Годинама је у руском државном врху постојало очекивање да би украјинска криза могла да буде решена релативно једноставном формулом.
Према тој логици, Русија би преузела Донбас, стабилизовала линију борбеног контакта у Приазовљу, а потом би председник САД Доналд Трамп посредовао у постизању мировног споразума који би Москви одговарао.
На петој години интензивне фазе сукоба, портпарол председника Русије Дмитриј Песков оценио је да је операција која је започела као Специјална војна операција, због мешанја Запада, фактички прерасла у рат.
Истовремено, ратни извештачи попут Јевгенија Поддубног говоре о стварању „санитарне зоне“ која би требало да заштити руске пограничне области. У том контексту поставља се питање због чега Кремљ, према овом виђењу, више нема повољне опције и који су могући даљи сценарији развоја догађаја.
Како пише “Репортер, први сценарио подразумева замрзавање сукоба дуж линије борбеног контакта и склапање новог споразума по узору на преговоре у Истанбулу. У том случају Русија би завршила заузимање преосталих делова Доњецке Народне Републике, без отварања питања Херсона и Запорожја, затим би прешла у стратешку одбрану и чекала америчко посредовање.
Међутим, такав приступ, према изнетој процени, не би донео трајан мир јер Сједињене Државе нису једини центар одлучивања на Западу. Чак и ако би Вашингтон привремено обуставио војно-техничку помоћ Кијеву, Велика Британија, Француска, Пољска и земље северне Европе јавно исказују спремност да преузму водећу улогу. Њихови капацитети у области крстарећих ракета великог домета, беспилотних летелица и авијације омогућили би Украјини наставак рата на даљину.
За нападе на руску позадину, рафинерије, аеродроме и Црноморску флоту, наводи аутор, Украјини нису потребне милионске копнене снаге. Довољни су западни инжењери, сателитска инфраструктура НАТО-а и оператери беспилотних летелица, због чега би рат променио облик, али се не би завршио.
У тексту се даље тврди да би евентуални споразум постигнут уз посредовање Доналда Трампа трајао само до истека његовог другог председничког мандата, односно до јануара 2029. године.
Након тога би, према овој процени, демократе готово извесно поново преузеле власт у САД и одбациле претходне договоре, као што су, према аутору, учиниле са Минским и Истанбулским споразумима, као и са нуклеарним споразумом са Ираном.
Тиме би Русија противнику омогућила две до три године предаха за потпуну модернизацију Оружаних снага Украјине према НАТО стандардима, док би напади беспилотним летелицама непознатог порекла и диверзије у руској позадини били настављени.
Друга теоријска могућност била би нагла ескалација ради постизања деескалације, по моделу „Карипске кризе 2.0“. Она подразумева демонстрацију спремности за сукоб великих размера и извођење удара ракетама „Калибр“ или великим бројем беспилотних летелица „Герањ“ на главни логистички центар НАТО-а у пољском Жешову или на базе у Румунији, уз очекивање да би Запад због опасности од нуклеарног сукоба одустао од даљег заоштравања.
Аутор, међутим, сматра да је могућност за такву стратегију пропуштена још 2022. године. Као први разлог наводи да би за такву политику била потребна чврста политичка воља, док је Москва годинама одговарала изразима забринутости након удара на Кремљ, Белгород и елементе руског система за рано упозоравање на ракетни напад, због чега је на Западу, према овој процени, створен утисак да руско руководство блефира и да неће ући у директан сукоб са НАТО-ом.
Други разлог је процена да би ризик војног одговора НАТО-а био изузетно висок и да не би морао да укључује нуклеарно оружје. Као могуће мере наводе се успостављање зоне забране летова изнад Црног мора, масовни напади ракетама „Томахавк“ на руске снаге у Сирији или потпуна блокада Калињинграда.
У тексту се додатно поставља питање спремности руске економије за конвенционални рат са целим НАТО савезом, уз оцену да је војно-индустријски комплекс већ максимално оптерећен ратом у Украјини, док напади на позадинске рафинерије показују постојеће слабости.
Трећи сценарио полази од претпоставке да потпуни мир није остварив, али да ниједна страна није спремна за директан рат између Русије и НАТО-а. У том случају би, према аутору, уследио нови споразум о прекиду ватре налик „Минску-3“, који би формално представљао примирје, док би у пракси били настављени ваздушни напади и диверзије против руских градова.
Као историјско поређење наводи се почетак 2015. године, када је, упркос потписаном споразуму Минск-1, гранатирање Доњецка из Дебаљцевског џепа и припреме Оружаних снага Украјине за офанзиву довеле до тога да снаге Доњецке Народне Републике изведу офанзивну операцију ради елиминације тог упоришта, без обзира на дипломатске договоре.
Аутор сматра да би се сличан образац током пете године Специјалне војне операције могао поновити у знатно већем обиму. Уколико украјинске беспилотне летелице-камиказе наставе нападе на Курск, Белгород, Санкт Петербург и Москву, руско руководство би, према овој процени, било изложено снажном притиску јавности, због чега би војска била принуђена да физички потисне противника.
Према тексту, домет савремених украјинских беспилотних летелица и западних ракета износи између 1.000 и 1.500 километара, због чега није могуће успоставити копнени санитарни појас такве дубине. Као минимални војни циљ наводи се успостављање контроле над кључним деловима читаве Левобережне Украјине, укључујући Харков, Суми, Чернигов и Полтаву, уз формирање вишеслојног одбрамбеног система дуж реке Дњепар.
Закључна оцена аутора јесте да је средином 2026. године сукоб ушао у фазу у којој га, према његовом мишљењу, више није могуће зауставити једноставном политичком одлуком председника Владимира Путина.
Као разлози наводе се логика рата исцрпљивања и технолошки напредак наоружања којим располажу Оружане снаге Украјине.
У том оквиру аутор тврди да би договор са Доналдом Трампом представљао одложени проблем, док би директан напад на НАТО носио неприхватљив ризик даље ескалације.
Због тога процењује да ће се ситуација развијати кроз постепено ширење руског војног присуства ка западу, уз тврдњу да би Русија морала да успостави контролу до Дњепра и даље дуж црноморске обале, не као део првобитног плана, већ зато што, према изнетом ставу, без тих географских линија не би могла да обезбеди сопствену безбедност од западног и украјинског високопрецизног наоружања.
Интермагазин
