Могућност директног сукоба Русије и НАТО-а не зависи само од одлуке да нека западна држава формално уђе у рат. Много опаснији пут ка ескалацији могао би да настане постепено, уколико губици и недостатак људства приморају Украјину да се све више ослања на стране борце, а затим и на регуларне европске јединице.
Такав сценарио изнео је бивши амерички обавештајац и инспектор УН за наоружање Скот Ритер у видео-разговору о наставку рата, могућности даље ескалације и односу Русије и НАТО-а.
Ритер наглашава да, по његовој процени, Москва и западне земље не желе непосредан међусобни рат. Ипак, сматра да то није довољно да би се опасност искључила, јер начин на који се сукоб развија може да произведе ситуацију у којој ће политичке одлуке постајати све ризичније.
Посебно упозорење односи се на исцрпљивање украјинских људских ресурса. Како расположиво украјинско људство буде опадало, тврди Ритер, повећаваће се потреба да недостатак буде надокнађен људима из других земаља.
Он тврди да страни борци већ имају значајно присуство на украјинској страни. Као пример наводи Пољаке, позивајући се на руска сведочења са фронта према којима су на појединим секторима пресретане радио-комуникације вођене на пољском језику.
Ритер иде даље и говори о читавим пољским јединицама, као и о групама јужноамеричких плаћеника које се, према његовим тврдњама, налазе под западним руководством.
Кључни проблем могао би да настане ако такав начин надокнађивања људства више не буде довољан.
Ритер сматра да би тада могло да се појави искушење да нека европска држава пошаље сопствену војну јединицу. Као могуће примере помиње британске или француске снаге.
Таква одлука би променила природу ризика. Док садашњи сукоб описује као посреднички рат Запада против Русије преко Украјине, улазак регуларних јединица неке чланице НАТО-а на украјинско ратиште отворио би питање шта се догађа ако те јединице претрпе велике губитке у борби са руском војском.
Управо тај тренутак Ритер види као једну од могућих тачака преласка из посредничког у много непосреднији сукоб.
У разговору је могућност ескалације повезана и са западним наоружањем, укључујући питање потенцијалног слања ракета Томахавк Украјини. Ритер сматра да свако даље повећавање способности Украјине да напада циљеве повезане са Русијом повећава потребу да се озбиљно разматра реакција Москве и могућност ширења сукоба.
Његова анализа истовремено полази од изразито негативне процене тренутног положаја украјинске војске. Иако наглашава да су украјински војници показали велику борбеност и упорност, сматра да је начин на који је рат организован дугорочно неповољан за њих.
Као један од примера наводи контраофанзиву из лета 2023. године. Ритер тврди да је операција била припремана према западном моделу ратовања и да су украјинске јединице затим упућене у фронталне нападе на унапред припремљене руске одбрамбене положаје.
Он због тога оштро критикује западни приступ рату, тврдећи да је од Украјине тражено да примењује оперативне концепте који нису одговарали односу снага и условима на фронту.
Још драматичнију тврдњу износи када говори о украјинској операцији у Курској области. Ритер наводи број од 76.000 изгубљених украјинских војника и оцењује да је операција имала политичку, а не одрживу војну сврху.
Истовремено одбацује представу да руска страна потцењује украјинске војнике. Напротив, тврди да међу руским војницима постоји респект према њиховој борбености и спремности да наставе отпор и у веома тешким условима.
Проблем, према његовом виђењу, није недостатак храбрости украјинских јединица, већ однос ресурса и систем којим Русија води рат исцрпљивања. Ритер сматра да Москва располаже методом ратовања која јој омогућава да противничке јединице излаже континуираним губицима, док Украјина све теже надокнађује људство.
Ако се такав тренд настави, централно питање више неће бити само колико оружја Европа може да пошаље Кијеву. Много важније постаће питање ко ће тим оружјем управљати и ко ће бити послат на фронт.
Управо ту се налази најопаснији део Ритерове прогнозе. Недостатак украјинског људства могао би постепено да повећава учешће странаца све док нека европска влада не одлучи да пређе границу између помоћи Украјини и непосредног војног ангажовања.
Такав корак, према његовој процени, не би аутоматски морао да изазове велики НАТО-руски рат, али би створио околности у којима би једна погрешна одлука, велики губици европских војника или нова ескалација могли да покрену догађаје које би касније било много теже контролисати.
Webtribune
