У разговору из видео-снимка објављеног на Јутјубу, Скот Ритер упозорио је да америчка потрошња ракетних пресретача и друге муниције премашује могућности њихове производње и обнове залиха, док се истовремено заоштравају односи са Ираном, Кином и Русијом.
Полазећи од извештаја да су америчке залихе пресретача озбиљно смањене, Ритер је оценио да последице више нису ограничене на Блиски исток, већ могу променити начин на који би САД планирале евентуални сукоб са другим великим силама.
Повод за разговор био је спор између америчког министра одбране Пита Хегсета и ЦНН-а због извештаја према којем су САД потрошиле готово 80 одсто кључних ракетних пресретача. Водитељ је навео да су Ројтерс и Wалл Стреет Јоурнал такође извештавали о проблемима са залихама, иако нису наводили бројку од 80 одсто.
Ритер је одмах оградио своју процену чињеницом да нема приступ поверљивим подацима и да се зато део јавне расправе заснива на спекулацијама. Ипак, сматра да је основни проблем могуће сагледати и без тајних података: стопа потрошње муниције већа је од стопе којом америчка индустрија може да је надокнади.
Објаснио је то једноставном рачуницом – ако се троши десет јединица муниције док се у истом периоду производи пет, залихе се неминовно смањују. Према његовој процени, управо се такав процес сада одвија.
Ритер је Хегсетов одговор на извештаје медија описао као избегавање пуне истине. По његовом тумачењу, тврдња да је кампања против Ирана неодржива зато што понестаје муниције може бити тачна само ако се посматрају залихе одређене за тај регион. САД би, тврди он, могле да наставе операције повлачењем ратних резерви из Пацифика и Европе, али би тиме смањиле способност да воде велики конвенционални рат против Кине или Русије.
„Муниција одређена за блискоисточни сукоб је потрошена“, оценио је Ритер, додајући да би наставак кампање захтевао пребацивање резерви намењених другим потенцијалним ратиштима.
Управо ту види највећу опасност. Ритер тврди да Пентагон ради на преиспитивању америчке нуклеарне политике и планова употребе нуклеарног оружја. Према његовој процени, смањивање конвенционалних залиха могло би да доведе до тога да се у плановима за евентуални рат са Русијом или Кином већа улога додели тактичком нуклеарном оружју.
Као пример навео је Кристофера Донахјуа, високог америчког команданта у Европи, подсећајући на његове изјаве о Калињинграду и америчким способностима за операције против тог подручја. Ритер је повезао такве планове са системом Мавен, заснованим на вештачкој интелигенцији, за који тврди да је коришћен током напада на Иран и да није дао очекиване резултате.
Чак и када би Мавен функционисао онако како је замишљено, Ритер сматра да би остао други проблем – муниција потребна за спровођење таквог плана више није расположива у некадашњем обиму јер је преусмеравана на Блиски исток.
Због тога, тврди Ритер, нови амерички ратни планови разматрају ширу и ранију употребу тактичког нуклеарног оружја у потенцијалном сукобу са Русијом и Кином. Он је категорички одбацио могућност да би таква ескалација могла остати ограничена.
„Не постоји ограничени нуклеарни рат“, рекао је Ритер, оцењујући да се тактичко нуклеарно оружје не може употребити изоловано без ризика од даље ескалације.
Према његовој тврдњи, проблем конвенционалних залиха могао би зато да промени саму логику америчког ратног планирања: ако САД немају довољно конвенционалног наоружања за дуготрајан сукоб са равноправним противником, нуклеарно оружје добија већу улогу као средство којим би се надокнадио тај недостатак.
Ритер сматра да рат са Ираном управо због тога повећава глобални ризик. Повезао је ово упозорење са својом књигом „Хигхwаy то Хелл“, наводећи да одсуство контроле наоружања додатно повећава могућност нуклеарне конфронтације.
Посебно је указао на Тајван. Према његовој процени, евентуални оружани сукоб Кине и Тајвана могао би да увуче САД у рат, а амерички планови би, због недостатка конвенционалних капацитета, могли да предвиде рану, па чак и превентивну употребу тактичког нуклеарног оружја. Ритер сматра да би такав развој догађаја представљао пут ка неконтролисаној ескалацији.
У политичком делу разговора оштро је критиковао Доналда Трампа и позвао америчке бираче да политичким путем смене лидере који подржавају такву нуклеарну стратегију. Алудирајући на Трампову некадашњу телевизијску емисију „Тхе Аппрентице“ и чувену реченицу „Yоу’ре фиред“, Ритер је рекао да би бирачи требало исто да поруче политичарима који прихватају планове за широку рану употребу тактичког нуклеарног оружја.
Разговор је затим прешао на Иран и Трампову одлуку да одустане од новог напада након претњи да ће бити гађани електроенергетска мрежа, инфраструктура и нафтни објекти. Водитељ је навео да је Иран одговорио упозорењем да би у том случају напао Израел и земље Савета за сарадњу арапских држава Залива.
Говорећи о преговорима Ирана и Омана и могућем поновном отварању Ормуског мореуза, Ритер је поново упозорио да су јавно доступне информације непотпуне и да различите стране користе медијски простор како би оствариле политичку предност.
Његова процена је да би решење могло да буде постигнуто индиректно: Иран би се договорио са Оманом о Ормуском мореузу, док би Оман затим постигао посебан договор са САД. Тиме би Вашингтон, према Ритеровом тумачењу, добио могућност да домаћој јавности представи отварање мореуза као резултат америчког утицаја, иако не би постојао непосредан споразум САД и Ирана.
Ритер није могао да процени какав би коначан став заузео Техеран. Навео је да Иран захтева прекид америчких претњи и конкретне потезе Вашингтона пре него што сам направи уступке.
Током разговора поменуо је тадашње информације према којима је америчко Министарство финансија уклонило терористичку ознаку са три ентитета повезана са Иранском револуционарном гардом, али је нагласио да те информације тек треба поуздано потврдити.
Ако су тачне, оценио је, такве мере могле би да представљају стварање правног оквира за ублажавање појединих санкција и одговор на део иранских захтева.
Ритер је споразум о којем се разговара описао као привремену меру која поново покреће рок од 60 дана за постизање америчко-иранског нуклеарног договора. Истовремено сматра да је управо нуклеарно питање најтежи део могућег компромиса.
Као једну од могућности навео је обнављање споразума који је, према његовим речима, био договорен пре америчког бомбардовања Ирана у фебруару и који је иранска влада већ била одобрила. Такав исход би, сматра Ритер, омогућио Трампу да америчкој јавности тврди да је обезбедио Ормуски мореуз и постигао бољи нуклеарни споразум од Барака Обаме, док би Иран могао да прихвати политичку реторику без суштинских уступака.
Ритер, међутим, сматра да Трампова непредвидивост отежава такав сценарио. Као пример навео је преговоре са Саудијском Арабијом о нуклеарном обогаћивању који су, према његовим речима, трајали шест до осам месеци, да би Трамп на крају захтевао приступање Абрахамовим споразумима, иако то претходно није било део преговора.
Према Ритеровој процени, Иран зна да би нова америчка ескалација могла да нанесе дугорочну штету његовој економији, али и да би одговор Техерана могао озбиљно да погоди глобалну привреду кроз нападе на енергетску инфраструктуру Блиског истока. Он не верује да Иран жели такав сценарио уколико може да га избегне.
Ритер сматра и да Русија и Кина иза кулиса подстичу дугорочну стабилизацију и политичко решење прихватљиво за Иран. Као паралелу навео је руски приступ украјинском сукобу и покушај Владимира Путина да постигне компромис у Енкориџу у августу 2025. године. По његовој процени, Техеран би могао бити подстакнут да не попушта око суверенитета и суштинских питања, али да Вашингтону омогући политички излаз који би Трамп могао да представи као успех пред америчком јавношћу.
Други велики део разговора односио се на Израел. Ритер је оценио да је Бењамин Нетањаху политички ослабљен и да се суочава са изборима на којима би његова странка, према његовој процени, могла лоше да прође. Сматра да би губитак премијерског положаја Нетањахуа могао да изложи кривичном гоњењу и могућој затворској казни.
Ритер је истовремено оценио да Израел није војно снажан колико се представља. Као кључни проблем издвојио је противракетну одбрану и зависност од америчких система.
Према његовим речима, глобална америчка одбрана од балистичких ракета у великој мери зависи од разарача са системом Аегис и пресретачима СМ-3 и СМ-6. Навео је да је командант америчких снага у Европи Пентагону поручио да ће, уколико не добије додатне разараче, морати да повуче бродове ангажоване на заштити Израела, јер заштита САД мора имати предност.
Ритер сматра да таква порука представља снажан сигнал израелском руководству: амерички ресурси нису неограничени, а заштита Израела може бити смањена ако ти капацитети постану потребни за одбрану САД или других приоритетних подручја.
По његовој процени, управо то објашњава уздржаније понашање Израела. Тврди да би ширење рата могло да изложи земљу ракетним нападима које њена постојећа одбрана не би могла самостално да заустави. Додао је да би САД, уколико би амерички ресурси постали угрожени, могле да повуку део капацитета из Израела као што су, према његовим речима, раније повлачиле средства из Јапана и Јужне Кореје ради сопствене заштите.
Ритер је ситуацију Израела повезао и са Либаном, оцењујући да израелске снаге тамо не остварују очекивани напредак и да им дронови Хезболаха наносе губитке. Споразум који је поменуо у вези са Либаном, Израелом и САД, према његовој процени, није ослабио Хезболах, док израелско присуство на либанској територији додатно компликује политичку ситуацију.
У завршном делу разговора Ормуски мореуз поново се појавио као централно средство иранског притиска. Ритер га је назвао крајњим адутом Техерана и повезао са укупним обавезама из меморандума о разумевању. Према његовом тумачењу иранског става, САД не могу да бирају које ће делове договора поштовати: кршење једне обавезе могло би да поништи цео аранжман и поново доведе до затварања мореуза.
Ритер је подсетио и на Трампову ранију изјаву да је морао да потпише меморандум јер су САД остале без нафте. Истовремено је упозорио да би обнављање америчких залиха нафте и повећање производње пресретача могло поново да подстакне Вашингтон да размотри војну опцију, чак и ако би новообезбеђене количине биле довољне само за једну или две недеље борби.
У разговору је отворено и питање Јемена и Црвеног мора. Водитељ је навео да меморандум не помиње Јемен ни Палестину и указао на напад пројектилом на саудијски танкер у Црвеном мору, као и на притисак који јеменске снаге врше на поморски саобраћај.
Ритер сматра да контрола пролаза Баб ел Мандеб представља још један снажан инструмент притиска. Навео је да Саудијска Арабија преусмерава 70 одсто своје производње нафте према Јанбуу, одакле танкери морају да пролазе кроз Баб ел Мандеб или да иду према Суецком каналу. Друга опција је, према његовој процени, знатно скупља, док поједини велики танкери не могу ни да прођу Суецким каналом.
Због тога сматра да Ансар Аллах веома ефикасно користи географску позицију Јемена. Иран, према његовом тумачењу, истовремено може формално да тврди да питање Баб ел Мандеба није обухваћено меморандумом, док последице затварања тог пролаза ипак стварају додатни притисак на глобално енергетско тржиште.
Ритер је оценио да Иран располаже јачом преговарачком позицијом него што се на Западу претпоставља, између осталог зато што боље разуме политичке, историјске и географске односе у региону. Као посебно осетљиво питање навео је историјске спорове око територија на југу Саудијске Арабије које повезује са Јеменом и племенима која данас чине основу Ансар Аллаха, тврдећи да би у случају егзистенцијалног рата могло поново да буде отворено питање тих области.
На крају је подсетио на војну кампању која је почела 2014. године и трајала наредних 12 година, у којој су Саудијска Арабија, уз подршку Уједињених Арапских Емирата, САД и европских партнера, покушавале да сломе Ансар Аллах.
Ритер сматра да чињеница да тај покрет и даље постоји и располаже значајним способностима показује ограничења стратегије засноване на ваздушним нападима и доводи у питање претпоставку да би интензивније бомбардовање могло да га примора на капитулацију.
Wебтрибуне
