Ограничења америчке моћи на Блиском истоку
Џон Миршајмер истиче да председник Трамп и његов тим, упркос ратоборној реторици, показују разумевање ограничења америчке моћи. Када је реч о Ирану, Трамп је предузео мало војних акција, а претње о интензивној тродневној кампањи бомбардовања сматрају се недовољним, с обзиром на то да ни четрдесетодневна кампања на почетку рата није успела. Додатно, америчке базе у Заливу су оштећене или уништене, а њихово поновно успостављање изгледа немогуће. „Мислим да постоји веома здрав осећај ограничења наше моћи у случају Ирана“, наводи Миршајмер на гостовању код Глен Дисена.
Слично је и са Саудијском Арабијом и Хутима. Иако је Трамп подстакао Саудијце да се сукобе са Хутима, одбио је њихове молбе за помоћ када су се нашли у невољи. Ова одлука је, према Миршајмеру, проистекла из разумевања да америчка војска није могла да победи Хуте ни 2025. године. Стога, у оба велика сукоба на Блиском истоку, постоји доста доказа да Сједињене Државе препознају своја ограничења.
Трампова стратегија и „шутирање лименке низ пут“
Глен поставља питање да ли Трампова ратоборна реторика представља припрему за рат или тактику одлагања. Миршајмер сматра да је реч о „шутирању лименке низ пут“. Споразум из јуна 2026. године, који је Иран очигледно добио, Трамп је одбацио у очајничкој потрази за начином да прогласи победу. Претње војном силом и премештање војних средстава у регион имају за циљ присиљавање Ирана, али Миршајмер не верује да ће та присила успети. Кључно питање је да ли ће Трамп, након избора, заиста употребити војну силу.
Одлагање напада на Иран до после избора, према Миршајмеру, показује да Трамп разуме да би такав напад имао катастрофалне последице по међународну економију. „Ако би имао стратегију за победу у рату против Ирана, напао би пре месец дана или пре две недеље или пре два месеца“, објашњава Миршајмер. Чињеница да одлаже напад указује на недостатак стратегије за победу. Иранци су свесни ове слабости и изазивају САД да нападну, јер знају да би им то ишло у прилог. Миршајмер наглашава да не постоји „теорија победе“ која би објаснила како би тродневна кампања бомбардовања могла да натера Иран да одустане.
Последице ескалације и спајање ратова
Миршајмер упозорава да би снажнији напад на Иран само подстакао Иранце на још већу одмазду. Као примере наводи претње Ирана да ће напасти израелско нуклеарно постројење Димона ако САД нападну њихово ново нуклеарно постројење Пикекс Маунтин. Такође, Иран је најавио да ће прекинути седам каблова који преносе интернет испод Персијског залива и уништити центре података вредне два билиона долара ако САД нападну њихову критичну инфраструктуру. Осим тога, на мети би могле бити и постројења за десалинизацију и енергетска инфраструктура арапских држава.
Постоји и опасност од спајања ратова. Ако САД нападну Иран користећи саудијски ваздушни простор, Иран би готово сигурно узвратио на Саудијску Арабију. Иако су Пакистан, Турска и Египат обећали да ће бранити Саудијску Арабију од Јемена, питање је да ли би то учинили и против Ирана. У овом сценарију, Иран би могао да препусти Хутима да се и даље баве Саудијцима, док би своје ресурсе усмерио на Израел или друге заливске државе, попут УАЕ, Кувајта и Бахреина, што би додатно погоршало ситуацију.
Руска стратегија у Украјини и европска безбедност
Што се тиче Украјине, Трамп је пребацио терет финансирања наоружања на Европљане, иако је ЦИА и даље дубоко умешана. Миршајмер сматра да Трамп разуме да САД не могу да добију рат у Украјини и да је време за договор. Међутим, препреке су украјински председник Зеленски, Европљани и „дубока држава“ у САД.
Миршајмер наглашава да су Руси „скинули рукавице“ средином лета, појачавши кампању стратешког бомбардовања широм Украјине. Ово је озбиљно оштетило украјинску економију и војну инфраструктуру, чинећи Украјину све зависнијом од европске економске подршке. Зеленски тражи све већу помоћ, а Европљани су у „ужасној позицији“ да те суме обезбеде. „Украјина ће дефинитивно изгубити рат. Руси ће остварити ружну победу“, закључује Миршајмер, додајући да не постоји веродостојна прича о томе како Украјина може да спаси ситуацију.
Руси се крећу споро и опрезно на фронтовима, користећи тактику инфилтрације и замењујући људство ватреном моћи, што минимизира њихове жртве. Имају огромну предност у артиљерији и ФАБ бомбама, док Украјинци немају сличне могућности. Украјинске снаге на фронту „пропадају“, имају потешкоћа са попуњавањем празнина људством и ослањају се на дронове, док се Руси не суочавају са сличним проблемима. Миршајмер предвиђа да ће Руси ускоро контролисати цео Донбас и Запорожје, а затим ће се позабавити Херсоном, Одесом и Харковом.
Историјски контекст и будућност Украјине
Миршајмер подсећа да су руски захтеви за европском безбедносном архитектуром која узима у обзир њихове интересе доследни већ 30 година. Ширење НАТО-а, које је Запад представљао као ширење демократије и стабилности, Русија је видела као претњу. „Путин није био империјалиста пре 2014. и није био империјалиста пре 2022.“, тврди Миршајмер, објашњавајући да Русија осваја територије из стратешких разлога, због свог „опасног суседства“ и историјских инвазија (Наполеон, Царска Немачка, Нацистичка Немачка).
Путин, према Миршајмеру, не може веровати Западу и Украјини. Мора да оконча рат тако што ће Украјина бити толико ослабљена да више не представља претњу, не може ући у НАТО нити добити значајне безбедносне гаранције. Русија ће настојати да заузме што више украјинске територије, попут Одесе, како би максимизирала своју безбедност дугорочно. Циљ је да се Украјина претвори у „потпуно дисфункционалну државу“ која неће моћи да се придружи Западу, што је трагична последица неповерења и недостатка кредибилних обавеза са обе стране.
СветПутин припрема историјски ултиматум: Запад би могао да плати огромну цену за одбијање!Извор:Правда
