Мигрантска криза у Европи кулминирала је 2015. када је више од милион људи махом из Сирије, Ирака и Авганистана ушло углавном илегално на територију Европске уније. Узроке за ову, историјски масовну миграцију на запад, изазвали су рат у Сирији, нестабилност у северној Африци, као и на Блиском истоку. Мигранти су најчешће користили источну медитеранску и балканску руту, примарно преко Турске и Грчке, затим преко Бугарске, Северне Македоније и Србије ка Немачкој и Скандинавији.

Тадашња немачка канцеларка Ангела Меркел отворила је границе и примила стотине хиљада избеглица, што је изазвало и похвале и критике. Грчка и Италија постале су прве тачке уласка. Њихови кампови су брзо постали преоптерећени, а услови у њима изузетно лоши. Европска унија је покушала да одговори споразумом са Турском 2016, на основу којег је Анкара пристала да задржи мигранте у замену за финансијску помоћ.

Криза је изазвала велике политичке поделе унутар ЕУ јер су западне земље тражиле солидарну расподелу миграната, док су источне одбијале квоте. Појава великог броја миграната довела је до јачања десних и популистичких партија широм Европе. Хуманитарне организације упозоравале су на кршење људских права и нехумане услове у камповима.

Мигрантска криза је оставила дуготрајне последице по ЕУ која је у међувремену поштрила процедуре за добијање азила, увела брже депортације и почела да разматра „центре за повратак“ ван своје територије. То је довело до закона који је ступио на снагу ове године и предвиђа убразану депортацију илегалних миграната и оних чији захтеви за азилом нису позитивно решени.

Србија као тампон зона

Србија је 2015. била једна од транзитних држава – тампон зона између Северне Македоније, Грчке, Бугарске, Мађарске и Хрватске, превасходно четири земље Европске уније које су биле практично прва линија одбране Европске уније за талас миграната.

Грчка и Бугарска су примиле највећи удар миграната и ‘омогућавале’ даљи излазак, односно транзит даље на запад за све који су успели да пређу границу, док су Хрватска и Мађраска готово херметички затворили границе за илегалну миграцију дуж границе са Србијом.

Мађарска је предузела најдрастичније мере постављањем физичке ограде да би спечила улазак илегалних миграната. Она се протеже дуж целе јужне границе Мађарске према Србији, од граничног прелаза Хоргош–Реске (Рöсзке) до Бачког Брега у дужини од 147 километара. Висина ограде је око четири метра, са бодљикавом жицом и сензорима покрета, а касније је додата и друга линија ограде (2017), чиме је систем постао двоструки, са патролним путем између.

Хрватска је, уз постављање ограде на најугроженијим местима, појачала присуство граничне полиције уз асистенцију војске дуж целе границе са Србијом, а све у циљу спречавања проласка миграната и уласка у државу, самим тим и на територију Европске уније.

У исто време, Србија се од таласа миграната бранила појачаном контролом на граничним прелазима, као и на местима која то званично нису, али јесу постала руте за прелазак на јужним и југоисточним границама (према Македонији и Бугарској), уз мобилне патроле и термовизијске камере. Отворени су кампови за прихват миграната у Прешеву, Бујановцу, Шиду, Суботици и другим местима. Ту су мигранти регистровани и привремено задржавани.

Поштрене су казне за кријумчарење људи и илегални прелазак границе, одржавани су редовни састанци са суседним државама (Мађарска, Хрватска, Бугарска, Северна Македонија) ради усклађивања мера, појачан је надзор саобраћаја возова и аутобуса, генерално путева који воде ка граници са ЕУ, како би се смањио неконтролисан пролазак.

Све ове мере биле су део шире „балканске стратегије“ ЕУ, којом се мигранти задржавају што јужније од њених граница.

Споразум о реадмисији из 2007. године

Једна од одлука Србије која је наново изазвала контроверзе тиче се Споразума о реадмисији миграната из Србије са Европском унијом који се односио првенствено на држављане Србије, али и на лица из тзв. трећих земаља. Он је потписан већ далеке 2007, а ступио је на снагу 2008. Тада вероватно нико није слутио да ће се десити мигрантска криза ових размера само седам-осам година касније.

Споразум о реадмисији између ЕУ и Србије из 2007. имао је директан утицај на мигрантску кризу 2015. и на одлуке које је Србија доносила. Оне се превасходно тичу правних обавеза према којима је Србија била дужна да прихвати назад мигранте који су ушли у ЕУ преко њене територије или су били регистровани у Србији. То је значило да је током кризе 2015. велики број људи могао бити враћен у Србију.

Притисак на капацитете је проузроковао да прихватни центри у Прешеву, Шиду и другим местима буду препуњени јер је Србија морала да обезбеди смештај за све враћене мигранте. Ово је произашло из административне одлуке на основу које је држава увела систем регистрације и евиденције миграната како би испунила обавезе из споразума и имала контролу над њиховим кретањем.

Према подацима Комесаријата за избеглице Републике Србије из 2023. број миграната у центрима је износи око 5.600. Током врхунца мигрантске кризе, капацитети у Србији су били вишеструко премашени што је доводило до тензија између миграната, нарочито у Прешеву, Шиду и Суботици. Сукоби су се јављали између група из Сирије, Авганистана, Пакистана и Марока, често због културолошких разлика или расподеле ресурса.

Како се све ово рефлектује на Србију данас, јуна 2026?

Током кризе 2015. велики број миграната је прошао кроз Србију и био регистрован, сходно преузетим обавезама из споразума од 2007. године. Нови закон ЕУ из текуће године омогућава да се ти људи брже депортују назад, између осталог и у Србију, у случају да им је одбијен азил. То ставља Србију у позицију да мора да их прихвати поново, иако они нису пореклом из Србије, већ су само евидентирани током транзита.

Европска унија је законом увела убрзане поступке депортације неуспешних азиланата. Ако се утврди да је мигрант био регистрован у Србији, ЕУ сада има бржи механизам да га ту и врати. Административне одлуке о регистрацији из 2015. сада постају кључне јер сваки мигрант евидентиран у Србији може бити враћен. Србија је, сходно томе, обавезна да их прихвати јер то произлази из споразума из 2007. године. Нови закон ЕУ из 2026. само убрзава и поштрава тај процес, чиме се повећава притисак на Србију.

Србија се и даље налази у позицији „тампон зоне“ јер формално није потписала нови споразум о „центрима за повратак“ које разматра ЕУ, али ће се практично суочити са последицама убрзаних депортација и преузетих обавеза.

Дакле, потенцијална формулација да „сви мигранти који су регистровани у Србији потичу из Србије“ није тачна у правном смислу. Оно што одговара истини јесте да су они пореклом из трећих земаља, али су због регистрације у Србији током мигрантске кризе везани за њу кроз механизам реадмисије.

Вулинов предлог и мигранти

Александар Вулин, српски политичар и правник, познат по дугој каријери у државним институцијама и блиским везама са Москвом, министар рада, одбране, унутрашњих послова, директор БИА, директор Канцеларије за Косово и Метохију, а од 2024. до 2025. и потпредседник Владе Србије, предлаже крајем маја 2026. године Закон о држављанству Републике Србије, којим се уводи додатни основ за стицање држављанства – припадност српском народу. То значи да би страни држављани могли добити српско држављанство ако се изјасне као Срби и то докажу јавном исправом или подацима из службених евиденција.

Усвајањем овог закона држављанство могу добити исељеници и њихови потомци (ако су пунолетни и пословно способни), затим припадници српског народа рођени у другим републикама бивше СФРЈ, као и њихови потомци, без обзира на држављанство или пребивалиште.

Неопходни докази о припадности су јавне исправе (изводи из матичних књига, уверења, потврде), као и подаци из службених евиденција других држава, из којих несумњиво произлази да се особа изјаснила као припадник српског народа.

Оно што највише брине је аутоматско бирачко право: стицањем држављанства, особа би одмах добила и право гласа у Србији, јер закон не предвиђа посебан рок за стицање тог права.

Логично се намеће питање – да ли лица која ће се вратити у Републику Србију по основу Споразума о реадмисији могу своју евиденцију да користе као доказ о припадности српском народу и тиме постану држављани Србије?

Мигрант у транзиту ка ЕУ који је регистрован у Србији током кризе не може користити ту регистрацију као доказ да је Србин. Да би се позвао на потенцијално усвојен Вулинов закон, морао би да поднесе доказе о српском пореклу или претходном изјашњавању као Србин у матичним евиденцијама. Само накнадно изјашњавање без доказа није довољно.

Не треба да постоји бојазан да ће странци који ће евентално бити депортовани у Србију аутоматски постати и њени грађани са правом гласа, али ни они који се тренутно налазе у Србији.

Бивша браћа, а будући гласачи?

Предлог Александра Вулина о изменама Закона о држављанству посебно се рефлектује на грађане бивше СФРЈ јер уводи нови основ за стицање држављанства – припадност српском народу.

Конкретније, припадници српског народа рођени у другим републикама СФРЈ (нпр. Босна и Херцеговина, Хрватска, Црна Гора, Северна Македонија, Словенија) могли би да добију држављанство Србије без обзира на садашње држављанство или пребивалиште. Потомци тих лица такође би имали право на држављанство, чак и ако никада нису живели у Србији.

Од доказа би морали да покажу јавне исправе или податке из матичних књига и евиденција других држава, из којих се види да су се они или њихови преци изјашњавали као Срби. Велики број људи из региона могао би тако да добије држављанство Србије, што би аутоматски значило и право гласа у Србији.

То, даље, имплицира ширење бирачког тела и потенцијално укључивање стотина хиљада људи из региона у српски политички систем. Може доћи и до тензија са суседним државама које би ово могле видети као мешање у њихове унутрашње послове. Овакав закон јача идеју да Србија има обавезу према свим припадницима српског народа, без обзира где живе.

Вулинов закон би, дакле, омогућио да грађани бивше СФРЈ који се изјасне као Срби или су потомци оних који су се изјаснили као Срби, добију држављанство Србије. То је значајна промена у односу на досадашњи закон, јер проширује круг потенцијалних држављана ван граница Србије.

Ово важно питање тиче се изборног система Србије и потенцијалних притисака са две стране. Вулинов предлог закона омогућава да се сви који се изјасне као Срби, а рођени су у републикама бивше СФРЈ (или њихови потомци), укључе у бирачко тело Србије. То значи да би се бирачко тело могло проширити за стотине хиљада људи ван Србије, што отвара простор за политичке манипулације и „увоз гласача“. То је, истовремено, опасност јер отвара могућност политичке инструментализације етничког идентитета ради ширења бирачке базе.

Србија тренутно има око 6,5 милиона бирача. Додавање потенцијалних 1–2 милиона нових бирача из региона значило би повећање од 15–25% бирачког тела. То би могло драматично променити политичку динамику, јер би нови гласачи долазили изван територије Србије, али би имали право гласа на изборима.

Што се тиче броја миграната који су евидентирани у транзиту кроз Србију на путу ка ЕУ од 2015, њихов број се процењује на око 600.000.

Дакле, потенцијална опасност по изборни систем и регуларност наредних избора не долази из Европске уније нити од мигранта. Њихова реадмсија може изазвати хуманитарни и безбедносни притисак на капацитете Србије, али не и директно на изборни систем. Потенцијални удар на изорни систем може да стигне само – из комшилука.

ПравдаСрбијаНАПРЕДЊАЧКИ ПАТРИОТИЗАМ: На кући "Србија побеђује", а кућа пуна миграната (ВИДЕО)

Извор: Радио КиМ