Могућност копненог напада на Калињинград често се разматра кроз однос војних снага и технолошке могућности НАТО-а. Међутим, географске особине саме територије могле би да буду подједнако важне као број тенкова, авиона и војника који би учествовали у евентуалној операцији.
Бивши амерички обавештајац и некадашњи инспектор УН за наоружање Скот Ритер, који је недавно боравио у Калињинградској области, сматра да западни војни планери озбиљно потцењују проблеме са којима би се суочили током покушаја напредовања.
Његова процена заснива се на карактеристикама терена, руским могућностима употребе дронова и запажањима током обиласка области.
Посебно издваја податак да се приближно 60 одсто територије Калињинградске области налази испод нивоа мора. Такав географски положај захтева мрежу канала којима се регулише ниво воде и омогућава коришћење земљишта за пољопривреду.
Исти систем који омогућава нормалан живот и обрађивање земљишта могао би да представља озбиљну препреку за оклопне јединице. Тенкови и друга тешка возила која напусте чврсте саобраћајнице ризиковала би заглављивање на влажном и нестабилном терену.
Према овој процени, масовно напредовање оклопних формација преко отвореног простора било би изузетно тешко. Нападачке снаге морале би да се ослањају на ограничен број путева погодних за пролазак тешке војне технике.
То би руској одбрани омогућило да унапред предвиди највероватније правце кретања противника. Колоне ограничене на уске саобраћајнице постале би нарочито осетљиве на дејство беспилотних летелица.
Ритер сматра да је Русија током рата у Украјини стекла изузетно велико искуство у употреби дронова. Управо такве способности могле би да буду пресудне у одбрани територије на којој природне препреке ограничавају слободу маневра
У том случају НАТО не би могао једноставно да примени стратегију брзог продора великих оклопних јединица. Свако напредовање захтевало би савладавање препрека и заштиту дугих колона од непрекидног извиђања и напада.
Амерички генерал Крис Донахју, који је говорио о могућности релативно лаког деловања против Калињинграда, посебно је истицао технолошка решења намењена проналажењу и уништавању руских циљева.
Један од система на које се ослања таква концепција јесте Мавен, мрежа која користи вештачку интелигенцију за обраду података и одређивање циљева. Претпоставка је да би таква технологија омогућила ефикасније савладавање руске противваздушне одбране и других заштитних система.
Међутим, Ритер тврди да искуства из америчких операција против Ирана не потврђују очекивану делотворност тог система. Према његовој оцени, Мавен није остварио резултате који би оправдали уверење да технологија сама може да обезбеди војни успех.
Због тога одбацује идеју да би НАТО могао брзо да заузме Калињинград захваљујући аутоматизованом одређивању циљева и супериорној обради информација. Географске препреке и руска одбрана остале би озбиљан проблем чак и уз употребу савремених технологија.
Током боравка у области обишао је и поморски објекат у Балтијску. Посебно је истакао да није приметио активности које би указивале на непосредне припреме руских снага за напад на суседне државе.
Описао је мирну атмосферу, војнике који се крећу са породицама и одсуство појачаних војних активности. Према његовој процени, у случају озбиљних припрема за офанзивну операцију приступ таквим објектима био би много строже контролисан.
Слична запажања изнео је и после боравка у Совјетску, граду у близини границе са Литванијом. Није приметио интензивно кретање војне технике, хеликоптера или борбених авиона које би очекивао у условима непосредне војне припреме.
На основу тих искустава закључује да западна упозорења о руској опасности из Калињинграда не одговарају ситуацији коју је лично видео. Његова запажања односе се на места која је обишао, али их користи као аргумент против тврдњи о непосредној руској офанзивној претњи.
Истовремено, сматра да европске државе представљају Русију као све већу војну опасност како би оправдале повећање сопствених војних издатака. Такав приступ, према његовом мишљењу, подстиче разматрање операција чије се стварне последице недовољно узимају у обзир.
Најважнији закључак односи се на разлику између теоријских војних планова и услова на терену. Чак и ако НАТО располаже снажним оклопним и ваздушним јединицама, њихова употреба против Калињинграда била би ограничена географијом, инфраструктуром и руским одбрамбеним способностима.
Покушај брзог копненог продора зато би могао да се претвори у операцију са великим губицима и неизвесним исходом. Оно што се у појединим западним војним проценама представља као лако остварив циљ могло би, према овом тумачењу, да постане озбиљна војна замка.
Wебтрибуне
