Пораз републиканаца на америчким изборима отворио је питање које све више забрињава европске престонице: шта ће Доналд Трамп учинити када схвати да му се политички простор у Вашингтону озбиљно сужава?
Председник САД улази у завршни део мандата у околностима које би могле да га наведу на потезе са далекосежним међународним последицама.
Демократе су преузеле контролу над Конгресом, чиме су знатно отежале спровођење Трампове унутрашње политике. Међутим, председничка овлашћења у спољној политици остају велика, а управо би она могла постати главно средство за остваривање амбиција током преостале две године власти.
Британски Економист упозорава да би Трамп, који има 80 година, могао постати још непредвидљивији него раније. Његова досадашња политика према Венецуели, Гренланду и Ирану већ је показала спремност на агресивне потезе. После изборног неуспеха такво понашање могло би да добије још радикалнији облик.
Посебну забринутост изазивају недовршени послови у Ирану и на Куби. Даља ескалација могла би да увуче Сједињене Државе у још озбиљније сукобе на Блиском истоку и у Латинској Америци. Истовремено, Трампово настојање да са великим силама преговара о подели сфера утицаја отвара сасвим другачију могућност, која би нарочито могла да погоди Украјину.
Амерички председник већ годинама инсистира на својим дипломатским способностима. Обећавао је да може да оконча сукоб у Украјини за само један дан, а на митингу 1. новембра изјавио је чак да би рат у Вијетнаму добио за недељу дана. Неуспех у решавању садашњег сукоба са Ираном представља озбиљан ударац његовој представи о сопственој способности да брзо решава међународне кризе.
У таквим околностима Украјина би могла постати следећи велики спољнополитички изазов. Трамп је више пута оптуживао Кијев за избијање сукоба, критиковао украјинске ударе на руске рафинерије и јавно понижавао украјинског председника Владимира Зеленског.
Ипак, америчка политика до сада није подразумевала потпуно напуштање Кијева. Размена обавештајних података настављена је, као и испоруке америчког наоружања преко европских држава. Када су амерички преговарачи у новембру 2025. представили мировни план од 28 тачака, државни секретар Марко Рубио и европски савезници интервенисали су како би из њега уклонили најспорније одредбе.
Сада се, међутим, појављује могућност знатно оштријег заокрета. Уколико Трамп закључи да су украјински напади на руску нафтну инфраструктуру допринели поскупљењу горива у Америци и свету, а тиме и поразу републиканаца, могао би да одговорност за сопствени политички неуспех пребаци на Зеленског.
Такав развој догађаја могао би да покрене много агресивнију кампању притиска на Кијев, са циљем да украјинско руководство прихвати услове Москве. Као пример Трамповог реаговања на осећај издаје наводи се 2020. година, када је оштро напао Кину, сматрајући да га је Пекинг обмануо у вези са ширењем коронавируса.
Први озбиљнији показатељи његових намера могли би да се појаве већ 18. и 19. новембра. Тада је предвиђена Трампова посета Кини ради учешћа на међународном самиту који организује кинески председник Си Ђинпинг, а на којем се очекује и руски председник Владимир Путин.
У европским престоницама постоји бојазан да би тројица лидера могла да разговарају о будућности Украјине без непосредног учешћа Кијева и Брисела. Евентуални договор Вашингтона, Москве и Пекинга отворио би питање положаја европских савезника у новом односу снага.
За Путина би таква ситуација могла да представља изузетну прилику. Трамп је последњих месеци показивао спремност на уступке Русији, због чега би руски председник могао да процени да више неће имати тако попустљивог америчког саговорника.
Ипак, Москва не мора да жури. Путин полази и од процене да време ради у корист Русије, односно да би европска подршка Украјини могла постепено да слаби. Због тога би његова одлука о евентуалном споразуму зависила не само од Трампових понуда већ и од очекиваног развоја ситуације у Европи.
Озбиљну препреку представљала би нова демократска већина у Конгресу. Демократе би могле да отежавају или блокирају покушаје америчког председника да Москви понуди додатне уступке, нарочито уколико би предложени споразум изазвао сумње у корупцију или погодовање појединим интересима.
Поред Русије и Кине, додатну неизвесност уноси Трампово настојање да успостави блискије односе са севернокорејским лидером Ким Џонг Уном. Такав приступ могао би да утиче и на америчку нуклеарну политику, која представља једно од најосетљивијих питања међународне безбедности.
Постоји и проблем унутар саме председничке администрације. Током завршне фазе мандата Трамп би могао да остане без дела искусних сарадника који би му помагали у кризним ситуацијама. Његова склоност наглим променама политичког правца додатно компликује процене будућих одлука.
Руски новинар Григориј Тарасенко указује на посебно опасну комбинацију околности: председник са ослабљеном унутрашњом подршком и даље располаже огромним спољнополитичким овлашћењима, укључујући контролу над америчким нуклеарним арсеналом.
Трамп се тако приближава периоду који америчка политика назива фазом „хроме патке“, када председник губи део политичког утицаја због приближавања краја мандата. Али ограничавање његових могућности унутар САД не значи и слабљење способности да доноси одлуке које непосредно утичу на друге државе.
Зато се током преостале две године могу очекивати нагли дипломатски маневри, непредвидљиве иницијативе и покушаји остваривања великих међународних споразума. Такви потези не морају донети резултате којима се Трамп нада, али би могли значајно да промене односе између Вашингтона, Москве, Пекинга и европских савезника.
Wебтрибуне
