерупцију којој се ни он није надао и није веровао до које је мере упрегнут у руске стеге и интересе. Десило се управо оно на шта су многи указивали да је од Србије направио руску губернију и одгајио невероватну руску снагу у земљи, која је и њему самом претња”, оцењује Ђукић за Нова.рс.
То се, према његовим речима, могло и очекивати у земљи у којој је Вучићев претходник Томислав Николиц “јасно и гласно рекао као председник Србије да он воли Русију више од Србије”.
“Да ли је то ико слично изјавио у историји државе? Да се разумемо, Вучић то није гласно рекао, али је практично учинио више него што је Николић рекао и показао да је њему Русија важнија него Србија! Због његове проруске политике Србија трпи штете у односима са остатком света, енергетски је држава уцењена и руски је талац”, истиче Ђукић.
Додаје да толики проруски сентимент може да негује само “неко ко не познаје српско-руске односе од 1804. године до данас и неко ко држи до митоманије, а не до реалне политике, као на пример Москва”.
“Москва и русофили су посету дочекали на нож што потврђује све сто сам напред рекао - Србија руска губернија, Москва се у Србији пита”, закључује Ђукић.
Нова.рс
