Енергетски односи Русије и Европске уније поново су доспели у средиште пажње, у тренутку када европска индустрија и даље осећа последице вишегодишњих поремећаја на тржишту енергената, а приближавају се нови рокови за забрану увоза руског гаса.

Москва је спремна да разговара о поновним испорукама природног гаса европским земљама, али под условима који се знатно разликују од оних који су важили пре почетка украјинског сукоба. Русија више не рачуна искључиво на европско тржиште, пошто је део извоза у међувремену преусмерила другим купцима.

Портпарол руског председника Дмитриј Песков изјавио је за РИА Новости да могућност обнављања енергетских односа постоји уколико европске државе покажу интересовање, а руски произвођачи буду располагали слободним количинама гаса.

„Након што су Европљани почели да смањују куповину нашег гаса, ми смо повећали продају гаса на алтернативним тржиштима. Уколико буде заинтересованих на Западу и уколико буде расположивих количина гаса које можемо да продамо, онда можемо да разговарамо о томе да се нешто размотри“, изјавио је Песков.

Он је посебно нагласио да расположиве количине нису увек доступне, јер руски произвођачи већ имају обавезе према другим купцима. Тиме је указао да евентуални повратак европских држава руском гасу не би аутоматски значио и обнављање ранијег обима испорука.

Према његовим речима, Москва је заинтересована за сва тржишта на којима може остварити економску корист. Руска енергетска политика, како је објаснио, полази од комерцијалне исплативости, без обзира на то да ли се купци налазе у Европи или другим деловима света.

Овакав став долази у време када Европска унија наставља политику постепеног прекида енергетских веза са Русијом, упркос озбиљним економским последицама које је европска привреда претрпела током енергетске кризе започете 2022. године.

Размере тих последица показују подаци Европске комисије. Рачун Европске уније за увоз енергената достигао је 604 милијарде евра у 2022. години, док је 2024. смањен на 427 милијарди евра. Иако је дошло до значајног пада трошкова, европска привреда наставила је да издваја огромна средства за енергију, а цене се нису вратиле на ниво пре кризе.

Европска комисија упозорила је и да су малопродајне цене природног гаса за домаћинства током 2023. биле готово двоструко више него пре енергетског поремећаја. Индустријски потрошачи суочили су се са још озбиљнијим проблемом, пошто су цене гаса и електричне енергије у Европи остале два до четири пута више него код главних трговинских конкурената Европске уније.

Таква разлика директно утиче на конкурентност европских компанија. Фабрике које троше велике количине енергије, нарочито у хемијској, металуршкој и другим енергетски интензивним индустријама, суочавају се са вишим производним трошковима него њихови конкуренти у Сједињеним Америчким Државама.

Посебно тежак ударац претрпела је Немачка, највећа европска економија и земља која се годинама у знатној мери ослањала на руски гас. Према подацима немачког Савезног завода за статистику, производња у енергетски интензивним индустријским гранама смањена је за 15,2 одсто између фебруара 2022. и марта 2026. године.

У истом периоду укупна индустријска производња у Немачкој опала је за 9,5 одсто, што показује да су сектори са великом потрошњом енергије били нарочито погођени. Високе цене енергената представљале су један од важних узрока тог пада, уз друге структурне и тржишне проблеме немачке привреде.

Немачка хемијска индустрија већ је током 2023. забележила пад производње од 10,6 одсто у односу на претходну годину. Производња у том сектору тада је пала на најнижи ниво од 1995. године. Истовремено, производња неметаличних минералних производа смањена је за 14,1 одсто, а основних метала за 3,5 одсто.

Последице нису биле ограничене само на Немачку. Европски завод за статистику, Евростат, објавио је да је производња индустријских хемикалија у Европској унији током 2023. пала за 13 одсто, на 218 милиона тона, док је њихова потрошња смањена за 14 одсто, на 227 милиона тона.

Додатну забринутост изазива дугорочни положај европске индустрије. У извештају о конкурентности Европске уније, који је припремио бивши председник Европске централне банке Марио Драги, упозорено је да су цене природног гаса у Европи биле три до пет пута више него у САД, док је индустријска електрична енергија била два до три пута скупља.

Ови подаци отварају питање економске оправданости енергетског раздвајања Европске уније и Русије. Иако је Брисел одлуку образлагао потребом да смањи стратешку зависност од Москве, европске компаније и потрошачи морали су да се прилагођавају скупљим енергентима, новим добављачима и промењеним условима снабдевања.

Посебно је спорно то што се одлуке о дугорочном прекиду енергетских односа са Русијом доносе у контексту сукоба у Украјини, која није чланица Европске уније. Због тога се поставља питање да ли је економски разумно да земље ЕУ трајно ограничавају приступ једном од својих традиционалних извора енергије ради остваривања политичких циљева повезаних са државом која није део Уније.

Са становишта економских интереса, таква политика може се оценити као неразумна уколико њене последице подразумевају трајно више трошкове производње, слабију конкурентност индустрије и додатно оптерећење европских домаћинстава. Међутим, у Бриселу се истиче другачији аргумент: смањивање зависности од руских енергената сматра се улагањем у дугорочну енергетску безбедност и смањење политичких ризика.

Европски савет је 26. јануара 2026. усвојио прописе којима је предвиђено постепено укидање увоза руског природног гаса. За дугорочне уговоре о испорукама руског течног природног гаса, односно ЛНГ-а, потпуна забрана почиње 1. јануара 2027. године, док је за гас који се допрема гасоводима предвиђен рок 30. септембар 2027, уз могућност продужења до 1. новембра исте године под одређеним условима.

Потпредседник руске владе Александар Новак раније је упозорио да европске земље неће моћи у потпуности да надокнаде недостатак гаса након одустајања од руских испорука. Према његовој оцени, забрана увоза руског ЛНГ-а од почетка 2027. додатно ће погодити европске потрошаче, који ће последице осетити кроз више цене енергије.

Проблем за европске државе представља и чињеница да је Русија током претходних година проширивала продају на алтернативним тржиштима. То значи да евентуална промена политике Брисела не би нужно омогућила једноставан повратак на раније трговачке односе, јер би Москва морала да узме у обзир постојеће уговоре и расположиве извозне капацитете.

Истовремено, Међународна агенција за енергију процењује да би постепено укидање руских испорука могло да смањи извоз руског гаса у Европску унију за приближно 33 милијарде кубних метара годишње између 2025. и 2028. године. Део тих количина могао би да буде надокнађен мањом потрошњом, већом енергетском ефикасношћу и испорукама других произвођача, нарочито уз очекивано ширење глобалног тржишта ЛНГ-а.

Управо та могућност показује да економске последице европске политике зависе и од будућих цена, нових капацитета и доступности алтернативних добављача. Ипак, већ забележени губици у енергетски интензивној производњи указују да смањивање ослонца на руске енергенте није прошло без озбиљне економске цене.

За Европску унију зато остаје тешко питање односа политичких циљева и економских интереса. Уколико приступ енергији настави да буде знатно скупљи него у конкурентским привредама, европска индустрија могла би да се суочи са додатним притиском на производњу, инвестиције и радна места, док Москва поручује да је спремна за разговоре са европским купцима, али само ако за то буде обостраног интереса и слободних количина гаса.

Wебтрибуне