Највећа опасност у односима Русије и европских држава можда није одлука једне стране да намерно започне велики рат. Много опаснији може бити низ потеза чији аутори верују да противник неће одговорити или да ће његов одговор моћи да се контролише.
Амерички војни аналитичар Скот Ритер сматра да европски лидери полазе од погрешне претпоставке о слабости руског руководства. У тој слици Владимир Путин нема пуну подршку становништва и војске, па би довољно снажан спољашњи притисак могао да изазове унутрашње поделе или реакцију Москве која би политички оправдала веће европско ангажовање.
То не значи да европске земље желе директан оружани сукоб са Русијом. Напротив, процена је да чак и најратоборнији политичари разумеју колико би такав сукоб био опасан.
Проблем настаје ако се верује да је могуће стално повећавати притисак, а ипак зауставити ескалацију непосредно пре отвореног рата. Управо таква рачуница може довести до инцидента који ниједна страна првобитно није планирала.
Посебан мотив за такву политику могла би да представља потреба Кијева за већим непосредним ангажовањем европских држава. Уколико би руска реакција била довољно велика, могла би да буде искоришћена као аргумент да се постојећа политика промени и оправдају мере које раније нису имале довољну политичку подршку.
У том контексту појављује се и раскорак између европске политичке реторике и стварних војних могућности. Тврдње о огромном потенцијалу европских чланица НАТО-а не значе аутоматски да њихове армије располажу снагама спремним за дуготрајан сукоб високог интензитета.
Немачка, Француска, Британија и Пољска суочавају се са различитим ограничењима, док Русија располаже великом војском која већ годинама води рат високог интензитета. Због тога политичке изјаве и стварни однос војних капацитета нису иста ствар.
Ритер управо у томе види посебно опасну комбинацију: уверење да је противник политички слаб, очекивање да неће одговорити и истовремено стално померање границе прихватљивог понашања.
Због тога садашњу ситуацију пореди са атмосфером која је претходила Првом светском рату. Поента поређења није да се историја дословно понавља, већ да државе могу низом одлука завршити у рату који ниједна од њих на почетку није намеравала да води.
Посебно осетљиво подручје остаје Балтик, где непосредна близина руских и НАТО снага повећава могућност инцидента. У таквој ситуацији погрешна процена намере друге стране може бити једнако опасна као и унапред планирана провокација.
Зато највећи ризик није само питање ко жели рат. Кључно питање постаје колико дуго стране могу да повећавају војни и политички притисак, а да притом верују да ће последњи корак пре директног сукоба увек моћи да препознају.
Wебтрибуне
