Израел и Турска приближавају се све опаснијој линији сукоба на Блиском истоку, а иза заоштравања политичке реторике и војних потеза налази се много дубља борба за енергетске ресурсе, транзитне правце и будућу расподелу прихода у источном Медитерану.
Михаил Хазин је у коментару актуелних догађаја оценио да се регион креће према новом великом рату и да се тај процес најјасније види у погоршанју односа Израела и Турске.
Бенјамин Нетањаху и Реџеп Тајип Ердоган током претходне недеље више пута су веома оштро говорили један о другом, док је политичку конфронтацију почела да прати и растућа војна напетост.
Посебно важан догађај није само нови израелски удар на Газу, већ напад на ваздухопловну базу на подручју Сирије код Алепа, на коју је, како је наведено у коментару, требало да буду пребачене турске снаге.
Такав потез тумачи се као непосредна израелска порука Анкари да присуство турских снага у подручју које Израел сматра својим безбедносним окружењем неће бити толерисано.
Тиме се мења карактер конфронтације. Више није реч само о оштрој реторици два регионална лидера или различитим интересима њихових држава у Сирији. Појављује се могућност да потези једне стране непосредно утичу на војно распоређивање друге.
Иза тога се налази економски сукоб који би могао бити још важнији од тренутних политичких несугласица.
И Израелу и Турској потребни су спољна тржишта и велики извори прихода, док источни Медитеран располаже ресурсима способним да дугорочно утичу на економски положај држава региона.
Посебно место заузима природни гас са медитеранског шелфа и налазиште Левијатан. Контрола производње, транспорта и тржишта тог енергента није само комерцијално питање, већ постаје део регионалне расподеле моћи.
Други потенцијално велики интерес представља транзит блискоисточне нафте преко Сирије и евентуално Јордана према обали Средоземног мора.
Доласком енергената до медитеранске обале проблем се, међутим, не завршава. Транспорт даље води преко Средоземља и простора око Кипра, чиме се непосредно отвара питање турских интереса.
Анкара ће, према овој процени, покушати да обезбеди сопствени део прихода и утицаја над енергетским транзитом. За Турску би прихватање система из којег је практично искључена значило губитак економског и геополитичког положаја на простору који сматра виталним.
Израел, са друге стране, нема интерес да дозволи расподелу која би Турској омогућила контролу или значајан утицај над правцима од којих могу зависити израелски енергетски приходи.
Тако настаје сукоб у којем компромис постаје све тежи. Оно што на површини изгледа као спор око Сирије или политички обрачун Нетањахуа и Ердогана заправо се повезује са много већим питањем – ко ће контролисати економску архитектуру источног Медитерана.
Хазин због тога долази до изразито песимистичне прогнозе: Чак и ако ниједна страна сама по себи не жели рат, сматра да супротстављени интереси гурају Израел и Турску према сукобу који постаје неизбежан.
То је прогноза, а не утврђен будући исход, али војни потези у Сирији дају јој знатно озбиљнији контекст. Ако израелски напади буду директно повезани са спречавањем турског војног распоређивања, простор између политичке конфронтације и непосредног судара две регионалне силе постаје све ужи.
Улог притом није само Сирија. У позадини су Левијатан, енергетски путеви, Кипар, приступ Средоземљу и расподела будућих прихода од гаса и транзита нафте. Управо због тога садашње заоштравање може представљати почетак много шире борбе за контролу једног од стратешки најважнијих простора Блиског истока.
СветИшченко: Договор је још могућ, али услови неће остати истиИзвор: webtribune.rs
