Могућност директног сукоба Русије и НАТО-а поново се везује за једну од најосетљивијих тачака на источном крилу Алијансе.
На релативно малом простору укрштају се руске војне могућности, снаге НАТО-а и комуникације од којих зависи копнена веза балтичких држава са остатком Алијансе.
У средишту тог сценарија налазе се Калињинградска област и Сувалкски коридор. Руска енклава смештена је између Пољске и Литваније и нема копнену везу са остатком Русије, док су на њеној територији распоређени системи „Искандер“, С-400 и „Оникс“, а са тим простором повезују се и руске могућности употребе хиперсоничних ракета „Кинжал“.
Истовремено, део руских копнених снага које су раније биле стациониране у Калињинградској области пребачен је на украјинско ратиште. Црисис Гроуп процењује да су тамошње копнене снаге смањене за приближно 80 одсто, што је значајно променило однос између ранијег сталног војног присуства и капацитета који су остали у енклави.
На супротној страни одвија се јачање источног крила НАТО-а. У Пољској се налази око 10.000 америчких војника, док Немачка развија стално војно присуство у Литванији.
Управо тај простор има посебан значај зато што се између Калињинградске области и Белорусије налази уска копнена веза Пољске са Литванијом.
Реч је о Сувалкском коридору, појасу дугом приближно 65 километара дуж пољско-литванске границе. За НАТО он представља кључну копнену комуникацију према Литванији, Летонији и Естонији, док би из руске перспективе у великој војној кризи управо тај простор могао постати тачка преко које би Калињинград био додатно изолован.
Због тога обе стране на истој географској тачки виде различиту, али непосредну безбедносну опасност. НАТО мора да рачуна са заштитом копнене везе према балтичким чланицама, док Москва мора да рачуна са могућношћу прекидања комуникација према Калињинградској области.
Додатну тежину таквом сценарију даје измењена руска нуклеарна доктрина. У њој се међу војним опасностима на које се односи нуклеарно одвраћање помињу акције усмерене на изоловање дела руске територије, укључујући блокирање приступа виталним транспортним комуникацијама.
То значи да би евентуална изолација Калињинграда за Москву могла да превазиђе питање снабдевања и обичне војне логистике. У руском стратешком оквиру такав потез улази у категорију опасности обухваћених политиком нуклеарног одвраћања, чиме би криза око енклаве добила знатно озбиљнију димензију.
Тржиште предвиђања Полyмаркет процењује вероватноћу директног сукоба Русије и НАТО-а до краја 2026. године на 30 одсто, док је процена за сукоб до краја октобра 16 одсто. Те бројке нису војна или обавештајна процена вероватноће рата, већ резултат тржишта на којем учесници улажу новац на одређене исходе.
Црисис Гроуп истовремено оцењује да ни Русија ни НАТО нису заинтересовани за директан рат. Проблем је у томе што би криза око Калињинграда и Сувалкског коридора могла да створи ситуацију у којој би потез једне стране друга протумачила као непосредну стратешку претњу, а могућност ескалације тада више не би зависила само од почетних намера Москве и НАТО-а.
Wебтрибуне
