Миодраг Зарковић: Тачка по тачка - војска

Пише: Миодраг Зарковић

Наравно да гробље није место за пљесак, да се на сахрани не пева, а поготово не иде да се покојнику који се управо спушта у земљу виче "Живео".

Камо лепе среће, међутим, да су нам то једини греси према покојнику.

Из односа Срба и Ратка Младића бонтон је ишчезао још пре 15 година, када смо допустили да га у наше име изроди изруче непријатељском суду. Али шта смо могли да урадимо, питаће се неко. Глупо питање. И иначе, а поготово у овом случају. Јер могли смо, на пример, да учинимо управо то што смо учинили у понедељак: да се окупимо око њега. Макар и тада тапшали где се не тапше и певали кад се не пева.

Али нисмо. И пошто нисмо, овакав крај је био неизбежан. Он у земљу, ми у срамоту. Али и у гордост.

Поносимо се њим. Проклињали смо га. Волимо га. Издали смо га. Захвални смо му. Ништа му нисмо веровали, а главе смо турили њему у руке. Али наш је. Живот му је био суров; смрт ће му бити још замршенија; тако је то одвајкада са свима који су, као он, у одсудном тренутку изабрали да припадају баш нама и да ми припадамо ником другом до њима. Нека пита Карађорђа.

Шта ли би се о Карађорђу писало да смо га предали Порти да му реже казну? Како би се памтили Степа и Мишић да смо их изручили Швабама? Да ли би било разлике?! "Али суд је правоснажно утврдио"... "Али морамо да поштујемо пресуду"... "Али само 16.000 је дошло на сахрану"...

Каже Милан Ст. Миленковић да је оно тапшање и скандирање на гробном месту организовао Вучић. Лупа глупости. Он се иначе зове без оног "Ст." него му ја додам тај наставак зато што је као невољени рођак са села свога имењака Ст. Протића: све се слажу кад треба да нас пљују. Елем, није Вучић организовао. Како знамо? Па зато што се скандирало Младићу. Да је то било Вучићево масло, скандирало би се Вучићу. Он другачије и не зна.

Видели смо тог дана домет Вучићеве памети: послао је Данила. Очекивано, Данило је дошао у униформи Вучићевог сина. Такође очекивано, генерали и други високи официри Војске Србије били су у цивилној одећи. Чисто да би га сахранили уз почасти, али да се не зна ни каквих, ни коликих, ни чијих.

Но добро. Живот му је био суров, смрт ће му бити замршена, што ли па сахрана да му буде једноставна?! Што да не буде четири и по километра од опела до гробног места? Да није неко можда одустао на пола пута?! Таман посла!

Издали смо га. Предали смо га. Убили смо га. Али смо препешачили тих четири и по километара за њега. Тог дана, тим поводом, превалили бисмо и четристо.

Баш сам пратио једну девојку. Веома је лепа, па ми није било тешко. Нема јој ни 25 година. Имала је на себи сведену, једнобојну а елегантну летњу хаљину - и сандале, оне праве женске, неудобне. Ниједног тренутка није ни застала. Све и да хоће не може да памти Младића, јер се ни родила није кад је он морао у бекство, али је по оној спарини, без грча на лицу, да не знаш да ли је тиша или одлучнија, прегазила четири и по километра као плитак поток. И она, и нас осталих 15.999.

"Није он никакав јунак, крио се од Хага као нека баба", изнова и изнова му пресуђује већ поменути Милан Ст. Протић, несрећник који је као баба кмечао, јечао и лактао се још пре 30 година. Протић више није ни баба, Капетан Драган га је отерао у неки нови род када га је оно приморао да му се извињава за неку глупу али отровну клевету.

Исто као и његов невољени рођак са села Миленковић., ни Ст. Протић ништа не схвата. Или можда неће да схвати. И то што се Ратко крио од Хага, то је такође наша срамота. Ни Раткова, ни хашка. Он је радио оно што је сматрао за своју дужност - штитио српски народ. Хаг је радио оно што сматра својом обавезом - прогањао свакога ко је штитио српски народ. Једино смо ми заказали па смо пустили да га изроди предају.

Тада само заказали. Али у понедељак нисмо.

"Било их је у хиљадама, не бих рекао да их је било у десетинама хиљада", броји нас Филип Шварм, уредник "Времена". Рачун је, дакле, научио, али српски дијалект још није па и даље прича на хрватском. Додуше, овог пута га је издао и хрватски: причао је о "правоснажној пресуди". Што не о "правомоћној", црни Филипе?! Да ниси можда избегао баш ту хрватштину, како не би било очигледно са ког извора срчеш лажи о Генералу?

Не може пресуда да буде правоснажна, побогу Филипе, ако суд није правни. Може да буде само снажна, онолико колико су грлати папагаји попут тебе који ће да је понављају. Ти уређујеш "Време", а тебе уредио Хаг. Или Загреб. Милина једна правомоћна.

Омануо је тачкасти Шварм, исто као и још тачкастији Архив јавних скупова. Зашто ли је ико икада па веровао некоме ко сам себе назове - архив?! Дешавало се њима много пута да им је мило оно што се бака Протићу снило. Тако су пре две године углас са "Информером" лупили да је на теразијском скупу против копања литијума било само 40.000 људи. Па су се дан касније извињавали и "исправили": 50.000. А било је, да се не лажемо, барем дупло више.

Сада су ипак подбацили далеко грђе. У ствари, строго узевши и нису подбацили јер они, исто као Хаг, исто као Шварм, само раде оно што сматрају својом обавезом.

Као и Младић што је радио оно што је њему било важно. Као и ми у понедељак, у крајњем случају.

Јашта да нас је било најмање десетак пута више него што је Архив правомоћно пребројао. Али, мада уопште није небитан, није број најважнији. Овог пута је, држим, још значајнији био састав.

Ономад смо га изневерили, предали, препустили... Али у понедељак смо били његова војска.

Обе речи су ту кључне. Његови смо јер је он наш. Нити можемо, нити хоћемо другачије. То је било предодређено вековима уназад. А војска смо зато што су нас родитељи васпитавали да поштујемо јунаштво и јунаке чак и кад их олајавају, прогањају, убијају.

Поштујемо и туђе, камоли наше као што је Генерал. Знамо да он није био ни оперски певач ни центархалф ни инфлуенсер. Био је војсковођа и зато смо пред њега, да га испратимо са овог света, изашли као војска. Без оружја, јер није ни била прилика; ето видиш, Ст. Миленковићу, да неки ред ипак знамо. Али војска.

Погледајте слике, прегледајте снимке и видећете оно што се у понедељак по топчидерским брдима видело голим оком: Генералу је на сахрану дошао ратнички народ. Мислим ту и на жене, са све оним прелепим девојчетом у сандалама, камоли на присутне мушкарце.

Какве њихове "удруге ветерана" и Томпсонови концерти. Само упоредите нас 16.000 и њих онолико, и биће вам јасно зашто им је 90их била неопходна помоћ пријатеља. Баш као и пола века раније. Биће вам јасно како је, пре 15ак година, група жена у Косовској Митровици у повратку са пијаце дошла у сукоб са јединицом данског КФОР-а и све се завршило тако што су их оне разоружале. Митровчани још чувају трофејно оружје освојено тог дана.

Али ово што причам је и осуда. Јер, где смо кад није Генералова сахрана?! Зашто допуштамо да се с нама и нашом судбином поткосурују белосветски лупежи и домаће сецикесе? Србија је наша земља. Исто као и Република Српска. Не Николе Ђуричка, овојесење избеглице из Холивуда, који је Генерала називао "ружним" па онда отишао код Анђелине у Америку да се спасе нас и више се никад не врати, кад оно, ено га заказао неко "комичарско" вече за крај септембра.

Не може Србија да припада и нама и њему. Не зато што ми тако хоћемо или нећемо, него зато што је то закон природе, закон материје и антиматерије.

То не значи да у Србији не сме да буде места за њега. Није он ни први ни последњи бедник кога можемо да истрпимо а да не трепнемо. Али само ако је Србија не његова, него наша.

Онако како је и Генерал наш.

И зато немојте да се, после понедељка, опет успављујемо на јаловим ловорикама. "Нису нас уништили", "живеће овај народ", "показали смо снагу"... О чему причате?! Предали су и Генерала и остале генерале, на наше очи издају Косово и Метохију, хоће и Јадар да нам отму. Ни ваздух нам неће остати. Буквално.

Ми, који смо у понедељак прескочили топчидерска брда, просто немамо другог избора него да своју антиматерију стрпамо у оно агрегатно стање у којем неће да нас загађује. Не сме је бити у власти, а власт је данас нажалост сва од ње. Не сме је, осим у траговима, бити у Скупштини, а и тамо је антиматерија ушла у сваку пору. Не сме је бити на стадионима, факултетима, у кафићима и дискотекама, на телевитији и у новинама... осим у оној мери у којој је иначе има, ни мање али ни више. Толико можемо да преживимо. Јер ми смо војска, а они нису способни ни за физичко.

Непријатељи су нас видели у понедељак. И, аларми су им прорадили. Зато и трућају о "16.000".

Видео нас је и Генерал. Какви год да смо, ипак смо и његови. Није то мала ствар.

Али да ли смо ми сами видели себе?