Амерички покушаји да се пронађе дипломатско решење за рат у Украјини све више губе замах, док се разлике између Вашингтона и европских савезника продубљују.
Посебно је значајно што Москва почиње другачије да посматра две стране западног политичког блока, упркос њиховој заједничкој улози у сукобу.
Доналд Трамп је од повратка у Белу кућу више пута најављивао могућност брзог завршетка рата. Првобитна обећања о решењу у веома кратком року замењена су дужим роковима, дипломатским састанцима и најавама нових иницијатива.
Британски политички аналитичар Александер Меркурис оцењује да је највећи проблем америчке политике непостојање конкретног резултата. Преговарачке активности смењивале су се са изјавама подршке Украјини, док основна питања неопходна за постизање споразума нису решена.
Међу важним дипломатским догађајима био је самит у Енкориџу, који је отворио очекивања да би контакти Вашингтона и Москве могли довести до озбиљнијег преговарачког процеса. Међутим, ти разговори нису произвели договор којим би рат био заустављен.
Настављени су и контакти америчких представника са Русијом. У разговору су поменути директор ЦИА Џон Ретклиф, Стив Виткоф и Џаред Кушнер, као и могућност организовања сусрета на којем би се разматрао завршетак рата.
Упркос тим активностима, дипломатски процес није прерастао у одржив споразум. Америчка политика истовремено је пролазила кроз промене између снажније подршке Кијеву и покушаја посредовања између сукобљених страна.
Меркурис посебно издваја промену руског односа према Вашингтону и европским престоницама. Москва, према његовој процени, сматра да са Американцима и даље може да води разговоре, чак и када споразум није могућ, док са европским лидерима готово да не постоји простор за конструктиван дијалог.
Такво разликовање представља важан геополитички развој. Русија је годинама посматрала западну подршку Украјини као повезану политику САД и њихових савезника, али сада све више уочава разлике у њиховим интересима.
Америка је глобална сила са обавезама и интересима који далеко превазилазе европски континент. За Вашингтон су важни и односи са Кином, Блиски исток, светска трговина и друга стратешка питања.
Европски политички врх, насупрот томе, поставио је рат у Украјини у средиште своје безбедносне и спољнополитичке стратегије. Таква разлика у приоритетима ствара све веће неспоразуме између савезника.
Посебно забрињава промена међусобног расположења. Неслагања између Америке и европских држава постојала су и раније, укључујући период Хладног рата, али су сада праћена дубоким неповерењем и отвореним незадовољством.
Европске владе критикују недоследност америчких дипломатских потеза, док се у Вашингтону поставља питање зашто европски лидери нису спремни на непосредне разговоре са Москвом.
Такве разлике додатно слабе могућност заједничке стратегије. Уколико САД не успеју да посредују у завршетку рата, европске земље могле би да остану суочене са дуготрајним сукобом за чије решавање немају довољно самосталних војних и дипломатских капацитета.
Проблем се не завршава на Украјини. Погоршање америчко-европских односа могло би дугорочно да утиче на НАТО, економску сарадњу и безбедносну архитектуру континента.
Најважнија промена јесте чињеница да Москва више не посматра све западне престонице на исти начин. Док Вашингтон задржава могућност директног разговора са руским руководством, европске државе ризикују да буду потиснуте из процеса у којем се одлучује о будућој безбедности њиховог континента.
Wебтрибуне
